Турандот
опера Ђакома Пучинија
Копродукција: Народног позоришта у Београду и Опере и театра Мадленианум
ЂАКОМО ПУЧИНИ (1858 — 1924)
Рођен 1858. у Луки, Италија, Ђакомо Пучини је потицао из дуге лозе професионалних музичара. Имао је само пет година када му је умро отац, оргуљаш и хоровођа цркве Сан Мартино. Посао оргуљаша и хоровође обављао је његов стриц, како би се осигурало да Ђакомо може да преузме ту улогу када буде довољно стар како би одржао традицију музичара породице Пучини који су се на том месту налазили већ 124 године. Пучинија је охрабрило да се посвети позиву композитора то што су нека његова црквена дела и кантата наишли на позитиван пријем. Аида, Вердијева опера коју је гледао са 18 година, такође га је инспирисала. Стипендије које је добио од деда стрица и краљице Маргарите Савојске омогућиле су му да студира на Миланском конзерваторијуму од 1880-1883. Пучини није марио за градски живот, али је он утицао на његов рад. Његов боемски живот као сиромашног студента, који је делио стан са још два уметника, касније је добио свој музички израз у опери Боеми (баш као што је писац Анри Мургер нашао инспирацију у својим младалачким годинама када је био сиромашни писац те су његове приче послужиле као мотив за оперски либрето). Иако је био слабо повезан са покретом веризма, који је тежио стварању природнијег и уверљивијег оперског позоришта, Пучини се није устручавао да компонује историјске комаде или да искористи егзотичне локације. У Тоски је описао снажну мелодраму смештену у Рим у време Наполеона. За Мадам Батерфлај одабрао је америчку причу смештену у Јапан, за Турандот, причу о хладној принцези у древној Кини.Пучини је доживео почетни неуспех са Мадам Батерфлај (1904), али га је вера у дело навела да га преправља све док га љубитељи опере нису прихватили. Овај почетни неуспех га је привремено спречио да ствара нове композиције, али посета Њујорку га је подстакла да напише своје прво „модерно“ дело – Кћи Запада. Први светски рат изазвао је следећи велики прекид у Пучинијевом стваралачком животу. Непријатељства су закомпликовала његове преговоре да напише оперету за извођење у Бечу, који је сада био на непријатељској територији. Уместо тога, оперета је постала лагана опера Ластавица, постављена у Монте Карлу и хладно дочекана у Метрополитен опери као „смирај генија“. Пучини никада није повратио младалачку славу и романтичну спонтаност, али је наставио да озбиљно ради, ширећи своје видике. Као страствени пушач, оболео је од рака грла и 1924. одведен је у Брисел на лечење код специјалисте. Иако је операција била успешна, Пучинијево срце је отказало и он је убрзо преминуо. У време своје смрти, радио је на најамбициознијој од свих својих опера, Турандот, заснованој на Шилеровој романтичној адаптацији фантазије Карла Гоција, венецијанског сатиричара из 18. века. У Турандот по први пут даје више простора хору, и богатију разноврсност оркестру чиме је показао да је упознат са Петрушком Стравинског и другим савременим партитурама. Умро је у 65. години. Током свог живота написао је укупно 12 опера.
приредио Јован Тарбук
СТЕФАНО РОМАНИ, диригент
Стефано Романи је већ више од двадесет година диригент у Опери у Ровигу, уједно је међународно признат обоиста и диригент. На светској сцени је присутан већ више од тридесет година наступајући на камерним, концертним и оперским сценама широм света. Град Ровиго му је 2004. године доделио награду „Сан Франческо“ као водећем културном раднику за његова уметничка достигнућа. Дипломирао је на Конзерваторијуму „Франческо Венезе“ у Ровигу у класи професора Франка Волпа. Каријеру обоисте је започео веома млад. Сарађивао је с оркестрима у Италији, међу којима су: Оркестар Миланске скале, Оркестар Театра Ла Фениче у Венецији, Регионални оркестар Тоскане, Камерни оркестар Падове и Венета, Оркестар „Тосканини“ из Парме, Оркестар „Помериђи музикали“ из Милана, итд. Наступао је са познатим диригентима и солистима: Ј. Басмет, Л. Харел, М. Типо, М. Хорн, К. Ричарели, Р. Блејк, У. Уги, А. Спећи, С. Акардо, М. Брунело, П. Маг, М. Кампори, Ђ. Синополи, Ђ. Феро, Е. Инбал, К. Пендреки, Р. Бонинг, Б. Кампанела, М. Кампори, М. Арена, Д. Ренцети, и други.
Већ двадесет година се с великим успехом бави дириговањем, највише оперског репертоара, и дириговао је на многим истакнутим и престижним сценама у свету, међу њима су: Сан Карло у Напуљу, Национално позориште Марибора (Словенија), Народно позориште у Београду, Народно позориште у Скопљу (Македонија), Национална опера у Тбилисију (Грузија), Национални театар Казана, Филхармонија Кавказа (Русија), Бољшој театар у Минску (Белорусија), Бејрутска опера (Либан), Национални театар у Хаифи (Израел), Оперски фестивал у Савонлини (Финска), Хангжу Шијан (Кина), Театар Чендуа и Хјамена, Уметнички центар у Сеулу (Кореја), Национални театар у Манаусу (Бразил), Национално позориште Шарлот (САД), Фестивал Пучини у Торе дел Лаго, Театар Доницети у Бергаму, Театар Ла Фениче у Венецији, Савона театар, Опера у Ровигу, Храм у Трапани, Древни театар у Таормини, Политеама театар у Палерму, Театар „Вердуре“ у Палерму, „Молфета“ театар, Витербо општински театар, Театар у Ливорну, Општински театар у Ферари, Општински театри у Горици, Тревизу, Вићенци, Базану, Театар „Виторио Венето“, Казино театар у Сан Рему (Италија), Опера у Атини (Грчка), итд.
Његови наредни ангажмани су: балет на музику В. А. Моцарта; Чимарозина дела у Театру Сан Карло у Напуљу; затим Маскањијева Кавалерија Рустикана, у режији К. Ричарели, на Оперском фестивалу у Таранту; Пучинијева Мадам Батерфлај, у режији П. Маестринија у СНГ Марибор; као и Набуко и Риголето, на Фестивалу у Казану, Русија.
Већ осам година је уметнички секретар Филхармонијског оркестра Венете, а од 2009. до 2016. је био уметнички директор Опере у Ровигу.
МАРИО ПАВЛЕ ДЕЛ МОНАКО је оперски режисер, српско-италијанског порекла, рођен 1993. године у Риму. Потиче из музичке породице
Реч редитеља
Усуд. Ерос и агапе. Породица, традиција и избор. Трансгенерацијски бол и изазови његовог присуства унутар људског ума. Од свог настанка, последња Пучинијева опера, “Турандот”, остала је уписана у светској позоришној ризници као један од најзахтевнијих и најспектакуларнијих наслова у оквирима оперске извођачке уметности, који је прожет бајковитим мистицизмом Далеког истока. Поред свог интригантног приступа описивања људског стања, ово дело такође истражује и помера саме границе музичке виртуозности, као и границе њене визуалне израде.
Одговоре на три загонетке: Нада, Kрв, и Турандот су гледаоцу и слушаоцу достављена налик интроспективном огледалу, које поред свог комуникационог чвора између Турандот и Kалафа, пре свега покушавају да комуницирају са нама - публиком. Са нашег становишта, ова два главна лика представљају хомогену психолошку масу једне једине особе - вечите флуктуације јина и јанга.
Ова прича, налик једном сну, покушава да задре у најдубље сегменте наше подсвести и да нас стимулише ка тражењу одговора на питања, као што су: Шта чинимо када постанемо оно што смо прво битно хтели да уништимо? Да ли рађање сваког новог степена наше свести захтева смрт претходног? И дали су истинска вера и нада суштински катализатор наше и туђе трансформације?
САДРЖАЈ
I ЧИН
Турандот, ћерка цара Алтоума, донела је указ да ће се удати само ако просац племените крви успе да реши три загонетке. Ако не успе, платиће животом. Последњи кандидат, персијски принц, треба да буде погубљен са изласком месеца. У метежу испред палате, слепи човек пада на земљу, а његова сапутница, Лиу, дозива помоћ. Помаже им Калаф, који препознаје у том човеку његовог давно ишчезлог оца, Тимура, прогнаног владара његове земље. Калаф, у прогнанству попут свог оца, познат је само као Непознати принц. Лиу наставља да помаже Тимуру, чак и у прогонству, јер јој је се годинама раније, како објашњава, Калаф насмешио. Народ нестрпљиво чекају погубљење. Када принц од Персије уђе, гомила је изненада дирнута и моли принцезу да га помилује. Појављује се Турандот и ћутљивим покретом без имало оклевања потврђује принчеву казну. Калаф је одмах задивљен њеном лепотом. Тимур и Лиу покушавају да убеде опчињеног Калафа да се удаље, али он је одлучан да се обзнани као просац. Три министра царског домаћинства, Пинг, Панг и Понг, упозоравају га да је то лудост, али безуспешно. У последњем покушају Лиу га моли да их послуша, али Калаф игнорише њене молбе и свечано удара у гонг, означавајући да је спреман да одговори на изазов за руку Турандот.
II ЧИН
Пинг, Панг и Понг се припремају за евентуално венчање или сахрану. Они разговарају о својој несрећи од када је Турандот стасала за удају, набрајајући многе племените просце које је задесила злехуда судбина и сећајући се живота у својим родним провинцијама. Постоји ли заиста неко чија страст може да отопи ледено срце Турандот? Опрезни су у својим надањима. Светина се окупља да чује три загонетке. Турандот је осмислила овај начин како би осветила своју рођаку из давнина, Лоу-Линг, која је била заробљена, силована, а затим убијена од стране пљачкаша-освајача. Она нуди Калафу последњу прилику да одустане, али он остаје чврст у својој одлуци. Прво питање гласи: „Шта се рађа сваке ноћи и умире сваке зоре?“ Калаф тачно одговара „Нада“. Помало затечена, Турандот поставља следећу загонетку: „Шта букти топло као пламен, а није пламен?“ Калаф оклева, а онда одговара „Крв“. Видно узнемирена, Турандот поставља последње питање: „Лед који вам даје ватру, шта то може бити?“ Калаф одуговлачи, а онда тријумфално узвикује „Турандот!“ Народ слави његову победу, али Турандот моли цара да је не да овом непознатом принцу. Видевши њену узнемиреност, Калаф одлучује да игра њену игру и нуди сопствену загонетку: „Ако пре јутра откријеш које име носим, даћу свој живот.“
III ЧИН
Указом је наређено да, под претњом смрћу, нико не сме да спава док се не открије име Непознатог принца. Калаф изражава своје убеђење да ће он бити једини који ће открити ту тајну. Пинг, Панг и Понг нуде било коју награду, укључујући да му омогуће безбедно бекство, ако им каже своје име. Пошто су виђени са Калафом, Тимур и Лиу су заробљени, а на захтев Турандот, Тимур треба да буде мучен док не открије истину. Лиу иступа и каже да зна принчево име, али да ће га чувати као своју вечну тајну. Она зграби војников бодеж и убија се. Калаф замера принцези њену окрутност, а затим је чврсто ухвати и храбро пољуби. Снага и жеља за осветом напуштају Турандот. Калаф открива свој прави идентитет, стављајући тако свој живот у њене руке. Трубе најављују свитање зоре и окупљање дворана. Турандот се обраћа цару и народу: „Открила сам име незнанца — његово име је Љубав!“
На репертоару
Велика сцена, 26 новембар 2024, 19:30
Купи [ 88 ]Премијерно извођење
Премијера, 23. децембар 2022.
Велика сцена
Ђакомо Пучини
ТУРАНДОТ
Oпера у три чина и пет слика
Либрето Ђузепе Адами и Ренато Симони, из истоимене сценске бајке Карла Гоција
Прво представљање у миланској Скали, 25. априла 1926.
Диригент Стефано Романи / Ђорђе Павловић
Редитељ Марио Павле Дел Монако
Сценограф Вилијам Орланди
Костимограф Вилијам Орланди
Кореограф Милош Кецман
Дизајнер светла Волфганг Фон Цубек
Стручна сарадница Ивана Драгутиновић Маричић
Извршни продуцент Вук Милетић
Продуцент Урош Ранковић
Премијерна подела:
Принцеза Турандот Јасмина Трумбеташ Петровић / Ана Рупчић
Цар Алтоум Ермин Ашћерић* / Александар Дојковић
Тимур Драгољуб Бајић / Иван Томашев / Михаило Шљивић
Незнани принц – Калаф Розарио ла Спина / Јанко Синадиновић / Душан Плазинић / Никола Китановски
Лиу Снежана Савичић Секулић / Софија Пижурица / Александра Стаменковић
Пинг Владимир Андрић / Љубодраг Беговић / Милан Обрадовић*
Панг Дарко Ђорђевић / Младен Продан*
Понг Стефан Живановић*/ Синиша Радин
Мандарин Милан Обрадовић* / Александар Стаматовић
Принц од Персије Ермин Ашћерић*
по редитељској визији додат је лик Душа принцезе Лоу-Линг тумаче: Милица Јевић Дрндаревић / Олга Олћан, солисткиње Балета Народног позоришта у Београду
џелат Пу – Tин – Пао, штићенице принцезе Турандот
Хор и оркестар Народног позоришта у Београду
*Оперски студио „Борислав Поповић”
Шеф хора Ђорђе Станковић
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јанссенс
Превод титлова Анђела Арсић Миливојевић
Aсистент костимографа Вишња Жилић
Асистент сценографа и костимографа Франћеско Бонати
Асистент режије Марија Младеновић
Диригент бинске музике Ђорђе Станковић, Нина Фуштар*, Јелена Миљевић*
Бинску музику спремио проф. Милош Ђорђевић
Челеста Владимир Вања Шћепановић
Инспицијент Ана Милићевић / Бранислава Пљаскић/ Јована Гавриловић
Корепетитори Срђан Јараковић, Невена Живановић, Нада Матијевић, Владимир Вања Шћепановић, Александар Брујић
Корепетитор хора Татјана Шчербак Шандоров
Суфлер Нина Фуштар
Асистент дизајнера светла Милан Коларевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Небојша Костић
Видео продукција Петар Антоновић
Статисти Народног позоришта под вођством Зорана Трифуновића
Костим и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду