Процес или Ником овде није стало до Јозефа / Пушкин
Милица Јевић Дрндаревић / Јован Веселиновић

ПРОЦЕС или НИКОМ ОВДЕ НИЈЕ СТАЛО ДО ЈОЗЕФА

РЕЧ КОРЕОГРАФА
Живот савременог света, којим владају парадокс и апсурд, више није могуће именовати ни трагедијом, једини адекватни израз је гротеска. Франц Кафка је својим делом Процес управо на такав начин описао свет у којем је живео. Говорећи о том делу, Протојереј Андреј Ткачов је изрекао: „Човек је биће које подлeже суду. Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа“. По овим мотивима створена је идеја за моју балетску представу. Превођење речи у покрет тела, а да он сваком гледаоцу буде јасан и разумљив, најтежи је кореографски задатак, а мени je посебан изазов био пут од кафкијанске атмосфере апсурда, стања између сна и стварности, до стварања покрета, а тај пут није био једноставан и лак. Посебност стварања овог дела је у креирању драматуршки ољуђених страхова, које је као 11 негативних карактера требало аутентично „пренети из Јозефове главе“ и убедљиво представити. Страхови делују и понаособ и у групи, што је додатно отежало задатак и резултирало стварањем другачијег говора тела од уобичајеног. Страхови су концептуално инспирисани фламингосима, те сам темељно проучавала кретање и понашање ове врсте како бих што верније показала деловање групе страхова. Насупрот томе, Јозефово сусретање, спознају и обрачунавање са страховима, стварала сам као посебан разговор тела, а кроз карактер обичног човека који се пробудио једног јутра одлучан да победи. 

МИЛИЦА ЈЕВИЋ ДРНДАРЕВИЋ 
Рођена је 1985. године у Панчеву. Балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду завршила је 2004. Исте године је постала стални члан Балета Народног позоришта у Београду. Интерпретира истакнуте солистичке и прве роле у целокупном репертоару, од класичног и неокласичног до савременог балета, од 2012. у звању првог солисте. Поред матичне куће, наступа у Битеф денс компанији и Театру Мадленианум. Сарађивала је са многим домаћим и иностраним кореографима, усавршавајући различите играчке технике и форме. Радила кореографије за различите културне догађаје, за поетско-кореографски приказ У кубу, а коаутор је и целовечерње балетске представе Раскршће. Међу досадашњим признањима издвајају се Награда града Београда (ансамбл балета Ко то тамо пева), Награда „Димитрије Парлић“ (ансамбл балета Шест плесова), Награда „Охрабрење“ на Фестивалу кореографских минијатура (представа Раскршће). Дипломирала је уметничку продукцију.

ФРАНЦ КАФКА (Праг, 3. VIII 1883 – 3. VI 1924)
Ванвремени књижевни геније пореклом из имућне породице прашких Јевреја, доктор права, скроман, повучен и педантан, ванредно строг према себи, нарочито када је у питању књижевни рад. За живота је објавио мали број дела, у малим тиражима и увек на квалитетној и лепој хартији. Писао је на немачком, водио рачуна о чистоти језика и, у духу егзистенцијализма и експресионизма, интелигентно користио његове скривене наговештаје. Своја дела је непрестано исправљао и дотеривао, а често и уништавао. После Кафкине смрти, пронађено је писмо насловљено Максу Броду (његовом биографу):

„Драги Максе,
Моја последња жеља: све што остављам за собом (дакле, у ормару за књиге, у комоди, у писаћем столу, код куће и у канцеларији, или било где однесено па ти нађеш), дневнике, рукописе, писма туђа и моја, белешке и тако даље, нека се све редом спали НЕПРОЧИТАНО, а исто тако и сви моји списи или записи који се нађу код тебе или код других. Све да се спали да не остане ништа,

Твој Франц Кафка“

На срећу, Брод није испунио Кафкину последњу жељу и његовом заслугом сачувана су сва Кафкина дела која се сматрају ремек-делима модерне књижевности: романи Процес, Замак и Америка, приповетке, писма, афоризми, есеји...

