Urnebesna tragedija

komedija Dušana Kovačevića

koprodukcija: Narodno pozorište u Beogradu i Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka

Reč pisca:
To je, u osnovi, i danas, kao i tada kad sam je pisao, pre više od tri decenije, priča o destrukciji u jednoj porodici. Postoji definicija, u koju duboko verujem, da je porodica nešto što je epicentar našeg života i jedan od najznačajnijih činilaca u našem postojanju. Naša deca se uče na postulatima odnosa u okviru porodice. Porodica je najbitnija i najvažnija škola u životu jednog čoveka. U kakvoj porodici odrastete, takav ćete biti čovek. Naravno, škola, odnosno obrazovanje su neophodni,  ali elementarne stvari kao što su ljubav, dobrota, poštenje... to je nešto što se uči u porodici. U vreme kad sam pisao ovu priču, stanje na prostorima bivše Jugoslavije bilo je veoma neizvesno i održavalo se na mentalnu, socijalnu i svaku vrstu sigurnosti života u porodici. Ako nemate normalan život u porodici, vi ste tragičan čovek. Kada je reč o destrukciji, komad ima nekoliko glavnih linija, a jedna od osnovnih je priča o mladim ljudima koji gube identitet. Ko smo mi danas, posle svega što nam se izdešavalo u prethodne tri decenije, od prvog pojavljivanja „Urnebesne tragedije“ na sceni, 1991. godine? Još uvek smo u potrazi, zbog silnih podela u kojima živimo, a koje se umnožavaju kao zečevi. I, umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo. Svaki dan se čuju i vide suprotna mišljenja, suprotstavljeni stavovi. Ako neko kaže da je nešto dobro, odmah se javi troje da kaže da to nije tačno. Zato u poslednje vreme često, cinično, ponavljam priču da bi sutra, ako bi neko predložio da uveze kugu u zemlju, bilo i onih koji bi bili „za“, jer i kuga ima nekih svojih dobrih strana. To je cinično, apsurdno i ružno, ali se bojim da je delimično i tačno, jer smo došli do same granice nelogičnosti i apsurda. I to je ta, jedna od linija komada koju smo pomenuli; u potrazi za izgubljenim identitetom. Druga linija je nasilje koje se trpi, a to je priča o bratu i snaji. U nekoj pozadini je i poprilično tužna slika o sudbini jednog pozorišta koje se zbog nagomilanih, uglavnom socijalnih, problema gasi i pretvara u nešto što nema nikakve veze sa umetnošću.
Dušan Kovačević
(izvod iz intervjua „Umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo”, Mikojan Bezbradica  „Pozorišne novine“)


Reč reditelja:

“Urnebesna tragedija” je klasika. Veoma volim ovaj komad; gust je. Duško je „skrojio” nešto što nigde nisam sreo - spojio je urnebesno i tragično. Toliko sam zadivljen tim spojem urnebesnog i tragičnog da sa tom materijom nisam na “ti”, nego sam jako mobilisan i da odgovorim delu. A šta je urnebesno i tragično u tom komadu? Sve. Ni manje ni više nego -  sve. Obilje je u pitanju, i tema i prepoznavanja. 
-------------------------------------------------
U fokusu predstave je porodica. Jer, ona je svet u malom. I tu vam je i društvo i pojedinac i sve generacije i sva vremena. Kroz nju se sve prelama. Svako živi svoju stvarnost. Čak je svako i bira. To ne znači da istina nije samo jedna. A doživljaja – onoliko. 
-------------------------------------------------
Svako gradi svoj identitet, tu se pitaš sam. Ja se uvek borim za taj deo slobode i prostora – gde si sam odgovoran. Da probamo da u centar stavimo ne to neko društvo, nego sebe, svoje sopstvo, to jest nas i našu ljudskost i našu daljinu od ljudskosti. Možda postanemo bolji i mi i to društvo koje mene zanima budući da ga vidim kao, skoro, ruševinu svih vrednosti, i to odavno. Mi smo gori i luđi, dramatično. Al’ opstajemo od onomad, pa za vazda, izgleda… Mutirali smo, pa oguglali i navikli se. Prilagodili. 
------------------------------------------------
Ono što fascinira kod nas, to je što uvek nađemo izlaz i preživimo. Rezilijentnost nam je velika. To poštujem.
------------------------------------------------
Taj smeh u “Urnebesnoj komediji” je čudesan…U smehu je pobuna, u smehu je sloboda, u smehu je uteha, u smehu je i otpor, u smehu je bunt. I put… Tu vrstu lekovitosti koju daje dobra komedija to nikada niko ne može, Ja sam posle dosta godina u komediji ukoliko je ovo komedija, a jeste zbog prvog dela naslova i teme. I silno uživam u tome. I jedva čekam da to podelim s publikom. Baš nam treba.
Jagoš Marković 


