Urnebesna tragedija
komedija Dušana Kovačevića
koprodukcija: Narodno pozorište u Beogradu i Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka
Reč pisca:
To je, u osnovi, i danas, kao i tada kad sam je pisao, pre više od tri decenije, priča o destrukciji u jednoj porodici. Postoji definicija, u koju duboko verujem, da je porodica nešto što je epicentar našeg života i jedan od najznačajnijih činilaca u našem postojanju. Naša deca se uče na postulatima odnosa u okviru porodice. Porodica je najbitnija i najvažnija škola u životu jednog čoveka. U kakvoj porodici odrastete, takav ćete biti čovek. Naravno, škola, odnosno obrazovanje su neophodni, ali elementarne stvari kao što su ljubav, dobrota, poštenje... to je nešto što se uči u porodici. U vreme kad sam pisao ovu priču, stanje na prostorima bivše Jugoslavije bilo je veoma neizvesno i održavalo se na mentalnu, socijalnu i svaku vrstu sigurnosti života u porodici. Ako nemate normalan život u porodici, vi ste tragičan čovek. Kada je reč o destrukciji, komad ima nekoliko glavnih linija, a jedna od osnovnih je priča o mladim ljudima koji gube identitet. Ko smo mi danas, posle svega što nam se izdešavalo u prethodne tri decenije, od prvog pojavljivanja „Urnebesne tragedije“ na sceni, 1991. godine? Još uvek smo u potrazi, zbog silnih podela u kojima živimo, a koje se umnožavaju kao zečevi. I, umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo. Svaki dan se čuju i vide suprotna mišljenja, suprotstavljeni stavovi. Ako neko kaže da je nešto dobro, odmah se javi troje da kaže da to nije tačno. Zato u poslednje vreme često, cinično, ponavljam priču da bi sutra, ako bi neko predložio da uveze kugu u zemlju, bilo i onih koji bi bili „za“, jer i kuga ima nekih svojih dobrih strana. To je cinično, apsurdno i ružno, ali se bojim da je delimično i tačno, jer smo došli do same granice nelogičnosti i apsurda. I to je ta, jedna od linija komada koju smo pomenuli; u potrazi za izgubljenim identitetom. Druga linija je nasilje koje se trpi, a to je priča o bratu i snaji. U nekoj pozadini je i poprilično tužna slika o sudbini jednog pozorišta koje se zbog nagomilanih, uglavnom socijalnih, problema gasi i pretvara u nešto što nema nikakve veze sa umetnošću.
Dušan Kovačević
(izvod iz intervjua „Umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo”, Mikojan Bezbradica „Pozorišne novine“)
Reč reditelja:
“Urnebesna tragedija” je klasika. Veoma volim ovaj komad; gust je. Duško je „skrojio” nešto što nigde nisam sreo - spojio je urnebesno i tragično. Toliko sam zadivljen tim spojem urnebesnog i tragičnog da sa tom materijom nisam na “ti”, nego sam jako mobilisan i da odgovorim delu. A šta je urnebesno i tragično u tom komadu? Sve. Ni manje ni više nego - sve. Obilje je u pitanju, i tema i prepoznavanja.
-------------------------------------------------
U fokusu predstave je porodica. Jer, ona je svet u malom. I tu vam je i društvo i pojedinac i sve generacije i sva vremena. Kroz nju se sve prelama. Svako živi svoju stvarnost. Čak je svako i bira. To ne znači da istina nije samo jedna. A doživljaja – onoliko.
-------------------------------------------------
Svako gradi svoj identitet, tu se pitaš sam. Ja se uvek borim za taj deo slobode i prostora – gde si sam odgovoran. Da probamo da u centar stavimo ne to neko društvo, nego sebe, svoje sopstvo, to jest nas i našu ljudskost i našu daljinu od ljudskosti. Možda postanemo bolji i mi i to društvo koje mene zanima budući da ga vidim kao, skoro, ruševinu svih vrednosti, i to odavno. Mi smo gori i luđi, dramatično. Al’ opstajemo od onomad, pa za vazda, izgleda… Mutirali smo, pa oguglali i navikli se. Prilagodili.
------------------------------------------------
Ono što fascinira kod nas, to je što uvek nađemo izlaz i preživimo. Rezilijentnost nam je velika. To poštujem.
------------------------------------------------
Taj smeh u “Urnebesnoj komediji” je čudesan…U smehu je pobuna, u smehu je sloboda, u smehu je uteha, u smehu je i otpor, u smehu je bunt. I put… Tu vrstu lekovitosti koju daje dobra komedija to nikada niko ne može, Ja sam posle dosta godina u komediji ukoliko je ovo komedija, a jeste zbog prvog dela naslova i teme. I silno uživam u tome. I jedva čekam da to podelim s publikom. Baš nam treba.
