Vuci i ovce

REČ REDITELjA
Ovo je remek-delo. To je poslastica za reditelja. Reč je o klasici, disciplini koja je zanemarena u našem pozorištu. Retko se radi Ostrovski, ali retko se radi i Šekspir, Molijer, Sofokle, Sterija... Zašto? Zato što je zahtevno. Potrebno je puno energije, talenta, vrhunska podela. Stvarati umetnički teatar na velikim delima klasične literature, to predstavlja ogroman rediteljski izazov. Danas se više rade savremeni komadi na temu svakodnevice sa naročitim osvrtom na aktuelnu političku situaciju. Još ukoliko nema priče ni likova, pa to se radi žmurećki (smeh). U našem teatru sve je manje dobro igranih klasičnih komada i obaveza nacionalnog teatra je da igra velikane i njihova remek-dela, onoliko koliko možemo i kako možemo. Od toga ne treba odustajati. Jeftina zabava se uvukla u naš teatar, i zato je važno da igramo klasike i to klasike koji pokazuju koliko lepote, koliko duhovitosti postoji u knjigama koje, zapravo, niko i ne čita. Ja volim duhovito pozorište, pravio sam ga sa ogromnim zadovoljstvom, praviću ga i dalje.

 Ja, kad pročitam neki klasični komad, imam radost otkrivanja onih mesta koji ukazuju na nepromenljivost ljudske prirode. To je energija koju ću preneti na svoju ekipu i taj trenutak predstavlja pokretanje jednog kreativnog procesa. Taj proces, ukoliko pozorište stoji iza reditelja i projekta, na kraju rezultira lepim predstavama. Ja sam sa velikim zadovoljstvom i velikim uspehom radio dve verzije „Šume” – u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Novom teatru u Budimpešti. Napravio sam dve potpuno različite predstave. Od ovog komada zaista očekujem mnogo zato što je svaka uloga i svaka situacija briljantno napisana. Taj kvalitet je, naravno, i velika obaveza za sve nas koji radimo predstavu. Potrebno je mnogo glumačke veštine, mnogo smisla za poniranje u kompleksne psihološke situacije i, naravno, potrebna je zajednička igra koju je dosta teško dobiti. Nadam se da će nam to poći za rukom.
  Ostrovski piše komade iz golog života. Pisao je i melodrame – „Oluja“, „Devojka bez miraza“, „Talenti i obožavaoci“.... Posmatrao je ljubav sa različitih pozicija. Zaljubljeni su uvek stradali, bivali manipulisani, pokradeni, osramoćeni, ponižavani, ali su uvek praštali i ponovo bivali zloupotrebljeni. To su ljudi - ovce, omađijani ljubavnim slepilom i neumerenom strašću podavanja i prepuštanja pohlepi i požudi ljudi – vukova. Vukovi su robovi svoje gladi koja ih muči i izjeda.

U velikoj krizi maske padaju i pokazuje se pravo ljudsko lice. Ostrovski sa mnogo sarkazma konstatuje da iza maski uglednih građana stoje, bukvalno, zveri. Zato je komad nazvao „Vuci i ovce”… Ljudski rod postoji od pamtiveka u podelama na starije i mlađe, muškarce i žene, vernike i bezvernike, bogate i siromašne, pismene i nepismene, lude i normalne, prostake i otmene....ali postoji jedna podela starija i važnija, možda, od svih ovih podela. To je upravo ta podela na vukove i ovce. Ova podela ne poznaje ograničenja, ona živi i među prijateljima i među ljubavnicima, saveznicima i klanovima, bandama, partijama, ova podela ne poznaje rase ni nacije, istorijske periode ni kulture, opredeljenja ni pripadnosti. To je podela nad podelama. Večna i neuništiva i prati svaki ljudski život. Nema tog čoveka koji je proživeo na svetu, a da nije bio ili vuk ili ovca, ili ponekad vuk, a češće ovca.
Većina nas smo ovce, s tim što s vremena na vreme navučemo vučiju kožu kad je to neophodno. Najčešće u samoodbrani. Vuci, kojih je mnogo manje, su većinom u ovčijoj koži, mimikrirani. Samo neki od njih, oni najdominantniji se bahate i razmeću svojim očnjacima. Pokazuju nama – stadu, svoje očnjake svakodnevno. To bi bila moja ideja te alegorije o vukovima i ovcama. Ali, paradoks je u tome što ovce najčešće vole da budu ovce i ne opiru se u momentu kada ih čereče očnjaci vuka. To je ono što je u ljudskoj prirodi nepromenljivo

Potpuno je neverovatna činjenica koliko u porodičnim odnosima, ljubavnim odnosima, pa i u onim najsuptilnijim poslovnim odnosima postoji ideja o eksploataciji, ideja o upotrebi, ideja o pljački. To je fascinantno. Mi živimo u uverenjima da je bliskost koju ostvarimo sa porodicom, prijateljima, ili u braku, garancija poštovanja i ljubavi. Zanimljivo je kako Ostrovski veoma duhovito, sarkastično i tačno u to sumnja i dokazuje suprotno. Dakle, ti najbliži, jedni drugima rade o glavi. Taj paradoks, taj apsurd mi je pozorišno veoma inspirativan i pokušaću to da izvučem u prvi plan – skrivene, tajnovite zle namere koje najbliži imaju jedni prema drugima.

Izvodi iz intervjua koji je sa rediteljem Egonom Savinom vodio Mikojan Bezbradica

ALEKSANDAR NIKOLAJEVIČ OSTROVSKI

Aleksandar Nikolajevič Ostrovski smatra se najznačajnijim predstavnikom  realizma u ruskoj drami devetnaestog veka. Rođen je u Zamoskvorečju, bogatom trgovačkom naselju u rejonu Moskve. Po želji oca, koji je bio uspešan advokat, upisao je pravo na Moskovskom univerzitetu. Studije je napustio  već na drugoj godini i zaposlio se u Moskovskom savetodavnom sudu kao kancelarijski  službenik – pisar. Sud, kafana, Zamoskvorečje i pozorište, ocrtali su krug životnog iskustva Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog i postali osnovni toposi njegovog dramskog dela. Klasa preduzetnika, novih bogataša, trgovaca i činovnika višeg ranga, ušla je sa Ostrovskim u rusku literaturu i pozorište. Prvi komad Slike porodične sreće napisao je 1847. godine; već sa drugim (Bankrot, 1850) Ostrovski je stekao reputaciju oštrog kritičara društvenih fenomena. Bankrot je carska cenzura zabranila, a pisac je stavljen pod petogodišnji policijski nadzor i ostao bez državne službe. Uprkos zabrani, komad je postao poznat zahvaljujući javnim čitanjima po moskovskim klubovima i salonima, a poznati kritičar N. A. Dobroljubov napisao je o njemu čuveni prikaz „Zrak svetla u carstvu mraka“. Bankrot je izveden tek posle trinaest godina, pod nazivom Svoji smo, nagodićemo se – najpre u Petrogradu, a odmah zatim i u moskovskom Malom teatru, i doživeo ogroman uspeh. 
Niko od velikih pisaca ruske književnosti pre Ostrovskog nije se dotakao teme novog imućnog trgovačkog staleža, sirovog i grubog, grabljivog i škrtog, lišenog ideala svojstvenih njihovim obrazovanim susedima u gradovima, ali i zavičajnog šarma seljaka od kojih su i sami potekli; niko nije pisao o tom staležu obdarenom sirovom snagom i odlučnošću kakva se ne sreće kod kultivisane aristokratije. Ostrovski je to neistraženo područje učinio svojim literarnim zabranom, i tu smestio radnju većine svojih komada.  Bio je veoma plodan pisac. Napisao je četrdeset i sedam  drama. Iako nema dramskog pisca u Rusiji čija dela nisu zabranjivana za štampanje ili izvođenje, nikome nije, kao Ostrovskom, zabranjeno čak 16 komada. Zabranjen je čak i njegov prevod Šekspirove Ukroćene goropadi. (Osim Šekspira prevodio je i Terencija, Srevantesa,  Goldonija.) 
Uprkos stalnim zabranama, Ostrovski je bio jedan od najizvođenijih pisaca svog vremena, a doživeo je i društveno priznanje, još za života.  U obnovljenom Marijinskom teatru u Petrogradu, na oslikanom plafonu je pored portreta Fonvizina i Gogolja – stajao i portret Ostrovskog; priznanja je dobijao i sa najvišeg mesta – od imperatora Aleksandra I, Aleksandra II i Nikolaja I. Ali nije uspeo da osnuje glumačku školu, u kojoj bi se glumci osposobljavali za novi, realistički stil glume. Pred kraj života poveren mu je posao pravljenja repertoara moskovskih pozorišta, što je praktič­no značilo – umetničko rukovođenje svim pozorištima u gradu. Ostrovski se sa entuzijazmom latio posla, shvatajući to i kao priliku da provede temeljite pozorišne reforme, ali bilo je prekasno:  Ostrovski je imao samo nekoliko meseci za ostvarenje svojih planova – umro je 1886. godine. 
Poznatija dela: Slike porodične sreće, Bankrot ili Svoji smo, nagodićemo se, Sirota nevesta, Ne trpaj se gde ti nije mesto, Sirotinja nije greh, Vaspitanica, Vuci i ovce, Unosno mesto, Ne živi kako ti se hoće, Plaćati tuđi ceh, Oluja, Vasilisa Melentjeva, Kozma Minjin, Dimitrij Samozvanac, Vasilij Šujski, Lude  pare, Vatreno srce, Bez krivice krivi, I najmudriji nasedne, Nije svaki dan praznik, Šuma, Devojka bez miraza, i druga. „Prolećna bajka“ Snežana, adaptirana je u libreto za operu Nikolaja Rismkog Korsakova. 

EGON SAVIN
Egon Savin je  srpski  i jugoslovenski pozorišni reditelj i redovni profesor na Katedri za pozorišnu režiju Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. 
Iza sebe ima preko sedamdeset režija raznovrsnog dramskog repertoara, od savremenih domaćih autora, koje je režirao u neformalnim trupama, do svetskih klasika, u najvećim nacionalnim teatrima.Radio je širom bivše Jugoslavije: Beograd, Zagreb, Novi Sad, Skoplje, Sarajevo, Podgorica, Rijeka, Sombor, Kruševac , Zrenjanin... Predstave Egona Savina su na gostovanjima igrane širom sveta: u Njujorku, Čikagu, Montrealu, Torontu, Parizu, Beču, Nansiju, Milhajmu, Vizbadenu, Cirihu, Tel Avivu, Varšavi, Pragu, Budimpešti, Trstu...
Dobitnik je, često i višestruki, svih najznačajnijih pozorišnih nagrada za svoje stvaralaštvo : Sterijine nagrade, nagrade „Bojan Stupica“, nagrade „Ardalion“, statuete „Ćuran“, statuete „Joakim Vujić“, nekoliko nagrada za režiju na festivalu MES – Sarajevo, Velike nagrade CNP, Zlatne medalje „Jovan Đorđević“, Nagrade za najbolju režiju na Međunarodnom festivalu malih scena – Rijeka, Aprilske nagrade Grada Beograda... 
U Narodnom pozorištu u Beogradu  Egon Savin režirao je predstave : E. Rostan „Sirano od Beržeraka“ (1991.),  J. Sterija Popović „Kir Janja“ (1992.), J. Sterija Popović „Pokondirena tikva“ (1998.), I. Singer „Demon“ (2000.), S. Šepard „Stanje šoka“(2001.), M. Selimović „Derviš i smrt“ (2008.), B. Nušić „Pokojnik“ (2009.), Ž.B.P. Molijer „Mizantrop“ (2012.), Lj.Simović „Čudo u Šarganu“ (2015.), G.Milenković „Devedesete“ (2018.) .