Ribarske svađe
komedija Karla Goldonija
Reč rediteljke
Goldonijeva komedija karaktera "Ribarske svađe" osvaja publiku i posle dvesta pedeset godina svojim komičnim i dirljivim prikazom ljubomore iz ljubavi i siromaštva. Svađa koja nastaje trivijalno između dve siromašne ribarske porodice koje žive jedna do druge u malom ribarskom mestu i obe imaju devojke za udaju, narasta do neslućenih dimenzija pod uticajem juga koji duva s mora ali i tvrdih a ponosnih karaktera koji na ovom svetu nemaju ništa drugo osim svoju čast. Naravno, ova komedija u svakom vremenu dobija drugačiji odjek – 2023. godine more i morska obala izloženi su ekološkoj katastrofi do koje je dovela pohlepa neoliberalnog kapitalizma. Nekontrolisana upotreba plastike dovela je do ogromnog zagađenja obale i mora, a posebno morskih vrsta. Monopol velikih kompanija doveo je do toga da mali ribar nema od čega da živi. U tom smislu, u mom viđenju Goldonijeve komedije, to nije romantična, već pomalo apokaliptična slika sveta. „Ribarske svađe“ govore i o naporima jednog činovnika da prokljuvi u čemu je prava muka ljudi koji su se posvađali, da ih ne kažnjava i ne zatvara, već da im priđe kao čovek koji sebe lično involvira u potragu za rešenjem. Ljudskost i empatija su jedini bedem odbrane od zla u današnjem svetu. Koliko često danas u sudskim birokratskim lavirintima nailazimo na ovako ličan pristup čoveka čoveku i razumevanje njegove muke i borbe sa egzistencijom, kao i spremnosti da se pomogne?
Ta vrsta svesti o svetu u kome živimo danas, ogledaće se u scenskoj realizaciji pre svega u elementima scenografije ili „konteksta“ gde i kada se ova univerzalna ljubavna komedija dešava. U radu sa glumcima želim da ostanemo na tragu topline, ljubavi i ljudskosti a pre svega na tragu jako dobre karakterizacije likova koji izazivaju smeh i radost kod publike.
Ana Tomović
Goldoni: reformator italijanskog pozorišta
Karlo Goldoni rođen je u Mletačkoj republici početkom 18. veka, u trenutku kada komedija del arte (dell’arte) već vek i po caruje pozorištem. Tačno na polovini veka, Goldoni, u jednom predgovoru postavlja programski zadatak promene komedije sa improvizacione, fokusirane na glumačku igru (kakva je bila komedija del arte) na komediju koja se vraća na dramski tekst, karaktere i zaplet. Ko je bio ovaj dramski pisac, pozorišni reformator, ali i aktivni pravnik?
Goldoni je od ranog detinjstva prisustvovao muzičkim igrama malog pozorišta koje je u svojoj vili podigao njegov rasipni i veseli deda, kao i lutkarskom pozorištu koju mu je napravio otac, inače lekar. U svom obrazovnom putu ka postajanju pravnikom, Goldoni je stalno bežao u tekstove Plauta, Terencija, Aristofana i drugih komičnih klasičara; bežao je i doslovno iz dominikanske škole, sa jednom glumačkom družinom; a sa studija u Paviji je izbačen zbog satire, koju je napisao (na nagovor kolega) i time izazvao javnu sablazan i uvredu. Život su mu obojile slične neprilike i tragikomične situacije (posebno ljubavnog karaktera), ali Goldonijeva narav će svemu tome dati pečat vedrine i optimizma. Mladi Goldoni, uz završavanje studija prava, radi u krivičnoj kancelariji u Kjođi, gradiću nadomak Venecije. Ovo iskustvo, puno svakodnevnog dodira sa živopisnim meštanima, kasnije će se pokazati kao ključno za pisanje „Ribarskih svađa“. Nakon Kjođe, Goldoni osniva svoju pravničku praksu u Veneciji, ali se ubrzo sve više i više posvećuje pozorišnom stvaranju i pisanju.
Prema podacima koje je sam Goldoni zapisao, tokom svog života napisao je 150 dela, među njima komedije svih vrsta, lakrdije, drame, tragedije i operska libreta. Najpoznatija Goldonijeva dela su: Sluga dvaju gospodara (Il servitore de due padroni, 1745), Lažljivac (Il Bugiardo, 1750), Mirandolina (La Locandiera, 1751), Radoznale žene (Le donne curiose, 1752). Goldoni se i danas rado postavlja na sceni zahvaljujući svojim lapidarnim dijalozima, jarkim i raznovrsnim likovima, te veštini da iz sasvim bezazlene situacije stvori pravi dramski sukob.
