Kritika Gordane Krajačić za operu "Don Đovani"

Legendarni plemić i zavodnik iz Sevilje Don Huan ovekovečen je jiš u srednjovekovnoj književnosti: španski kaluđer Gabrijel Telea (sa pseudonimom Tirso de Molina) podstakao je kasnije Molijera i Goldonija, pa inicirao čak i Puškina, Alfreda de Misea, Hofmana, Merimea, Šoa i Bajrona da o njemu razmišljaju i pišu. On je nevernik pun strasti ali i prolaznih osećanja koji se sviđa ženama. Kami ga je smatrao apsurdnim čovekom koji ide od jedne žene do druge upravo zato što želi DRUGU. On je lep, hrabar, okretan, pravi primer muškosti i snage, odiše mladošću i životnim elanom. Zna samo za požudu i u stalnoj je opasnosti.

Duboko je sa njim saosećao. divio mu se i voleo ga i muzički genije svetlosti i radosti – Volfgang Amadeus (i sam čak i od Boga voljen) – Mocart i sa žarom tridesetogodišnjaka i talentom rođenog dramatičara preneo ga u sopstvenu opersku priču sa reljefno ocrtanim likovima i briljantnom orkestracijom koja verno prati ne samo sve događaje na sceni nego sjajno oslikava i karaktere protagonista i sasvim je neverovatno koliko je ne samo muzičke genijalnosti nego i životne mudrosti stalo u ovog mlaića i koliko moći da profiliše pojedine prizore. Sve vrvi od emocija! Sa podnaslovom „dramma giocoso“ (šaljiva drama) naglasio je snažne emocije glavnih junaka, njihova potresna, čak i tragična osećanja. S druge strane, tu je i onaj neodoljivi, samo Mocartu svojstveni humorni šarm kojim je prevazilazio i sve nedaće sopstvenog života. Opet, s neke treće strane, tu je fascinirajuća paleta i igračkih boja njegove muzičke kičice kada u Don Đovanijevoj palati paralelno vodi i menuet i lendler i kontradansu, ali bez ikakvih i najmanjih primesa glomaznosti, sve je kod Mocarta sklad i lepota!

Posle sjajnog uspeha „Figarove ženidbe“ u Pragu, Bondini je poručio od Mocarta da napiše novu operu, uz honorar od sto dukata! Premijera „Don Đovanija“ je bila 29. oktobra 1787. Preag ju je dočekao oduševljeno! I danas su Pražani jako ponosni na to, jer u konzervativnom Beču  ovaj „razvratnik“ nije dočekan sa dobrodošlicom; izdaju se brošure sa nazivima „Prag je voleo Mocarta, ali i Mocart je voleo Prag“. U praškim operskim kućama redovno je neka od njegovih opera na programu; čak i u dva lutkarska pozorišta na velikim afišima reklamira se „Don Đovani“ sledećim rečima:

„Ako u Pragu niste videli i čuli Mocartovog 'Don Đovanija', kao da niste ni bili u Pragu!“

Posle Praga i Beča, „Don Đovani“ je krenuo u osvajački pohod širom Evrope: u Majncu je pevan na nemačkom, u Peterburgu na ruskom, u Parizu na francuskom, u Londonu na engleskom! U Zagrebu su ga čuli 19. januara 1875, u Beogradu takođe u januaru, ali tek 1938! Stigao je čak i do Amerike i jedan odlomak iz drugog čina postao je himna Kube!

Noć uoči praške premijere Mocart je u divnoj vili svojih prijatelja, u Bertramki ispisivao taktove genijalne Uvertire (iste godine napisaće i fenomenalnu „Malu noćnu muziku“)! Ona počinje introdukcijom umerenog tempa i motiv tog Andantea ponovo se pojavljuje u drugom činu pri pojavi Komendatora. Posle toga se razvija široki sonatni Allegro, u kome nije koristio materijal iz opere, ali opšti štimung na momente asocira na budući Rekvijem, kojim se nagoveštava tragični kraj naslovnog junaka.

