Održana prva čitaća proba novog komada Milene Marković „Livada puna tame“, u režiji Jovane Tomić, praizvedba 13. novembra na Sceni „Raša Plaović“

Prva čitaća proba predstave „Livada puna tame“, po tekstu Milene Marković i u režiji Jovane Tomić, održana je 16. septembra u pozorišnoj biblioteci.

Najnoviji komad priznate srpske pesnikinje, dramske spisateljice i scenaristkinje, koji je pisan za izvođenje u Narodnom pozorištu, biće praizveden 13. novembra na Sceni „Raša Plaović“, a u podeli su Slobodan Beštić, Anastasia Mandić i Nada Šargin.

Dramaturg je Dimitrije Kokanov.

U autorskoj ekipi su i Selena Orb (kostimografkinja), Jasmina Holbus (scenografkinja), Luka Mejdžor (kompozitor), Maja Kalafatić (scenski pokret), Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor) i Anja Čuković (asistentkinja rediteljke).

Milorad Jovanović je izvršni producent, Miloš Golubović organizator, sufler je Gordana Perovski, a inspicijent Sandra Rokvić.
M.B. 

 

Intervju sa rediteljkom Jovanom Tomić objavljen  2. novembra u 127. broju "Pozorišnih novina"

Komadi Milene Marković, pesnikinje i dramske spisateljice, su poput njene poezije koja duboko promišlja lično i intimno osećanje sveta. Šta, u tom smislu, publika može da očekuje od ovog teksta? Koja mu je tema?

Mene je već na prvo čitanje uzbudila, uznemirila i inspirisala rečenica iz teksta koja glasi: „Nauka će tek da utvrdi, kada se bude uspostavila potrebna vremenska distanca, koje je sve posledice, mit o romantičnoj ljubavi, imao za čovečanstvo.” Na uzorku tri generacije jedne porodice, što podrazumeva različite društvene, socijalne, kulturološke okolnosti, analizira se potreba i mogućnost pojedinca da makar na trenutak doživi i proživi ovaj mit.

Milena, kao neobična i jedinstvena pojava na srpskoj umetničkoj sceni, svojim rukopisom, između ostalog, izdvaja se jednim prefinjenim osećanjem za jezik, ali i nesvakidašnjim darom da uhvati duh vremena. Koliko „Livada puna tame”, u okviru analiza koje pominjete, odražava momenat u kojem živimo?

Baš zato što tekst obuhvata tri generacije jedne porodice, svako može da se identifikuje sa likovima i događajima. Pojedini motivi referišu na lokalni kontekst, ali je tematski okvir drame univerzalan, tiče se svakog od nas, i ticaće se, bez obzira na protok vremena ili geografsku lokaciju.

Ko su junaci priče, kakve su im sudbine, u kakve ideje veruju?

Likovi drame su svuda oko nas, to su prepoznatljivi karakteri koji su nam bliski, a sudbine i ideje su uslovljene kontekstom u kom žive, i iz kojeg su potekli. Uzbuljivo je mapirati koje se to karakteristike prenose sa roditelja na decu, analizirati težnju ka emancipaciji – u odnosu na  porodicu, sredinu, da li je to osuđeno na propast ili ne; svi živimo u određenim obrascima, nesvesno ponavljamo greške naših prethodnika ili se nasilno koprcamo da iz okvira izađemo, te da budemo novi, originalni, neponovljivi. Na kraju, tu je i faktor nepredvidljivosti, koji Milena u jednoj rečenici sublimira: „Zastrašujuće je, a pomalo i zabavno, kako ljudski život odrede veoma mala skretanja, naoko nebitna.”

Šta vas je, posebno, motivisalo da radite ovu predstavu?

Pored teme, inspirisao me je veliki izazov scenskog uprizorenja ovog teksta. Milenina poetičnost u sebi sadrži stilsko bogatstvo i žanrovski pastiš, gde se prepliću groteskno i melodramsko, nežno i brutalno, bizarno i ljudsko, svakidašnje. U tom smislu, ona nudi široko polje za razmaštavanje, kreaciju, humor, erotičnost, katarzu i još mnogo toga, a zadatak reditelja je da pomiri sve te svetove, negde da ih zauzda, negde da ih rasplamsa, ali da svi elementi rade za celinu.

Livada, u metaforičnom smislu, predstavlja, između ostalog, simbol prostranstva, zelenila, opuštanja i slobode. Zašto je puna tame?

Mislim da je ovo pitanje adekvatnije uputiti Mileni. Po mom mišljenju, najuzbudljivije u pozorištu i u životu su kontradiktornosti. Sve je sačinjeno od istih i sadržano u njima, tako da, naizgled lepi, idilični segmenti života, za šta je livada simbol, moraju u sebi sadržati mrak, i obrnuto - u svakom mraku ima nečeg lepog.

Mikojan Bezbradica