*
Da bismo razumeli zašto je Goldonijeva reforma toliko značajna i u čemu se tačno ogleda, moramo malo pažnje posvetiti komediji del arte, nazvanoj tako jer su u njoj nastupali glumci od zanata, profesionalne družine koje su živele od svoje veštine[1]. Komedija del arte nastala je u 16. veku kao reakcija na eruditnu komediju, učeno književno oponašanje po uzoru na latinske tekstove. Dugovala je svoju privlačnost izražajnoj interpretaciji glumaca, smešnim scenskim kretanjima, mimičkim gestama, akrobatskoj veštini, spontanosti individualne improvizacije. U trenutku kad Goldoni počinje svoje pozorišno delanje, kad glumci svoju umetnost i slavu zasnivaju na improvizaciji nenapisanih uloga, Goldoni piše komedije koje se opet vraćaju na tekst kao temelj komedije. Goldonijev obračun sa komedijom del arte nije se sveo samo na formalne i tehničke promene, već i na uvođenje punokrvnih likova, uverljivih situacija, logičnog zapleta i „plemenite a ne lakrdijske“ komike.
Goldoni u svom programskom tekstu iz 1750. godine zacrtava ciljeve „nove“ komedije. Ona se sastoji u nekoliko elemenata. Prvo, Goldoni je glumcima svog vremena, čije su karijere bile izgrađene na improvizaciji, dodelio tekstove, nastojeći kao Šekspir 150 godina ranije da glumci „ne govore više nego što im je zadato“. Drugo, u svojim delima, Goldoni je pokušao promeniti teatralni stil od „farsi“ ka „komedijama karaktera“. Po njegovom mišljenju, farsa je bila zasnovana na teatarskim konvencijama - iskorišćenim gegovima i istrošenim arhetipovima komedije del arte, koji su nakon dva veka upotrebe postali – kliše. Goldoni se nadao da će nova komedija karaktera oživeti teatar sa elementima realizma koji oslikavaju moderan život srednje klase. Trgovci, dvorjani, kelneri i druge stvarne osobe iz Goldonijevog vremena pojavljuju se među licima, predstavljene ne kao simplifikovani tipovi, već kao višedimenzionalni karakteri. Poslednja i najkontroverznija od Goldonijevih reformi bila je zahtev da glumci nastupaju bez svojih poštovanih kožnih maski. Naime, karakteristično za komediju del arte bilo je da spomenuti arhtetipovi budu jasno označeni prepoznatljivim kožnim maskama, koju su bile izvor italijanskog narodnog ponosa, čak i van sfere teatra. Goldoni opisuje kako su ga ljudi napadali i optuživali da uklanjanjem maski uništava italijansku kulturu. Međutim, Goldoni je sebe video kao proroka budućnosti, nastojeći da ukaže na to da savremeni, realistični teatar zahteva nijansiranost i život koji maska ne bi dozvolila: „Glumac mora, u naše dane, posedovati dušu; a duša ispod maske je kao vatra ispod pepela.“
I pored nominalne reforme, u praksi, Goldonijeva komedija i dalje zadržava elemente komedije del arte, prisutne pomalo u karakterima i zapletu, ali najviše u karakterističnom ritmu dijaloga. U pitanju, svakako, nije naturalizam, već neki, dobroćudni i lako-ironični, optimistično-građanski, Goldonijev realizam.
Đorđe Kosić
[1] Latinsko „Ars“ iz kog se izvodi naziv komedije del arte prevodi se kao veština, umeće, pre nego kao umetnost.
Na repertoaru
SCENA RAŠA PLAOVIĆ, 20 новембар 2024, 20:30
Kupi [ 151 ]Premijerno izvođenje
Premijera, 2. jul 2023.
Scena „Raša Plaović“
Karlo Goldoni
RIBARSKE SVAĐE
Prevod Ivo Tijardović
Adaptacija Ana Tomović, Đorđe Kosić
Režija Ana Tomović
Dramaturg Đorđe Kosić
Scenograf Andreja Rondović
Kostimograf Marija Marković Milojev
Kompozitor Irena Popović
Scenski pokret i koreografija Andreja Kulešević
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Izbor muzikeAna Tomović
Producenti Jasmina Urošević, Olivera Živković
Inspicijent Ana Zorić
Sufler Ljubica Raković
Pomoćnik reditelja Vuk Ršumović
Asistent scenografa Ema Pavlović
Asistent kostimografa Ena Krotić
Dramatug na praksi Jefimija Sekulović
Producenti na praksi Jana Šantrić, Danica Jevtić
Lica:
Paron Toni Branislav Tomašević
Šjora Paškva Ivana Šćepanović
Lucijeta Tamara Šustić
Bepo Vučić Perović
Ivanko Jovan Jovanović
Paron Furte Hadži Nenad Maričić
Šjora Libera Zlatija Ivanović
Uršula Iva Milanović
Keka Teodora Dragićević
Krište Dragana Sekulić
Iže Nedim Nezirović
Majstor svetla: Srđan Mićević
Majstor maske: Marko Dukić
Majstor pozornice: Zoran Mirić
Majstor tona: Nebojša Kostić i Tihomir Savić
KOSTIM I DEKOR SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA