Ribarske svađe

Reč redi­telj­ke

Gol­do­ni­je­va kome­di­ja karak­te­ra "Ribar­ske sva­đe" osva­ja publi­ku i posle dve­sta pede­set godi­na svo­jim komič­nim i dir­lji­vim pri­ka­zom ljubo­mo­re iz ljuba­vi i siro­ma­štva. Sva­đa koja nasta­je tri­vi­jal­no izme­đu dve siro­ma­šne ribar­ske poro­di­ce koje žive jed­na do dru­ge u malom ribar­skom mestu i obe ima­ju devoj­ke za uda­ju, nara­sta do neslu­će­nih dimen­zi­ja pod uti­ca­jem juga koji duva s mora ali i tvr­dih a pono­snih karak­te­ra koji na ovom sve­tu nema­ju ništa dru­go osim svo­ju čast. Narav­no, ova kome­di­ja u sva­kom vre­me­nu dobi­ja dru­ga­či­ji odjek – 2023. godi­ne more i mor­ska oba­la izlo­že­ni su eko­lo­škoj kata­stro­fi do koje je dove­la pohle­pa neo­li­be­ral­nog kapi­ta­li­zma. Nekon­tro­li­sa­na upo­tre­ba pla­sti­ke dove­la je do ogrom­nog zaga­đe­nja oba­le i mora, a poseb­no mor­skih vrsta. Mono­pol veli­kih kom­pa­ni­ja doveo je do toga da mali ribar nema od čega da živi. U tom smi­slu, u mom viđe­nju Gol­do­ni­je­ve kome­di­je, to nije roman­tič­na, već poma­lo apo­ka­lip­tič­na sli­ka sve­ta. „Ribar­ske sva­đe“ govo­re i o napo­ri­ma jed­nog činov­ni­ka da pro­klju­vi u čemu je pra­va muka ljudi koji su se posva­đa­li, da ih ne kažnja­va i ne zatva­ra, već da im pri­đe kao čovek koji sebe lič­no invol­vi­ra u potra­gu za reše­njem. Ljud­skost i empa­ti­ja su jedi­ni bedem odbra­ne od zla u dana­šnjem sve­tu. Koli­ko često danas u sud­skim biro­krat­skim lavi­rin­ti­ma nai­la­zi­mo na ova­ko ličan pri­stup čove­ka čove­ku i raz­u­me­va­nje njego­ve muke i bor­be sa egzi­sten­ci­jom, kao i sprem­no­sti da se pomog­ne?

Ta vrsta sve­sti o sve­tu u kome živi­mo danas, ogle­da­će se u scen­skoj rea­li­za­ci­ji pre sve­ga u ele­men­ti­ma sce­no­gra­fi­je ili „kon­tek­sta“ gde i kada se ova uni­ver­zal­na ljubav­na kome­di­ja deša­va. U radu sa glum­ci­ma želim da osta­ne­mo na tra­gu topli­ne, ljuba­vi i ljud­sko­sti a pre sve­ga na tra­gu jako dobre karak­te­ri­za­ci­je liko­va koji iza­zi­va­ju smeh i radost kod publi­ke. 

Ana Tomo­vić

---

Gol­do­ni: refor­ma­tor ita­li­jan­skog pozo­ri­šta

Kar­lo Gol­do­ni rođen je u Mle­tač­koj repu­bli­ci počet­kom 18. veka, u tre­nut­ku kada kome­di­ja del arte (del­l’ar­te) već vek i po caru­je pozo­ri­štem. Tač­no na polo­vi­ni veka, Gol­do­ni, u jed­nom pred­go­vo­ru posta­vlja pro­gram­ski zada­tak pro­me­ne kome­di­je sa impro­vi­za­ci­o­ne, foku­si­ra­ne na glu­mač­ku igru (kakva je bila kome­di­ja del arte) na kome­di­ju koja se vra­ća na dram­ski tekst, karak­te­re i zaplet. Ko je bio ovaj dram­ski pisac, pozo­ri­šni refor­ma­tor, ali i aktiv­ni prav­nik?

Gol­do­ni je od ranog detinj­stva pri­su­stvo­vao muzič­kim igra­ma malog pozo­ri­šta koje je u svo­joj vili podi­gao njegov rasip­ni i vese­li deda, kao i lut­kar­skom pozo­ri­štu koju mu je napra­vio otac, ina­če lekar. U svom obra­zov­nom putu ka posta­ja­nju prav­ni­kom, Gol­do­ni je stal­no bežao u tek­sto­ve Pla­u­ta, Teren­ci­ja, Ari­sto­fa­na i dru­gih komič­nih kla­si­ča­ra; bežao je i doslov­no iz domi­ni­kan­ske ško­le, sa jed­nom glu­mač­kom dru­ži­nom; a sa stu­di­ja u Pavi­ji je izba­čen zbog sati­re, koju je napi­sao (na nago­vor kole­ga) i time iza­zvao jav­nu sabla­zan i uvre­du. Život su mu obo­ji­le slič­ne nepri­li­ke i tra­gi­ko­mič­ne situ­a­ci­je (poseb­no ljubav­nog karak­te­ra), ali Gol­do­ni­je­va narav će sve­mu tome dati pečat vedri­ne i opti­mi­zma. Mla­di Gol­do­ni, uz zavr­ša­va­nje stu­di­ja pra­va, radi u kri­vič­noj kan­ce­la­ri­ji u Kjo­đi, gra­di­ću nado­mak Vene­ci­je. Ovo isku­stvo, puno sva­ko­dnev­nog dodi­ra sa živo­pi­snim mešta­ni­ma, kasni­je će se poka­za­ti kao ključ­no za pisa­nje „Ribar­skih sva­đa“. Nakon Kjo­đe, Gol­do­ni osni­va svo­ju prav­nič­ku prak­su u Vene­ci­ji, ali se ubr­zo sve više i više posve­ću­je pozo­ri­šnom stva­ra­nju i pisa­nju.

Pre­ma poda­ci­ma koje je sam Gol­do­ni zapi­sao, tokom svog živo­ta napi­sao je 150 dela, među njima kome­di­je svih vrsta, lakr­di­je, dra­me, tra­ge­di­je i ope­r­ska libre­ta. Naj­po­zna­ti­ja Gol­do­ni­je­va dela su: Slu­ga dva­ju gospo­da­ra (Il ser­vi­to­re de due padro­ni, 1745), Lažlji­vac (Il Bugi­ar­do, 1750), Miran­do­li­na (La Locan­di­e­ra, 1751), Rado­zna­le žene (Le don­ne curi­o­se, 1752). Gol­do­ni se i danas rado posta­vlja na sce­ni zahva­lju­ju­ći svo­jim lapi­dar­nim dija­lo­zi­ma, jar­kim i razno­vr­snim liko­vi­ma, te vešti­ni da iz sasvim beza­zle­ne situ­a­ci­je stvo­ri pra­vi dram­ski sukob.

*

Da bismo raz­u­me­li zašto je Gol­do­ni­je­va refor­ma toli­ko zna­čaj­na i u čemu se tač­no ogle­da, mora­mo malo pažnje posve­ti­ti kome­di­ji del arte, nazva­noj tako jer su u njoj nastu­pa­li glum­ci od zana­ta, pro­fe­si­o­nal­ne dru­ži­ne koje su žive­le od svo­je vešti­ne[1].  Kome­di­ja del arte nasta­la je u 16. veku kao reak­ci­ja na eru­dit­nu kome­di­ju, uče­no knji­žev­no opo­na­ša­nje po uzo­ru na latin­ske tek­sto­ve. Dugo­va­la je svo­ju pri­vlač­nost izra­žaj­noj inter­pre­ta­ci­ji glu­ma­ca, sme­šnim scen­skim kre­ta­nji­ma, mimič­kim gesta­ma, akro­bat­skoj vešti­ni, spon­ta­no­sti indi­vi­du­al­ne impro­vi­za­ci­je. U tre­nut­ku kad Gol­do­ni poči­nje svo­je pozo­ri­šno dela­nje, kad glum­ci svo­ju umet­nost i sla­vu zasni­va­ju na impro­vi­za­ci­ji nena­pi­sa­nih ulo­ga, Gol­do­ni piše kome­di­je koje se opet vra­ća­ju na tekst kao temelj kome­di­je. Gol­do­ni­jev obra­čun sa kome­di­jom del arte nije se sveo samo na for­mal­ne i teh­nič­ke pro­me­ne, već i na uvo­đe­nje puno­krv­nih liko­va, uver­lji­vih situ­a­ci­ja, logič­nog zaple­ta i „ple­me­ni­te a ne lakr­dij­ske“ komi­ke.

Gol­do­ni u svom pro­gram­skom tek­stu iz 1750. godi­ne zacr­ta­va cilje­ve „nove“ kome­di­je. Ona se sasto­ji u neko­li­ko ele­me­na­ta. Prvo, Gol­do­ni je glum­ci­ma svog vre­me­na, čije su kari­je­re bile izgra­đe­ne na impro­vi­za­ci­ji, dode­lio tek­sto­ve, nasto­je­ći kao Šek­spir 150 godi­na rani­je da glum­ci „ne govo­re više nego što im je zada­to“. Dru­go, u svo­jim deli­ma, Gol­do­ni je poku­šao pro­me­ni­ti tea­tral­ni stil od „far­si“ ka „kome­di­ja­ma karak­te­ra“. Po njego­vom mišlje­nju, far­sa je bila zasno­va­na na tea­tar­skim kon­ven­ci­ja­ma - isko­ri­šće­nim gego­vi­ma i istro­še­nim arhe­ti­po­vi­ma kome­di­je del arte, koji su nakon dva veka upo­tre­be posta­li – kli­še. Gol­do­ni se nadao da će nova kome­di­ja karak­te­ra oži­ve­ti tea­tar sa ele­men­ti­ma rea­li­zma koji osli­ka­va­ju mode­ran život sred­nje kla­se. Trgov­ci, dvor­ja­ni, kel­ne­ri i dru­ge stvar­ne oso­be iz Gol­do­ni­je­vog vre­me­na poja­vlju­ju se među lici­ma, pred­sta­vlje­ne ne kao sim­pli­fi­ko­va­ni tipo­vi, već kao više­di­men­zi­o­nal­ni karak­te­ri. Posled­nja i naj­kon­tro­verz­ni­ja od Gol­do­ni­je­vih refor­mi bila je zah­tev da glum­ci nastu­pa­ju bez svo­jih pošto­va­nih kožnih maski. Nai­me, karak­te­ri­stič­no za kome­di­ju del arte bilo je da spo­me­nu­ti arhte­ti­po­vi budu jasno ozna­če­ni pre­po­zna­tlji­vim kožnim maska­ma, koju su bile izvor ita­li­jan­skog narod­nog pono­sa, čak i van sfe­re tea­tra. Gol­do­ni opi­su­je kako su ga ljudi napa­da­li i optu­ži­va­li da ukla­nja­njem maski uni­šta­va ita­li­jan­sku kul­tu­ru. Među­tim, Gol­do­ni je sebe video kao pro­ro­ka buduć­no­sti, nasto­je­ći da uka­že na to da savre­me­ni, rea­li­stič­ni tea­tar zah­te­va nijan­si­ra­nost i život koji maska ne bi dozvo­li­la: „Glu­mac mora, u naše dane, pose­do­va­ti dušu; a duša ispod maske je kao vatra ispod pepe­la.“

I pored nomi­nal­ne refor­me, u prak­si, Gol­do­ni­je­va kome­di­ja i dalje zadr­ža­va ele­men­te kome­di­je del arte, pri­sut­ne poma­lo u karak­te­ri­ma i zaple­tu, ali naj­vi­še u karak­te­ri­stič­nom rit­mu dija­lo­ga. U pita­nju, sva­ka­ko, nije natu­ra­li­zam, već neki, dobro­ćud­ni i lako-iro­nič­ni, opti­mi­stič­no-gra­đan­ski, Gol­do­ni­jev rea­li­zam.

Đor­đe Kosić