DRUŽENjE RUŽICE SOKIĆ SA UČENICIMA OSNOVNE ŠKOLE J. J. ZMAJ

U okviru ciklusa “Školski čas”, održanog 25. maja u Muzeju Narodnog pozorišta, domaćin učenicima šestog razreda beogradske Osnovne škole “Jovan Jovanović Zmaj” bila je poznata glumica Ružica Sokić.

Na početku susreta, Sokićeva je prvo pozdravila “plemenitu pobudu” uprave Narodnog pozorišta da otvori muzej, a potom i pohvalila njihove napore u nastojanjima da tom prostoru „udahnu neku novu svežinu“, ne samo kroz izložbe, nego i kroz održavanje raznih tematskih ciklusa, uključujući i „Školski čas“. 
Popularna dramska umetnicima pričala je o svom odrastanju koje, kako je istakla, nije bilo nimalo lako, druženju sa kolegama, raznim ulogama u pozorištu, na filmu i televiziji, učenju...
- Od malih nogu sam se interesovala za knjigu, za umetnost, igru. To je bitno u vašim godinama. Da bi uživali u nekoj pozorišnoj predstavi, vi morate da naučite da slušate. To se uči, postepeno. Prvo morate da naučite da slušate, a posle toga, kad nešto i razumete, moći ćete lakše i da zavolite – kazala je Sokićeva.
Ona je učenicima savetovala da što više vremena provode sa knjigom, jer to druženje, prema njenim rečima, sigurno će im ulepšati živote. 
- Knjiga može da vas usreći. Kad ste najnesrećniji, kad vam sve ide loše, kad nemate dobre ocene, ona je uvek tu da vam pomogne. Lepo je kad se družite sa knjigom... U školi sam osetila lepotu da budeš neko drugi. Obožavala sam književnost i svoju divnu profesorku koja je imala isto ime kao i ja – kazala je Sokićeva i u šaljivom tonu ispričala kako nikad nije volela svoje ime.
- Kao dete, često sam išla kod svog dede u Bosnu. Na raznim proplancima viđala sam i životinje, među njima i krave. Uglavnom su se zvale Ruže. To me je uništavalo. Kad sam bila starija, čak sam i lagale neke dečake kako se zovem. Obično sam im se predstavljala kao Marija – rekla je, kroz smeh, popularna glumica koju su đaci nagradili burnim aplauzom.
Otkrila je da je od „malih nogu“ volela da čita poeziju, a među omiljenim pesnicima nalazili su se Mića Danojlić, Ljubivoje Ršumović, Dragan Lukić...
Govoreći o svojim ostvarenjima na filmu, ona je posebno apostrofirala uloge iz perioda takozvanog „crnog talasa“. Reč je o filmovima koji su, u periodu kad su nastajali, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, jugoslovensku javnost prvi put suočavali sa realnim životnim problemima i egzistencijalnom bedom socijalno ugroženih slojeva stanovništva
Dramska umetnica je kazala da je ona, kada je u pitanju pozorište, “glumica domaćeg autora, a pre svega Aleksandra Ace Popovića“.
- Tako mi je sudbina odredila da igram njegove komadima. Uglavnom, moje kolege nisu želele da igraju u njima, jer su teški. Nemaju zahvalnu priču, nego je sve u nekim fantazijama – istakla je ona i dodala da za glumu ne postoji tačna definicija.
- Gluma je strast. Kao tenis, kao muzika... kao sve ono što je strasno i što uzima čoveka. Glumci su mazohisti sreće. Ceo život sam posvetila tom ludilu zvanom gluma. Prvo sam pevala u horu, a potom sam se upisala u dramsku sekciju. Uvek sam jurila tamo gde je nešto više od ovog tla po kome hodamo. Volela sam uvek da pogledam tamo gore, u zvezde. Jako sam se namučila tokom svoje glumačke karijere, ali se ne kajem. Da se ponovo rodim, opet bih izabrala taj put, uprkos tome što je vrlo težak i trnovit – poručila je Ružica Sokić koja je, posle završetka „Školskog časa“, učenicima delila autograme, a sa mnogima od njih se i fotografisala.
Bogatu i uspešnu karijeru Ružice Sokić, đacima su, iz svog ugla, približili dramaturg Narodnog pozorišta Slavko Milanović i kustoskinja Zorica Janković koja je prisutne, u kratkim crtama, upoznala i sa istorijatom Nacionalnog teatra.
M.B.