Saloma
opera Riharda Štrausa

BIBLIJA O SALOMI
I začu car Irod za Isusa (jer njegovo ime bijaše se razglasilo) i reče: Jovan krstitelj iz mrtvijeh usta, zato čini čudesa.
Drugi govorahu to je Ilija. A drugi govorahu: to je prorok ili kao koji od proroka.
A kad ču Irod, reče: to je Jovan koga sam ja posjekao, on usta iz mrtvijeh.
Jer ovaj Irod posla te uhvatiše Jovana, i svezavši baci ga u tamnicu Irodijade radi žene Filipa brata svojega, jer se oženi njom.
Jer Jovan govoraše Irodu: ne možeš ti imati žene brata svojega.
A Irodijada rasrdi se na njega, i šćaše da ga ubije, ali ne mogaše.
Jer se Irod bojaše Jovana znajući ga da je čovjek pravedan i svet, i čuvaše ga, i mnogo koješta činjaše kako mu on reče, i rado ga slušaše.
I dogodi se dan zgodan, kad Irod na dan svoga rođenja davaše večeru knezovima svojijem i vojvodama i starješinama Galilejskijem.
I ušavši kći Irodijadina i igravši i ugodivši Irodu i gostima njegovijem reče car djevojci: išti u mene šta god hoćeš, i daću ti.
I zakle joj se: štogod zaišteš u mene daću ti, da bi bilo i do po carstva moga.
A ona izišavši reče materi svojoj: šta ću iskati? A ona reče: glavu Jovana krstitelja.
I odmah ušavši brzo k caru zaiska govoreći: hoću da mi daš sad na krugu glavu Jovana krstitelja.
I zabrinu se car, ali kletve radi i gostiju svojijeh ne htje joj odreći.
I odmah posla car dželata, i zapovjedi da donesu glavu njegovu.
I on otišavši posiječe ga u tamnici, i donese glavu njegovu na krugu, i dade djevojci, a djevojka dade je materi svojoj.
I čuvši učenici njegovi dođoše i uzeše tjelo njegovo, i metnuše ga u grob.

(Jevanđelje po Marku, gl. 6. 14-29)

SALOMA – OD VAJLDA DO ŠTRAUSA
Oskar Vajld je napisao svoju jedinu jednočinku, Salomu 1891. godine na francuskom jeziku, inspirisan Floberovom pričom Irod (po kojoj je Masne komponovao operu Irodijada) i slikama Gistava Moroa na temu Salome. Njihov zajednički izvor su novozavetna Jevanđelja po Marku (VI, 22) i po Mateju (XIV, 6). Jevanđelisti ne navode Salomino ime, već je zovu Irodijadinom kćeri. Dramu je na engleski odmah iz rukopisa preveo Vajldov prijatelj lord Alfred Daglas. Probe Vajldove Salome su počele 1892. u londonskom Palas teatru sa slavnom Sarom Bernar kao Salomom. Međutim, britanski cenzor... ne dozvoljava izvođenje drame, jer je u Britaniji bilo zabranjeno prikazivanje komada sa biblijskim ličnostima... U Egleskoj se zabrana lorda komornika (chamberlain) nije odnosila na privatne predstave. Vajldova Saloma između 1905. i 1931. prikazana je „privatno“ pet puta... Zabrana je u Velikoj Britaniji zvanično skinuta tek 1931. Vajldova Saloma inspirisala je mladog britanskog grafičara Birdslija (Aubrey Vincent Beardsley, 1872–1898) da izradi ilustracije za englesko izdanje Vajldove drame 1894, kojima pisac nije bio zadovoljan, tako da, navodno, nije držao ovo izdanje u svojoj kući. Vajldova Saloma prvi put je prikazana na francuskom originalu 1896. u Parizu (kada je pisac već bio u zatvoru)... u režiji i produkciji Linje-Poa... Maks Rajnhard režira Salomu 1905. u Neues Theater u Berlinu, posle jedne manje značajne minhenske predstave iz 1901. U Rusiji, Saloma je prvi put prikazana u moskovskom Kamernom teatru 1917. u režiji A. J. Tairova sa Alisom Konen u glavnoj ulozi... Vajldova Saloma snimljena je u doba nemog filma, 1922. Režirao je Čarls Brajant po scenariju Pitera M. Vintersa. Naslovnu ulogu je igrala Ala Nazimova (1879–1945), glumica rođena u Rusiji, neko vreme članica MHAT-a, koja je posle gostovanja u Njujorku i Londonu, ostala na Zapadu...
Vajldova drama Saloma prikazana je prvi put u Beogradu u Narodnom pozorištu 4. juna 1909, u prevodu Haima Daviča, u režiji Ljube Stanojevića sa A. Krnjić u naslovnoj ulozi... Na 11. BITEF-u 1977. je prikazana Vajldova Saloma u režiji Lindsija Kempa, koji je tumačio naslovnu ulogu... Posle prevoda Salome Haima Daviča s početka veka koji nije objavljen, 1932. je štampan novi prevod Radivoja Dragića u izdanju Francusko-srpske knjižarnice A. M. Popovića u Beogradu...

***

Rihard Štraus je komponovao operu Saloma po tekstu drame Oskara Vajlda. Vajldov tekst je u stihovima preveo za operski libreto Hedvig Lahman. Premijera je održana u Drezdenskoj operi 9. januara 1905. Posle toga daje se u mnogim velikim operskim kućama sveta: Vroclav, Keln i Berlin (1906), Njujork, Brisel, Pariz i Beč (1907), London (1910), Kairo (1911), Budimpešta (1912), Zagreb (1915), Moskva (1925), Bukurešt (1926), Helsinki (1930), Beograd (1931). Štrausova opera bazirana na Vajldovom tekstu daje se u svetu daleko češće nego sama Vajldova drama. Libreto za beogradsku premijeru Štrausove opere preveo je Stanislav Binički, a dirigent je bio Ivan Brezovšek. Sa Bahrijom Nuri Hadžić kao Salomom, operu je režirao Josip Kulundžić, u dekoru i kostimima Vladimira Žedrinskog, a premijera je bila 25. novembra 1931.... Koreografska verzija Vajldove Salome na muziku Riharda Štrausa prikazana je 25. juna 1952. u Narodnom pozorištu u Beogradu. Koreograf i reditelj predstave bila je Mira Sanjina (Saloma), scenograf Miomir Denić, a kostimograf Milica Babić Jovanović...

Jovan Ćirilov, 1997 (iz programa predstave JDP)

***

Štrausovu Salomu Opera Narodnog pozorišta je ponovo premijerno postavila tek 19. januara 2003, u koprodukciji sa Fondom „Đurđevka Čakarević“. Autorski tim su činili mahom gosti – dirigent Štefan Šrajber, reditelj Bruno Klimek, kostimograf Uta Vinkelsen, uz umetnike Narodnog pozorišta – scenografa Aleksandra Zlatovića i asistenta reditelja Ivanu Dragutinović. U naslovnoj ulozi je nastupila gošća, Kleri Barta, a ostale uloge su tumačili: Hans-Diter Bader k.g. (Irod), Leandra Overman k.g. (Irodijada), Miodrag D. Jovanović i Goran Gligorić  (Jovan), Radivoje Simić i Aleksandar Dojković (Narabot), Olivera Dukić i Tamara Nikezić (Paž). Pet Jevreja su tumačili Boris Babik, Ljubodrag Begović, Darko Đorđević, Igor Matvejev i Sveto Kastratović, Prvog i Drugog Nazarena – Branislav Kosanić i Milan Prosen. U ulogama Prvog vojnika i Stranca su se smenjivali Goran Krneta i Aleksandar Tasić, Drugog vojnika je tumačio Aleksandar Stamatović, a ulogu Roba Stevo Jovićević. Te sezone predstava je igrana tri puta, da bi, sa izmenama u podeli i pod upravom maestra Johanesa Harnajta, ponovo bila na repertoaru 2005/06. i 2007/08, kada je na gostovanju u Italiji odigrana po dva puta u Teatro sociale u Rovigu i Teatro Aligieri u Raveni. Pored pomenutih, uloge su tumačili: Ana Rupčić i gošće Maruza Ksuni i Elena Berera (Saloma), gost Julijus Best (Irod), Jelena Vlahović i Aleksandra Angelov (Irodijada), Aleksandar Stamatović (Jovan), Ljubomir Popović i Svetislav Stojanović k.g. (Narabot), Željka Zdjelar, Tatjana Mitić i gošća Džin Du (Paž), Prvog vojnika je tumačio i Nebojša Babić, dok su ulogu Drugog vojnika pevali Gavrilo Rabrenović i gost Filip Majerhefer. Saloma u režiji Bruna Klimeka je prikazana ukupno 12 puta, pred nešto više od 6000 gledalaca.

Jelica Stevanović

SALOMA U IKONOGRAFIJI
Irodova (Herodova) gozba (grč. Herðdēs). Irod Antipa je bio „četvoro-vlasnik“ (u kolokvijalnom govoru „kralj“) Galileje i Pereje od 4. godine pre nove ere do 39. godine nove ere. Proterao je svoju ženu da bi uzeo Irodijadu. Jovan Krstitelj ga prekorava zbog ovog incestuoznog, svetogrdnog braka s rođakom i prema naredbi Iroda biva bačen u tamnicu. Kada Saloma (ime Saloma izvodi se prema hebr. šālēm „zdrav, čitav“), kći Irodijadina, pleše na Irodovoj gozbi, on joj za nagradu obećava što god zaželi. Na nagovor svoje majke, Saloma zatraži glavu sv. Jovana Krstitelja. Po Irodovom nalogu, dželat u zatvoru Jovanu odseče glavu, koju potom donose Salomi na poslužavniku. Posmrtne ostatke sv. Jovana Krstitelja je (prema jednom apokrifnom spisu) spalio Julijan Apostata. U likovnoj umetnosti, česta su dva prikaza Irodove gozbe. Prvi je prikaz Salominog plesa: kralj Irod je obično sa krunom i sedi uz Irodijadu ili uz zvanice; Irodijadina kći Saloma pleše; od XII veka do renesanse uvek je u akrobatskim pozama (hoda na rukama, savija se kao zmija); u prikazu nastupaju i svirači. U drugom se prikazuje Saloma kako nosi glavu sv. Jovana Krstitelja: odsečenu glavu na poslužavniku obično nosi Irodijadi ili, ređe, Irodu; Irod i Irodijada katkada rukama pokrivaju oči; na francuskim prikazima Irodijada ponekad probada velikom iglom ili nožem Jovanovu odsečenu glavu.           
 

Prema: Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva i Uvod u ikonografiju, uredio Anđelko Badurina,
Sveučilišna naklada „Liber kršćanska sadašnjost“, Zagreb 1985.

