Proces ili Nikom ovde nije stalo do Jozefa / Puškin
Milica Jević Drndarević / Jovan Veselinović

PROCES ili NIKOM OVDE NIJE STALO DO JOZEFA

REČ KOREOGRAFA
Život savremenog sveta, kojim vladaju paradoks i apsurd, više nije moguće imenovati ni tragedijom, jedini adekvatni izraz je groteska. Franc Kafka je svojim delom Proces upravo na takav način opisao svet u kojem je živeo. Govoreći o tom delu, Protojerej Andrej Tkačov je izrekao: „Čovek je biće koje podleže sudu. Poziv mu je već uručen, samo datum nije napisan: dolazak na sud može se desiti bilo kog dana u godini i svakog časa“. Po ovim motivima stvorena je ideja za moju baletsku predstavu. Prevođenje reči u pokret tela, a da on svakom gledaocu bude jasan i razumljiv, najteži je koreografski zadatak, a meni je poseban izazov bio put od kafkijanske atmosfere apsurda, stanja između sna i stvarnosti, do stvaranja pokreta, a taj put nije bio jednostavan i lak. Posebnost stvaranja ovog dela je u kreiranju dramaturški oljuđenih strahova, koje je kao 11 negativnih karaktera trebalo autentično „preneti iz Jozefove glave“ i ubedljivo predstaviti. Strahovi deluju i ponaosob i u grupi, što je dodatno otežalo zadatak i rezultiralo stvaranjem drugačijeg govora tela od uobičajenog. Strahovi su konceptualno inspirisani flamingosima, te sam temeljno proučavala kretanje i ponašanje ove vrste kako bih što vernije pokazala delovanje grupe strahova. Nasuprot tome, Jozefovo susretanje, spoznaju i obračunavanje sa strahovima, stvarala sam kao poseban razgovor tela, a kroz karakter običnog čoveka koji se probudio jednog jutra odlučan da pobedi. 

MILICA JEVIĆ DRNDAREVIĆ 
Rođena je 1985. godine u Pančevu. Baletsku školu „Lujo Davičo“ u Beogradu završila je 2004. Iste godine je postala stalni član Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Interpretira istaknute solističke i prve role u celokupnom repertoaru, od klasičnog i neoklasičnog do savremenog baleta, od 2012. u zvanju prvog soliste. Pored matične kuće, nastupa u Bitef dens kompaniji i Teatru Madlenianum. Sarađivala je sa mnogim domaćim i inostranim koreografima, usavršavajući različite igračke tehnike i forme. Radila koreografije za različite kulturne događaje, za poetsko-koreografski prikaz U kubu, a koautor je i celovečernje baletske predstave Raskršće. Među dosadašnjim priznanjima izdvajaju se Nagrada grada Beograda (ansambl baleta Ko to tamo peva), Nagrada „Dimitrije Parlić“ (ansambl baleta Šest plesova), Nagrada „Ohrabrenje“ na Festivalu koreografskih minijatura (predstava Raskršće). Diplomirala je umetničku produkciju.

FRANC KAFKA (Prag, 3. VIII 1883 – 3. VI 1924)
Vanvremeni književni genije poreklom iz imućne porodice praških Jevreja, doktor prava, skroman, povučen i pedantan, vanredno strog prema sebi, naročito kada je u pitanju književni rad. Za života je objavio mali broj dela, u malim tiražima i uvek na kvalitetnoj i lepoj hartiji. Pisao je na nemačkom, vodio računa o čistoti jezika i, u duhu egzistencijalizma i ekspresionizma, inteligentno koristio njegove skrivene nagoveštaje. Svoja dela je neprestano ispravljao i doterivao, a često i uništavao. Posle Kafkine smrti, pronađeno je pismo naslovljeno Maksu Brodu (njegovom biografu):

„Dragi Makse,
Moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u kancelariji, ili bilo gde odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma tuđa i moja, beleške i tako dalje, neka se sve redom spali NEPROČITANO, a isto tako i svi moji spisi ili zapisi koji se nađu kod tebe ili kod drugih. Sve da se spali da ne ostane ništa,

Tvoj Franc Kafka“

Na sreću, Brod nije ispunio Kafkinu poslednju želju i njegovom zaslugom sačuvana su sva Kafkina dela koja se smatraju remek-delima moderne književnosti: romani Proces, Zamak i Amerika, pripovetke, pisma, aforizmi, eseji...

PROCES (objavljen 1925)
Sablasna atmosfera paničnog straha koji ljude svodi na poslušne automate kao i snažan odjek neuroza ljudskog egzistencijalizma, kao i, naravno, čudnovata smesa sna i stvarnosti, koji se razvijaju u ovom delu, često se nazivaju „kafkijanskom“ atmosferom. Optužen, bez čina, bez krivice, bez logike, bez razuma, bez poimanja. Danas se, više nego ikad, čovek oseća tako. Ljudi su izloženi različitim represijama kulturološkim, političkim, emotivnim, tradicionalističkim, predrasudnim... represijama projektovanog autoriteta u bilo kom smislu. Danas je to svet u kojem deluju posebni zakoni, sve je izvrnuto i naopako, ali daleko od toga da je mistično i proizvoljno. To je svet u kojem vlada logika, čvrsta i neumoljiva: logika (ne)zdravog razuma. Uzalud se u tom svetu čovek trudi da dokuči principe i mehanizme bitisanja, svaki takav pokušaj odjekuje besplodno i nemoćno. Ovim svetom vladaju poslušnost i pokornost bez pitanja, i opstanak je moguć samo kroz njihovo prihvatanje. Smrt je iznenadna i besmislena kao i svaki pokušaj odbrane. Po mnogim kritičarima, nikada u književnosti, kao u Procesu, nije prikazan čovek izgubljen u džungli Univerzuma, koji, kao Jozef K, snažno inspirisan jedino voljom za smislom, uporno ostaje pri svojoj unutrašnjoj ljudskoj logici istine, umesto da se bez pogovora preda strašnoj mašineriji besmisla koja melje sve pred sobom.

A. L.

REČ DRAMATURGA
Kada govorimo o slobodi čoveka, govorimo o duhovnoj i umnoj slobodi da postoji i kreira. Između čoveka i slobode stoji jedino strah. Strah ima hiljadu lica i bezbroj puteva. Čovek ima samo jedno lice – svoje i samo jedan put – istinu. U čoveku samom sve počinje i sve se završava. U čoveku samom su i pitanje i odgovor. U čoveku samom je jedini pravi ključ. Jozef K. je progovorio jezikom borbe, borbe za svoje lice i svoj put, borbe protiv strahova koje je sam u sebi posadio i zalivao. Postavši ih svestan, oljudivši ih, spoznavši im slabosti, Jozef je otkrio volju za smislom i pronašao ulaz u slobodu. I na kraju... ili na početku... nikom ovde nije stalo do Jozefa, sem Jozefu, a fascinantno je koliko je, za slobodu, to zapravo sasvim dovoljno.

Aleksandar Puškin

VOLEO SAM VAS
Voleo sam vas: moja ljubav stara
još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadežno,
pun strepnje i pun ljubomorne boli,
voleo sam vas iskreno i nežno;
– nek Bog da, tako drugi da vas voli.

(prev. I. Grickat / M. Pavić)

JO­VAN VE­SE­LI­NO­VIĆ
Ro­đen je 1982. u Be­o­gra­du, gde je po­ha­đao ba­let­sku ško­lu „Lu­jo Da­vi­čo“ u Be­o­gra­du. Ško­lo­vao se če­ti­ri go­di­ne u Mon­te Kar­lu na Aka­de­mi­ji kla­sič­nog ba­le­ta Prin­ces­se Gra­ce, gde je di­plo­mi­rao u kla­si Ma­ri­ke Bez­o­bra­zo­ve. Po za­vr­šet­ku ško­lo­va­nja se za­po­slio Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Be­o­gra­du. Po­red osta­lih, od­i­grao je glav­ne ulo­ge u ba­le­ti­ma: Labudovo je­ze­ro, Ži­ze­la, Don Ki­hot, Ba­ja­de­ra, Uspa­va­na le­po­ti­ca, Pa­ki­ta, Fran­če­ska da Ri­mi­ni, Ko to ta­mo pe­va, Step lightly, Šest ple­so­va, Da­ma s ka­me­li­ja­ma, Alek­san­dar, Kopelija. Do­bit­nik je vi­še na­gra­da i pri­zna­nja, me­đu ko­ji­ma su i dve Na­gra­de  Na­rod­nog po­zo­ri­šta (za ulo­ge u ba­le­ti­ma Ba­ja­de­ra i Alek­san­dar), Na­gra­da Fon­da­ci­je „Mi­lo­rad Mi­ško­vić“ i Na­gra­da „Terp­si­ho­ra“ za 2013, ko­ju do­de­lju­je Udru­že­nje pro­fe­si­o­nal­nih ba­let­skih igra­ča, ko­re­o­gra­fa i ba­let­skih pe­da­go­ga Sr­bi­je, a kao član iz­vo­đač­kog an­sam­bla pred­sta­va Šest ple­so­va i Step lightly, do­bit­nik je i Na­gra­de „Di­mi­tri­je Par­lić“.