Покојник
комедија Бранислава Нушића

НЕМА ДРАМЕ БЕЗ КОМЕДИЈЕ НИТИ КОМЕДИЈЕ БЕЗ ДРАМЕ
У предговору књизи изабраних драма насталих између два рата, Мирјана Миочиновић констатује да „српска међуратна драма, оставимо ли Нушића по страни, не бележи ниједан звездани тренутак“. Данас нема озбиљног историчара драме и позоришта који се са оваквим закључком не би сложио. Али у Нушићево време било је сасвим другачије. Скоро да није било званичног литерарног и позоришног арбитра који Нушићу није нашао по неку замерку. Замерали су му због „површности“ и „лакоће“, „јефтиних ефеката“, „примитивног хумора“, „хитрог хватања згода са пијаце“, „баналних шаблона“, „вулгарности“, „рогобатног копирања Гогоља“, „карикирања“, због „лаког смеха, смеха ради“, „представљања неукусности и простаклука“, „рутинерства“, „склоности најобичнијим чаршијским вицевима“, и тако даље. Неки Нушићеви критичари су – наглашавајући да то чине „са становишта чисте уметности“ – показивали још већи степен ревности у оспоравању Нушићевог рада. Један од њих (Ж. Милићевић у „Политици“) жали што управник новосадског позоришта није „одбацио Нушићев промашени комад“ (Сумњиво лице), а други (потписан иницијалом „Р“ у „Вијенцу“) што комад „није остао у ладици за вијеке вјекова (...) да никад не види рампе и позоришног свјетла“.Свестан да му после премијере и одушевљеног пријема публике по правилу следује потцењивачка и често бескрупулозна критика, Нушић се духовито, неретко кроз шалу на свој рачун, подсмевао својим подсмевачима. Тако у предговору Сумњивог лица унапред „признаје“ да је ово дело настало под директним утицајем Гогољевог Ревизора – „да критичари не би могли да се хвале како су то они открили“. А да би им ускратио прилику за академске тираде о законитостима класичне комедије, он је своја комедијска дела у поднаслову означавао као „шалу“ (Обичан човек, Госпођа министарка), „веселу игру“ (Београд некад и сад), а у једном случају једноставно – „комад“ (Свет). За утицајни круг критичара око „Српског књижевног гласника“ био је „водвиљист“. И када нису могли да његовим комедијама припишу само „површност“ и „смех ради смеха“, те „књижевне судије“– како их Нушић назива у познатом писму кћерки Гити Предић – налазиле су да је његова комедија „комедија нарави, која по својој вредности изостаје иза комедије карактера, коју је у нас неговао једино Стерија Поповић“. У свом неверованом анимозитету према свом једином плодном и успешном писцу (Слободан Јовановић: „У драми немамо за овај мах никог другог до г. Нушића. Срећом тај један је плодан за тројицу“), књижевне судије су превиђале да су код њих слично пролазили и Нушићеви претходници, од Јоакима Вујића и Јована Стерије Поповића, преко Косте Трифковића до Милована Глишића, који су од раније, и на исти начин, обележавани као „презрена ‘сојтарија’ комендијаната и шаљиваца“, која је „сласт својих успеха“ непрестано морала да плаћа „горчином потцењивања“ (Јосип Лешић). Још негативније је вреднован Нушићев драмски опус. Ретки су критичари који су му, попут Слободана Јовановића, поклонили дужну пажњу („Нушић се огледао безмало у свим позоришним врстама, и могло би се без претеривања рећи, да он сам вреди колико читаво коло драмских књижевника“.) Овај усамљени глас признања стигао је касно и није значио много у мору негативних оцена Нушићевих друштвених и историјских драма, којих по броју има скоро исто колико и комедија. Да су наишле на одјек какав заслужују, сматра Егон Савин, „Нушић би сигурно наставио са писањем друштвених драма које је волео и којима се толико дивио од Софокла до Стриндберга“. И тако, „место његовог ненаписаног драмског опуса заузимају његове комедије чију популарност неће засенити ништа у српском театру“. Тек пред крај живота, са Покојником, готово на самртничкој постељи, Нушић је доживео сатисфакцију и признање – „готово једнодушну позитивну оцену“ (како је меру те сатисфакције прецизирао Рашко В. Јовановић). Али када се погледа садржај „готово једнодушне позитивне оцене“, може да се примети стара суздржаност: критика Нушића хвали због тога што га је „време нагнало да заборави на забављање“ и што је (као да у томе и нема никакве пишчеве заслуге!) био такорећи приморан „да се забрине, да се наљути, да место меке гумене палице шале, узме оштри бич праве и дубоке сатире“ (М. Савковић). Слику културних прилика у којима је Нушић стварао и са којима је морао да се носи, допуњује податак да чак ни о комедиографском опусу неприкосновено најгледанијег и најигранијег писца „није написана ни једна иоле озбиљна студија (с неколико часних изузетака, тридесетих година – пред крај пишчевог живота)“(Ј. Лешић). Како каже Егон Савин, који је режијама потврдио своју тврдњу да је Нушић „аутор са цртом генијалности“ – „Позориште за које је Нушић стварао каскало је за европским културним збивањима. Нушић је био целу половину века испред српског позоришта“. Није било потребно да прође пола века од Нушићеве смрти, па да писац доживи књижевну и критичку рехабилитацију. Недуго после Другог светског рата, са генерацијом школованих редитеља и глумаца, почео је, могло би се рећи, одушевљени повратак Нушићу. За ову генерацију, која је владала свим елементима сценског језика и била ослобођена од застарелих теоријских класификација, пре свега када је реч о драмским жанровима, Нушић је представљао несумњиву вредност, а његова дела плодно тле за сценска истраживања. Старе тврдње да су Нушићеве драме оптерећене комичким, а комедије (попут Покојника) драмским елементом, постале су ирелевантне са првим компетентним сценским поставкама. Осврћући се на примедбе те врсте, које су преовладавале у критици Нушићевог доба, Егон Савин се позива на позоришну праксу, подсећа на искуство конкретног сценског чина: „Савремено позориште је одавно играњем доказало да свака велика комедија садржи у себи драму, а драма комедију. Комично и драматично су у сталном додиру“. И поставља питање: „Да ли се велики позоришни таленти могу делити на драмске и комедиографске?“ Читав низ поставки педесетих и шездесетих година прошлог века, почевши од чувене режије Сумњивог лица Соје Јовановић (Академско позориште, 1948), показао је неограничен сценски потенцијал Нушићевих комада. Нема значајнијег редитеља бивше Југославије који се није бавио Нушићем, у време авангарде шездесетих година прошлог века и доминације „редитељског позоришта“ чак и кроз радикалне поставке. Нема ни значајног театролога и теоретичара драме и позоришта који се није посветио проучавању сада већ класичног аутора Нушића. Основно полазиште Егона Савина да је „велики изазов за савремену режију да се покаже да су Нушић драматичар и Нушић комедиограф заправо исти човек – једно позоришно биће“, у основи је истраживања које је проведено и током проба Покојника, једног од најзначајнијих дела наше драмске књижевности које је дуго  у теорији и критици сумњичено за жанровску недоследност.

Славко Милановић 

БРАНИСЛАВ НУШИЋ
1864.    У Београду, 8. октобра, рођен је као четврто дете трговца Ђорђа Нуше и његове жене Љубице, у кући која се налазила на месту данашње зграде Народне банке Србије у улици Краља Петра. На крштењу му дају име Алкибијад.
1870.    Отац малог Алка, потоњег Бранислава, преселио се после банкротства са женом и петоро деце у Смедерево.
1870–74. Похађао је основну школу у Смедереву, где му је отац у то време имао трговину.
1874–82. Похађа гимназију (1875. понавља I разред гимназије, кратко је шегрт у Панчеву, да би 1876. наставио школовање у гимназији у Београду, и са својим рођаком Јевтом Угричићем почео „живот на даскама“.
1882.    Матурира и почиње да се потписује као Бранислав.
1883.    Упознаје се са Војиславом Илићем, што ће га увести у најпознатији центар књижевног живота у Београду у то доба, у дом Илића, у којем чита своје прво дело, Народни посланик.
1884.    Студира права у Грацу.
1885.    Враћа се у Београд и наставља студије на Великој школи. Учествује у српско-бугарском рату као добровољац.
1886.    Завршава права на Великој школи. Пише Приповетке једнога каплара.
1887.    Објављује песму Погреб два раба, као критику власти краља Милана, због чега је осуђен на две године затвора.
1888.    У Пожаревачком затвору проводи годину дана и пише Протекцију.
1889.    После пријема код краља Милана, министар иностраних дела му додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Битољу, Приштини, Скопљу, Солуну и Серезу.
1891.    Нушић и Драгутин Илић поново покрећу и уређују „Преодницу“ (Претходницу).
1893.    Жени се Даринком Ђорђевић, ћерком трговца Божидара, коју је упознао као нећаку конзула Бодија у Битољу. Исте године је постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић писар.
1899.    Члан је уредништва „Звезде“ Јанка Веселиновића.
1900.    Прелази из дипломатске службе у Београд, за секретара Министарства просвете, а затим постаје драматург и вршилац дужности управника Народног позоришта у Београду.
1901.    Уређује „Позоришни лист“.
1902.    Пензионисан на свој захтев, јер није добио место управника Народног позоришта. Исте године реактивиран и постављен за комесара пошта и телеграфа, што одбија и поново бива враћен у пензију. Учествује у оснивању Друштва српских књижевника и уметника.
1903.    Постављен је за шефа Одсека за националну пропаганду при председништву Владе као добар познавалац прилика у нашим, тада још неослобођеним крајевима под Турском. После преврата од 29. маја, поново стављен у пензију.
1904–1905. Нушић је управник Српског народног позоришта у Новом Саду.
1906–1907. Заменик је драматурга Народног позоришта у Београду.
1905.    Оснива са Михајлом Сретеновићем, Мало дечје позориште у Београду (претеча потоњег Родиног позоришта, основаног 1937).
1907.    Пише Књазу Николи Елаборат за оснивање Црногорског народног позоришта на Цетињу.
1905–1910. У „Политици“ објављује своје чувене козерије, под псеудонимом Бен Акиба.
1910.    Осуђен на три месеца затвора због чланка „Народ и династија“ о односу краља Петра и принца Ђорђа. Казну није одлежао због рата који је наилазио. Одликован орденом Светог Саве и Белог орла.
1908–1912. Бави се новинарством. Сарадник је и уредник листова „Самоуправа“, „Трибуна“, „Београдске новине“, „Дневник“, „Стража“ и шаљивих листова „Брка“, „Ћоса“, „Сатира“, „Телефон“ и других.
1912.    Постављен за првог начелника ослобођеног Битоља (за време Балканског рата).
1913.    Организује позориште у ослобођеном Скопљу и постаје његов управник.
1915.    У Скопљу. Кћерка Маргита Гита се удаје за књижевника Миливоја Предића. У јесен, гине син Страхиња Бан, добровољац у Бачкој чети. Нушић се повлачи са српском војском преко Албаније на Крф.
1916–1917. Боравио у Италији, Француској и Швајцарској. Пише „План за обнову и препород националне културе после Рата“ и шаље на Крф, Министру просвете (1917).
1918.    Враћа се на дужност у Скопље.
1919.    У Београду, у Министарству просвете, врши дужност првог начелника Уметничког одељења (потоњег Министарства културе).
1922.    Због драме Наход, црква га је анатемисала.
1923.    Разрешен је дужности начелника Уметничког одељења. Одликован је орденом Светог Саве I реда.
1924.    Велика прослава шездесетогодишњице живота и четрдесетогодишњице књижевног рада Бранислава Нушића.
1925–1928. Управник је позоришта у Сарајеву. Пише за „Рамазанске вечери“, под псеудонимом Халил Делибашић.
1929.    Нушић је библиотекар Народне скупштине. Дефинитивно стављен у пензију. Одликован орденом официра Легије части.
1930.    Учествује у раду на филму Парамунт-ревија у Бечу, као глумац. Предаје реторику на Војној академији и пише уџбеник који је и данас у употреби.
1931.    Закључује уговор са познатим београдским издавачем Гецом Коном о издавању целокупних дела.
1933.    Постаје члан Српске краљевске академије.
1934.    После прве теже болести одлази са породицом на Хвар.
1935.    После премијере Ожалошћене породице у Софији одликован бугарским орденом за грађанске заслуге.
1936.    После много сељења купио је плац и сазидао кућу, у коју се уселио 15. септембра, у улици Розалије Мортон 1 (данас Шекспирова).
1937.    Оперисан је у Санаторијуму „Врачар“ у Београду. На оснивачкој Скупштини - Удружења уметника, научника и писаца, 5. децембра, одржао је говор – апел солидарности против фашизма – чувени „Културни тестамент“.
1938. Бранислав Нушић је умро у Београду, на Богојављење, 19. јануара. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу.

ЕГОН САВИН
Професор је режије на Факултету драмских уметности у Београду и Факултету драмских уметности на Цетињу. Режирао је до сада преко 80 представа. Његове поставке су гостовале у Нансију, Паризу, Варшави, Тел Авиву, Бечу, Њујорку... Добитник је великог броја награда. Огледао се са успехом у свим код нас присутним продукционим моделима, од неинституционалних театара и off-сцена, до готово свих значајних позоришта некадашње Југославије. Са великим успехом поставља дела домаћих и светских класика, у којима проналази конкретне трагове који откривају суштинску моћ позоришта у нашем времену и везују та дела и њихове ауторе за конкретан простор и конкретно време. У Народном позоришту је режирао Ростанову комедију Сирано де Бержерак (премијера 22. марта 1991), Стеријиног Кир Јању (премијера 25. децембра 1992) и Покондирену тикву (премијера 18. јануара 1998), потом драме Демон Исака Башевиса Сингера (играна под насловом Тајбеле и њен демон; премијера 15. марта 2000), Стања шока Сема Шепарда (премијера 26. октобра 2001) и Дервиш и смрт Меше Селимовића (по драматизацији Борислава Михајловића Михиза, адаптирао Егон Савин; премијера 27. децембра 2008).

НУШИЋ  О ПОКОЈНИКУ
Неколико дана пред премијеру комедије
Покојник у Народном позоришту, Нушић је, у јесен 1937. године, у Санаторијуму „Врачар“, где је боравио због болести срца,  дао интервју Милану Ђоковићу за лист „Правда“. Из интервјуа се може схватити да је рад на том делу почео раније и да су постојале најмање две верзије рукописа:Покојник је мој интимни друг из времена зимушње болести. Кад сам оних тешких дана неколико пута умирао и враћао се у живот, на моме столу лежао је већ Покојник, у првој редакцији.
Зар ви имате обичај и времена да правите више редакција?
Немам ни обичај ни времена. Али се овога пута тако десило. Док сам лежао, на моме столу био је Покојник који нема скоро ничег заједничког са овим Покојником кога ћете упознати у четвртак. Ако вас занима испричаћу вам како се то десило. Ја сам пре болести замислио комад овакав, отприлике, какав ће изићи пред публику и израдио први чин, на који је требало надовезати остале. Као реконвалесцент, вероватно савладан озбиљношћу боловања, у недостатку ведрине као услова за писање једне комедије, ја сам се повео сентименталношћу и наставио један сасвим други комад, те од комедије саградио психолошку драму. Требало је дуже времена да прође док увидим да то није оно што сам хтео и да се вратим данашњој редакцији. Ено и сад лежи у мојој фиоци потпуно дорађена драма која носи име Покојник. Из ње сам, са извесним малим изменама, узео само предигру. Можда ће вештије око и приметити да се предигра тоном одваја од осталих чинова комада... Као што видите, да сам зимус умро, у кући би се нашла два покојника. Овако, оживео сам ја, оживео је он.
Је ли Покојник у стилу ваших последњих комедија?
Мало се разликује од осталих једном грубље израженом тенденцијом, извесним оштријим сенчењем у сликању наших друштвених прилика.
Треба ли, онда, очекивати мањи или већи успех?
То ћемо видети. Ипак, ја не очекујем да ће Покојник доживети успех Др-а. Не верујем да ће се двораном проламати онако грохотан смех. Ако и буде смеха биће он горак и крт.Нушић је добро предвидео: Покојника, који је први пут приказан 18. новембра 1937. године, није дочекао грохотан смех гледалаца. Али дочекале су га позитивне критике из пера чак и оних критичара који су му годинама замерали да му је главна амбиција да забавља грађанску публику. Покојник, као последње Нушићево довршено сценско дело, представља врхунац његовог стварања и, како је рекао Ђорђе Јовановић,  „највишу тачку до које је стигао у увиђању суштине друштвене стварности“. 

Славко Милановић, према: Рашко В. Јовановић, Бранислав Нушић – живот и дело.
У: Сабрана дела Бранислава Ђ. Нушића, „Просвета", Београд, 2005.