DUŠAN KOVAČEVIĆ
Rođen je 12. jula 1948. godi­ne u Mrđe­nov­cu pored Šap­ca. Diplo­mi­rao je na odse­ku Dra­ma­tur­gi­je 1973. godi­ne. Od 1973. godi­ne je član Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Srbi­je. Od 1973. do 1978. godi­ne radi kao dra­ma­turg za Dram­ski pro­gram TV Beo­grad. U peri­o­du izme­đu 1986 - 1988. godi­ne radi kao docent na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du. Od 1998. godi­ne je direk­tor Zve­zda­ra tea­tra u Beo­gra­du. Okto­bra 2000. godi­ne iza­bran je za dopi­snog čla­na, a 2009. za redov­nog čla­na SANU. U peri­o­du 2005. i 2006. bio je amba­sa­dor Srbi­je i Crne gore, odno­sno Srbi­je, u Por­tu­ga­lu. Živi i radi  u Beo­gra­du.
Dušan Kova­če­vić je napi­sao dra­me: Mara­ton­ci trče poča­sni krug (1973), Rado­van Tre­ći (1973), Šta je to u ljud­skom biću što ga vodi pre­ma piću (1976), Pro­le­će u janu­a­ru (1977), Sve­mir­ski zmaj (delo za decu u sti­hu) (1977), Limu­na­ci­ja na selu (1978), Sabir­ni cen­tar (1982), Bal­kan­ski špi­jun (1983), Sve­ti Geor­gi­je ubi­va ažda­hu (1986), Kla­u­stro­fo­bič­na kome­di­ja (1987), Pro­fe­si­o­na­lac (1990), Urne­be­sna tra­ge­di­ja (1991), Lari Tomp­son-tra­ge­di­ja jed­ne mla­do­sti (1996), Kon­tej­ner sa pet  zve­zdi­ca (1999), Dok­tor Šuster (2001), Dinar po dinar (2005), Gene­ral­na pro­ba samo­u­bi­stva (2008 ), Život u tesnim cipe­la­ma ( 2010), Kumo­vi ( 2012 ), Rođen­dan gospo­di­na Nuši­ća (2014 ), Hip­no­za jed­ne ljuba­vi (2016).
Reži­rao je u pra­i­zved­bi, u Zve­zda­ra tea­tru svo­je pozo­ri­šne koma­de:
Kla­u­stro­fo­bič­na kome­di­ja, Pro­fe­si­o­na­lac, Urne­be­sna tra­ge­di­ja, Lari Tomp­son, Kon­tej­ner sa pet zve­zdi­ca, Dok­tor Šuster, Gene­ral­na pro­ba samo­u­bi­stva, Život u tesnim cipe­la­ma, Kumo­vi i Hip­no­za jed­ne ljuba­vi.
Pisac je film­skih sce­na­ri­ja: Bešti­je (1976, reži­ja Ž. Niko­lić), Pose­ban tret­man (1978, reži­ja G. Paska­lje­vić),  Ko to tamo peva (1980, reži­ja S. Šijan),  Mara­ton­ci trče poča­sni krug (1981, reži­ja S.Šijan),  Bal­kan­ski špi­jun (1984, reži­ja D. Kova­če­vić i B. Niko­lić), Sabir­ni cen­tar (1990, reži­ja G. Mar­ko­vić),  Pod­ze­mlje – Underground (1995, reži­ja E. Kustu­ri­ca), Urne­be­sna tra­ge­di­ja (1995, reži­ja G. Mar­ko­vić), Pro­fe­si­o­na­lac (2003, reži­ja D. Kova­če­vić), Sve­ti Geor­gi­je ubi­va ažda­hu (2009 ), reži­ja Srđan Dra­go­je­vić).
Za tele­vi­zi­ju je napi­sao TV dra­me: Povra­tak lopo­va (1974), Dvo­sob­na kafa­na (1975), Zve­zda­na pra­ši­na (1976); i TV seri­je: Čar­dak i na nebu i na zemlji (1976), Bila jed­nom jed­na zemlja. Napi­sao je radio dra­me: 828 kilo­me­ta­ra sever­no od prve varo­ši (1970) i Bio čovek (1970).
Dra­me Duša­na Kova­če­vi­ća igra­ne su u pozo­ri­šti­ma u Jugo­sla­vi­ji, (posle 1990. godi­ne u Srbi­ji, Slo­ve­ni­ji, Hrvat­skoj, Make­do­ni­ji, Bosni i Her­ce­go­vi­ni, Crnoj Gori ), Austri­ji, Nemač­koj, Švaj­car­skoj, Fran­cu­skoj, Mađar­skoj, Slo­vač­koj, Češkoj, Polj­skoj, Ukra­ji­ni, biv­šem SSSR, Rusi­ji, Rumu­ni­ji, Ita­li­ji, Špa­ni­ji, Por­tu­ga­lu, Veli­koj Bri­ta­ni­ji, Grč­koj, Tur­skoj, SAD, Kana­di, Mek­si­ku, Argen­ti­ni, Ira­nu, Novom Zelan­du, Japa­nu, Izra­e­lu, Alba­ni­ji. 
Dra­me su mu pre­ve­de­ne na: nemač­ki, engle­ski, fran­cu­ski, ita­li­jan­ski, ruski, češki, slo­vač­ki, grč­ki, polj­ski, make­don­ski, šved­ski, fin­ski, mađar­ski, rumun­ski, bugar­ski, ukra­jin­ski, alban­ski, kine­ski, slo­ve­nač­ki, špan­ski, kata­lon­ski, per­sij­ski, por­tu­gal­ski, tur­ski, japan­ski, hebrej­ski.
Dušan Kova­če­vić je nagra­đen mno­gim pro­fe­si­o­nal­nim, pozo­ri­šnim i film­skim nagra­da­ma u zemlji: četi­ri Ste­ri­ji­ne nagra­de i Ste­ri­ji­na nagra­da gra­da Vršca za naj­bo­lju kome­di­ju, dve Nagra­de Bran­ko Ćopić, Nagra­da Joa­kim Vujić, Nagra­da Miloš Crnjan­ski, Nagra­da Marin Držić, Okto­bar­ska nagra­da Beo­gra­da, dve Zlat­ne are­ne, Nagra­da Vje­ko­slav Afrić, Stje­pan Mitrov Ljubi­ša, Grad tea­tar Budva i mno­ge dru­ge. Dobit­nik je mno­gih među­na­rod­nih nagra­da: dva Gran Pri­ja za sce­na­ri­jo fil­mo­va Bal­kan­ski špi­jun i Pro­fe­si­o­na­lac na Film­skom  festi­va­lu u Mon­tre­a­lu, Nagra­de među­na­rod­nog žiri­ja kri­ti­ke za naj­bo­lji film - FIPRESCI, u Mon­trea­lu za Pro­fe­si­o­nal­ca, Nagra­de za naj­bo­lji sce­na­rio i naj­bo­lji film na Među­na­rod­nom festi­va­lu u Vija­re­đu, Gran pri među­na­rod­nog festi­va­la u Istan­bu­lu za naj­bo­lji sce­na­rio, Zlat­ni vitez za naj­bo­lji film na Festi­va­lu Pra­vo­slav­nog i Sve­slo­ven­skog fil­ma u Irkut­sku-Rusi­ja, tako­đe za Pro­fe­si­o­nal­ca; sce­na­rio za Pro­fe­si­o­nal­ca bio je nomi­no­van među 6 naj­bo­ljih evrop­skih sce­na­ri­ja za 2003. od stra­ne Evrop­ske Film­ske Aka­de­mi­je u Ber­li­nu; Čapli­no­va nagra­da u Veve­ju za film Ko to tamo peva, Prva nagra­da na TV festi­va­lu u Kanu, Zlat­na pal­ma na Kan­skom festi­va­lu za Pod­ze­mlje-Underground, zatim nagra­de film­skih festi­va­la u Valen­si­ji, Mar­se­ju, Beču, u Nemač­koj, Češkoj, Slo­vač­koj, Polj­skoj i dr.
Film Ko to tamo peva pro­gla­šen je za naj­bo­lji film jugo­slo­ven­ske kine­ma­to­gra­fi­je nastao od 1945-1995.
Knji­ge sa Duša­no­vim dra­ma­ma i roma­ni Bila jed­nom jed­na zemlja i Meda peva bluz, Knji­ga ese­ja: 20 Srp­skih pode­la, obja­vlje­ne su u mno­gim izda­nji­ma u našoj zemlji, kao i pre­ve­de­ne u ino­stran­stvu.

Balet Ko to tamo peva u Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du, po sce­na­ri­ju za istoimeni film, uspe­šno se izvo­di već više sezo­na i gostu­je po sve­tu.


Jagoš Mar­ko­vić (Pod­go­ri­ca, 1966) je jedan od naj­i­stak­nu­ti­jih pozo­ri­šnih redi­te­lja naše zemlje, kao i čita­vog regi­o­na. Diplo­mi­rao je na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du (1987), u kla­si prof. Bor­ja­ne Pro­da­no­vić i Sve­to­za­ra Rapa­ji­ća. U Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du, čiji je stal­ni redi­telj od 2008 godi­ne, reži­ra naj­zna­čaj­ni­je naslo­ve  svet­ske i doma­će kla­si­ke: Uče­ne žene, Hasa­na­gi­ni­ca, Gospo­đa mini­star­ka, Pokon­di­re­na tikva, Dr, Anti­go­na,  Ožalošćen porodica, Pepe­lju­ga (ope­ra) i Figa­ro­va ženid­ba (ope­ra). Po pra­vi­lu, njego­ve pred­sta­ve su  dugo­več­ne, hva­lje­ne, izvo­de se uvek pred pre­pu­nom salom i pro­sla­vlja­ju naci­o­nal­ni tea­tar na među­na­rod­nim gosto­va­nji­ma.
U dru­gim tea­tri­ma u zemlji i ino­stran­stvu reži­rao je do sada pre­ko pede­set pred­sta­va. Među naj­zna­čaj­ni­je ubra­ja­ju se: Romeo i Juli­ja, Kate Kapu­ra­li­ca, Deka­me­ron­ dan rani­je (Narod­no pozo­ri­šte Som­bor), Lukre­ci­ja ili­ti Žde­ro (Pozo­ri­šte na Tera­zi­ja­ma), Skup, Bogo­ja­vljen­ska noć, Govor­ni­ca, Sum­nji­vo lice, Uobra­že­ni bole­snik, Tako je ako vam se tako čini, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu (Jugo­slo­ven­sko dram­sko pozo­ri­šte), Poro­dič­ne pri­če, Gospo­da Glem­ba­je­vi, Jese­nja sona­ta (Ate­lje 212 ), Sumrak bogova, Divlje meso (Beogradsko dramsko pozorište) Galeb, Filu­me­na Mar­tu­ra­no i ope­ra Kar­men (HNK Iva­na pl. Zaj­ca), Lukre­ci­ja o’ bimo rekli Pože­ruh (Riječ­ke let­nje noći), Uče­ne žene (HNK Split), Čara­pa od sto petlji (Beo­grad­sko dram­sko pozo­ri­šte), Zora na isto­ku, Naši sino­vi, Svinj­ski otac  (Zve­zda­ra tea­tar),  Hasa­na­gi­ni­ca (Cen­tar za kul­tu­ru Tivat), Tar­tif, Heku­ba...(Crno­gor­sko narod­no pozo­ri­šte) .
... U šved­skom Kra­ljev­skom pozo­ri­štu Dra­ma­ten povo­dom jubi­le­ja tog tea­tra reži­rao je Strin­ber­go­vu Kra­lji­cu Kri­sti­nu. Posle ras­pa­da Jugo­sla­vi­je prvi je naš redi­telj koji je radio na Dubro­vač­kim ljet­nim igra­ma (Romeo i Juli­ja, 2014). Mar­ko­vić je dobit­nik oko pede­set stru­kov­nih, festi­val­skih i držav­nih nagra­da među koji­ma su: Nagra­da „Bojan Stu­pi­ca“, Nagra­da oslo­bo­đe­nja Beo­gra­da, Tri­na­e­sto­jul­ska nagra­da, nagra­da „Mića Popo­vić“, nagra­da za sve­uku­pan dopri­nos stva­ra­la­štvu Crne Gore, Nagra­da gra­da Beo­gra­da, Nagra­da gra­da Pod­go­ri­ce, Ste­ri­ji­na nagra­da, neko­li­ko nagra­da „Zlat­ni ćuran“ , „Arda­li­on“… U Bugar­skoj je odr­žan festi­val „Bal­kan čita Jago­ša” u okvi­ru koga su četi­ri redi­te­lja radi­la njegov tekst Govor­ni­ca.
Pri­li­kom sve­ča­ne dode­le  Nagra­de „Mića Popo­vić“ Jago­šu Mar­ko­vi­ću, juna 2004, Ljubo­mir Simo­vić izme­đu osta­log je rekao: ”U delu koje posta­vlja na sce­nu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i sta­re i pozna­te stva­ri otkri­va kao nove i nepo­zna­te. On napra­vi neki nepri­me­tan gest, ali tim gestom pre­o­bra­zi sve... Jagoš radi­kal­no, i s naj­ve­ćom sme­lo­šću, menja meta­fo­ru koju nala­zi u tek­stu. Pri tom, on to ne radi samo kao redi­telj, jer on u pozo­ri­štu i nije samo redi­telj. On je u pozo­ri­štu sve; on je i glu­mac, on je ceo ansambl, on je i publi­ka, on je i sce­na, i loža, i prva, dru­ga i tre­ća gale­ri­ja, on je i pozo­ri­šna bibli­o­te­ka, on je i čet­ka i boja, i čekić i ekser, i konop­ci i reflek­to­ri, i svi­la i vatra, i kuli­sa i zave­sa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljuba­vi samo isu­še­no, sla­no i jalo­vo mor­sko dno, što, opet, nije ništa dru­go do ono što o ljuba­vi u prvoj posla­ni­ci Korin­ća­ni­ma kaže apo­stol Pavle“.