Na premijeri u Pragu Don Đovanija je dirigovao sam kompozitor. Pozdravljali su ga oduševljeno posle svake numere. Govorilo se da se tada nikada nikada ništa slično nije desilo u Pragu. Ali, posle bečke premijere maja 1788. car je izjavio da „Don Đovani“ ipak „nije jelo za zube mojih Bečlija“. Mocart je jetko odgovorio: „Dajmo im onda vremena da ga sažvaću!“

Ne znamo da li je došlo to vreme u kome će naša publika „sažvakati“ i prihvatiti ovo remekdelo. Poslednja postavka iz 2006. imala je samo šest predstava! Nadam se da će ova imati duže trajanje!

Prvi put u 20-godišnjoj istoriji Madlenianuma uspostavljena je saradnja sa Operom Narodnog pozorišta tako da su se pojavile zapravo dve premijere i u Beogradu i u Zemunu.

Dirigent, pijanista i pravnik iz Italije sa divnim imenom Marko Boemi sarađivao je u dvodecenijskoj praksi sa najvećim imenima muzičke scene, između ostalkih i sa Pavarotijem, Katjom Ričareli, Elenom Obrascovom. Od prvih taktova Uvertire on je pokazao moć ne samo ove sjajne partiture, nego i našeg orkestra, jer – poznato je – najteže je svirati, pevati pa razume se i dirigovati salcburškog genija! Odličnu saradnju uspostavio je sa svojim zemljakom, rediteljem i inženjerom Albertom Triolom (čije je prezime takođe prijemčivo muzičarima), specijalistom za operske postavke, posebno Mocartovih dela, za čiju se „La clemenza di Tito“ (Titovo milosrđe) za trinaest izvođenja tražila karta više. Ing Triola dao je u svojoj postavci suviše simbola koje treba protumačiti i objasniti njihove poruke, a prosečni savremeni operski posetilac najčešće nema vremena ni za sebe samog, a pogotovo ne za tumačenje složenih ideja u pozorištu od koga najčešće očekuje samo zabavu (zato nam gotovo redovno na početku predstava i koncerata i upućuju uz ono obavezno da se isključe mobilni telefoni i snimanja i „još obaveznije“ – „uživajte“ – što bi trebalo da isključi i svaku podrobniju analizu i razmišljanje; otuda i nemamo više klasične drame na repertoarima naših pozorišta, jer kako bi se „uživalo“ uz „Antigonu“ i „Zločin i kaznu“)! Donekle je „osavremenio“ likove u skladu sa današnjim zanimanjima: Dona Ana je garderoberka (ona je introvertna i zapravo mi o tim devojkama koje nam čuvaju odeću ne saznano ništa). Diskretna Snežana Savičić Sekulić – divnog glasa i očuvane privatnosti – sasvim je zadovoljila i preterano zahtevne muzičarske i rediteljske zamisli. U Madlenianumu je Dona Anu takođe odlično tumačila Aleksandra Petrović. Kostimografkinja Katarina Grčić Nikolić joj je u saradnji sa rediteljskim zamislima podarila polovično rešenje: istovremeno kostim garderoberke i plemkinje iz XVIII veka što opet savremenog gledaoca i slušaoca tera na razmišljanje i isključuje opuštanje radi koga se posle celodnevnih stresova na poslu, u porodici, u saobraćaju, najčešće i dolazi u pozorište. „Šta je pisac hteo da kaže?“ I da li treba da se remeti sklad dela koje je pravo remekdelo? Odlična nedavna postavka Monteverdijevog „Orfeja“ upravo u Madlenianumu koja je išla za autentičnim rešenjima ne samo partiture sa kopijama baroknih instrumenata, nego i odgovarajućim kostimima – najbolji je dokaz da dokazanim vrednostima ne treba ništa radikalno dodavati; one su se već dovoljnjno potvrdile u viševekovnom trajanju! Pogotovo ne bi trebalo „mešati babe i žabe“ ili ići za savremenom postavkom kakav je „Don Paskvale“ koji je tako dobro prihvaćen ne radi savremenih odora nego pre svega radi maestralne sceničnosti naslovnog junaka – Dragoljuba Bajića, ili postaviti na sceni likove u autentičnim kostimima a ne mešati ni kostime ni karaktere savremenih zanimanja sa drevnim likovima. Otuda je nepotrebno i onoliko statista koje izigravaju garderoberke i čistačice sa kofama i metlama u „DonĐovaniju“.

