„Henri Šesti”, prvi deo, Vilijema Šekspira, The Arts Desk

Zemlja u Glob teatru: Henri Šesti, deo 1, 2 i 3, Šekspirov Glob teatar

Boratu, što se i desilo zahvaljujući Albancima, koji su se, komike radi, u sred svog izvođenja Henrija Šestog, 2. deo, upustili u maltretiranje mentalno hendikepirane osobe. Taj momenat je dobio i najveći smeh publike koja se sastojala uglavnom od stranaca, što navodi na zaključak da je maltretiranje hendikepiranih vrlo zabavno u albanskoj kulturi. To je bio i podsetnik da smo u Gloub pozvali celu zemaljsku kuglu na sopstveni moralni rizik.
Ostala dva dela trilogije o ratovanju Henrija Šestog su izvele još dve balkanske zemlje, i to: 1. deo - Srbija i 3. deo - Makedonija. Dakle imamo Albaniju, Srbiju i Makedoniju, jedine balkanske zemlje koje još uvek nisu mođusobno ratovale. Doduše, sve tri države su imale obilje problema u toku poslednje dve decenije. Donekle je bilo čudno što je jedina produkcija koja se bavila ovom prošlošću (mada suptilno) bila upravo srpska. Oni su naglašavali stare nacionalističke pesme, njihov okrugli sto je pratio status političkog raspada i predstavili su političke mahinacije u kojima se nepomirljivi suparnici srdačno grle uz brilijantan mračni humor.
Nizak i hrom Ričard Martina Mirčevskog je imao fantastičan „a šta ste očekivali od mene“ stav dok se razračunava sa svojim rivalima.
Nije iznenađenje što je Narodno pozorište iz Beograda, kao jedna od najstarijih pozorišnih kuća u regionu koja potiče iz najsofisticiranijeg grada kulture u istočnoj Evropi, dalo najizvrsniju i najinovativniju produkciju od sva tri pozorišta. Glumački ansambl je bio sjajan. Tokom čitavog izvođenja glumci su klizili iz scene u scenu na virtuozan način, što nije bilo lako izvesti imajući u vidu veliki broj likova i bitaka i, da budemo iskreni, zaplet koji ne prikazuje Šekspira u njegovom najboljem izdanju.
A opet, smatram da što je manje cenjena drama u pitanju, to se mi engleski turisti (kao druga generacija Srbo-Hrvata smatram da sam dotle dogurao) više zabavljamo na ovom Šekspirovom festivalu. Šekspir na engleskom je najmanje zabavan kad je u punom borbenom režimu. Ali kada izuzmemo jezik, upravo oni neverbalni momenti – bitke, slepstik – čine stvari uspešnim i razumljivim. Oživljen sjajnim umećem Srba za fizičko pripovedanje, ovaj prvi deo trilogije, karakterističan po ogromnom broju likova, bitaka i narativnih momenata, postaje najlakši za praćenje i uživanje u njemu.  
Bilo je dobro videti da se ova pozorišta i dalje do krajnosti drže nacionalnih stereotipova. Srbi su bili sjajni u svađama, tučama i ljutnji. Albanci su do krajnosti bili Albanci, uz ogromne brkove, pirateriju i raznolike ezoterične kostime koji kao da potiču iz davnih kraljevstava ili iz zemlje kompjuterskih animacija. Makedonci su bili dobri u tugovanju u svojim vrećastim pantalonama.
Posle Srba, Makedonci su takođe ponudili interesantnu igru. Oni su imali bogatiju dramu i njihovi glumci su bili sjajno dorasli zadatku. Nizak i hrom Ričard (koji će uskoro postati Ričard Treći) Martina Mirčevskog je imao fantastičan „a šta ste očekivali od mene“ stav dok se razračunava sa svojim rivalima, pri čemu je u najmanju ruku bio brilijantan kada povremeno zauzme stav musolinijevskog nemira. Režija Džona Blondela iz Kalifornije je bila gruba ali efektna.
Slow-motion je bio zajednički imenitelj sva tri izvođenja. Balkanci očigledno veoma cene taj efekat. Bilo je interesantno videti promene u liku Henrija Šestog; uobražen u srpskom, ophrvan unutrašnjim razdorom u albanskom i na kraju, lud u makedonskom izvođenju. Takođe, bilo je interesantno videti rodne promene tokom izvođenja ove tri drame u kojima dominiraju muškarci. U prvom delu, jedina žena u drami, Jovanka Orleanka, je bila u zapećku, da bi na kraju, u trećem delu, žene preuzele glavnu ulogu, čemu je Makedonsko narodno pozorište iz Bitolja doprinelo time što je promenilo Varvikov pol.
Sve u svemu, to je bio interesantan dan. Neopozivo se težilo da se bolje razumeju izvođenja. Naročito kada je gluma u srpskoj i makedonskoj produkciji bila na vrhuncu i počela da utiče na gledaoce koji govore te jezike. Ali najviše se pitam da li je iko albanskom Nacionalnom pozorištu rekao da ovo nije Evrovizija.

link: The Arts Desk