Урнебесна трагедија
комедија Душана Ковачевића
копродукција: Народно позориште у Београду и Народно позориште Републике Српске, Бања Лука
Реч писца:
То је, у основи, и данас, као и тада кад сам је писао, пре више од три деценије, прича о деструкцији у једној породици. Постоји дефиниција, у коју дубоко верујем, да је породица нешто што је епицентар нашег живота и један од најзначајнијих чинилаца у нашем постојању. Наша деца се уче на постулатима односа у оквиру породице. Породица је најбитнија и најважнија школа у животу једног човека. У каквој породици одрастете, такав ћете бити човек. Наравно, школа, односно образовање су неопходни, али елементарне ствари као што су љубав, доброта, поштење... то је нешто што се учи у породици. У време кад сам писао ову причу, стање на просторима бивше Југославије било је веома неизвесно и одржавало се на менталну, социјалну и сваку врсту сигурности живота у породици. Ако немате нормалан живот у породици, ви сте трагичан човек. Kада је реч о деструкцији, комад има неколико главних линија, а једна од основних је прича о младим људима који губе идентитет. Ко смо ми данас, после свега што нам се издешавало у претходне три деценије, од првог појављивања „Урнебесне трагедије“ на сцени, 1991. године? Још увек смо у потрази, због силних подела у којима живимо, а које се умножавају као зечеви. И, уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо. Сваки дан се чују и виде супротна мишљења, супротстављени ставови. Ако неко каже да је нешто добро, одмах се јави троје да каже да то није тачно. Зато у последње време често, цинично, понављам причу да би сутра, ако би неко предложио да увезе кугу у земљу, било и оних који би били „за“, јер и куга има неких својих добрих страна. То је цинично, апсурдно и ружно, али се бојим да је делимично и тачно, јер смо дошли до саме границе нелогичности и апсурда. И то је та, једна од линија комада коју смо поменули; у потрази за изгубљеним идентитетом. Друга линија је насиље које се трпи, а то је прича о брату и снаји. У некој позадини је и поприлично тужна слика о судбини једног позоришта које се због нагомиланих, углавном социјалних, проблема гаси и претвара у нешто што нема никакве везе са уметношћу.
Душан Ковачевић
(извод из интервјуа „Уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо”, Микојан Безбрадица „Позоришнe новинe“)
Реч редитеља:
“Урнебесна трагедија” је класика. Веома волим овај комад; густ је. Душко је „скројио” нешто што нигде нисам срео - спојио је урнебесно и трагично. Толико сам задивљен тим спојем урнебесног и трагичног да са том материјом нисам на “ти”, него сам јако мобилисан и да одговорим делу. А шта је урнебесно и трагично у том комаду? Све. Ни мање ни више него - све. Обиље је у питању, и тема и препознавања.
-------------------------------------------------
У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико.
-------------------------------------------------
Свако гради свој идентитет, ту се питаш сам. Ја се увек борим за тај део слободе и простора – где си сам одговоран. Да пробамо да у центар ставимо не то неко друштво, него себе, своје сопство, то јест нас и нашу људскост и нашу даљину од људскости. Можда постанемо бољи и ми и то друштво које мене занима будући да га видим као, скоро, рушевину свих вредности, и то одавно. Ми смо гори и луђи, драматично. Ал’ опстајемо од ономад, па за вазда, изгледа… Мутирали смо, па огуглали и навикли се. Прилагодили.
------------------------------------------------
Оно што фасцинира код нас, то је што увек нађемо излаз и преживимо. Резилијентност нам је велика. То поштујем.
------------------------------------------------
Тај смех у “Урнебесној комедији” је чудесан…У смеху је побуна, у смеху је слобода, у смеху је утеха, у смеху је и отпор, у смеху је бунт. И пут… Ту врсту лековитости коју даје добра комедија то никада нико не може, Ја сам после доста година у комедији уколико је ово комедија, а јесте због првог дела наслова и теме. И силно уживам у томе. И једва чекам да то поделим с публиком. Баш нам треба.
Јагош Марковић
ДУШАН КОВАЧЕВИЋ
Рођен је 12. јула 1948. године у Мрђеновцу поред Шапца. Дипломирао је на одсеку Драматургије 1973. године. Од 1973. године је члан Удружења књижевника Србије. Од 1973. до 1978. године ради као драматург за Драмски програм ТВ Београд. У периоду између 1986 - 1988. године ради као доцент на Факултету драмских уметности у Београду. Од 1998. године је директор Звездара театра у Београду. Октобра 2000. године изабран је за дописног члана, а 2009. за редовног члана САНУ. У периоду 2005. и 2006. био је амбасадор Србије и Црне горе, односно Србије, у Португалу. Живи и ради у Београду.
