Ričard treći

SNEŽANA TRIŠIĆ
Rođena je 1981. u Beogradu. Pozorišnu i radio režiju je diplomirala 2009. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Nikole Jevtića i asistentkinje Alise Stojanović. Od 2013. je stalna rediteljka subotičkog Narodnog pozorišta do 2015, kada postaje asistent na katedri za pozorišnu režiju red. prof. Ivani Vujić na FDU u Beogradu. Značajnije predstave: Razred Matjaža Zupančiča (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2009); Samoudica Aleksandra Radivojevića (Atelje 212, 2009); Heda Gabler Henrika Ibzena (Narodno pozorište u Beogradu, 2011); Pošto pašteta? Tanje Šljivar (Atelje 212, 2012); Čudo u Poskokovoj Dragi, Ante Tomić / Maja Pelević (Narodno pozorište u Subotici, 2012); Narodna drama Olge Dimitrijević (Pozorište „Bora Stanković“ u Vranju, 2012); Pinokio, Karlo Kolodi / Jelena Mijović (Gradsko pozorište Podgorica, 2013); Bizarno, Željko Hubač, Narodno pozorište u Beogradu (2013); Mister Dolar, Branislav Nušić / Dimitrije Kokanov, Narodno pozorište Subotica (2014); Nosorog Ežena Joneska, Narodno pozorište Kikinda (2014); Kazimir i Karolina Edena fon Horvata, Atelje 212 (2014); Šta se dogodilo nakon što je Nora napustila svoga muža ili stubovi društava Elfride Jelinek, Jugoslovensko dramsko pozorište (2015); Ždrelo Žanine Mirčevske, Narodno pozorište Kikinda (2016); Terorizam, Vladimir i Oleg Presnjakov, Beogradsko dramsko pozorište (2016); Deca radosti, Milena Marković, Atelje 212 (2016). Dobitnik je mnogobrojnih nagrada za režiju i priznanja na najznačajnijim festivalima u zemlji (Jugoslovenski pozorišni festival, Užice; Festival klasike, Vršac; Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine; Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“; Dani komedije, Jagodina; PIP, Aleksinac; JoakimInterFest, Kragujevac; „Teatar u jednom dejstvu“, Mladenovac…), kao i u inostranstvu (Festival pozorišta za decu, Kotor; Internacionalni studentski pozorišni festival, Brno, Češka). Za predstavu Kazimir i Karolina je dobila Sterijinu nagradu za režiju, kao i za najbolju predstavu (2015). Pripala su joj i priznanja za režiju „Ljubomir Muci Draškić“ Ateljea 212 i Grada Beograda (2009), te Nagrada „Dr Hugo Klajn“ najboljem studentu pozorišne režije u generaciji, FDU (2007). Kao dobitnik Kenedijeve stipendije (John F. Kennedy Center for the Performing Arts, U.S. State depertment), učestvovala je u programu za pozorišne reditelje i pohađala brojne radionice u Vašingtonu, Njujorku i Čikagu (2010). Doktorske umetničke studije upisala je 2013. na FDU u Beogradu. Pohađala je Internacionalni seminar za pozorišne reditelje u organizaciji ASSITEJ Nemačke uz saradnju međunarodnog ASSITEJ-a, u Šnavl pozorištu za mlade u Manhajmu, 2015.

---

ZAVODLjIVOST ZLA
 „Šekspira doživljavam kao savremenog autora, sa ovih prostora, i verovatno ću se iznenaditi ako se ne pojavi na našoj premijeri“, kaže rediteljka Snežana Trišić u intervjuu za Pozorišne novine. Ova šaljiva opaska je utemeljena u pozorišnoj praksi: više od četiri stoleća gledaoci u Šekspirovim delima nalaze i dobro razumeju svoju savremenost. „Šekspir je kao život. Svaka epoha nalazi u Šekspiru ono što sama traži i što sama želi da vidi“, kaže Jan Kot u svojoj čuvenoj studiji Šekspir naš savremenik. I to nije samo zbog pesničke superiornosti velikog dramatičara, po čemu bi njegova aktuelnost bila isključivo estetska; Šekspir je na taj način veliki u svojim poemama, sonetima i komedijama, u kojima još doziva slike renesansne utopije. Šekspir je uvek aktuelan jer je u njegovim istorijskim tragedijama glavni junak sama istorija, sirova, ispunjena živim ljudima koji se nemilosrdno bore za vlast. Ričard III je Šekspirov rani komad, napisan oko 1592, ubrzo nakon Marloovog Tamerlana (1587) koji obeležava početak razdoblja elizabetanske drame. Zajedničko im je da izvode na scenu zločinačku ličnost kakvu ranija istorija drame nije poznavala. Naravno, bilo je zločinačkih likova i u periodu koji im je neposredno prethodio (u srednjovekovnim prikazanjima i misterijama), ali oni su predstavljali manifestaciju božje volje, bili su jednodimenzionalne, tipske figure. U Šekspirovo vreme ljudi su još uvek prihvatali sliku čoveka čiji su svi postupci bili unapred određeni božjom voljom; stvarni kralj Ričard III još uvek je bio oruđe koje je Bog izabrao da bi njime kaznio Englesku za grehe i zločine koje su počinili njeni vlastodršci. Kao oružje božjeg nauma su doživljavani i Ričard III iz biografije Tomasa Mora, i onaj iz hronika Hala i Holešeda kojima se Šekspir služio pri pisanju svoje drame. Zašto je lik ovog kralja-zločinca tako snažno privukao Šekspirove savremenike – dramske pisce i publiku – a ubistva i nasilje zaposeli elizabetansku scenu sve do pobede puritanaca 1642, kada su sva pozorišta u Londonu zatvorena? Svi teoretičari drame slažu se da je sa Ričardom III na svetsku pozornicu stupila moćna individualnost (u još većoj meri nego Tamerlan Marloa), koja je najavila kasniji razvoj svesnog i samopouzdanog individualizma, onog koji počiva na ličnoj savesti, kao kod Šilerovih, Geteovih ili Ibzenovih junaka. Sa ovim se slaže i Žan Divinjo kada kaže da se zločin „nametnuo pozorištu (koje je još tragalo za novom dramskom formom) i postao načelo svake tragedije“, kada se atipična (anomična) ličnost pobunila protiv važećih normi okoštalog, feudalnog poretka, a „živa stvarnost već bila sva uzavrela i uskomešana u promenama“. Najjasnije se otpor tih novih individualnosti mogao izraziti kroz krupne prekršaje opšteprihvaćenih pravila. A najupečatljivije odvajanje od pravila predstavljao je – zločin. „Svi junaci elizabetanske drame, bili su osuđeni da pate i budu nesrećni upravo zbog svoje individuacije... Oni bez predaha dokazuju nekakvu svoju slobodu upravo zbog usamljenosti koja im je nametnuta“. Ta sloboda da žive i delaju po svojoj volji, da dožive ono što niko nikada nije doživeo, predstavlja prvu reč koju svi junaci Šekspirovih komada izgovaraju čim se pojave na sceni. Pa i sloboda da se kaže „odlučio sam da budem zločinac“, kao Ričard III u prvom monologu. Jan Kot je stari poredak predstavio kao dugačko stepenište po kojem se kraljevi uspinju do trona, ostavljajući za sobom lanac zločina nad neprijateljima, zatim saveznicima, na kraju prema naslednicima bivšeg kralja, stepeništa sa kojeg padaju kad počnu da se penju preživeli pretendenti na presto. Nazvao ga je Veliki Mehanizam. Istorija stoji u mestu, ona je samo smena kraljeva. Ričard III zna da je deo Velikog Mehanizma, ali ne želi da bude samo jedan zupčanik u tom mehanizmu, sredstvo božje promisli, on postaje njegova „inteligencija i savest“ (J. Kot), želi da svojom „do krajnjih granica raspaljenom voljom stavi pod znak pitanja poredak svekolikog sveta“ (Ž. Divinjo). Istorija kaže da stvarni Ričard III nije uradio ništa što nisu radili njegovi kraljevski preci; nije počinio ni više ni manje zločina od Ričarda II, Džona I ili Edvarda II. Ali kroz svog imaginarnog Ričarda, Šekspir je uspeo da istoriju učini živo prisutnom za svoj i za buduće vekove. Tek je umetničko delo, drama, ponudilo iskustvu savremenog gledaoca mogućnost identifikacije sa ovim likom (naravno ne i sa njegovim zločinima) i da u uskomešanom vremenu Elizabete I i Džejmsa I prepozna svoju aktuelnu savremenost. Drama je omogućila piscu, a s njim i gledaocu, da izađu izvan okvira stečenog i dopuštenog iskustva. A Ričard III predstavlja obrazac svih Šekspirovih sledećih istorijskih tragedija. Na to misle Žan Divinjo i Jan Kot kada tvrde da Ričard III već nagoveštava nama bližeg Hamleta (1602); i da se, nakon čitanja Hamleta, Ričard III može razumeti kao filozofska drama. Danas nemamo jasnu sliku Velikog Mehanizma. On nije samo poredak koji pritiska iz prošlosti, prožeo je sve aspekte savremenog života; naslućujemo njegovo postojanje po svemu što nas okružuje. A velike anomične ličnosti iz Šekspirovog doba, moćne individualnosti Geteovih, Šilerovih ili Ibzenovih likova, rastočile su se u fragmentarne „identitete“. Jedina konstanta koja nas spaja sa minulim epohama je prisustvo zla (kao da je u pravu nemački esejista Ridiger Zafranski kada kaže: „Zlo pripada drami čovekove slobode. Ono je cena slobode“.) Zato, odgovarajući na novinarsko pitanje o intenzitetu zla u našem vremenu, rediteljka Snežana Trišić kaže: „To zlo menja svoj oblik i retoriku, ali ono ne otupljuje. To zlo je na svakom ćošku, na rafu u prodavnicama na kojem su utisnute cene ili na pumpi u komšiluku, u svakom kadru manipulativnih medija, na većini www adresa, u svakom spinu, u svakoj laži, na glasačkim listićima, na prospektu egzotičnih destinacija, u propalim i devastiranim fabrikama, na granicama s bodljikavom žicom i tako redom. Ričard III sve vreme govori istinu o svojim zločinima, razotkriva namere, pojašnjava ih i najavljuje. Od publike pravi svedoke i saučesnike tog zlodela, u kojem slama sistem i ovladava njim u zavodljivom i mračnom piru politikanstva. Zlo postaje jedan od glavnih uslova egzistencije“.

Slavko Milanović

---

O RIČARDU III
Na početku se javlja jak otpor – Ričard III je odbojan i mrzak komad koji treba zaboraviti. Glavno lice je fizička i duhovna rugoba, antijunak, nakaza, krvolok i makijavelista, bratoubica, decoubica, vlastoljubivo čudovište, manijak, nekrofil i šta sve ne. Tema komada – niz zločina, dans makabr, pir smrti političkog monstruma koji je Jan Kot pronicljivo nazvao Veliki Mehanizam vlasti. Opšta atmosfera – košmarna noć smrti i zločina, paklena poema strave i beznađa. Osnovna boja – tama i krv, more krvi u kojoj se sve utapa. Jednom reči, svet iz ovog komada dostojan je Danteovog Pakla. Bez krune i sa njom, glavni junak sve vreme gazi preko leševa u nekom granginjolskom pozorištu ili filmu strave i užasa. Na momente izgleda da je u pitanju farsa ili groteska, a ne istorijska tragedija. Uz to, pravi, istorijski Ričard III bio je, kako su utvrdili naučnici, sušta suprotnost Šekspirovom viđenju „istorije“ i kralja zločinca...
Po svemu sudeći ovaj komad ništa ne može da spase. Međutim, dogodilo se čudo. Baš ovde, na ovom krajnje i opasno klizavom tlu, u sferi potlačene i gotovo odsutne humanosti, Šekspir je ispoljio svu čaroliju svoje moćne pesničke veštine. On na zadivljujući način uspeva da uspostavi frapantnu ravnotežu i sve pobrojane opasne nedostatke pretvori u vrline... Postavlja se pitanje: kako je to moguće... Svog svestrano, ili bolje reći totalno nakaznog junaka, tog krunisanog kralja zla i zločina, Šekspir je obdario, istina posuvraćenom, ali tako opojno britkom inteligencijom, takvom smelošću duha, snagom samokontrole i ironije, elokvencije i ubedljivosti, da ga se publika duboko gnuša i istinski plaši, a istovremeno strepi za ishod njegovih (Ričardovih) „poduhvata“ i štaviše navija za njega... jednom rečju gledalac doživljava pro i kontra katarzu po receptu maestra Šekspira, nenadmašnog vidara, analitičara i dijagnostičara duševnih boli i terapije. Zato se ovom „antikomadu“ kao probnom kamenu, kao zrnu iskušenja, kao izazovu za proveravanje, preispitivanje i dokazivanje svojih moći, tako često vraćaju najsmeliji poslenici, istraživači i eksperimentatori širom sveta, a publika svuda hrli u gledališta kad god je Ričard III na repertoaru. Na kraju ostaje snažan doživljaj – Ričard III je sjajan ili bolje reći briljantan komad koji se doživotno pamti.

Dušan Mihailović (u programu predstave iz 1972)

---

Iz (istorijskih) hronika Šekspir je uzeo sve one događaje koji su stvarno pratili Glosterovo dolaženje na vlast... ali je dodao jedan element koji će pokretati radnju njegovog komada: stoičku svest koja njegovom junaku daje „duhovnu“ snagu... U vreme vladavine Tjudora ljudi su još prihvatali sliku čoveka čiji su svi postupci bili unapred određeni božjom voljom. Ričard III je... oruđe koje je Bog izabrao da bi njime kaznio Englesku za počinjene zločine i grehe... ali Ričard III je nedokučiviji... jer u svakom trenutku od njega samog zavisi da li će njegov život uzeti drugačiji smer... Potreba koju on oseća za vlašću prijanja mu na kožu kao i samo njegovo postojanje. On je... sam odlučio da bude takav... Da je taj krvavi kralj samo zbir zločina koje je počinio, da je on samo oruđe božje volje, on ne bi bio ličnost; njegovo biće ne bi se nametnulo na jednoj sceni... Za čime to bitnim i skrivenim traga taj Gloster koji, kako izgleda, želi da otkrije dokle sve može da dovede do krajnjih granica raspaljena težnja za gospodarenjem? On razmišlja samo o moći ili o osveti...

Žan Divinjo, Sociologija pozorišta

---

Ričard III nije samo ime jednog od kraljeva koji su stupili na velike stepenice. I nije samo jedna od velikih kraljevskih situacija koje je Šekspir pokazivao u svojim istorijskim hronikama. Ričard III je inteligencija Velikog Mehanizma, njegova volja i njegova svest. Prvi put Šekspir je pokazao ljudsko lice Velikog Mehanizma. Ono je strašno u svojoj ružnoći i groznom keženju. Ali je fascinantno... U prvom delu tragedije Ričard III je inteligencija Velikog Mehanizma, demijurg istorije, Makijavelijev Vladalac. Ali Šekpir je mudriji od autora Vladaoca. Što se više penje uz velike stepenice, Ričard III se sve više smanjuje. Kao da ga Veliki Mehanizam obuhvata i guta. Polako postaje samo jedan od njegovih točkova. Prestao je da bude dželat, postao je žrtva...  U poslednjem činu Ričard III je već samo ime gonjenog kralja. Scena se sa bojnog polja prenosi na bojno polje. Gone ga. On beži. Sve je slabiji. Već su ga stigli. Već samo spasava život.
O – konja! Konja! Kraljevstvo za konja!

Jan Kot, Veliki Mehanizam

---

Ričard III na sceni Narodnog pozorišta
Šekspirov Ričard III se prvi put na repertoaru Narodnog pozorišta našao 30. januara 1898, u prevodu Laze Kostića, sa originala. Predstava je pripremana sa velikim ambicijama, nabavljeni su novi dekor i kostimi iz Beča, režirao je prvi glumac i reditelj Milorad Gavrilović, koji je tumačio i naslovnu ulogu. Iz novinskog napisa saznajemo da je Kraljicu Margaretu tumačila Milka Grgurova, Elizabetu Emilija Popović, Vela Nigrinova je bila ledi Ana, a Klarensa je igrao Ljuba Stanojević. Kritika beleži da je Gavrilović Ričarda dao snažno, intenzivno i racionalno, ali bez dovoljno zla i demonske mračne kobi. I on i Nigrinova su „izvrsno igrali u svima momentima (naročito je dobro izvedena u prvom činu druga scena), koji su davali prilike da se ilustruju konflikti, osećanja i strasti“. Izuzetno je značajna deveta repriza, igrana 2. marta 1901, jer je u naslovnoj ulozi nastupio gost iz Rusije, knez Aleksandar Ivanovič Sumbatov Južin, član Imperatorskih pozorišta u Moskvi. Štampa beleži: „Južin je i ovu ulogu odlično odigrao. U svima scenama se ogleda ozbiljna, duboka studija. Umetnik se naročito odlikovao u užasnome petom činu gde mu se, u šatoru, noću, pojavljuju u snu žrtve njegove. Pored sve odvratnosti ove uloge i neprijatnog utiska, koji ona čini sa pozornice, publika je ceneći visoku umetnost Južinovu izazivala ga posle svakog čina, a u jednom činu i dvaput. Pozorište je i ovoga večera bilo sa svim puno“. Pored već pomenutih glumaca koji su tumačili druge veće uloge na premijeri, sada su i Aleksandar Milojević kao Vojvoda od Bakingema, Milorad Petrović kao Kralj Eduard IV, Čiča Ilija Stanojević kao Lord Hestings... ukupno 38 glumaca sa ulogama, i još mnogo „lordova i drugih dvorana, vitezova, utvora, vojnika itd“ – što je za ondašnji ansambl bio zavidan poduhvat. Pet godina kasnije – 18. i 20. maja 1906, Ričarda je tumačio Mihailo Isailović, u to vreme reditelj Pozorišta u Dizeldorfu. Posle velikog uspeha na nemačkim pozornicama, on je ovu ulogu sada prvi put igrao na srpskom jeziku, što se osećalo, ali ga nije sprečilo da dočara „demonsku stranu okorele duše ovoga zlikovca“. To su ujedno bila i poslednja izvođenja ove postavke, koja je odigrana ukupno 18 puta. Ljuba Stanojević je bio sledeći Ričard III, u sopstvenoj režiji. Premijera je bila 30. oktobra 1908, Vukosava Jurković je tumačila dve uloge – ledi Anu i Elizabetu, Popovićeva je i dalje bila Margarita, Aleksandra Milojević je bila Vojvotkinja od Jorka a Aleksandar Milojević Vojvoda od Bekingama, Aleksandar Radović je bio Kralj Edvard... Zabeleženo je da je Stanojević dao „toplijeg, mekšeg i plemenitijeg Ričarda“. Ova postavka je igrana samo do kraja te sezone, ukupno 4 puta. Posle Velikog rata, Ričard III je na repertoaru prvi put 4. maja 1922. Reditelj i protagonista je sada Mihailo Isailović, igrao se isti prevod Laze Kostića, a dekor i kostime je kreirao Leonid Brailovski. U ostalim ulogama su bili: Ana Paranos (Elizabeta), Marija Vera (Margareta), Teodora Arsenović (Vojvotkinja od Jorka), Jelena Jovanović (Ledi Ana), Dragoljub Gošić (Bekingam), Vladeta Dragutinović (Edvard IV), Dobrica Milutinović (Klarens)... „Gluma, kostimi, dekori – vidi se da je sve znalački pripremano“, beleži kritika i ocenjuje da je Isailović „duboko prostudirao Ričarda, i majstorski sijao od ironije i cinizma“. Predstava je igrana tri sezone i prikazana je 11 puta. Na novu postavku, u novom prevodu Živojina Simića i Sime Pandurovića, Narodno pozorište je čekalo pola veka. U režiji dr Huga Klajna, scenografiji Vladimira Marenića, kostimima Božane Jovanović i maskama Branislava Cige Jerinića, premijera je bila 30. marta 1972. sa Mijom Aleksićem u naslovnoj ulozi. Izbor muzike je načinio Vartkes Baronijan, a ostale uloge su tumačili: Branka Pešić / Ljiljana Gazdić / Vesna Pećanac (Ledi Ana), Vuka Dunđerović (Margarita), Ljiljana Janković (Elizabeta), Nada Škrinjar (Vojvotkinja od Jorka), Miloš Žutić (Vojvoda od Bakingema), Ljuba Kovačević (Kralj Edvard IV), Boba Dinić (Klarens)... U nameri da Ričadrov karakter objasni uslovima u kojima se rodio i živeo, Klajn je za okvirnu temu predstave uzeo tada veoma popularnu hipi-devizu „vodimo ljubav a ne rat“. Kritika ocenjuje da je postavka bila „statična i neutralna“, da je Klajn sa „akademskim strahopoštovanjem“ prišao tekstu, koji mu je bio važniji od likova. Mija Aleksić je Ričarda igrao kao „dvorskog spletkaroša“, a ne kao „krvožednog i nemilosrdnog ubicu i vlastoljupca“. Predstava se održala na repertoaru manje od dve godine. Poslednja postavka ove Šekspirove istorijske drame bila je aprila 1992, u režiji Vide Ognjenović, scenografiji Borisa Maksimovića, kostimima Ljiljane Dragović. Muziku je komponovao Predrag Vranešević, a koreograf je bila Lidija Pilipenko. Naslovnu ulogu je tumačio Predrag Miki Manojlović, Ksenija Jovanović je bila Margarita, Stela Ćetković je tumačila Elizabetu, Vuka Dunđerović Vojvotkinju od Jorka, Dragana Varagić je bila Ledi Ana, u ulozi Vojvode od Bakingama je bio Mihajlo Pleskonjić, Branko Vidaković je bio Kralj Edvard IV, Ljubivoje Tadić je bio Džordž, vojvoda od Klarensa... Manojlović je igrao svojevrsnog „meštara pozorja... ne samo da je sluga pakla, on je i njegov reditelj, i prvi glumac“. Njegov Ričard je u početku spletkaroš, da bi se postepeno razvio u bahatog i arogantnog „nasilnika koji nemilosrdno gazi sve koji mu stoje na putu do prestola“, što postiže „potezima grozničavog nestrpljenja“. Zahvaljujući „majstorstvu u izražavanju i najsloženijih duševnih stanja“, Manojlović je uspeo da pokaže šta monstruoznog kralja „svrstava u red prirodnih bića“. Posle Ričardove smrti, na scenu stupa njegov mlad naslednik i počinje da ćopa pod grbom na leđima: „Zlo, dakle, ne umire. Ono je u kruni. Tačnije, u hodu ka njoj“. Ceo ansambl predstave je dobio Nagradu Narodnog pozorišta, a Stela Ćetković i pojedinačnu. Predstava je igrana do odlaska Predraga Manojlovića iz Narodnog pozorišta, svega dve sezone, ukupno 19 puta, pred oko 6000 gledalaca.

Jelica Stevanović