Критика Гордане Крајачић за оперу "Дон Ђовани"

Легендарни племић и заводник из Севиље Дон Хуан овековечен је јиш у средњовековној књижевности: шпански калуђер Габријел Телеа (са псеудонимом Тирсо де Молина) подстакао је касније Молијера и Голдонија, па иницирао чак и Пушкина, Алфреда де Мисеа, Хофмана, Меримеа, Шоа и Бајрона да о њему размишљају и пишу. Он је неверник пун страсти али и пролазних осећања који се свиђа женама. Ками га је сматрао апсурдним човеком који иде од једне жене до друге управо зато што жели ДРУГУ. Он је леп, храбар, окретан, прави пример мушкости и снаге, одише младошћу и животним еланом. Зна само за пожуду и у сталној је опасности.

Дубоко је са њим саосећао. дивио му се и волео га и музички геније светлости и радости – Волфганг Амадеус (и сам чак и од Бога вољен) – Моцарт и са жаром тридесетогодишњака и талентом рођеног драматичара пренео га у сопствену оперску причу са рељефно оцртаним ликовима и бриљантном оркестрацијом која верно прати не само све догађаје на сцени него сјајно осликава и карактере протагониста и сасвим је невероватно колико је не само музичке генијалности него и животне мудрости стало у овог млаића и колико моћи да профилише поједине призоре. Све врви од емоција! Са поднасловом „dramma giocoso“ (шаљива драма) нагласио је снажне емоције главних јунака, њихова потресна, чак и трагична осећања. С друге стране, ту је и онај неодољиви, само Моцарту својствени хуморни шарм којим је превазилазио и све недаће сопственог живота. Опет, с неке треће стране, ту је фасцинирајућа палета и играчких боја његове музичке кичице када у Дон Ђованијевој палати паралелно води и менует и лендлер и контрадансу, али без икаквих и најмањих примеса гломазности, све је код Моцарта склад и лепота!

После сјајног успеха „Фигарове женидбе“ у Прагу, Бондини је поручио од Моцарта да напише нову оперу, уз хонорар од сто дуката! Премијера „Дон Ђованија“ је била 29. октобра 1787. Преаг ју је дочекао одушевљено! И данас су Пражани јако поносни на то, јер у конзервативном Бечу  овај „развратник“ није дочекан са добродошлицом; издају се брошуре са називима „Праг је волео Моцарта, али и Моцарт је волео Праг“. У прашким оперским кућама редовно је нека од његових опера на програму; чак и у два луткарска позоришта на великим афишима рекламира се „Дон Ђовани“ следећим речима:

„Ако у Прагу нисте видели и чули Моцартовог 'Дон Ђованија', као да нисте ни били у Прагу!“

После Прага и Беча, „Дон Ђовани“ је кренуо у освајачки поход широм Европе: у Мајнцу је певан на немачком, у Петербургу на руском, у Паризу на француском, у Лондону на енглеском! У Загребу су га чули 19. јануара 1875, у Београду такође у јануару, али тек 1938! Стигао је чак и до Америке и један одломак из другог чина постао је химна Кубе!

Ноћ уочи прашке премијере Моцарт је у дивној вили својих пријатеља, у Бертрамки исписивао тактове генијалне Увертире (исте године написаће и феноменалну „Малу ноћну музику“)! Она почиње интродукцијом умереног темпа и мотив тог Andantea поново се појављује у другом чину при појави Комендатора. После тога се развија широки сонатни Allegro, у коме није користио материјал из опере, али општи штимунг на моменте асоцира на будући Реквијем, којим се наговештава трагични крај насловног јунака.

На премијери у Прагу Дон Ђованија је дириговао сам композитор. Поздрављали су га одушевљено после сваке нумере. Говорило се да се тада никада никада ништа слично није десило у Прагу. Али, после бечке премијере маја 1788. цар је изјавио да „Дон Ђовани“ ипак „није јело за зубе мојих Бечлија“. Моцарт је јетко одговорио: „Дајмо им онда времена да га сажваћу!“

Не знамо да ли је дошло то време у коме ће наша публика „сажвакати“ и прихватити ово ремекдело. Последња поставка из 2006. имала је само шест представа! Надам се да ће ова имати дуже трајање!

Први пут у 20-годишњој историји Мадленианума успостављена је сарадња са Опером Народног позоришта тако да су се појавиле заправо две премијере и у Београду и у Земуну.

Диригент, пијаниста и правник из Италије са дивним именом Марко Боеми сарађивао је у дводеценијској пракси са највећим именима музичке сцене, између осталких и са Паваротијем, Катјом Ричарели, Еленом Обрасцовом. Од првих тактова Увертире он је показао моћ не само ове сјајне партитуре, него и нашег оркестра, јер – познато је – најтеже је свирати, певати па разуме се и дириговати салцбуршког генија! Одличну сарадњу успоставио је са својим земљаком, редитељем и инжењером Албертом Триолом (чије је презиме такође пријемчиво музичарима), специјалистом за оперске поставке, посебно Моцартових дела, за чију се „La clemenza di Tito“ (Tитово милосрђе) за тринаест извођења тражила карта више. Ing Триола дао је у својој поставци сувише симбола које треба протумачити и објаснити њихове поруке, а просечни савремени оперски посетилац најчешће нема времена ни за себе самог, а поготово не за тумачење сложених идеја у позоришту од кога најчешће очекује само забаву (зато нам готово редовно на почетку представа и концерата и упућују уз оно обавезно да се искључе мобилни телефони и снимања и „још обавезније“ – „уживајте“ – што би требало да искључи и сваку подробнију анализу и размишљање; отуда и немамо више класичне драме на репертоарима наших позоришта, јер како би се „уживало“ уз „Антигону“ и „Злочин и казну“)! Донекле је „осавременио“ ликове у складу са данашњим занимањима: Дона Ана је гардероберка (она је интровертна и заправо ми о тим девојкама које нам чувају одећу не сазнано ништа). Дискретна Снежана Савичић Секулић – дивног гласа и очуване приватности – сасвим је задовољила и претерано захтевне музичарске и редитељске замисли. У Мадлениануму је Дона Ану такође одлично тумачила Александра Петровић. Костимографкиња Катарина Грчић Николић јој је у сарадњи са редитељским замислима подарила половично решење: истовремено костим гардероберке и племкиње из XVIII века што опет савременог гледаоца и слушаоца тера на размишљање и искључује опуштање ради кога се после целодневних стресова на послу, у породици, у саобраћају, најчешће и долази у позориште. „Шта је писац хтео да каже?“ И да ли треба да се ремети склад дела које је право ремекдело? Одлична недавна поставка Монтевердијевог „Орфеја“ управо у Мадлениануму која је ишла за аутентичним решењима не само партитуре са копијама барокних инструмената, него и одговарајућим костимима – најбољи је доказ да доказаним вредностима не треба ништа радикално додавати; оне су се већ довољњно потврдиле у вишевековном трајању! Поготово не би требало „мешати бабе и жабе“ или ићи за савременом поставком какав је „Дон Пасквале“ који је тако добро прихваћен не ради савремених одора него пре свега ради маестралне сценичности насловног јунака – Драгољуба Бајића, или поставити на сцени ликове у аутентичним костимима а не мешати ни костиме ни карактере савремених занимања са древним ликовима. Отуда је непотребно и онолико статиста које изигравају гардероберке и чистачице са кофама и метлама у „ДонЂованију“.

Сцена је углавном огољена и једнодимензионална. Италијански сценограф (опет са лепим именом) Тициано Санти развија у првом чину својеврсну игру огледала, али не даје довољно могућности да се дочара сцена сеоског весеља, сцена на гробљу, сцена у Дон Ђованијевој палати. Опера је скупа уметност (то сви знамо) и све чешће чак и у највећим оперским кућама иде се за најскромнијим сценографским решењима! И овде се ту приштедело и оставило гледаочевој машти на вољу да дочара ове различите амбијенте. Али то захтева додатни напор, а да ли је он после свих дневних и животних напора уопште спреман за то? Санти му у томе није много помогао, он заправо од њега тражи да сам дочара и измашта ове амбијенте. На огољеној сцени крећу се разни ликови свежијих гласова женски од мушких. Обе Дона Елвире (Иванка Раковић Крстоношић и Александра Стаменковић Гарсија) као и Дона Ане веома су добре (подразумева се да главне протагонисткиње певају чисто и да имају одличну певачку технику, посебно када певају у Моцартовим операма, јер су оне и најзахтевније, он је вокалне деонице писао као да су инструменталне и да не постоје гласовне баријере, тако да ко уме да пева Моцарта – уме да пева све, и најзахтевније партитуре касних романтичара)! Глумачки је Церлина Невене Матић више одговарала идеји наивне сељанчице из XVIII века (коју је режија преобратила и у савремену чистачицу, а чему то?) од женствене и дамске Софије Пижурице (ту је потпуно очаравајућа била некад Гордана Јевтовић, којој тадашња режија није наметнула двојну личност).

Савремена техника учинила је уз додатни ехо и озвучење глас Комендатореа Алексадра Маневског продорним и упећатљивим. Дон Отавио Стевана Каранца пријатније је обојен од гласа Марка Живковића; Мазето Марка Пантелића природнији је од Гаврила Рабреновића. Насловног јунака Владимира Андрића (делимично је „прекривао“ оркестар), а и његове сценске кретње биле су прилично круте, са недовољно заводничког шарма. Све то имао је у енормној мери Лепорело Драгољуба Бајића, предивног, носивог, крепког, сонорног, свежег гласа и спонатаних сценских кретњи, за кога је с правом рекла музиколошкиња Горица Пилиповић да би ову поставку пре требало назвати „Лепорело“ него „Дон Ђовани“! Он се на сцени понаша „као риба у води“, природно, а са ње осваја и гласом и шармом и врхунском глумом. (Сећам се да је још као ђак у Музичкој школи „Станковић“ у поставци опере Петра Крстића „Снежана и седам патуљака“ тумачећи једног од патуљака био толико очаравајући да је потпуно бацио у засенак и саму Пепељугу и Принца). Разуме се да Вук Матић није могао да му конкурише нити би то ико чини ми се у овом тренутку могао (чак ни Мирослав Чангаловић, који је на почетку своје блиставе певачке каријере педесетих година прошлог века тумачио овај лик).

У „Дон Ђованију“ су се на светским сценама видели и чули – Тито Гоби, Дитрих Фишер Дискау, Николај Ђауров, Руђеро Рајмонди, Фјодор Шаљапин, Биргит Нилсен, Викторија де Лос Анђелес, Џоан Сатерленд, Леонтин Прајс, Монсерат Кабаје, Едита Груберова, Кири Те Канава, Марија Малибран, Ангелина Пати, Ана Мофо, Оливера Миљаковић. И на нашој сцени наступали су најбољи: Станоје Јанковић, Милорад Јовановић, Злата Ђунђенац, Анита Мезетова...

Нови „Дон Ђовани“ успоставио је сарадњу Народног позоришта  и Опере и театра Мадленианум; ја се искрено надам да ће нова поставка успоставити и присну сарадњу са публиком не само Београда и Земуна него и читаве наше Србије!

Гордана Крајачић