Урнебесна трагедија

комедија Душана Ковачевића

копродукција: Народно позориште у Београду и Народно позориште Републике Српске, Бања Лука

Реч писца:
То је, у основи, и данас, као и тада кад сам је писао, пре више од три деценије, прича о деструкцији у једној породици. Постоји дефиниција, у коју дубоко верујем, да је породица нешто што је епицентар нашег живота и један од најзначајнијих чинилаца у нашем постојању. Наша деца се уче на постулатима односа у оквиру породице. Породица је најбитнија и најважнија школа у животу једног човека. У каквој породици одрастете, такав ћете бити човек. Наравно, школа, односно образовање су неопходни,  али елементарне ствари као што су љубав, доброта, поштење... то је нешто што се учи у породици. У време кад сам писао ову причу, стање на просторима бивше Југославије било је веома неизвесно и одржавало се на менталну, социјалну и сваку врсту сигурности живота у породици. Ако немате нормалан живот у породици, ви сте трагичан човек. Kада је реч о деструкцији, комад има неколико главних линија, а једна од основних је прича о младим људима који губе идентитет. Ко смо ми данас, после свега што нам се издешавало у претходне три деценије, од првог појављивања „Урнебесне трагедије“ на сцени, 1991. године? Још увек смо у потрази, због силних подела у којима живимо, а које се умножавају као зечеви. И, уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо. Сваки дан се чују и виде супротна мишљења, супротстављени ставови. Ако неко каже да је нешто добро, одмах се јави троје да каже да то није тачно. Зато у последње време често, цинично, понављам причу да би сутра, ако би неко предложио да увезе кугу у земљу, било и оних који би били „за“, јер и куга има неких својих добрих страна. То је цинично, апсурдно и ружно, али се бојим да је делимично и тачно, јер смо дошли до саме границе нелогичности и апсурда. И то је та, једна од линија комада коју смо поменули; у потрази за изгубљеним идентитетом. Друга линија је насиље које се трпи, а то је прича о брату и снаји. У некој позадини је и поприлично тужна слика о судбини једног позоришта које се због нагомиланих, углавном социјалних, проблема гаси и претвара у нешто што нема никакве везе са уметношћу.
Душан Ковачевић
(извод из интервјуа „Уместо да се призовемо памети, ми се распамећујемо”, Микојан Безбрадица  „Позоришнe новинe“)


Реч редитеља:

“Урнебесна трагедија” је класика. Веома волим овај комад; густ је. Душко је „скројио” нешто што нигде нисам срео - спојио је урнебесно и трагично. Толико сам задивљен тим спојем урнебесног и трагичног да са том материјом нисам на “ти”, него сам јако мобилисан и да одговорим делу. А шта је урнебесно и трагично у том комаду? Све. Ни мање ни више него -  све. Обиље је у питању, и тема и препознавања. 
-------------------------------------------------
У фокусу представе је породица. Јер, она је свет у малом. И ту вам је и друштво и појединац и све генерације и сва времена. Кроз њу се све прелама. Свако живи своју стварност. Чак је свако и бира. То не значи да истина није само једна. А доживљаја – онолико. 
-------------------------------------------------
Свако гради свој идентитет, ту се питаш сам. Ја се увек борим за тај део слободе и простора – где си сам одговоран. Да пробамо да у центар ставимо не то неко друштво, него себе, своје сопство, то јест нас и нашу људскост и нашу даљину од људскости. Можда постанемо бољи и ми и то друштво које мене занима будући да га видим као, скоро, рушевину свих вредности, и то одавно. Ми смо гори и луђи, драматично. Ал’ опстајемо од ономад, па за вазда, изгледа… Мутирали смо, па огуглали и навикли се. Прилагодили. 
------------------------------------------------
Оно што фасцинира код нас, то је што увек нађемо излаз и преживимо. Резилијентност нам је велика. То поштујем.
------------------------------------------------
Тај смех у “Урнебесној комедији” је чудесан…У смеху је побуна, у смеху је слобода, у смеху је утеха, у смеху је и отпор, у смеху је бунт. И пут… Ту врсту лековитости коју даје добра комедија то никада нико не може, Ја сам после доста година у комедији уколико је ово комедија, а јесте због првог дела наслова и теме. И силно уживам у томе. И једва чекам да то поделим с публиком. Баш нам треба.
Јагош Марковић 


ДУШАН КОВАЧЕВИЋ
Рођен је 12. јула 1948. годи­не у Мрђе­нов­цу поред Шап­ца. Дипло­ми­рао је на одсе­ку Дра­ма­тур­ги­је 1973. годи­не. Од 1973. годи­не је члан Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Срби­је. Од 1973. до 1978. годи­не ради као дра­ма­тург за Драм­ски про­грам ТВ Бео­град. У пери­о­ду изме­ђу 1986 - 1988. годи­не ради као доцент на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду. Од 1998. годи­не је дирек­тор Зве­зда­ра теа­тра у Бео­гра­ду. Окто­бра 2000. годи­не иза­бран је за допи­сног чла­на, а 2009. за редов­ног чла­на САНУ. У пери­о­ду 2005. и 2006. био је амба­са­дор Срби­је и Црне горе, одно­сно Срби­је, у Пор­ту­га­лу. Живи и ради  у Бео­гра­ду.
Душан Кова­че­вић је напи­сао дра­ме: Мара­тон­ци трче поча­сни круг (1973), Радо­ван Тре­ћи (1973), Шта је то у људ­ском бићу што га води пре­ма пићу (1976), Про­ле­ће у јану­а­ру (1977), Све­мир­ски змај (дело за децу у сти­ху) (1977), Лиму­на­ци­ја на селу (1978), Сабир­ни цен­тар (1982), Бал­кан­ски шпи­јун (1983), Све­ти Геор­ги­је уби­ва ажда­ху (1986), Кла­у­стро­фо­бич­на коме­ди­ја (1987), Про­фе­си­о­на­лац (1990), Урне­бе­сна тра­ге­ди­ја (1991), Лари Томп­сон-тра­ге­ди­ја јед­не мла­до­сти (1996), Кон­теј­нер са пет  зве­зди­ца (1999), Док­тор Шустер (2001), Динар по динар (2005), Гене­рал­на про­ба само­у­би­ства (2008 ), Живот у тесним ципе­ла­ма ( 2010), Кумо­ви ( 2012 ), Рођен­дан госпо­ди­на Нуши­ћа (2014 ), Хип­но­за јед­не љуба­ви (2016).
Режи­рао је у пра­и­звед­би, у Зве­зда­ра теа­тру сво­је позо­ри­шне кома­де:
Кла­у­стро­фо­бич­на коме­ди­ја, Про­фе­си­о­на­лац, Урне­бе­сна тра­ге­ди­ја, Лари Томп­сон, Кон­теј­нер са пет зве­зди­ца, Док­тор Шустер, Гене­рал­на про­ба само­у­би­ства, Живот у тесним ципе­ла­ма, Кумо­ви и Хип­но­за јед­не љуба­ви.
Писац је филм­ских сце­на­ри­ја: Бешти­је (1976, режи­ја Ж. Нико­лић), Посе­бан трет­ман (1978, режи­ја Г. Паска­ље­вић),  Ко то тамо пева (1980, режи­ја С. Шијан),  Мара­тон­ци трче поча­сни круг (1981, режи­ја С.Шијан),  Бал­кан­ски шпи­јун (1984, режи­ја Д. Кова­че­вић и Б. Нико­лић), Сабир­ни цен­тар (1990, режи­ја Г. Мар­ко­вић),  Под­зе­мље – Underground (1995, режи­ја Е. Кусту­ри­ца), Урне­бе­сна тра­ге­ди­ја (1995, режи­ја Г. Мар­ко­вић), Про­фе­си­о­на­лац (2003, режи­ја Д. Кова­че­вић), Све­ти Геор­ги­је уби­ва ажда­ху (2009 ), режи­ја Срђан Дра­го­је­вић).
За теле­ви­зи­ју је напи­сао ТВ дра­ме: Повра­так лопо­ва (1974), Дво­соб­на кафа­на (1975), Зве­зда­на пра­ши­на (1976); и ТВ сери­је: Чар­дак и на небу и на земљи (1976), Била јед­ном јед­на земља. Напи­сао је радио дра­ме: 828 кило­ме­та­ра север­но од прве варо­ши (1970) и Био човек (1970).
Дра­ме Душа­на Кова­че­ви­ћа игра­не су у позо­ри­шти­ма у Југо­сла­ви­ји, (после 1990. годи­не у Срби­ји, Сло­ве­ни­ји, Хрват­ској, Маке­до­ни­ји, Босни и Хер­це­го­ви­ни, Црној Гори ), Аустри­ји, Немач­кој, Швај­цар­ској, Фран­цу­ској, Мађар­ској, Сло­вач­кој, Чешкој, Пољ­ској, Укра­ји­ни, бив­шем СССР, Руси­ји, Руму­ни­ји, Ита­ли­ји, Шпа­ни­ји, Пор­ту­га­лу, Вели­кој Бри­та­ни­ји, Грч­кој, Тур­ској, САД, Кана­ди, Мек­си­ку, Арген­ти­ни, Ира­ну, Новом Зелан­ду, Јапа­ну, Изра­е­лу, Алба­ни­ји. 
Дра­ме су му пре­ве­де­не на: немач­ки, енгле­ски, фран­цу­ски, ита­ли­јан­ски, руски, чешки, сло­вач­ки, грч­ки, пољ­ски, маке­дон­ски, швед­ски, фин­ски, мађар­ски, румун­ски, бугар­ски, укра­јин­ски, албан­ски, кине­ски, сло­ве­нач­ки, шпан­ски, ката­лон­ски, пер­сиј­ски, пор­ту­гал­ски, тур­ски, јапан­ски, хебреј­ски.
Душан Кова­че­вић је награ­ђен мно­гим про­фе­си­о­нал­ним, позо­ри­шним и филм­ским награ­да­ма у земљи: чети­ри Сте­ри­ји­не награ­де и Сте­ри­ји­на награ­да гра­да Вршца за нај­бо­љу коме­ди­ју, две Награ­де Бран­ко Ћопић, Награ­да Јоа­ким Вујић, Награ­да Милош Црњан­ски, Награ­да Марин Држић, Окто­бар­ска награ­да Бео­гра­да, две Злат­не аре­не, Награ­да Вје­ко­слав Афрић, Стје­пан Митров Љуби­ша, Град теа­тар Будва и мно­ге дру­ге. Добит­ник је мно­гих међу­на­род­них награ­да: два Гран При­ја за сце­на­ри­јо фил­мо­ва Бал­кан­ски шпи­јун и Про­фе­си­о­на­лац на Филм­ском  фести­ва­лу у Мон­тре­а­лу, Награ­де међу­на­род­ног жири­ја кри­ти­ке за нај­бо­љи филм - FIPRESCI, у Мон­треа­лу за Про­фе­си­о­нал­ца, Награ­де за нај­бо­љи сце­на­рио и нај­бо­љи филм на Међу­на­род­ном фести­ва­лу у Вија­ре­ђу, Гран при међу­на­род­ног фести­ва­ла у Истан­бу­лу за нај­бо­љи сце­на­рио, Злат­ни витез за нај­бо­љи филм на Фести­ва­лу Пра­во­слав­ног и Све­сло­вен­ског фил­ма у Иркут­ску-Руси­ја, тако­ђе за Про­фе­си­о­нал­ца; сце­на­рио за Про­фе­си­о­нал­ца био је номи­но­ван међу 6 нај­бо­љих европ­ских сце­на­ри­ја за 2003. од стра­не Европ­ске Филм­ске Ака­де­ми­је у Бер­ли­ну; Чапли­но­ва награ­да у Веве­ју за филм Ко то тамо пева, Прва награ­да на ТВ фести­ва­лу у Кану, Злат­на пал­ма на Кан­ском фести­ва­лу за Под­зе­мље-Underground, затим награ­де филм­ских фести­ва­ла у Вален­си­ји, Мар­се­ју, Бечу, у Немач­кој, Чешкој, Сло­вач­кој, Пољ­ској и др.
Филм Ко то тамо пева про­гла­шен је за нај­бо­љи филм југо­сло­вен­ске кине­ма­то­гра­фи­је настао од 1945-1995.
Књи­ге са Душа­но­вим дра­ма­ма и рома­ни Била јед­ном јед­на земља и Меда пева блуз, Књи­га есе­ја: 20 Срп­ских поде­ла, обја­вље­не су у мно­гим изда­њи­ма у нашој земљи, као и пре­ве­де­не у ино­стран­ству.

Балет Ко то тамо пева у Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду, по сце­на­ри­ју за истоимени филм, успе­шно се изво­ди већ више сезо­на и госту­је по све­ту.


Јагош Мар­ко­вић (Под­го­ри­ца, 1966) је један од нај­и­стак­ну­ти­јих позо­ри­шних реди­те­ља наше земље, као и чита­вог реги­о­на. Дипло­ми­рао је на Факул­те­ту драм­ских умет­но­сти у Бео­гра­ду (1987), у кла­си проф. Бор­ја­не Про­да­но­вић и Све­то­за­ра Рапа­ји­ћа. У Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду, чији је стал­ни реди­тељ од 2008 годи­не, режи­ра нај­зна­чај­ни­је насло­ве  свет­ске и дома­ће кла­си­ке: Уче­не жене, Хаса­на­ги­ни­ца, Госпо­ђа мини­стар­ка, Покон­ди­ре­на тиква, Др, Анти­го­на,  Ожалошћен породица, Пепе­љу­га (опе­ра) и Фига­ро­ва женид­ба (опе­ра). По пра­ви­лу, њего­ве пред­ста­ве су  дуго­веч­не, хва­ље­не, изво­де се увек пред пре­пу­ном салом и про­сла­вља­ју наци­о­нал­ни теа­тар на међу­на­род­ним госто­ва­њи­ма.
У дру­гим теа­три­ма у земљи и ино­стран­ству режи­рао је до сада пре­ко педе­сет пред­ста­ва. Међу нај­зна­чај­ни­је убра­ја­ју се: Ромео и Јули­ја, Кате Капу­ра­ли­ца, Дека­ме­рон­ дан рани­је (Народ­но позо­ри­ште Сом­бор), Лукре­ци­ја или­ти Жде­ро (Позо­ри­ште на Тера­зи­ја­ма), Скуп, Бого­ја­вљен­ска ноћ, Говор­ни­ца, Сум­њи­во лице, Уобра­же­ни боле­сник, Тако је ако вам се тако чини, Путујуће позориште Шопаловић, Чудо у Шаргану (Југо­сло­вен­ско драм­ско позо­ри­ште), Поро­дич­не при­че, Госпо­да Глем­ба­је­ви, Јесе­ња сона­та (Ате­ље 212 ), Сумрак богова, Дивље месо (Београдско драмско позориште) Галеб, Филу­ме­на Мар­ту­ра­но и опе­ра Кар­мен (ХНК Ива­на пл. Зај­ца), Лукре­ци­ја о’ бимо рекли Поже­рух (Ријеч­ке лет­ње ноћи), Уче­не жене (ХНК Сплит), Чара­па од сто петљи (Бео­град­ско драм­ско позо­ри­ште), Зора на исто­ку, Наши сино­ви, Свињ­ски отац  (Зве­зда­ра теа­тар),  Хаса­на­ги­ни­ца (Цен­тар за кул­ту­ру Тиват), Тар­тиф, Хеку­ба...(Црно­гор­ско народ­но позо­ри­ште) .
... У швед­ском Кра­љев­ском позо­ри­шту Дра­ма­тен пово­дом јуби­ле­ја тог теа­тра режи­рао је Стрин­бер­го­ву Кра­љи­цу Кри­сти­ну. После рас­па­да Југо­сла­ви­је први је наш реди­тељ који је радио на Дубро­вач­ким љет­ним игра­ма (Ромео и Јули­ја, 2014). Мар­ко­вић је добит­ник око педе­сет стру­ков­них, фести­вал­ских и држав­них награ­да међу који­ма су: Награ­да „Бојан Сту­пи­ца“, Награ­да осло­бо­ђе­ња Бео­гра­да, Три­на­е­сто­јул­ска награ­да, награ­да „Мића Попо­вић“, награ­да за све­уку­пан допри­нос ства­ра­ла­штву Црне Горе, Награ­да гра­да Бео­гра­да, Награ­да гра­да Под­го­ри­це, Сте­ри­ји­на награ­да, неко­ли­ко награ­да „Злат­ни ћуран“ , „Арда­ли­он“… У Бугар­ској је одр­жан фести­вал „Бал­кан чита Јаго­ша” у окви­ру кога су чети­ри реди­те­ља ради­ла његов текст Говор­ни­ца.
При­ли­ком све­ча­не доде­ле  Награ­де „Мића Попо­вић“ Јаго­шу Мар­ко­ви­ћу, јуна 2004, Љубо­мир Симо­вић изме­ђу оста­лог је рекао: ”У делу које поста­вља на сце­ну Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и ста­ре и позна­те ства­ри откри­ва као нове и непо­зна­те. Он напра­ви неки непри­ме­тан гест, али тим гестом пре­о­бра­зи све... Јагош ради­кал­но, и с нај­ве­ћом сме­ло­шћу, мења мета­фо­ру коју нала­зи у тек­сту. При том, он то не ради само као реди­тељ, јер он у позо­ри­шту и није само реди­тељ. Он је у позо­ри­шту све; он је и глу­мац, он је цео ансамбл, он је и публи­ка, он је и сце­на, и ложа, и прва, дру­га и тре­ћа гале­ри­ја, он је и позо­ри­шна библи­о­те­ка, он је и чет­ка и боја, и чекић и ексер, и коноп­ци и рефлек­то­ри, и сви­ла и ватра, и кули­са и заве­са. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љуба­ви само ису­ше­но, сла­но и јало­во мор­ско дно, што, опет, није ништа дру­го до оно што о љуба­ви у првој посла­ни­ци Корин­ћа­ни­ма каже апо­стол Павле“.