Scena je uglavnom ogoljena i jednodimenzionalna. Italijanski scenograf (opet sa lepim imenom) Ticiano Santi razvija u prvom činu svojevrsnu igru ogledala, ali ne daje dovoljno mogućnosti da se dočara scena seoskog veselja, scena na groblju, scena u Don Đovanijevoj palati. Opera je skupa umetnost (to svi znamo) i sve češće čak i u najvećim operskim kućama ide se za najskromnijim scenografskim rešenjima! I ovde se tu prištedelo i ostavilo gledaočevoj mašti na volju da dočara ove različite ambijente. Ali to zahteva dodatni napor, a da li je on posle svih dnevnih i životnih napora uopšte spreman za to? Santi mu u tome nije mnogo pomogao, on zapravo od njega traži da sam dočara i izmašta ove ambijente. Na ogoljenoj sceni kreću se razni likovi svežijih glasova ženski od muških. Obe Dona Elvire (Ivanka Raković Krstonošić i Aleksandra Stamenković Garsija) kao i Dona Ane veoma su dobre (podrazumeva se da glavne protagonistkinje pevaju čisto i da imaju odličnu pevačku tehniku, posebno kada pevaju u Mocartovim operama, jer su one i najzahtevnije, on je vokalne deonice pisao kao da su instrumentalne i da ne postoje glasovne barijere, tako da ko ume da peva Mocarta – ume da peva sve, i najzahtevnije partiture kasnih romantičara)! Glumački je Cerlina Nevene Matić više odgovarala ideji naivne seljančice iz XVIII veka (koju je režija preobratila i u savremenu čistačicu, a čemu to?) od ženstvene i damske Sofije Pižurice (tu je potpuno očaravajuća bila nekad Gordana Jevtović, kojoj tadašnja režija nije nametnula dvojnu ličnost).

Savremena tehnika učinila je uz dodatni eho i ozvučenje glas Komendatorea Aleksadra Manevskog prodornim i upećatljivim. Don Otavio Stevana Karanca prijatnije je obojen od glasa Marka Živkovića; Mazeto Marka Pantelića prirodniji je od Gavrila Rabrenovića. Naslovnog junaka Vladimira Andrića (delimično je „prekrivao“ orkestar), a i njegove scenske kretnje bile su prilično krute, sa nedovoljno zavodničkog šarma. Sve to imao je u enormnoj meri Leporelo Dragoljuba Bajića, predivnog, nosivog, krepkog, sonornog, svežeg glasa i sponatanih scenskih kretnji, za koga je s pravom rekla muzikološkinja Gorica Pilipović da bi ovu postavku pre trebalo nazvati „Leporelo“ nego „Don Đovani“! On se na sceni ponaša „kao riba u vodi“, prirodno, a sa nje osvaja i glasom i šarmom i vrhunskom glumom. (Sećam se da je još kao đak u Muzičkoj školi „Stanković“ u postavci opere Petra Krstića „Snežana i sedam patuljaka“ tumačeći jednog od patuljaka bio toliko očaravajući da je potpuno bacio u zasenak i samu Pepeljugu i Princa). Razume se da Vuk Matić nije mogao da mu konkuriše niti bi to iko čini mi se u ovom trenutku mogao (čak ni Miroslav Čangalović, koji je na početku svoje blistave pevačke karijere pedesetih godina prošlog veka tumačio ovaj lik).

U „Don Đovaniju“ su se na svetskim scenama videli i čuli – Tito Gobi, Ditrih Fišer Diskau, Nikolaj Đaurov, Ruđero Rajmondi, Fjodor Šaljapin, Birgit Nilsen, Viktorija de Los Anđeles, Džoan Saterlend, Leontin Prajs, Monserat Kabaje, Edita Gruberova, Kiri Te Kanava, Marija Malibran, Angelina Pati, Ana Mofo, Olivera Miljaković. I na našoj sceni nastupali su najbolji: Stanoje Janković, Milorad Jovanović, Zlata Đunđenac, Anita Mezetova...

Novi „Don Đovani“ uspostavio je saradnju Narodnog pozorišta  i Opere i teatra Madlenianum; ja se iskreno nadam da će nova postavka uspostaviti i prisnu saradnju sa publikom ne samo Beograda i Zemuna nego i čitave naše Srbije!

Gordana Krajačić