“Svi smo mi on. Svako je grešio i ubijao. Bar rečima, makar mislima... Sada smo na najnižoj tački, čini mi se od kad nas znam. Gori nego ikada, ali pročistićemo se i biti bolji, nadam se i verujem u dobro.”
Jagoš Marković, reditelj
izvod iz intervjua „Svako želi da je veliki, a niko neće da se prihvati odgovornosti“
Borka Trebješanin, „Politika“, 11.11.2022.

Premijerno izvođenje

Premijera, 15. maj 2023.

Velika scena

Dušan Kovačević

URNEBESNA TRAGEDIJA

Režija i adaptacija Jagoš Marković
Dramaturg Molina Udovički Fotez
Scenograf Matija Vučićević
Kostimograf Bojana Nikitović
Izbor muzike Jagoš Marković
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Producenti Vuk Miletić, Miloš Golubović, Tanja Milijević
Inspicijenti Sanja Ugrinić Mimica, Vesna Maksimović
Sufleri Marija Nedeljkov, Svjetlana Popović
Asistent reditelja i scenografa Tara Lazarević
Asistent kostimografa Nevena Saraković

Igraju:

Ruža Nikolina Friganović
Milan Željko Erkić
Neven Petar Vasiljević
Julka Nela Mihailović
Kosta Aleksandar Vučković
Rajna Sandra Bugarski
Vasilije Branko Vidaković
Doktor Ljubiša Savanović
Milicionerka Marija Nedeljkov


Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstori tona Roko Mimica / Perica Ćurković
Majstori pozornice Nevenko Radanović / Zoran Mirić
Majstor maske Marko Dukić

Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu
 

Pretraga