Jagoš Marković
DUŠAN KOVAČEVIĆ
Rođen je 12. jula 1948. godine u Mrđenovcu pored Šapca. Diplomirao je na odseku Dramaturgije 1973. godine. Od 1973. godine je član Udruženja književnika Srbije. Od 1973. do 1978. godine radi kao dramaturg za Dramski program TV Beograd. U periodu između 1986 - 1988. godine radi kao docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1998. godine je direktor Zvezdara teatra u Beogradu. Oktobra 2000. godine izabran je za dopisnog člana, a 2009. za redovnog člana SANU. U periodu 2005. i 2006. bio je ambasador Srbije i Crne gore, odnosno Srbije, u Portugalu. Živi i radi u Beogradu.
Dušan Kovačević je napisao drame: Maratonci trče počasni krug (1973), Radovan Treći (1973), Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću (1976), Proleće u januaru (1977), Svemirski zmaj (delo za decu u stihu) (1977), Limunacija na selu (1978), Sabirni centar (1982), Balkanski špijun (1983), Sveti Georgije ubiva aždahu (1986), Klaustrofobična komedija (1987), Profesionalac (1990), Urnebesna tragedija (1991), Lari Tompson-tragedija jedne mladosti (1996), Kontejner sa pet zvezdica (1999), Doktor Šuster (2001), Dinar po dinar (2005), Generalna proba samoubistva (2008 ), Život u tesnim cipelama ( 2010), Kumovi ( 2012 ), Rođendan gospodina Nušića (2014 ), Hipnoza jedne ljubavi (2016).
Režirao je u praizvedbi, u Zvezdara teatru svoje pozorišne komade:
Klaustrofobična komedija, Profesionalac, Urnebesna tragedija, Lari Tompson, Kontejner sa pet zvezdica, Doktor Šuster, Generalna proba samoubistva, Život u tesnim cipelama, Kumovi i Hipnoza jedne ljubavi.
Pisac je filmskih scenarija: Beštije (1976, režija Ž. Nikolić), Poseban tretman (1978, režija G. Paskaljević), Ko to tamo peva (1980, režija S. Šijan), Maratonci trče počasni krug (1981, režija S.Šijan), Balkanski špijun (1984, režija D. Kovačević i B. Nikolić), Sabirni centar (1990, režija G. Marković), Podzemlje – Underground (1995, režija E. Kusturica), Urnebesna tragedija (1995, režija G. Marković), Profesionalac (2003, režija D. Kovačević), Sveti Georgije ubiva aždahu (2009 ), režija Srđan Dragojević).
Za televiziju je napisao TV drame: Povratak lopova (1974), Dvosobna kafana (1975), Zvezdana prašina (1976); i TV serije: Čardak i na nebu i na zemlji (1976), Bila jednom jedna zemlja. Napisao je radio drame: 828 kilometara severno od prve varoši (1970) i Bio čovek (1970).
Drame Dušana Kovačevića igrane su u pozorištima u Jugoslaviji, (posle 1990. godine u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori ), Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj, Ukrajini, bivšem SSSR, Rusiji, Rumuniji, Italiji, Španiji, Portugalu, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Turskoj, SAD, Kanadi, Meksiku, Argentini, Iranu, Novom Zelandu, Japanu, Izraelu, Albaniji.
Drame su mu prevedene na: nemački, engleski, francuski, italijanski, ruski, češki, slovački, grčki, poljski, makedonski, švedski, finski, mađarski, rumunski, bugarski, ukrajinski, alban
Dušan Kovačević je nagrađen mnogim profesionalnim, pozorišnim i filmskim nagradama u zemlji: četiri Sterijine nagrade i Sterijina nagrada grada Vršca za najbolju komediju, dve Nagrade Branko Ćopić, Nagrada Joakim Vujić, Nagrada Miloš Crnjanski, Nagrada Marin Držić, Oktobarska nagrada Beograda, dve Zlatne arene, Nagrada Vjekoslav Afrić, Stjepan Mitrov Ljubiša, Grad teatar Budva i mnoge druge. Dobitnik je mnogih međunarodnih nagrada: dva Gran Prija za scenarijo filmova Balkanski špijun i Profesionalac na Filmskom festivalu u Montrealu, Nagrade međunarodnog žirija kritike za najbolji film - FIPRESCI, u Montrealu za Profesionalca, Nagrade za najbolji scenario i najbolji film na Međunarodnom festivalu u Vijaređu, Gran pri međunarodnog festivala u Istanbulu za najbolji scenario, Zlatni vitez za najbolji film na Festivalu Pravoslavnog i Sveslovenskog filma u Irkutsku-Rusija, takođe za Profesionalca; scenario za Profesionalca bio je nominovan među 6 najboljih evropskih scenarija za 2003. od strane Evropske Filmske Akademije u Berlinu; Čaplinova nagrada u Veveju za film Ko to tamo peva, Prva nagrada na TV festivalu u Kanu, Zlatna palma na Kanskom festivalu za Podzemlje-Underground, zatim nagrade filmskih festivala u Valensiji, Marseju, Beču, u Nemačkoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj i dr.
