„Henri Šesti”, prvi deo Vilijema Šekspira, The Hutton Inquiry

U Šekspirovom Glob teatru, nedelja, 13. maj 2012.

Nimalo ne zavidim Narodnom pozorištu u Beogradu na tome što je za zadatak dobilo da postavi „Henrija Šesti, prvi deo“ u Globu; trebalo je napraviti uzbudljivu i trajnu produkciju od, kako se smatra, jedne od Šekspirovih najgorih drama i to bez podrške ostala dva dela trilogije, što ni u kom slučaju nije bio lak zadatak. Međutim, Nikita Milivojević je na iznenađujuć način ovom delu pridodao dramu, intrigu i komične momente.
Pepeo Henrija Šestog dominira nad centralnim okruglim stolom tokom cele predstave, a pred njim se dešavaju svi sukobi protagonista. I dok se njegovi prijatelji i naslednici nadmeću za pravo na vladavinu nad kraljevstvom, mi bivamo stalno potsećani na periode sloge. U ovom trenutku, međutim, ne postoji šansa da se sklopi mir, jer kad god je na dohvat ruke, brzo nestane.
Milivojevićeva produkcija, izvedena na srpskom jeziku, otkriva farsičnu prirodu ovih sukoba. Komične interpretacije glasnika Pavla Jerinića i Bojana Krivokapića nas vode kroz zbunjujuću istoriju Engleske uz divne elemente slepstika.
S druge strane, veoma je jasno da je ovo produkcija koja razlike između pristalica kuće Jorka i kuće Lankastera vidi kao sitne i nebitne. Sjajan dekor Borisa Maksimovića koji se sastoji od stola na sredini bine, a koji se deli na razne načine radi stvaranja više različitih scenografija, kao da postaje lik sam za sebe, deli i razdeljuje; likovi u drami iskaljuju svoj bes na tom stolu udarajući po njemu u ritmu sudbinske muzike Bore Dugića.
Lako je zaboraviti da samo dvanaest glumaca interpretira brojne uloge u ovoj predstavi. Iako su likovi ponekada svedeni na arhetipove (Vinčester Predraga Ejdusa) i poneki glumci podležu preterivanju na momente, većina njih je prosto zasijala. Henri Hadži Nenada Maričića i Šarl Aleksandra Srećkovića su dobro izbalansirani, dok sukob Somerset Borisa Pingovića i Plantadženet Slobodana Beštića nije baš dobro ispao. Činilo se da je Jelena Đulvezan, jedina žena u drami, bila i jedina normalna osoba u ovom svetu muškaraca.
Postoji nekoliko nedostataka: spore tuče bi mogle biti mnogo uverljivije i smena scena je mogla biti bolja, ali ovo su samo mali problemi u inače brilijantnom izvođenju. Složeni kostimi Marine Medenice iz tog perioda su usidrili produkciju u prošlosti, ali smo tokom izvođenja stalno potsećani da su takve banalnosti upravo i bile uzrok za mnoge ratove. A kada glasnici prospu pepeo Henrija Petog u urnebesnoj sceni na kraju predstave, imamo osećaj da je spektar prošlosti nestao i da je scena postavljena za jasnu budućnost. Eh, kad bi to zaista bio slučaj.

link: The Hutton Inquiry