RIHARD ŠTRAUS (1864, Minhen – 1949, Garmiš-Partenkirhen)
Rihard Georg Štraus je istaknuti nemački romantičarski kompozitor sa kraja XIX i početka XX veka. Njegove simfonijske poeme iz devedesetih godina XIX i opere sa samog početka XX veka su zauvek našle mesto u standardnim repertoarima. Njegov otac, Franc, bio je vodeći hornista u minhenskom Dvorskom orkestru, a majka je poticala iz poznate porodice proizvođača piva. Kada je Rihard napustio školu 1882, već je imao više od komponovanih 140 dela, među kojima 59 pesama, te razna kamerna i orkestarska dela.   Štraus postaje asistent dirigenta u Mejningenu 1884, potom dirigent u Minhenskoj operi (1886–89), direktor Vajmarskog dvorskog orkestra (1889–94), drugi a zatim i glavni dirigent u Minhenu (1894–98), dirigent (a kasnije i direktor) Kraljevske dvorske opere u Berlinu (1898–1919) i muzički direktor bečke Državne opere (1919–24). Štraus je dirigovao na premijernom izvođenju svoje simfonijske poeme Don Žuan u Vajmaru, novembra 1889. Trijumfalni uspeh ovog dela je Štrausu doneo titulu Vagnerovog naslednika i označava početak njegove uspešne kompozitorske karijere. Takođe u Vajmaru, 1894, on diriguje na premijeri svoje prve opere Guntram, u kojoj sopran Paulina de Ana, njegova verenica, tumači glavnu ulogu. Njen neobuzdan, netaktičan i otvoren temperament je bio u suštoj suprotnosti sa povučenom i diskretnom ličnošću njenog supruga; njeno ekscentrično ponašanje je često bilo predmet (uglavnom istinitih) anegdota. Međutim, njihov brak je bio jak i uspešan, obožavali su jedno drugo, i njihov zajednički život je potrajao 55 godina. Rihard i Paulina, koja je pevala gotovo sve njegove pesme, gostovali su 1904. u Sjedinjenim Državama, gde je on dirigovao prvim izvođenjem svoje Symphonia Domestica u Njujorku. Naredne godine je u Drezdenu doživeo uspeh svoje opere Saloma, zasnovane na drami Oskara Vajlda. U ovom remek-delu, on svoju specijalnost, muzičku poemu, transformiše u operu, koja se ističe izuzetnom snagom kojom je predstavljena Salomina naivna žudnja za Jovanom Krstiteljem i nepravda suda njenog očuha, Iroda. Iako su neki Salomu smatrali bogohulnom i opscenom, ona je trijumfovala na svim velikim operskim scenama, osim u Beču, gde je cenzor zabranio Gustavu Maleru da je postavi. Posle 1908, Štraus se nastanio u Garmišu, u Bavariji, u vili koju je sagradio od prihoda koji mu je donela Saloma. Štrausova saradnja sa austrijskim pesnikom i dramskim piscem Hugom fon Hofmanštalom je trajala 20 godina (sve do piščeve smrti 1929), a rezultirala je operama Elektra (1909), Kavaljer sa ružom (1911), Arijadna na Naksosu (1912), Žena bez senke (1919) i Egipatska Jelena (1928). Kada su nacionalsocijalisti došli na vlast u Nemačkoj 1933. godine, Štrausova politička naivnost je u određenoj meri naškodila njegovoj reputaciji: u periodu 1933–35, Štraus je bio predsednik Komore za muziku Rajha. Međutim, on u tom periodu sarađuje sa Štefanom Cvajgom, piscem jevrejskog porekla, na komičnoj operi Ćutljiva žena (1934), koja je zabranjena posle samo četiri izvođenja. Nacisti su zamerali i to što je njegova snaha Jevrejka, pa on deo Drugog svetskog rata Štraus provodi u Beču, a 1945. odlazi u Švajcarsku. Posle rata, međunarodni sud ga oslobađa krivice i on se vraća u Garmiš-Partenkirhen 1949, gde iste godine umire, tri meseca posle proslave svog 85. rođendana, 8. septembra. Kao mladi kompozitor, Štraus je bio pod uticajem Vagnera, Hektora Berlioza i Lista, sve do trenutka kada su njegova tehnika i mašta od njih preuzele sve što se moglo. Počevši od njegove mladalačke simfonijske poeme Iz Italije (1886) pa nadalje, njegov stil je postao prepoznatljiv po sjajnoj, bravuroznoj, fleksibilnoj sveobuhvatnoj upotrebi elemenata postromantizma, kojim dominira gledalištima s kraja XIX i početka XX veka. Međutim, iako je slavu stekao kao avangardni kompozitor, posle Kavaljera sa ružom Štraus postaje konzervativac koji nastavlja da stvara u izolaciji, van uticaja napretka i eksperimenata koji se odvijaju oko njega. U poznim godinama, Štrausov stil postaje klasičniji, u mocartovskom smislu. Dakle, može se reći da su opera Kapričo (1941), kao i ostala dela iz tog perioda, dostigla savršeno jedinstvo kasnog nemačkog romantizma i neoklasičnog manira. Pored pomenutih, komponovao je opere: Požar (1901), Intermeco (1918–1923), Arabela (1929–1932), Dafne (1936–37)... Pisao je i simfonijske poeme, simfonije, koncerte za solo instrumente sa orkestrom, baletsku muziku, kamernu muziku, 200 pesama...

Prema: Majkl Kenedi
www.britannica.com

VEČITA SALOMA
Svakoga dana, neka Saloma, traži glavu nekog Jovana. Svakoga dana, neki Irod, zarad trenutka čulnog zadovoljstva, odlučuje o sudbini nečije glave. Svakoga dana, neki su ljudi slepi za čudo, gluvi za Božju reč mudrosti, neosetljivi za tuđi bol i nesreću. Iskušenje je svakoga dana, na svakom koraku, za svakog čoveka. Jovan je strog, prek, istinoljubiv, bogoljubiv i gnuša se ljudskog razvrata. Saloma je mlada, kapriciozna, nesrećna i željna ljubavi. Irodijada je upravo onakva, kakva majka i žena ne sme da bude. Irod je lud i prividno moćan u sopstvenoj nemoći. Zlo i pragreh se vrte u krug i ponavljaju. Isusova žrtva se ponavlja. Na nama je odluka da li ćemo čuti poruku i videti čudo, ili ćemo ostati zamotani u neki od Salominih velova.

Ivana Dragutinović Maričić, operski reditelj

ANA ZORANA BRAJOVIĆ 
Rođena je 1975. godine u Beogradu. Diplomirala je klavir na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Mirjane Šuice Babić i magistrirala dirigovanje u klasi maestra Jovana Šajnovića.  Dobila je Oktobarsku nagradu za dostignuća u muzičkoj umetnosti 1995, kao najmlađi kandidat. Na takmičenju „Boris Hristov“ u Sofiji 2000, osvaja Prvu nagradu za izvođenje i korepeticiju. Za školsku 2003/04. dobija Fulbrajtovu stipendiju u okviru koje se usavršavala na Pibodi (Peabody) konzervatorijumu u Baltimoru, u klasi prof. Gustava Mejera. Od 1. oktobra 1994. je asistent dirigenta, a od 2000/01. stalni dirigent Opere i Baleta Narodnog pozorišta. Kao najmlađi dirigent koji je stao za pult Opere, 1995. je dirigovala Mocartovu Čarobnu frulu. Dirigovala je svetsku premijeru opere o Nikoli Tesli Ljubičasta vatra Džona Gibsona, 2006. Od 2007. do 2012. diriguje tekući repertoar u matičnoj kući, između ostalog i obnove opera Seviljski berberin (2010) i Bal pod maskama (2011). Rosinijevim Seviljskim berberinom je 24. novembra 2011. obeležila 20 godina umetničkog rada. Karijeru je započela 1991. kao pijanista, mnoštvom koncerata u Srbiji i inostranstvu. U Zadužbini „Ilije M. Kolarca“ je 1995. održala promenadni koncert u pratnji Simfonijskog orkestra RTS, kao pijanista i dirigent. Od tada je redovni gost ovog orkestra, sa kojim je 2003. (uz učešće Hora RTS) snimila CD sa svitom Aleksandra Kostića Deus Absconditus. Učestvovala je na koncertu Millenium Stage u Kenedi centru u Vašingtonu. U saradnji sa muzičarima Metropolitena, 2006. je učestvovala na Bruklinškom festivalu muzike u Njujorku. Radila je i u operskim kućama u Baltimoru i Vašingtonu. U saradnji sa Sarajevskom filharmonijom, dirigovala je Žizelu u Narodnom pozorištu u Sarajevu 2011. Od početka sezone 2014/15. je vršilac dužnosti direktora Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

BRUNO KLIMEK 
Rođen je 1958. u Štutgartu. Od 1976. u pozorištu radi najpre kao tehničar, rasvetljivač, inspicijent, asistent režije, a od 1982. i kao reditelj. Od tada je bio angažovan u Nirnbergu, Krefeldu, Manhajmu, a gostovao u pozorištima u Kelnu, Dizeldorfu, Darmštatu, Minhenu, Hamburgu i Berlinu. Na scenu je postavio preko pedeset dramskih i operskih predstava. Od 1996. do 2000. godine bio je direktor Nacionalnog teatra u Manhajmu, a od 2000. je slobodni umetnik. Pored režije, se bavi slikanjem i pisanjem. Izbor režija: Kiphart Brat Ajhman, Vajs Mara / Sad, Bernhard Pred penziju i Na cilju, Šekspir Ričard II, Čehov Tri sestre, Ujka Vanja i Višnjik, Molijer Tartif, Bihner Vojcek, Šiler Devojka iz Orleana,  Šostakovič Ledi Makbet Mcenksog okruga (sa sopranom Kleri Bartom u Nirnbergu), Kurt Vajl Ulična scena (u Ahenskoj operi)...

ŠTEFAN ŠRAJBER 
Šrajber je pijanista i dirigent. Rođen je u Duisburgu, a trenutno živi u Štutgartu. Bio je muzički direktor u Državnoj operi u Hanoveru (2001–06) i u Državnoj operi u Štutgartu (2006–12). Predaje na Univerzitetu za muziku u Štutgartu. Specijalizovao se za izvođenje savremene muzike, a u poslednje vreme je sarađivao sa kompozitorima poput Hansa Joakima Hesposa, Čaje Černovin, Hansa Tomalije i Helmuta Lahenmana. Sarađivao je sa rediteljima kao što su Ana Vibrok, Kristof Martaler, Tomas Bišof, Peter Konvični...  Skoriji nastupi: 

Helmut Lahenman / Mikael Boremans – Izgubljeni / Pojesti sopstvenu bradu (praizvedba, Württembergischer Kunstverein, februar 2011)
Ming Cao, Die Geisterinsel (prvo izvođenje kamerne opere Ming Cao kao „zeitoper X“ u Državnoj operi Štutgart, maj 2011)
Die Menschliche Stimme / La Voix Humaine na muziku Frederika Zelera (jedna od poslednjih produkcija mecosoprana Leandre Overman i Kaliksta Bjeita u Državnoj operi Štutgart, jul 2011)
Dženifer Volš, Taktika (praizvedba ove multimedijalne opere, Opera mladih u Štutgartu, jun 2012)
OFF CAGE – za razmontirane instrumente (izvođenje u čast 100. rođendana Džona Kejdža na Univerzitetu u Torontu)
Dete drveta (audio-video nastup Varijacija III Džona Kejdža u Državnoj operi Štutgart / NORD, decembar 2012)
Morton Fildman, Nijedan (u Koncertnom teatru Bern, Švajcarska, april 2013)
Produkcije u 2014:
Dvojnik, Muzički teatar Davida Martona (praizvedba 11. januara, Kamerni tatar Državnog pozorišta u Štutgartu, Kamerni teatar)
Horhe Sančez-Čiong, Prestani slušati, počni vrištati, überwachungsoper (praizvedba 21. juna, Kamerni teatar Opere mladih Štutgart)
Novi CD, objavljen 2014:
Ming Cao, Die Geisterinsel – Muzička produkcija Kairo

IVANA DRAGUTINOVIĆ MARIČIĆ
Završila je srednju muzičku školu, klavirski odsek, i gimnaziju, prirodno-matematički smer. Diplomirala je na odseku operske režije na Akademiji umetnosti BK u klasi prof. Mladena Sabljića i prof. Gordana Dragovića. Od 1998. godine radi kao asistent reditelja u Narodnom pozorištu i u Kamernoj operi Madlenianum, a od decembra 2003. kao reditelj Opere Narodnog pozorišta. Režije: Trubadur Đ. Verdija, Sestra Anđelika Đ. Pučinija, Hasanaginica R. Kambaskovića na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, Figarova ženidba – varijacija V. A. Mocarta i Tajni brak Domenika Čimaroze (zajedno sa rediteljem Radoslavom Zlatanom Dorićem), na Sceni „Raša Plaović“. Režirala je predstavu Vek Politike, povodom proslave 100 godina postojanja novinske kuće „Politika“ (2004). Obnovila je originalnu režiju Mladena Sabljića predstave Don Karlos Đ. Verdija i adaptirala predstavu Saloma R. Štrausa (u originalnoj režiji Bruna Klimeka iz Nemačke), sa kojom je operski ansambl Narodnog pozorišta ostvario izuzetno uspešno gostovanje u italijanskim gradovima Raveni i Rovigu. Sa kolegama iz Narodnog pozorišta je 2009. gostovala je u Portugaliji sa predstavom Don Đovani V. A. Mocarta, specijalno pripremljenom i prerežiranom za letnji festival u Silvešu. Sledeće sezone je obnovila režiju Borislava Popovića Rosinijeve opere Seviljski berberin, a početkom sezone 2014/15. i Verdijeve Travijate. Kao reditelj i pomoćnik reditelja, u Operi Narodnog pozorišta je sarađivala sa značajnim umetnicima iz zemlje i inostranstva i to na predstavama: Veštice iz Salema, Atila, Madam Baterflaj, Pepeljuga, Ivica i Marica, Čarobna frula, Verter, Ljubavni napitak, Slepi miš, Pajaci, Kavalerija rustikana, Đani Skiki, Ljubičasta vatra, Karmen, Italijanka u Alžiru, Nabuko, Boemi, Rigoleto, Toska, Aida i mnoge druge, a u Madlenianumu – Nasilje nad Lukrecijom, Mudrica, Dve udovice i Tako čine sve. Član je umetničkog rukovodstva Operskog studija Narodnog pozorišta „Borislav Popović“, a radi i kao profesor Operskog studija na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Član je udruženja MENSA, a od marta 2011. je mama jedne devojčice, koja ju je upotpunila i kao ženu i kao umetnika.