Рибарске свађе

комедија Карла Голдонија

Реч реди­тељ­ке

Гол­до­ни­је­ва коме­ди­ја карак­те­ра "Рибар­ске сва­ђе" осва­ја публи­ку и после две­ста педе­сет годи­на сво­јим комич­ним и дир­љи­вим при­ка­зом љубо­мо­ре из љуба­ви и сиро­ма­штва. Сва­ђа која наста­је три­ви­јал­но изме­ђу две сиро­ма­шне рибар­ске поро­ди­це које живе јед­на до дру­ге у малом рибар­ском месту и обе има­ју девој­ке за уда­ју, нара­ста до неслу­ће­них димен­зи­ја под ути­ца­јем југа који дува с мора али и твр­дих а поно­сних карак­те­ра који на овом све­ту нема­ју ништа дру­го осим сво­ју част. Нарав­но, ова коме­ди­ја у сва­ком вре­ме­ну доби­ја дру­га­чи­ји одјек – 2023. годи­не море и мор­ска оба­ла изло­же­ни су еко­ло­шкој ката­стро­фи до које је дове­ла похле­па нео­ли­бе­рал­ног капи­та­ли­зма. Некон­тро­ли­са­на упо­тре­ба пла­сти­ке дове­ла је до огром­ног зага­ђе­ња оба­ле и мора, а посеб­но мор­ских врста. Моно­пол вели­ких ком­па­ни­ја довео је до тога да мали рибар нема од чега да живи. У том сми­слу, у мом виђе­њу Гол­до­ни­је­ве коме­ди­је, то није роман­тич­на, већ пома­ло апо­ка­лип­тич­на сли­ка све­та. „Рибар­ске сва­ђе“ гово­ре и о напо­ри­ма јед­ног чинов­ни­ка да про­кљу­ви у чему је пра­ва мука људи који су се посва­ђа­ли, да их не кажња­ва и не затва­ра, већ да им при­ђе као човек који себе лич­но инвол­ви­ра у потра­гу за реше­њем. Људ­скост и емпа­ти­ја су једи­ни бедем одбра­не од зла у дана­шњем све­ту. Коли­ко често данас у суд­ским биро­крат­ским лави­рин­ти­ма наи­ла­зи­мо на ова­ко личан при­ступ чове­ка чове­ку и раз­у­ме­ва­ње њего­ве муке и бор­бе са егзи­стен­ци­јом, као и спрем­но­сти да се помог­не?

Та врста све­сти о све­ту у коме живи­мо данас, огле­да­ће се у сцен­ској реа­ли­за­ци­ји пре све­га у еле­мен­ти­ма сце­но­гра­фи­је или „кон­тек­ста“ где и када се ова уни­вер­зал­на љубав­на коме­ди­ја деша­ва. У раду са глум­ци­ма желим да оста­не­мо на тра­гу топли­не, љуба­ви и људ­ско­сти а пре све­га на тра­гу јако добре карак­те­ри­за­ци­је лико­ва који иза­зи­ва­ју смех и радост код публи­ке. 

Ана Томо­вић


Гол­до­ни: рефор­ма­тор ита­ли­јан­ског позо­ри­шта

Кар­ло Гол­до­ни рођен је у Мле­тач­кој репу­бли­ци почет­ком 18. века, у тре­нут­ку када коме­ди­ја дел арте (del­l’ar­te) већ век и по цару­је позо­ри­штем. Тач­но на поло­ви­ни века, Гол­до­ни, у јед­ном пред­го­во­ру поста­вља про­грам­ски зада­так про­ме­не коме­ди­је са импро­ви­за­ци­о­не, фоку­си­ра­не на глу­мач­ку игру (каква је била коме­ди­ја дел арте) на коме­ди­ју која се вра­ћа на драм­ски текст, карак­те­ре и заплет. Ко је био овај драм­ски писац, позо­ри­шни рефор­ма­тор, али и актив­ни прав­ник?

Гол­до­ни је од раног детињ­ства при­су­ство­вао музич­ким игра­ма малог позо­ри­шта које је у сво­јој вили поди­гао његов расип­ни и весе­ли деда, као и лут­кар­ском позо­ри­шту коју му је напра­вио отац, ина­че лекар. У свом обра­зов­ном путу ка поста­ја­њу прав­ни­ком, Гол­до­ни је стал­но бежао у тек­сто­ве Пла­у­та, Терен­ци­ја, Ари­сто­фа­на и дру­гих комич­них кла­си­ча­ра; бежао је и дослов­но из доми­ни­кан­ске шко­ле, са јед­ном глу­мач­ком дру­жи­ном; а са сту­ди­ја у Пави­ји је изба­чен због сати­ре, коју је напи­сао (на наго­вор коле­га) и тиме иза­звао јав­ну сабла­зан и увре­ду. Живот су му обо­ји­ле слич­не непри­ли­ке и тра­ги­ко­мич­не ситу­а­ци­је (посеб­но љубав­ног карак­те­ра), али Гол­до­ни­је­ва нарав ће све­му томе дати печат ведри­не и опти­ми­зма. Мла­ди Гол­до­ни, уз завр­ша­ва­ње сту­ди­ја пра­ва, ради у кри­вич­ној кан­це­ла­ри­ји у Кјо­ђи, гра­ди­ћу надо­мак Вене­ци­је. Ово иску­ство, пуно сва­ко­днев­ног доди­ра са живо­пи­сним мешта­ни­ма, касни­је ће се пока­за­ти као кључ­но за писа­ње „Рибар­ских сва­ђа“. Након Кјо­ђе, Гол­до­ни осни­ва сво­ју прав­нич­ку прак­су у Вене­ци­ји, али се убр­зо све више и више посве­ћу­је позо­ри­шном ства­ра­њу и писа­њу.

Пре­ма пода­ци­ма које је сам Гол­до­ни запи­сао, током свог живо­та напи­сао је 150 дела, међу њима коме­ди­је свих врста, лакр­ди­је, дра­ме, тра­ге­ди­је и опе­р­ска либре­та. Нај­по­зна­ти­ја Гол­до­ни­је­ва дела су: Слу­га два­ју госпо­да­ра (Il ser­vi­to­re de due padro­ni, 1745), Лажљи­вац (Il Bugi­ar­do, 1750), Миран­до­ли­на (La Locan­di­e­ra, 1751), Радо­зна­ле жене (Le don­ne curi­o­se, 1752). Гол­до­ни се и данас радо поста­вља на сце­ни захва­љу­ју­ћи сво­јим лапи­дар­ним дија­ло­зи­ма, јар­ким и разно­вр­сним лико­ви­ма, те вешти­ни да из сасвим беза­зле­не ситу­а­ци­је ство­ри пра­ви драм­ски сукоб.

*

Да бисмо раз­у­ме­ли зашто је Гол­до­ни­је­ва рефор­ма толи­ко зна­чај­на и у чему се тач­но огле­да, мора­мо мало пажње посве­ти­ти коме­ди­ји дел арте, назва­ној тако јер су у њој насту­па­ли глум­ци од зана­та, про­фе­си­о­нал­не дру­жи­не које су живе­ле од сво­је вешти­не[1].  Коме­ди­ја дел арте наста­ла је у 16. веку као реак­ци­ја на еру­дит­ну коме­ди­ју, уче­но књи­жев­но опо­на­ша­ње по узо­ру на латин­ске тек­сто­ве. Дуго­ва­ла је сво­ју при­влач­ност изра­жај­ној интер­пре­та­ци­ји глу­ма­ца, сме­шним сцен­ским кре­та­њи­ма, мимич­ким геста­ма, акро­бат­ској вешти­ни, спон­та­но­сти инди­ви­ду­ал­не импро­ви­за­ци­је. У тре­нут­ку кад Гол­до­ни почи­ње сво­је позо­ри­шно дела­ње, кад глум­ци сво­ју умет­ност и сла­ву засни­ва­ју на импро­ви­за­ци­ји нена­пи­са­них уло­га, Гол­до­ни пише коме­ди­је које се опет вра­ћа­ју на текст као темељ коме­ди­је. Гол­до­ни­јев обра­чун са коме­ди­јом дел арте није се свео само на фор­мал­не и тех­нич­ке про­ме­не, већ и на уво­ђе­ње пуно­крв­них лико­ва, увер­љи­вих ситу­а­ци­ја, логич­ног запле­та и „пле­ме­ни­те а не лакр­диј­ске“ коми­ке.

Гол­до­ни у свом про­грам­ском тек­сту из 1750. годи­не зацр­та­ва циље­ве „нове“ коме­ди­је. Она се састо­ји у неко­ли­ко еле­ме­на­та. Прво, Гол­до­ни је глум­ци­ма свог вре­ме­на, чије су кари­је­ре биле изгра­ђе­не на импро­ви­за­ци­ји, доде­лио тек­сто­ве, насто­је­ћи као Шек­спир 150 годи­на рани­је да глум­ци „не гово­ре више него што им је зада­то“. Дру­го, у сво­јим дели­ма, Гол­до­ни је поку­шао про­ме­ни­ти теа­трал­ни стил од „фар­си“ ка „коме­ди­ја­ма карак­те­ра“. По њего­вом мишље­њу, фар­са је била засно­ва­на на теа­тар­ским кон­вен­ци­ја­ма - иско­ри­шће­ним гего­ви­ма и истро­ше­ним архе­ти­по­ви­ма коме­ди­је дел арте, који су након два века упо­тре­бе поста­ли – кли­ше. Гол­до­ни се надао да ће нова коме­ди­ја карак­те­ра ожи­ве­ти теа­тар са еле­мен­ти­ма реа­ли­зма који осли­ка­ва­ју моде­ран живот сред­ње кла­се. Тргов­ци, двор­ја­ни, кел­не­ри и дру­ге ствар­не осо­бе из Гол­до­ни­је­вог вре­ме­на поја­вљу­ју се међу лици­ма, пред­ста­вље­не не као сим­пли­фи­ко­ва­ни типо­ви, већ као више­ди­мен­зи­о­нал­ни карак­те­ри. Послед­ња и нај­кон­тро­верз­ни­ја од Гол­до­ни­је­вих рефор­ми била је зах­тев да глум­ци насту­па­ју без сво­јих пошто­ва­них кожних маски. Наи­ме, карак­те­ри­стич­но за коме­ди­ју дел арте било је да спо­ме­ну­ти архте­ти­по­ви буду јасно озна­че­ни пре­по­зна­тљи­вим кожним маска­ма, коју су биле извор ита­ли­јан­ског народ­ног поно­са, чак и ван сфе­ре теа­тра. Гол­до­ни опи­су­је како су га људи напа­да­ли и опту­жи­ва­ли да укла­ња­њем маски уни­шта­ва ита­ли­јан­ску кул­ту­ру. Међу­тим, Гол­до­ни је себе видео као про­ро­ка будућ­но­сти, насто­је­ћи да ука­же на то да савре­ме­ни, реа­ли­стич­ни теа­тар зах­те­ва нијан­си­ра­ност и живот који маска не би дозво­ли­ла: „Глу­мац мора, у наше дане, посе­до­ва­ти душу; а душа испод маске је као ватра испод пепе­ла.“

И поред номи­нал­не рефор­ме, у прак­си, Гол­до­ни­је­ва коме­ди­ја и даље задр­жа­ва еле­мен­те коме­ди­је дел арте, при­сут­не пома­ло у карак­те­ри­ма и запле­ту, али нај­ви­ше у карак­те­ри­стич­ном рит­му дија­ло­га. У пита­њу, сва­ка­ко, није нату­ра­ли­зам, већ неки, добро­ћуд­ни и лако-иро­нич­ни, опти­ми­стич­но-гра­ђан­ски, Гол­до­ни­јев реа­ли­зам.

Ђор­ђе Косић


[1] Латин­ско „Ars“ из ког се изво­ди назив коме­ди­је дел арте пре­во­ди се као вешти­на, уме­ће, пре него као умет­ност.

 

 

 

На репертоару

Сцена „Раша Плаовић”, 20 новембар 2024, 20:30

Купи [ 151 ]

Премијерно извођење

Премијера, 2. јул 2023.

Сцена „Раша Плаовић“

Карло Голдони

РИБАРСКЕ СВАЂЕ

Превод Иво Тијардовић

Адаптација Ана Томовић, Ђорђе Косић
Режија Ана Томовић
Драматург Ђорђе Косић
Сценограф Андреја Рондовић 
Костимограф Марија Марковић Милојев 
Композитор Ирена Поповић 
Сценски покрет и кореографија Андреја Кулешевић 
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић 
Избор музикеАна Томовић
Продуценти Јасмина Урошевић, Оливера Живковић
Инспицијент Ана Зорић 
Суфлер Љубица Раковић 
Помоћник редитеља Вук Ршумовић 
Асистент сценографа Ема Павловић 
Асистент костимографа Ена Кротић
Драматуг на пракси Јефимија Секуловић 
Продуценти на пракси Јана Шантрић, Даница Јевтић 

Лица:
Парон Тони Бранислав Томашевић
Шјора Пашква Ивана Шћепановић
Луцијета Тамара Шустић 
Бепо Вучић Перовић 
Иванко Јован Јовановић
Парон Фурте Хаџи Ненад Маричић
Шјора Либера Златија Ивановић
Уршула Ива Милановић
Кека Теодора Драгићевић
Криште Драгана Секулић
Иже Недим Незировић


Мајстор светла: Срђан Мићевић
Мајстор маске: Марко Дукић
Мајстор позорнице: Зоран Мирић
Мајстор тона: Небојша Костић и Тихомир Савић                 

КОСТИМ И ДЕКОР СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Претрага