“Сви смо ми он. Свако је грешио и убијао. Бар речима, макар мислима... Сада смо на најнижој тачки, чини ми се од кад нас знам. Гори него икада, али прочистићемо се и бити бољи, надам се и верујем у добро.”
Jaгош Марковић, редитељ
извод из интервјуа „Свако жели да је велики, а нико неће да се прихвати одговорности“
Борка Требјешанин, „Политика“, 11.11.2022.

Премијерно извођење

Премијера, 15. мај 2023.

Велика сцена

Душан Ковачевић

УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА

Режија и адаптација Јагош Марковић
Драматург Молина Удовички Фотез
Сценограф Матија Вучићевић
Костимограф Бојана Никитовић
Избор музике Јагош Марковић
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Продуценти Вук Милетић, Милош Голубовић, Тања Милијевић
Инспицијенти Сања Угринић Мимица, Весна Максимовић
Суфлери Марија Недељков, Свјетлана Поповић
Асистент редитеља и сценографа Тара Лазаревић
Асистент костимографа Невена Сараковић

Играју:

Ружа Николина Фригановић
Милан Жељко Еркић
Невен Петар Васиљевић
Јулка Нела Михаиловић
Коста Александар Вучковић
Рајна Сандра Бугарски
Василије Бранко Видаковић
Доктор Љубиша Савановић
Милиционерка Марија Недељков


Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстори тона Роко Мимица / Перица Ћурковић
Мајстори позорнице Невенко Радановић / Зоран Мирић
Мајстор маске Марко Дукић

Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду
 

Претрага