ПРОЦЕС (објављен 1925)
Сабласна атмосфера паничног страха који људе своди на послушне аутомате као и снажан одјек неуроза људског егзистенцијализма, као и, наравно, чудновата смеса сна и стварности, који се развијају у овом делу, често се називају „кафкијанском“ атмосфером. Оптужен, без чина, без кривице, без логике, без разума, без поимања. Данас се, више него икад, човек осећа тако. Људи су изложени различитим репресијама културолошким, политичким, емотивним, традиционалистичким, предрасудним... репресијама пројектованог ауторитета у било ком смислу. Данас је то свет у коjeм делују посебни закони, све је изврнуто и наопако, али далеко од тога да је мистично и произвољно. То је свет у којем влада логика, чврста и неумољива: логика (не)здравог разума. Узалуд се у том свету човек труди да докучи принципе и механизме битисања, сваки такав покушај одјекује бесплодно и немоћно. Овим светом владају послушност и покорност без питања, и опстанак је могућ само кроз њихово прихватање. Смрт је изненадна и бесмислена као и сваки покушај одбране. По многим критичарима, никада у књижевности, као у Процесу, није приказан човек изгубљен у џунгли Универзума, који, као Јозеф К, снажно инспирисан једино вољом за смислом, упорно остаје при својој унутрашњој људској логици истине, уместо да се без поговора преда страшној машинерији бесмисла која меље све пред собом.

А. Л.

РЕЧ ДРАМАТУРГА
Када говоримо о слободи човека, говоримо о духовној и умној слободи да постоји и креира. Између човека и слободе стоји једино страх. Страх има хиљаду лица и безброј путева. Човек има само једно лице – своје и само један пут – истину. У човеку самом све почиње и све се завршава. У човеку самом су и питање и одговор. У човеку самом је једини прави кључ. Јозеф К. је проговорио језиком борбе, борбе за своје лице и свој пут, борбе против страхова које је сам у себи посадио и заливао. Поставши их свестан, ољудивши их, спознавши им слабости, Јозеф је открио вољу за смислом и пронашао улаз у слободу. И на крају... или на почетку... ником овде није стало до Јозефа, сем Јозефу, а фасцинантно је колико је, за слободу, то заправо сасвим довољно.

Александар Пушкин

ВОЛЕО САМ ВАС
Волео сам вас: моја љубав стара
још увек, можда, спи у срцу моме.
Ал' зашто она немир вам ствара?
Ја нисам рад жалостити вас њоме.

Волео сам вас немо, безнадежно,
пун стрепње и пун љубоморне боли,
волео сам вас искрено и нежно;
– нек Бог да, тако други да вас воли.

(прев. И. Грицкат / М. Павић)

ЈО­ВАН ВЕ­СЕ­ЛИ­НО­ВИЋ
Ро­ђен је 1982. у Бе­о­гра­ду, где је по­ха­ђао ба­лет­ску шко­лу „Лу­јо Да­ви­чо“ у Бе­о­гра­ду. Шко­ло­вао се че­ти­ри го­ди­не у Мон­те Кар­лу на Ака­де­ми­ји кла­сич­ног ба­ле­та Prin­ces­se Gra­ce, где је ди­пло­ми­рао у кла­си Ма­ри­ке Без­о­бра­зо­ве. По за­вр­шет­ку шко­ло­ва­ња се за­по­слио На­род­ном по­зо­ри­шту у Бе­о­гра­ду. По­ред оста­лих, од­и­грао је глав­не уло­ге у ба­ле­ти­ма: Лабудoвo је­зе­ро, Жи­зе­ла, Дон Ки­хот, Ба­ја­де­ра, Успа­ва­на ле­по­ти­ца, Па­ки­та, Фран­че­ска да Ри­ми­ни, Ко то та­мо пе­ва, Step lightly, Шест пле­со­ва, Да­ма с ка­ме­ли­ја­ма, Алек­сан­дар, Копелија. До­бит­ник је ви­ше на­гра­да и при­зна­ња, ме­ђу ко­ји­ма су и две На­гра­де  На­род­ног по­зо­ри­шта (за уло­ге у ба­ле­ти­ма Ба­ја­де­ра и Алек­сан­дар), На­гра­да Фон­да­ци­је „Ми­ло­рад Ми­шко­вић“ и На­гра­да „Терп­си­хо­ра“ за 2013, ко­ју до­де­љу­је Удру­же­ње про­фе­си­о­нал­них ба­лет­ских игра­ча, ко­ре­о­гра­фа и ба­лет­ских пе­да­го­га Ср­би­је, а као члан из­во­ђач­ког ан­сам­бла пред­ста­ва Шест пле­со­ва и Step lightly, до­бит­ник је и На­гра­де „Ди­ми­три­је Пар­лић“.