Film Ko to tamo peva proglašen je za najbolji film jugoslovenske kinematografije nastao od 1945-1995.
Knjige sa Dušanovim dramama i romani Bila jednom jedna zemlja i Meda peva bluz, Knjiga eseja: 20 Srpskih podela, objavljene su u mnogim izdanjima u našoj zemlji, kao i prevedene u inostranstvu.
Balet Ko to tamo peva u Narodnom pozorištu u Beogradu, po scenariju za istoimeni film, uspešno se izvodi već više sezona i gostuje po svetu.
Jagoš Marković (Podgorica, 1966) je jedan od najistaknutijih pozorišnih reditelja naše zemlje, kao i čitavog regiona. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1987), u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića. U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni reditelj od 2008 godine, režira najznačajnije naslove svetske i domaće klasike: Učene žene, Hasanaginica, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Dr, Antigona, Ožalošćen porodica, Pepeljuga (opera) i Figarova ženidba (opera). Po pravilu, njegove predstave su dugovečne, hvaljene, izvode se uvek pred prepunom salom i proslavljaju nacionalni teatar na međunarodnim gostovanjima.
U drugim teatrima u zemlji i inostranstvu režirao je do sada preko pedeset predstava. Među najznačajnije ubrajaju se: Romeo i Julija, Kate Kapuralica, Dekameron dan ranije (Narodno pozorište Sombor), Lukrecija iliti Ždero (Pozorište na Terazijama), Skup, Bogojavljenska noć, Govornica, Sumnjivo lice, Uobraženi bolesnik, Tako je ako vam se tako čini, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu (Jugoslovensko dramsko pozorište), Porodične priče, Gospoda Glembajevi, Jesenja sonata (Atelje 212 ), Sumrak bogova, Divlje meso (Beogradsko dramsko pozorište) Galeb, Filumena Marturano i opera Karmen (HNK Ivana pl. Zajca), Lukrecija o’ bimo rekli Požeruh (Riječke letnje noći), Učene žene (HNK Split), Čarapa od sto petlji (Beogradsko dramsko pozorište), Zora na istoku, Naši sinovi, Svinjski otac (Zvezdara teatar), Hasanaginica (Centar za kulturu Tivat), Tartif, Hekuba...(Crnogorsko narodno pozorište) .
... U švedskom Kraljevskom pozorištu Dramaten povodom jubileja tog teatra režirao je Strinbergovu Kraljicu Kristinu. Posle raspada Jugoslavije prvi je naš reditelj koji je radio na Dubrovačkim ljetnim igrama (Romeo i Julija, 2014). Marković je dobitnik oko pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada među kojima su: Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada, nagrada „Mića Popović“, nagrada za sveukupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“ , „Ardalion“… U Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša” u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst Govornica.
Prilikom svečane dodele Nagrade „Mića Popović“ Jagošu Markoviću, juna 2004, Ljubomir Simović između ostalog je rekao: ”U delu koje postavlja na scenu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve... Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle“.
“Svi smo mi on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima... Sada smo na najnižoj tački, čini mi se od kad nas znam. Gori nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se i verujem u dobro.”
Jagoš Marković, reditelj
izvod iz intervjua „Svako želi da je veliki, a niko neće da se prihvati odgovornosti“
Borka Trebješanin, „Politika“, 11.11.2022.
Premijerno izvođenje
Premijera, 15. maj 2023.
Velika scena
Dušan Kovačević
URNEBESNA TRAGEDIJA
Režija i adaptacija Jagoš Marković
Dramaturg Molina Udovički Fotez
Scenograf Matija Vučićević
Kostimograf Bojana Nikitović
Izbor muzike Jagoš Marković
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Producenti Vuk Miletić, Miloš Golubović, Tanja Milijević
Inspicijenti Sanja Ugrinić Mimica, Vesna Maksimović
Sufleri Marija Nedeljkov, Svjetlana Popović
Asistent reditelja i scenografa Tara Lazarević
Asistent kostimografa Nevena Saraković
Igraju:
Ruža Nikolina Friganović
Milan Željko Erkić
Neven Petar Vasiljević
Julka Nela Mihailović
Kosta Aleksandar Vučković
Rajna Sandra Bugarski
Vasilije Branko Vidaković
Doktor Ljubiša Savanović
Milicionerka Marija Nedeljkov
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstori tona Roko Mimica / Perica Ćurković
Majstori pozornice Nevenko Radanović / Zoran Mirić
Majstor maske Marko Dukić
Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu