Pokojnik
komedija Branislava Nušića

NEMA DRAME BEZ KOMEDIJE NITI KOMEDIJE BEZ DRAME
U predgovoru knjizi izabranih drama nastalih između dva rata, Mirjana Miočinović konstatuje da „srpska međuratna drama, ostavimo li Nušića po strani, ne beleži nijedan zvezdani trenutak“. Danas nema ozbiljnog istoričara drame i pozorišta koji se sa ovakvim zaključkom ne bi složio. Ali u Nušićevo vreme bilo je sasvim drugačije. Skoro da nije bilo zvaničnog literarnog i pozorišnog arbitra koji Nušiću nije našao po neku zamerku. Zamerali su mu zbog „površnosti“ i „lakoće“, „jeftinih efekata“, „primitivnog humora“, „hitrog hvatanja zgoda sa pijace“, „banalnih šablona“, „vulgarnosti“, „rogobatnog kopiranja Gogolja“, „karikiranja“, zbog „lakog smeha, smeha radi“, „predstavljanja neukusnosti i prostakluka“, „rutinerstva“, „sklonosti najobičnijim čaršijskim vicevima“, i tako dalje. Neki Nušićevi kritičari su – naglašavajući da to čine „sa stanovišta čiste umetnosti“ – pokazivali još veći stepen revnosti u osporavanju Nušićevog rada. Jedan od njih (Ž. Milićević u „Politici“) žali što upravnik novosadskog pozorišta nije „odbacio Nušićev promašeni komad“ (Sumnjivo lice), a drugi (potpisan inicijalom „R“ u „Vijencu“) što komad „nije ostao u ladici za vijeke vjekova (...) da nikad ne vidi rampe i pozorišnog svjetla“.Svestan da mu posle premijere i oduševljenog prijema publike po pravilu sleduje potcenjivačka i često beskrupulozna kritika, Nušić se duhovito, neretko kroz šalu na svoj račun, podsmevao svojim podsmevačima. Tako u predgovoru Sumnjivog lica unapred „priznaje“ da je ovo delo nastalo pod direktnim uticajem Gogoljevog Revizora – „da kritičari ne bi mogli da se hvale kako su to oni otkrili“. A da bi im uskratio priliku za akademske tirade o zakonitostima klasične komedije, on je svoja komedijska dela u podnaslovu označavao kao „šalu“ (Običan čovek, Gospođa ministarka), „veselu igru“ (Beograd nekad i sad), a u jednom slučaju jednostavno – „komad“ (Svet). Za uticajni krug kritičara oko „Srpskog književnog glasnika“ bio je „vodviljist“. I kada nisu mogli da njegovim komedijama pripišu samo „površnost“ i „smeh radi smeha“, te „književne sudije“– kako ih Nušić naziva u poznatom pismu kćerki Giti Predić – nalazile su da je njegova komedija „komedija naravi, koja po svojoj vrednosti izostaje iza komedije karaktera, koju je u nas negovao jedino Sterija Popović“. U svom neverovanom animozitetu prema svom jedinom plodnom i uspešnom piscu (Slobodan Jovanović: „U drami nemamo za ovaj mah nikog drugog do g. Nušića. Srećom taj jedan je plodan za trojicu“), književne sudije su previđale da su kod njih slično prolazili i Nušićevi prethodnici, od Joakima Vujića i Jovana Sterije Popovića, preko Koste Trifkovića do Milovana Glišića, koji su od ranije, i na isti način, obeležavani kao „prezrena ‘sojtarija’ komendijanata i šaljivaca“, koja je „slast svojih uspeha“ neprestano morala da plaća „gorčinom potcenjivanja“ (Josip Lešić). Još negativnije je vrednovan Nušićev dramski opus. Retki su kritičari koji su mu, poput Slobodana Jovanovića, poklonili dužnu pažnju („Nušić se ogledao bezmalo u svim pozorišnim vrstama, i moglo bi se bez preterivanja reći, da on sam vredi koliko čitavo kolo dramskih književnika“.) Ovaj usamljeni glas priznanja stigao je kasno i nije značio mnogo u moru negativnih ocena Nušićevih društvenih i istorijskih drama, kojih po broju ima skoro isto koliko i komedija. Da su naišle na odjek kakav zaslužuju, smatra Egon Savin, „Nušić bi sigurno nastavio sa pisanjem društvenih drama koje je voleo i kojima se toliko divio od Sofokla do Strindberga“. I tako, „mesto njegovog nenapisanog dramskog opusa zauzimaju njegove komedije čiju popularnost neće zaseniti ništa u srpskom teatru“. Tek pred kraj života, sa Pokojnikom, gotovo na samrtničkoj postelji, Nušić je doživeo satisfakciju i priznanje – „gotovo jednodušnu pozitivnu ocenu“ (kako je meru te satisfakcije precizirao Raško V. Jovanović). Ali kada se pogleda sadržaj „gotovo jednodušne pozitivne ocene“, može da se primeti stara suzdržanost: kritika Nušića hvali zbog toga što ga je „vreme nagnalo da zaboravi na zabavljanje“ i što je (kao da u tome i nema nikakve piščeve zasluge!) bio takoreći primoran „da se zabrine, da se naljuti, da mesto meke gumene palice šale, uzme oštri bič prave i duboke satire“ (M. Savković). Sliku kulturnih prilika u kojima je Nušić stvarao i sa kojima je morao da se nosi, dopunjuje podatak da čak ni o komediografskom opusu neprikosnoveno najgledanijeg i najigranijeg pisca „nije napisana ni jedna iole ozbiljna studija (s nekoliko časnih izuzetaka, tridesetih godina – pred kraj piščevog života)“(J. Lešić). Kako kaže Egon Savin, koji je režijama potvrdio svoju tvrdnju da je Nušić „autor sa crtom genijalnosti“ – „Pozorište za koje je Nušić stvarao kaskalo je za evropskim kulturnim zbivanjima. Nušić je bio celu polovinu veka ispred srpskog pozorišta“. Nije bilo potrebno da prođe pola veka od Nušićeve smrti, pa da pisac doživi književnu i kritičku rehabilitaciju. Nedugo posle Drugog svetskog rata, sa generacijom školovanih reditelja i glumaca, počeo je, moglo bi se reći, oduševljeni povratak Nušiću. Za ovu generaciju, koja je vladala svim elementima scenskog jezika i bila oslobođena od zastarelih teorijskih klasifikacija, pre svega kada je reč o dramskim žanrovima, Nušić je predstavljao nesumnjivu vrednost, a njegova dela plodno tle za scenska istraživanja. Stare tvrdnje da su Nušićeve drame opterećene komičkim, a komedije (poput Pokojnika) dramskim elementom, postale su irelevantne sa prvim kompetentnim scenskim postavkama. Osvrćući se na primedbe te vrste, koje su preovladavale u kritici Nušićevog doba, Egon Savin se poziva na pozorišnu praksu, podseća na iskustvo konkretnog scenskog čina: „Savremeno pozorište je odavno igranjem dokazalo da svaka velika komedija sadrži u sebi dramu, a drama komediju. Komično i dramatično su u stalnom dodiru“. I postavlja pitanje: „Da li se veliki pozorišni talenti mogu deliti na dramske i komediografske?“ Čitav niz postavki pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, počevši od čuvene režije Sumnjivog lica Soje Jovanović (Akademsko pozorište, 1948), pokazao je neograničen scenski potencijal Nušićevih komada. Nema značajnijeg reditelja bivše Jugoslavije koji se nije bavio Nušićem, u vreme avangarde šezdesetih godina prošlog veka i dominacije „rediteljskog pozorišta“ čak i kroz radikalne postavke. Nema ni značajnog teatrologa i teoretičara drame i pozorišta koji se nije posvetio proučavanju sada već klasičnog autora Nušića. Osnovno polazište Egona Savina da je „veliki izazov za savremenu režiju da se pokaže da su Nušić dramatičar i Nušić komediograf zapravo isti čovek – jedno pozorišno biće“, u osnovi je istraživanja koje je provedeno i tokom proba Pokojnika, jednog od najznačajnijih dela naše dramske književnosti koje je dugo  u teoriji i kritici sumnjičeno za žanrovsku nedoslednost.

Slavko Milanović 

BRANISLAV NUŠIĆ
1864.    U Beogradu, 8. oktobra, rođen je kao četvrto dete trgovca Đorđa Nuše i njegove žene Ljubice, u kući koja se nalazila na mestu današnje zgrade Narodne banke Srbije u ulici Kralja Petra. Na krštenju mu daju ime Alkibijad.
1870.    Otac malog Alka, potonjeg Branislava, preselio se posle bankrotstva sa ženom i petoro dece u Smederevo.
1870–74. Pohađao je osnovnu školu u Smederevu, gde mu je otac u to vreme imao trgovinu.
1874–82. Pohađa gimnaziju (1875. ponavlja I razred gimnazije, kratko je šegrt u Pančevu, da bi 1876. nastavio školovanje u gimnaziji u Beogradu, i sa svojim rođakom Jevtom Ugričićem počeo „život na daskama“.
1882.    Maturira i počinje da se potpisuje kao Branislav.
1883.    Upoznaje se sa Vojislavom Ilićem, što će ga uvesti u najpoznatiji centar književnog života u Beogradu u to doba, u dom Ilića, u kojem čita svoje prvo delo, Narodni poslanik.
1884.    Studira prava u Gracu.
1885.    Vraća se u Beograd i nastavlja studije na Velikoj školi. Učestvuje u srpsko-bugarskom ratu kao dobrovoljac.
1886.    Završava prava na Velikoj školi. Piše Pripovetke jednoga kaplara.
1887.    Objavljuje pesmu Pogreb dva raba, kao kritiku vlasti kralja Milana, zbog čega je osuđen na dve godine zatvora.
1888.    U Požarevačkom zatvoru provodi godinu dana i piše Protekciju.
1889.    Posle prijema kod kralja Milana, ministar inostranih dela mu dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Bitolju, Prištini, Skoplju, Solunu i Serezu.
1891.    Nušić i Dragutin Ilić ponovo pokreću i uređuju „Preodnicu“ (Prethodnicu).
1893.    Ženi se Darinkom Đorđević, ćerkom trgovca Božidara, koju je upoznao kao nećaku konzula Bodija u Bitolju. Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar.
1899.    Član je uredništva „Zvezde“ Janka Veselinovića.
1900.    Prelazi iz diplomatske službe u Beograd, za sekretara Ministarstva prosvete, a zatim postaje dramaturg i vršilac dužnosti upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu.
1901.    Uređuje „Pozorišni list“.
1902.    Penzionisan na svoj zahtev, jer nije dobio mesto upravnika Narodnog pozorišta. Iste godine reaktiviran i postavljen za komesara pošta i telegrafa, što odbija i ponovo biva vraćen u penziju. Učestvuje u osnivanju Društva srpskih književnika i umetnika.
1903.    Postavljen je za šefa Odseka za nacionalnu propagandu pri predsedništvu Vlade kao dobar poznavalac prilika u našim, tada još neoslobođenim krajevima pod Turskom. Posle prevrata od 29. maja, ponovo stavljen u penziju.
1904–1905. Nušić je upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
1906–1907. Zamenik je dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu.
1905.    Osniva sa Mihajlom Sretenovićem, Malo dečje pozorište u Beogradu (preteča potonjeg Rodinog pozorišta, osnovanog 1937).
1907.    Piše Knjazu Nikoli Elaborat za osnivanje Crnogorskog narodnog pozorišta na Cetinju.
1905–1910. U „Politici“ objavljuje svoje čuvene kozerije, pod pseudonimom Ben Akiba.
1910.    Osuđen na tri meseca zatvora zbog članka „Narod i dinastija“ o odnosu kralja Petra i princa Đorđa. Kaznu nije odležao zbog rata koji je nailazio. Odlikovan ordenom Svetog Save i Belog orla.
1908–1912. Bavi se novinarstvom. Saradnik je i urednik listova „Samouprava“, „Tribuna“, „Beogradske novine“, „Dnevnik“, „Straža“ i šaljivih listova „Brka“, „Ćosa“, „Satira“, „Telefon“ i drugih.
1912.    Postavljen za prvog načelnika oslobođenog Bitolja (za vreme Balkanskog rata).
1913.    Organizuje pozorište u oslobođenom Skoplju i postaje njegov upravnik.
1915.    U Skoplju. Kćerka Margita Gita se udaje za književnika Milivoja Predića. U jesen, gine sin Strahinja Ban, dobrovoljac u Bačkoj četi. Nušić se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije na Krf.
1916–1917. Boravio u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj. Piše „Plan za obnovu i preporod nacionalne kulture posle Rata“ i šalje na Krf, Ministru prosvete (1917).
1918.    Vraća se na dužnost u Skoplje.
1919.    U Beogradu, u Ministarstvu prosvete, vrši dužnost prvog načelnika Umetničkog odeljenja (potonjeg Ministarstva kulture).
1922.    Zbog drame Nahod, crkva ga je anatemisala.
1923.    Razrešen je dužnosti načelnika Umetničkog odeljenja. Odlikovan je ordenom Svetog Save I reda.
1924.    Velika proslava šezdesetogodišnjice života i četrdesetogodišnjice književnog rada Branislava Nušića.
1925–1928. Upravnik je pozorišta u Sarajevu. Piše za „Ramazanske večeri“, pod pseudonimom Halil Delibašić.
1929.    Nušić je bibliotekar Narodne skupštine. Definitivno stavljen u penziju. Odlikovan ordenom oficira Legije časti.
1930.    Učestvuje u radu na filmu Paramunt-revija u Beču, kao glumac. Predaje retoriku na Vojnoj akademiji i piše udžbenik koji je i danas u upotrebi.
1931.    Zaključuje ugovor sa poznatim beogradskim izdavačem Gecom Konom o izdavanju celokupnih dela.
1933.    Postaje član Srpske kraljevske akademije.
1934.    Posle prve teže bolesti odlazi sa porodicom na Hvar.
1935.    Posle premijere Ožalošćene porodice u Sofiji odlikovan bugarskim ordenom za građanske zasluge.
1936.    Posle mnogo seljenja kupio je plac i sazidao kuću, u koju se uselio 15. septembra, u ulici Rozalije Morton 1 (danas Šekspirova).
1937.    Operisan je u Sanatorijumu „Vračar“ u Beogradu. Na osnivačkoj Skupštini - Udruženja umetnika, naučnika i pisaca, 5. decembra, održao je govor – apel solidarnosti protiv fašizma – čuveni „Kulturni testament“.
1938. Branislav Nušić je umro u Beogradu, na Bogojavljenje, 19. januara. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

EGON SAVIN
Profesor je režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju. Režirao je do sada preko 80 predstava. Njegove postavke su gostovale u Nansiju, Parizu, Varšavi, Tel Avivu, Beču, Njujorku... Dobitnik je velikog broja nagrada. Ogledao se sa uspehom u svim kod nas prisutnim produkcionim modelima, od neinstitucionalnih teatara i off-scena, do gotovo svih značajnih pozorišta nekadašnje Jugoslavije. Sa velikim uspehom postavlja dela domaćih i svetskih klasika, u kojima pronalazi konkretne tragove koji otkrivaju suštinsku moć pozorišta u našem vremenu i vezuju ta dela i njihove autore za konkretan prostor i konkretno vreme. U Narodnom pozorištu je režirao Rostanovu komediju Sirano de Beržerak (premijera 22. marta 1991), Sterijinog Kir Janju (premijera 25. decembra 1992) i Pokondirenu tikvu (premijera 18. januara 1998), potom drame Demon Isaka Baševisa Singera (igrana pod naslovom Tajbele i njen demon; premijera 15. marta 2000), Stanja šoka Sema Šeparda (premijera 26. oktobra 2001) i Derviš i smrt Meše Selimovića (po dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza, adaptirao Egon Savin; premijera 27. decembra 2008).

NUŠIĆ  O POKOJNIKU
Nekoliko dana pred premijeru komedije
Pokojnik u Narodnom pozorištu, Nušić je, u jesen 1937. godine, u Sanatorijumu „Vračar“, gde je boravio zbog bolesti srca,  dao intervju Milanu Đokoviću za list „Pravda“. Iz intervjua se može shvatiti da je rad na tom delu počeo ranije i da su postojale najmanje dve verzije rukopisa:Pokojnik je moj intimni drug iz vremena zimušnje bolesti. Kad sam onih teških dana nekoliko puta umirao i vraćao se u život, na mome stolu ležao je već Pokojnik, u prvoj redakciji.
Zar vi imate običaj i vremena da pravite više redakcija?
Nemam ni običaj ni vremena. Ali se ovoga puta tako desilo. Dok sam ležao, na mome stolu bio je Pokojnik koji nema skoro ničeg zajedničkog sa ovim Pokojnikom koga ćete upoznati u četvrtak. Ako vas zanima ispričaću vam kako se to desilo. Ja sam pre bolesti zamislio komad ovakav, otprilike, kakav će izići pred publiku i izradio prvi čin, na koji je trebalo nadovezati ostale. Kao rekonvalescent, verovatno savladan ozbiljnošću bolovanja, u nedostatku vedrine kao uslova za pisanje jedne komedije, ja sam se poveo sentimentalnošću i nastavio jedan sasvim drugi komad, te od komedije sagradio psihološku dramu. Trebalo je duže vremena da prođe dok uvidim da to nije ono što sam hteo i da se vratim današnjoj redakciji. Eno i sad leži u mojoj fioci potpuno dorađena drama koja nosi ime Pokojnik. Iz nje sam, sa izvesnim malim izmenama, uzeo samo predigru. Možda će veštije oko i primetiti da se predigra tonom odvaja od ostalih činova komada... Kao što vidite, da sam zimus umro, u kući bi se našla dva pokojnika. Ovako, oživeo sam ja, oživeo je on.
Je li Pokojnik u stilu vaših poslednjih komedija?
Malo se razlikuje od ostalih jednom grublje izraženom tendencijom, izvesnim oštrijim senčenjem u slikanju naših društvenih prilika.
Treba li, onda, očekivati manji ili veći uspeh?
To ćemo videti. Ipak, ja ne očekujem da će Pokojnik doživeti uspeh Dr-a. Ne verujem da će se dvoranom prolamati onako grohotan smeh. Ako i bude smeha biće on gorak i krt.Nušić je dobro predvideo: Pokojnika, koji je prvi put prikazan 18. novembra 1937. godine, nije dočekao grohotan smeh gledalaca. Ali dočekale su ga pozitivne kritike iz pera čak i onih kritičara koji su mu godinama zamerali da mu je glavna ambicija da zabavlja građansku publiku. Pokojnik, kao poslednje Nušićevo dovršeno scensko delo, predstavlja vrhunac njegovog stvaranja i, kako je rekao Đorđe Jovanović,  „najvišu tačku do koje je stigao u uviđanju suštine društvene stvarnosti“. 

Slavko Milanović, prema: Raško V. Jovanović, Branislav Nušić – život i delo.
U: Sabrana dela Branislava Đ. Nušića, „Prosveta", Beograd, 2005.