Душан Ковачевић је написао драме: Маратонци трче почасни круг (1973), Радован Трећи (1973), Шта је то у људском бићу што га води према пићу (1976), Пролеће у јануару (1977), Свемирски змај (дело за децу у стиху) (1977), Лимунација на селу (1978), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983), Свети Георгије убива аждаху (1986), Клаустрофобична комедија (1987), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Лари Томпсон-трагедија једне младости (1996), Контејнер са пет звездица (1999), Доктор Шустер (2001), Динар по динар (2005), Генерална проба самоубиства (2008 ), Живот у тесним ципелама ( 2010), Кумови ( 2012 ), Рођендан господина Нушића (2014 ), Хипноза једне љубави (2016).
Режирао је у праизведби, у Звездара театру своје позоришне комаде:
Клаустрофобична комедија, Професионалац, Урнебесна трагедија, Лари Томпсон, Контејнер са пет звездица, Доктор Шустер, Генерална проба самоубиства, Живот у тесним ципелама, Кумови и Хипноза једне љубави.
Писац је филмских сценарија: Бештије (1976, режија Ж. Николић), Посебан третман (1978, режија Г. Паскаљевић), Ко то тамо пева (1980, режија С. Шијан), Маратонци трче почасни круг (1981, режија С.Шијан), Балкански шпијун (1984, режија Д. Ковачевић и Б. Николић), Сабирни центар (1990, режија Г. Марковић), Подземље – Underground (1995, режија Е. Кустурица), Урнебесна трагедија (1995, режија Г. Марковић), Професионалац (2003, режија Д. Ковачевић), Свети Георгије убива аждаху (2009 ), режија Срђан Драгојевић).
За телевизију је написао ТВ драме: Повратак лопова (1974), Двособна кафана (1975), Звездана прашина (1976); и ТВ серије: Чардак и на небу и на земљи (1976), Била једном једна земља. Написао је радио драме: 828 километара северно од прве вароши (1970) и Био човек (1970).
Драме Душана Ковачевића игране су у позориштима у Југославији, (после 1990. године у Србији, Словенији, Хрватској, Македонији, Босни и Херцеговини, Црној Гори ), Аустрији, Немачкој, Швајцарској, Француској, Мађарској, Словачкој, Чешкој, Пољској, Украјини, бившем СССР, Русији, Румунији, Италији, Шпанији, Португалу, Великој Британији, Грчкој, Турској, САД, Канади, Мексику, Аргентини, Ирану, Новом Зеланду, Јапану, Израелу, Албанији.
Драме су му преведене на: немачки, енглески, француски, италијански, руски, чешки, словачки, грчки, пољски, македонски, шведски, фински, мађарски, румунски, бугарски, украјински, албан
Душан Ковачевић је награђен многим професионалним, позоришним и филмским наградама у земљи: четири Стеријине награде и Стеријина награда града Вршца за најбољу комедију, две Награде Бранко Ћопић, Награда Јоаким Вујић, Награда Милош Црњански, Награда Марин Држић, Октобарска награда Београда, две Златне арене, Награда Вјекослав Афрић, Стјепан Митров Љубиша, Град театар Будва и многе друге. Добитник је многих међународних награда: два Гран Прија за сценаријо филмова Балкански шпијун и Професионалац на Филмском фестивалу у Монтреалу, Награде међународног жирија критике за најбољи филм - FIPRESCI, у Монтреалу за Професионалца, Награде за најбољи сценарио и најбољи филм на Међународном фестивалу у Вијаређу, Гран при међународног фестивала у Истанбулу за најбољи сценарио, Златни витез за најбољи филм на Фестивалу Православног и Свесловенског филма у Иркутску-Русија, такође за Професионалца; сценарио за Професионалца био је номинован међу 6 најбољих европских сценарија за 2003. од стране Европске Филмске Академије у Берлину; Чаплинова награда у Вевеју за филм Ко то тамо пева, Прва награда на ТВ фестивалу у Кану, Златна палма на Канском фестивалу за Подземље-Underground, затим награде филмских фестивала у Валенсији, Марсеју, Бечу, у Немачкој, Чешкој, Словачкој, Пољској и др.
Филм Ко то тамо пева проглашен је за најбољи филм југословенске кинематографије настао од 1945-1995.
Књиге са Душановим драмама и романи Била једном једна земља и Меда пева блуз, Књига есеја: 20 Српских подела, објављене су у многим издањима у нашој земљи, као и преведене у иностранству.
Балет Ко то тамо пева у Народном позоришту у Београду, по сценарију за истоимени филм, успешно се изводи већ више сезона и гостује по свету.
Јагош Марковић (Подгорица, 1966) је један од најистакнутијих позоришних редитеља наше земље, као и читавог региона. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду (1987), у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. У Народном позоришту у Београду, чији је стални редитељ од 2008 године, режира најзначајније наслове светске и домаће класике: Учене жене, Хасанагиница, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Др, Антигона, Ожалошћен породица, Пепељуга (опера) и Фигарова женидба (опера). По правилу, његове представе су дуговечне, хваљене, изводе се увек пред препуном салом и прослављају национални театар на међународним гостовањима.
У другим театрима у земљи и иностранству режирао је до сада преко педесет представа. Међу најзначајније убрајају се: Ромео и Јулија, Кате Капуралица, Декамерон дан раније (Народно позориште Сомбор), Лукреција илити Ждеро (Позориште на Теразијама), Скуп, Богојављенска ноћ, Говорница, Сумњиво лице, Уображени болесник, Тако је ако вам се тако чини, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шаргану (Југословенско драмско позориште), Породичне приче, Господа Глембајеви, Јесења соната (Атеље 212 ), Сумрак богова, Дивље месо (Београдско драмско позориште) Галеб, Филумена Мартурано и опера Кармен (ХНК Ивана пл. Зајца), Лукреција о’ бимо рекли Пожерух (Ријечке летње ноћи), Учене жене (ХНК Сплит), Чарапа од сто петљи (Београдско драмско позориште), Зора на истоку, Наши синови, Свињски отац (Звездара театар), Хасанагиница (Центар за културу Тиват), Тартиф, Хекуба...(Црногорско народно позориште) .
... У шведском Краљевском позоришту Драматен поводом јубилеја тог театра режирао је Стринбергову Краљицу Кристину. После распада Југославије први је наш редитељ који је радио на Дубровачким љетним играма (Ромео и Јулија, 2014). Марковић је добитник око педесет струковних, фестивалских и државних награда међу којима су: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда, награда „Мића Поповић“, награда за свеукупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда града Београда, Награда града Подгорице, Стеријина награда, неколико награда „Златни ћуран“ , „Ардалион“… У Бугарској је одржан фестивал „Балкан чита Јагоша” у оквиру кога су четири редитеља радила његов текст Говорница.
Приликом свечане доделе Награде „Мића Поповић“ Јагошу Марковићу, јуна 2004, Љубомир Симовић између осталог је рекао: ”У делу које поставља на сцену Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све... Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у првој посланици Коринћанима каже апостол Павле“.
“Сви смо ми он. Свако је грешио и убијао. Бар речима, макар мислима... Сада смо на најнижој тачки, чини ми се од кад нас знам. Гори него икада, али прочистићемо се и бити бољи, надам се и верујем у добро.”
Jaгош Марковић, редитељ
извод из интервјуа „Свако жели да је велики, а нико неће да се прихвати одговорности“
Борка Требјешанин, „Политика“, 11.11.2022.
Премијерно извођење
Премијера, 15. мај 2023.
Велика сцена
Душан Ковачевић
УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА
Режија и адаптација Јагош Марковић
Драматург Молина Удовички Фотез
Сценограф Матија Вучићевић
Костимограф Бојана Никитовић
Избор музике Јагош Марковић
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Продуценти Вук Милетић, Милош Голубовић, Тања Милијевић
Инспицијенти Сања Угринић Мимица, Весна Максимовић
Суфлери Марија Недељков, Свјетлана Поповић
Асистент редитеља и сценографа Тара Лазаревић
Асистент костимографа Невена Сараковић
Играју:
Ружа Николина Фригановић
Милан Жељко Еркић
Невен Петар Васиљевић
Јулка Нела Михаиловић
Коста Александар Вучковић
Рајна Сандра Бугарски
Василије Бранко Видаковић
Доктор Љубиша Савановић
Милиционерка Марија Недељков
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстори тона Роко Мимица / Перица Ћурковић
Мајстори позорнице Невенко Радановић / Зоран Мирић
Мајстор маске Марко Дукић
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду