Turandot

opera Đakoma Pučinija

Koprodukcija: Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i teatra Madlenianum

ĐAKOMO PUČINI (1858 — 1924)
Rođen 1858. u Luki, Ita­li­ja, Đako­mo Puči­ni je poti­cao iz duge loze pro­fe­si­o­nal­nih muzi­ča­ra. Imao je samo pet godi­na kada mu je umro otac, orgu­ljaš i horo­vo­đa crkve San Mar­ti­no. Posao orgu­lja­ša i horo­vo­đe oba­vljao je njegov stric, kako bi se osi­gu­ra­lo da Đako­mo može da pre­u­zme tu ulo­gu kada bude dovolj­no star kako bi odr­žao tra­di­ci­ju muzi­ča­ra poro­di­ce Puči­ni koji su se na tom mestu nala­zi­li već 124 godi­ne. Puči­ni­ja je ohra­bri­lo da se posve­ti pozi­vu kom­po­zi­to­ra to što su neka njego­va crkve­na dela i kan­ta­ta nai­šli na pozi­ti­van pri­jem. Aida, Ver­di­je­va ope­ra koju je gle­dao sa 18 godi­na, tako­đe ga je inspi­ri­sa­la. Sti­pen­di­je koje je dobio od deda stri­ca i kra­lji­ce Mar­ga­ri­te Savoj­ske omo­gu­ći­le su mu da stu­di­ra na Milan­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu od 1880-1883. Puči­ni nije mario za grad­ski život, ali je on uti­cao na njegov rad. Njegov boem­ski život kao siro­ma­šnog stu­den­ta, koji je delio stan sa još dva umet­ni­ka, kasni­je je dobio svoj muzič­ki izraz u ope­ri Boe­mi (baš kao što je pisac Anri Mur­ger našao inspi­ra­ci­ju u svo­jim mla­da­lač­kim godi­na­ma kada je bio siro­ma­šni pisac te su njego­ve pri­če poslu­ži­le kao motiv za ope­r­ski libre­to). Iako je bio sla­bo pove­zan sa pokre­tom veri­zma, koji je težio stva­ra­nju pri­rod­ni­jeg i uver­lji­vi­jeg oper­skog pozo­ri­šta, Puči­ni se nije ustru­ča­vao da kom­po­nu­je isto­rij­ske koma­de ili da isko­ri­sti egzo­tič­ne loka­ci­je. U Toski je opi­sao sna­žnu melo­dra­mu sme­šte­nu u Rim u vre­me Napo­le­o­na. Za Madam Bater­flaj oda­brao je ame­rič­ku pri­ču sme­šte­nu u Japan, za Turan­dot, pri­ču o hlad­noj prin­ce­zi u drev­noj Kini.Puči­ni je doži­veo počet­ni neu­speh sa Madam Bater­flaj (1904), ali ga je vera u delo nave­la da ga pre­pra­vlja sve dok ga ljubi­te­lji ope­re nisu pri­hva­ti­li. Ovaj počet­ni neu­speh ga je pri­vre­me­no spre­čio da stva­ra nove kom­po­zi­ci­je, ali pose­ta Njujor­ku ga je pod­sta­kla da napi­še svo­je prvo „moder­no“ delo – Kći Zapa­da. Prvi svet­ski rat iza­zvao je sle­de­ći veli­ki pre­kid u Puči­ni­je­vom stva­ra­lač­kom živo­tu. Nepri­ja­telj­stva su zakom­pli­ko­va­la njego­ve pre­go­vo­re da napi­še ope­re­tu za izvo­đe­nje u Beču, koji je sada bio na nepri­ja­telj­skoj teri­to­ri­ji. Ume­sto toga, ope­re­ta je posta­la laga­na ope­ra Lasta­vi­ca, posta­vlje­na u Mon­te Kar­lu i hlad­no doče­ka­na u Metro­po­li­ten ope­ri kao „smi­raj geni­ja“. Puči­ni nika­da nije povra­tio mla­da­lač­ku sla­vu i roman­tič­nu spon­ta­nost, ali je nasta­vio da ozbilj­no radi, šire­ći svo­je vidi­ke. Kao stra­stve­ni pušač, obo­leo je od raka grla i 1924. odve­den je u Bri­sel na leče­nje kod spe­ci­ja­li­ste. Iako je ope­ra­ci­ja bila uspe­šna, Puči­ni­je­vo srce je otka­za­lo i on je ubr­zo pre­mi­nuo. U vre­me svo­je smr­ti, radio je na naj­am­bi­ci­o­zni­joj od svih svo­jih ope­ra, Turan­dot, zasno­va­noj na Šile­ro­voj roman­tič­noj adap­ta­ci­ji fan­ta­zi­je Kar­la Goci­ja, vene­ci­jan­skog sati­ri­ča­ra iz 18. veka. U Turan­do­t po prvi put daje više prostora horu, i boga­ti­ju razno­vr­snost orke­stru čime je poka­zao da je upo­znat sa Petru­škom Stra­vin­skog i dru­gim savre­me­nim par­ti­tu­ra­ma. Umro je u 65. godi­ni. Tokom svog živo­ta napi­sao je ukup­no 12 ope­ra.

priredio Jovan Tarbuk


STEFANO ROMANI, dirigent
Stefano Romani je već više od dvadeset godina dirigent u Operi u Rovigu, ujedno je međunarodno priznat oboista i dirigent. Na svetskoj sceni je prisutan već više od trideset godina nastupajući na kamernim, koncertnim i operskim scenama širom sveta. Grad Rovigo mu je 2004. godine dodelio nagradu „San Frančesko“ kao vodećem kulturnom radniku za njegova umetnička dostignuća. Diplomirao je na Konzervatorijumu „Frančesko Veneze“ u Rovigu u klasi profesora Franka Volpa. Karijeru oboiste je započeo veoma mlad. Sarađivao je s orkestrima u Italiji, među kojima su: Orkestar Milanske skale, Orkestar Teatra La Feniče u Veneciji, Regionalni orkestar Toskane, Kamerni orkestar Padove i Veneta, Orkestar „Toskanini“ iz Parme, Orkestar „Pomeriđi muzikali“ iz Milana, itd. Nastupao je sa poznatim dirigentima i solistima: J. Basmet, L. Harel, M. Tipo, M. Horn, K. Ričareli, R. Blejk, U. Ugi, A. Speći, S. Akardo, M. Brunelo, P. Mag, M. Kampori, Đ. Sinopoli, Đ. Fero, E. Inbal, K. Pendreki, R. Boning, B. Kampanela, M. Kampori, M. Arena, D. Renceti, i drugi.
Već dvadeset godina se s velikim uspehom bavi dirigovanjem, najviše operskog repertoara, i dirigovao je na mnogim istaknutim i prestižnim scenama u svetu, među njima su: San Karlo u Napulju, Nacionalno pozorište Maribora (Slovenija), Narodno pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Skoplju (Makedonija), Nacionalna opera u Tbilisiju (Gruzija), Nacionalni teatar Kazana, Filharmonija Kavkaza (Rusija), Boljšoj teatar u Minsku (Belorusija), Bejrutska opera (Liban), Nacionalni teatar u Haifi (Izrael), Operski festival u Savonlini (Finska), Hangžu Šijan (Kina), Teatar Čendua i Hjamena, Umetnički centar u Seulu (Koreja), Nacionalni teatar u Manausu (Brazil), Nacionalno pozorište Šarlot (SAD), Festival Pučini u Tore del Lago, Teatar Doniceti u Bergamu, Teatar La Feniče u Veneciji, Savona teatar, Opera u Rovigu, Hram u Trapani, Drevni teatar u Taormini, Politeama teatar u Palermu, Teatar „Verdure“ u Palermu, „Molfeta“ teatar, Viterbo opštinski teatar, Teatar u Livornu, Opštinski teatar u Ferari, Opštinski teatri u Gorici, Trevizu, Vićenci, Bazanu, Teatar „Vitorio Veneto“, Kazino teatar u San Remu (Italija), Opera u Atini (Grčka), itd.
Njegovi naredni angažmani su: balet na muziku V. A. Mocarta; Čimarozina dela u Teatru San Karlo u Napulju; zatim Maskanjijeva Kavalerija Rustikana, u režiji K. Ričareli, na Operskom festivalu u Tarantu; Pučinijeva Madam Baterflaj, u režiji P. Maestrinija u SNG Maribor; kao i Nabuko i Rigoleto, na Festivalu u Kazanu, Rusija.
Već osam godina je umetnički sekretar Filharmonijskog orkestra Venete, a od 2009. do 2016. je bio umetnički direktor Opere u Rovigu.


MARIO PAVLE DEL MONAKO je oper­ski režiser, srp­sko-ita­li­jan­skog pore­kla, rođen 1993. godi­ne u Rimu. Potiče iz muzičke porodice oper­skih pevača i oper­skih režisera. U Beo­gra­du završava gim­na­zi­ju i odse­k za kla­vir u sred­njim muzičkim školama „Kosta Manojlović“ i „Mokra­njac“, i odsek za solo peva­nje u Muzič­koj ško­li „Dr Voji­slav Vučković“. Godi­ne 2012. upi­su­je stu­di­je oper­ske režije na prestižnom državnom Bečkom Uni­ver­zi­te­tu za muziku i izvođačke umet­no­sti (Universität für Musik und Dar­stel­len­de Kunst Wien) u kla­si Reta Nikle­ra, koji mu na samom početku stu­di­ja, pove­ra­va asi­sten­ci­ju režije u ope­ri Don Đova­ni V. A. Mocar­ta.  Za vre­me stu­di­ja režira ope­re Plašt (Đ. Puči­ni), Fjo­ren­tin­ska tra­ge­di­ja (A. Fon Zemlin­ski), Otmi­ca iz sara­ja (V. A. Mocart) i Ver­ter (Ž. Masne). Rad na ope­ra­ma sa raz­li­či­tih pod­ne­blja uslo­vio je (pored srp­skog) i viso­ko pozna­va­nje nemač­kog, ita­li­jan­skog i engle­skog jezi­ka. Stu­di­je zavr­ša­va 2017. godi­ne sa najvećim uspe­hom i stiče titu­lu magi­stra umet­no­sti (Magi­ster Arti­um). Iste godi­ne dobi­ja spe­ci­jal­nu nagra­du svog Uni­ver­zi­te­ta za izu­zet­na postignuća tokom stu­di­ja (Würdi­gung­spre­is MDW) uz pose­ban akce­nat na diplom­sku režiju ope­re Ver­ter (Ž. Masne). Nakon rada na operi Tru­ba­dur (Đ. Ver­di) na festi­va­lu u Salc­bur­gu  sa Anom Netreb­ko u glav­noj ulozi, odlazi za Nemačku (Virc­burg), gde pri­hva­ta petogodišnji ugo­vor u pozorištu Main­fran­ken The­a­ter Würzburg. Posta­vio je na scenu dve ope­re za mlade: Colas der Magi­er (V. A. Mocart), bazi­ra­nu na ope­ri Basti­jen i Basti­je­na, kao i svet­sku pra­i­zved­bu ope­re Sieg­fried, der kle­i­ne Drachentöter (A. Sie­ber). U sezo­ni 2021/2022. posta­vio je ope­ru Kapu­le­ti i Mon­te­gi (V. Beli­ni).


Reč reditelja
Usud. Eros i agape. Porodica, tradicija i izbor. Transgeneracijski bol i izazovi njegovog prisustva unutar ljudskog uma. Od svog nastanka, poslednja Pučinijeva opera, “Turandot”, ostala je upisana u svetskoj pozorišnoj riznici kao jedan od najzahtevnijih i najspektakularnijih naslova u okvirima operske izvođačke umetnosti, koji je prožet bajkovitim misticizmom Dalekog istoka.  Pored svog intrigantnog pristupa opisivanja ljudskog stanja, ovo delo takođe istražuje i pomera same granice muzičke virtuoznosti, kao i granice njene vizualne izrade.
Odgovore na tri zagonetke: Nada, Krv, i Turandot su gledaocu i slušaocu dostavljena nalik introspektivnom ogledalu, koje pored svog komunikacionog čvora između Turandot i Kalafa, pre svega pokušavaju da komuniciraju sa nama - publikom. Sa našeg stanovišta, ova dva glavna lika predstavljaju homogenu psihološku masu jedne jedine osobe - večite fluktuacije jina i janga.
Ova priča, nalik jednom snu, pokušava da zadre u najdublje segmente naše podsvesti i da nas stimuliše ka traženju odgovora na pitanja, kao što su: Šta činimo kada postanemo ono što smo prvo bitno hteli da uništimo? Da li rađanje svakog novog stepena naše svesti zahteva smrt prethodnog? I dali su istinska vera i nada suštinski katalizator naše i tuđe transformacije?


SADRŽAJ

I ČIN
Turan­dot, ćer­ka cara Altou­ma, done­la je ukaz da će se uda­ti samo ako pro­sac ple­me­ni­te krvi uspe da reši tri zago­net­ke. Ako ne uspe, pla­ti­će životom. Posled­nji kan­di­dat, per­sij­ski princ, tre­ba da bude pogu­bljen sa izla­skom mese­ca. U mete­žu ispred pala­te, sle­pi čovek pada na zemlju, a njego­va saput­ni­ca, Liu, dozi­va pomoć. Poma­že im Kalaf, koji pre­po­zna­je u tom čoveku njegovog dav­no išče­zlog oca, Timura, prog­na­nog vla­dara njego­ve zemlje. Kalaf, u prognanstvu poput svog oca, poznat je samo kao Nepo­zna­ti princ. Liu nasta­vlja da poma­že Timu­ru, čak i u pro­gon­stvu, jer joj je se godi­na­ma rani­je, kako obja­šnja­va, Kalaf nasme­šio. Narod nestr­plji­vo čeka­ju pogu­blje­nje. Kada princ od Per­si­je uđe, gomi­la je izne­na­da dir­nu­ta i moli prin­ce­zu da ga pomi­lu­je. Poja­vlju­je se Turan­dot i ćutlji­vim pokre­tom bez ima­lo oklevanja potvr­đu­je prin­če­vu kaznu. Kalaf je odmah zadi­vljen njenom lepo­tom. Timur i Liu poku­ša­va­ju da ube­de opči­nje­nog Kala­fa da se udalje, ali on je odlučan da se obzna­ni kao pro­sac. Tri mini­stra car­skog doma­ćin­stva, Ping, Pang i Pong, upo­zo­ra­va­ju ga da je to ludost, ali bez­u­spe­šno. U posled­njem poku­ša­ju Liu ga moli da ih poslu­ša, ali Kalaf igno­ri­še njene mol­be i sve­ča­no uda­ra u gong, ozna­ča­va­ju­ći da je spre­man da odgo­vo­ri na iza­zov za ruku Turan­do­t.
 
II ČIN
Ping, Pang i Pong se pri­pre­ma­ju za even­tu­al­no ven­ča­nje ili sahra­nu. Oni raz­go­va­ra­ju o svo­joj nesre­ći od kada je Turan­dot sta­sa­la za uda­ju, nabra­ja­ju­ći mno­ge ple­me­ni­te pro­sce koje je zade­si­la zle­hu­da sud­bi­na i seća­ju­ći se živo­ta u svo­jim rod­nim pro­vin­ci­ja­ma. Posto­ji li zai­sta neko čija strast može da oto­pi lede­no srce Turan­do­t? Opre­zni su u svo­jim nada­nji­ma. Sve­ti­na se oku­plja da čuje tri zago­net­ke. Turan­dot je osmi­sli­la ovaj način kako bi osve­ti­la svo­ju rođa­ku iz dav­ni­na, Lou-Ling, koja je bila zaro­blje­na, silo­va­na, a zatim ubi­je­na od stra­ne pljač­ka­ša-osva­ja­ča. Ona nudi Kala­fu posled­nju pri­li­ku da odu­sta­ne, ali on osta­je čvrst u svo­joj odlu­ci. Prvo pita­nje gla­si: „Šta se rađa sva­ke noći i umi­re sva­ke zore?“ Kalaf tač­no odgo­va­ra „Nada“. Poma­lo zate­če­na, Turan­dot posta­vlja sle­de­ću zago­net­ku: „Šta buk­ti toplo kao pla­men, a nije pla­men?“ Kalaf okle­va, a onda odgo­va­ra „Krv“. Vid­no uzne­mi­re­na, Turan­dot posta­vlja posled­nje pita­nje: „Led koji vam daje vatru, šta to može biti?“ Kalaf odu­go­vla­či, a onda tri­jum­fal­no uzvi­ku­je „Turan­dot!“ Narod sla­vi njego­vu pobe­du, ali Turan­dot moli cara da je ne da ovom nepo­zna­tom prin­cu. Videv­ši njenu uzne­mi­re­nost, Kalaf odlu­ču­je da igra njenu igru i nudi sop­stve­nu zago­net­ku: „Ako pre jutra otkri­ješ koje ime nosim, daću svoj život.“
 
III ČIN
Uka­zom je nare­đe­no da, pod pret­njom smr­ću, niko ne sme da spa­va dok se ne otkri­je ime Nepo­zna­tog prin­ca. Kalaf izra­ža­va svo­je ube­đe­nje da će on biti jedi­ni koji će otkri­ti tu taj­nu. Ping, Pang i Pong nude bilo koju nagra­du, uklju­ču­ju­ći da mu omo­gu­će bez­bed­no bek­stvo, ako im kaže svo­je ime. Pošto su viđe­ni sa Kala­fom, Timur i Liu su zaro­blje­ni, a na zah­tev Turan­do­t, Timur tre­ba da bude mučen dok ne otkri­je isti­nu. Liu istu­pa i kaže da zna prin­če­vo ime, ali da će ga čuva­ti kao svo­ju več­nu taj­nu. Ona zgra­bi voj­ni­kov bodež i ubi­ja se. Kalaf zame­ra prin­ce­zi njenu okrut­nost, a zatim je čvr­sto uhva­ti i hra­bro polju­bi. Sna­ga i želja za osve­tom napu­šta­ju Turan­do­t. Kalaf otkri­va svoj pra­vi iden­ti­tet, sta­vlja­ju­ći tako svoj život u njene ruke. Tru­be naja­vlju­ju svi­ta­nje zore i oku­plja­nje dvo­ra­na. Turan­dot se obra­ća caru i naro­du: „Otkri­la sam ime neznan­ca — njego­vo ime je Ljubav!“

Na repertoaru

Velika scena, 26 новембар 2024, 19:30

Kupi [ 88 ]

Premijerno izvođenje

Premijera, 23. decembar 2022.

Velika scena

Đakomo Pučini

TURANDOT

Opera u tri čina i pet slika
Libreto Đuzepe Adami i Renato Simoni, iz istoimene scenske bajke Karla Gocija
Prvo predstavljanje u milanskoj Skali, 25. aprila 1926.

Dirigent Stefano Romani / Đorđe Pavlović
Reditelj Mario Pavle Del Monako
Scenograf Vilijam Orlandi
Kostimograf Vilijam Orlandi
Koreograf Miloš Kecman
Dizajner svetla Volfgang Fon Cubek
Stručna saradnica Ivana Dragutinović Maričić
Izvršni producent Vuk Miletić
Producent Uroš Ranković

Premijerna podela:
Princeza Turandot Jasmina Trumbetaš Petrović / Ana Rupčić 
Car Altoum Ermin Ašćerić* / Aleksandar Dojković
Timur Dragoljub Bajić / Ivan Tomašev / Mihailo Šljivić
Neznani princ – Kalaf Rozario la Spina / Janko Sinadinović / Dušan Plazinić / Nikola Kitanovski
Liu Snežana Savičić Sekulić / Sofija Pižurica / Aleksandra Stamenković
Ping Vladimir Andrić / Ljubodrag Begović / Milan Obradović*
Pang Darko Đorđević / Mladen Prodan*
Pong Stefan Živanović*/ Siniša Radin
Mandarin Milan Obradović* / Aleksandar Stamatović
Princ od Persije Ermin Ašćerić*

po rediteljskoj viziji dodat je lik Duša princeze Lou-Ling tumače: Milica Jević Drndarević / Olga Olćan, solistkinje Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu

dželat Pu – Tin – Pao, štićenice princeze Turandot
Hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu
*Operski studio „Borislav Popović”


Šef hora Đorđe Stanković
Koncertmajstor Edit Makedonska / Vesna Janssens
Prevod titlova Anđela Arsić Milivojević
Asistent kostimografa Višnja Žilić
Asistent scenografa i kostimografa Franćesko Bonati
Asistent režije Marija Mladenović
Dirigent binske muzike Đorđe Stanković, Nina Fuštar*, Jelena Miljević*
Binsku muziku spremio prof. Miloš Đorđević
Čelesta Vladimir Vanja Šćepanović
Inspicijent Ana Milićević / Branislava Pljaskić/ Jovana Gavrilović
Korepetitori Srđan Jaraković, Nevena Živanović, Nada Matijević, Vladimir Vanja Šćepanović, Aleksandar Brujić 
Korepetitor hora Tatjana Ščerbak Šandorov
Sufler Nina Fuštar

Asistent dizajnera svetla Milan Kolarević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Nevenko Radanović
Majstor tona Nebojša Kostić
Video produkcija Petar Antonović
Statisti Narodnog pozorišta pod vođstvom Zorana Trifunovića

Kostim i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu
 

Pretraga