ДРУЖЕЊЕ РУЖИЦЕ СОКИЋ СА УЧЕНИЦИМА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ Ј. Ј. ЗМАЈ

У оквиру циклуса “Школски час”, одржаног 25. маја у Музеју Народног позоришта, домаћин ученицима шестог разреда београдске Основне школе “Јован Јовановић Змај” била је позната глумица Ружица Сокић.

На почетку сусрета, Сокићева је прво поздравила “племениту побуду” управе Народног позоришта да отвори музеј, а потом и похвалила њихове напоре у настојањима да том простору „удахну неку нову свежину“, не само кроз изложбе, него и кроз одржавање разних тематских циклуса, укључујући и „Школски час“. 
Популарна драмска уметницима причала је о свом одрастању које, како је истакла, није било нимало лако, дружењу са колегама, разним улогама у позоришту, на филму и телевизији, учењу...
- Од малих ногу сам се интересовала за књигу, за уметност, игру. То је битно у вашим годинама. Да би уживали у некој позоришној представи, ви морате да научите да слушате. То се учи, постепено. Прво морате да научите да слушате, а после тога, кад нешто и разумете, моћи ћете лакше и да заволите – казала је Сокићева.
Она је ученицима саветовала да што више времена проводе са књигом, јер то дружење, према њеним речима, сигурно ће им улепшати животе. 
- Књига може да вас усрећи. Кад сте најнесрећнији, кад вам све иде лоше, кад немате добре оцене, она је увек ту да вам помогне. Лепо је кад се дружите са књигом... У школи сам осетила лепоту да будеш неко други. Обожавала сам књижевност и своју дивну професорку која је имала исто име као и ја – казала је Сокићева и у шаљивом тону испричала како никад није волела своје име.
- Као дете, често сам ишла код свог деде у Босну. На разним пропланцима виђала сам и животиње, међу њима и краве. Углавном су се звале Руже. То ме је уништавало. Кад сам била старија, чак сам и лагале неке дечаке како се зовем. Обично сам им се представљала као Марија – рекла је, кроз смех, популарна глумица коју су ђаци наградили бурним аплаузом.
Открила је да је од „малих ногу“ волела да чита поезију, а међу омиљеним песницима налазили су се Мића Данојлић, Љубивоје Ршумовић, Драган Лукић...
Говорећи о својим остварењима на филму, она је посебно апострофирала улоге из периода такозваног „црног таласа“. Реч је о филмовима који су, у периоду кад су настајали, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, југословенску јавност први пут суочавали са реалним животним проблемима и егзистенцијалном бедом социјално угрожених слојева становништва
Драмска уметница је казала да је она, када је у питању позориште, “глумица домаћег аутора, а пре свега Александра Аце Поповића“.
- Тако ми је судбина одредила да играм његове комадима. Углавном, моје колеге нису желеле да играју у њима, јер су тешки. Немају захвалну причу, него је све у неким фантазијама – истакла је она и додала да за глуму не постоји тачна дефиниција.
- Глума је страст. Као тенис, као музика... као све оно што је страсно и што узима човека. Глумци су мазохисти среће. Цео живот сам посветила том лудилу званом глума. Прво сам певала у хору, а потом сам се уписала у драмску секцију. Увек сам јурила тамо где је нешто више од овог тла по коме ходамо. Волела сам увек да погледам тамо горе, у звезде. Јако сам се намучила током своје глумачке каријере, али се не кајем. Да се поново родим, опет бих изабрала тај пут, упркос томе што је врло тежак и трновит – поручила је Ружица Сокић која је, после завршетка „Школског часа“, ученицима делила аутограме, а са многима од њих се и фотографисала.
Богату и успешну каријеру Ружице Сокић, ђацима су, из свог угла, приближили драматург Народног позоришта Славко Милановић и кустоскиња Зорица Јанковић која је присутне, у кратким цртама, упознала и са историјатом Националног театра.
М.Б.