Otelo
opera Đuzepa Verdija

Sa­dr­žaj
1. čin: U lu­ci Ki­pra Mle­ča­ni i do­ma­ći svet sa zeb­njom iš­če­ku­ju pri­sta­nak Ote­lo­ve la­đe, ko­ja se vra­ća iz bor­be s Tur­ci­ma. Ote­lov za­stav­nik Ja­go zlob­no pri­želj­ku­je go­spo­da­re­vu pro­past, ali Ote­lo se sreć­no is­kr­ca­va, ob­ja­vlju­ju­ći svi­ma po­be­du nad ne­pri­ja­te­ljem. Na­rod se na oba­li ve­se­li po­be­di, igra­ju­ći oko va­tre. Ja­go raz­go­va­ra s Mle­ča­ni­nom Ro­de­ri­gom ko­ji je do­šao na Ki­par jer je za­lju­bljen u le­pu Ote­lo­vu že­nu De­zde­mo­nu. Ja­go pot­pi­ru­je nje­go­vu že­lju uve­ra­va­njem da mu na pu­tu ne sto­ji za­pra­vo Ote­lo, već mla­di i le­pi Ote­lov ka­pe­tan Ka­sio, na ko­ga je u stva­ri Ja­go ljut za­to što ga je pre­te­kao u na­pre­do­va­nju. Ja­go i Ro­de­ri­go uz ča­še vi­na, br­zo napiju ne­na­vi­klog Ka­si­ja. On po­sta­ne go­ro­pa­dan i Ro­de­ri­go ga po Ja­go­vom pla­nu la­ko iza­zo­ve. Baš u tom ča­su do­la­zi po Ka­si­ja ofi­cir Mon­ta­no da odu na stra­žu. Ka­sio ma­čem na­va­li na nje­ga, te oko njih na­sta­ne gu­žva ko­ja li­či na po­bu­nu. U bor­bi Ka­sio ra­ni Mon­ta­na. Sve smi­ru­je za­po­ved­nič­ki glas Ote­la, ko­ji je si­šao iz tvr­đa­ve. Ja­go mu li­ce­mer­no opi­su­je Ka­si­ov iz­gred i Ote­lo, raz­o­ča­ran, na li­cu me­sta de­gra­di­ra mla­di­ća. Ja­go to sma­tra svo­jom po­bje­dom. Svi se ra­zi­la­ze. Dok Ote­lo bdi­je do pot­pu­nog smi­re­nja či­ta­vog gra­da ka nje­mu iz­la­zi De­zde­mo­na i oni uto­nu u lju­bav­ni raz­go­vor o to­me ka­ko je Ote­lo nje­nu na­klo­nost ste­kao svo­jim či­stim sr­cem i hra­bro­šću. Za­gr­lje­ni po­zdra­vlja­ju zve­zde na ve­dro­me ne­bu.
2. čin: U vr­tu Ote­lo­ve pa­la­te, Ja­go je upu­tio Ka­si­ja da po­tra­ži De­zde­mo­nu i od nje iz­mo­li mi­lost kod Ote­la. Ja­go, ostav­ši sam, li­ku­je u svo­joj vla­sti­toj zlobi. Na­i­la­zi Ote­lo, upra­vo u ča­su kad se u vr­tu Ka­sio opra­šta od De­zde­mo­ne. Ote­lo je to za­pa­zio, i Ja­go spret­nim raz­go­vo­rom bu­di u nje­mu sum­nju naj­pre u po­šte­nje Ka­si­ja, a za­tim i u od­nos De­zde­mo­ne pre­ma Ka­si­ju. Ote­lo, su­vi­še na­i­van da bi po­sum­njao u Ja­ga, smje­sta po­sta­je žr­tvom naj­stra­šni­jih lju­bo­mor­nih sum­nji. Do­la­zi gru­pa Ki­pra­na ko­ji De­zde­mo­ni uz pe­smu pre­da­ju cve­će i da­ro­ve. Po­sle to­ga De­zde­mo­na pri­la­zi Ote­lu mo­le­ći mi­lost za Ka­si­ja, no on je raz­dra­žen i ­ba­ci ma­ra­mi­cu ko­jim mu ona že­li po­ve­za­ti bol­no če­lo. Tu ma­ra­mi­cu po­di­že sa poda Ja­go­va že­na Emi­li­ja, De­zde­mo­ni­na pra­ti­lja, no Ja­go joj je po­taj­no is­trg­ne iz ru­ke. Ja­go za­tim na­sta­vlja pod­ba­da­ti Ote­lo­vu lju­bo­mo­ru. Da bi mu pre­do­čio do­ka­ze o gre­šnoj ve­zi De­zde­mo­ne i Ka­si­ja, on naj­pre pri­ča ka­ko je čuo Ka­si­ja ka­ko u snu pri­zi­va De­zde­mo­nu i nje­ne po­ljup­ce, a za­tim tvr­di da je u nje­go­voj ru­ci vi­dio De­zde­mo­ni­nu ma­ra­mi­cu ko­ji je Ote­lo do­du­še ma­lo­čas imao u ru­ci ali ga ni­je ni po­gle­dao, a sa­da Ja­go nji­me ple­te svo­ju pr­lja­vu splet­ku. Po­ve­ro­vav­ši ta­kvim do­ka­zi­ma Ote­lo se, du­bo­ko po­vre­đen u svo­me po­šte­nju, za­kli­nje na osve­tu. Ja­go mu obe­ća­va svo­ju po­moć.
3. čin: U dvo­ra­ni za pri­je­me Ote­lo pri­ma vest da se pri­bli­ža­va mle­tač­ka ga­li­ja s du­žde­vim po­sla­ni­kom. Ja­go mu do­šap­ta­va po­sled­nje mrač­ne mi­sli, pod­se­ća­ju­ći ga na marmicu, a za­tim se po­vla­či pred do­la­skom De­zde­mo­ne. Ote­lo pri­la­zi že­ni, to­bo­že je uljud­no po­zdra­vlja, no iro­nič­no na­vo­di raz­go­vor na maramicu za ko­ju De­zde­mo­na ve­ru­je da je iz­gu­bi­la. Ona u pr­vi čas ne shvata ozbilj­nost Ote­lo­va be­sa i mi­sli da je on ti­me ho­će od­vra­ti­ti od nje­nih mol­bi za Ka­si­ja. To da­ka­ko lju­bo­mor­nog Ote­la pot­pu­no iz­ba­cu­je iz rav­no­te­že. De­zde­mo­na pla­če pr­vi put u svom do ta­da sret­nom bra­ku, no Ote­lo osta­je ne­mi­lo­sr­dan te je u be­su na­zi­va kur­ti­za­nom. Sle­đe­na od te uvre­de, De­zde­mo­na se je­dva pri­be­re. Ote­lo­vo iz­vi­nje­nje sa­mo je no­va zam­ka, po­sle ko­je po­na­vlja te­šku uvre­du i te­ra že­nu od se­be. Ostav­ši sam, on naj­pre mo­li ne­bo da ga po­šte­di raz­o­ča­re­nja ko­ja ne mo­že pod­ne­ti a za­tim po­novo pla­ne že­ljom za osve­tom i do­ka­zom. Utr­ča­va Ja­go: Ka­sio je tu, i do­kaz će Ote­lo vi­de­ti za­čas. Ote­lo se skri­va i pri­slu­šku­je raz­go­vor Ja­ga i Ka­si­ja. Njih dvo­ji­ca raz­go­va­ra­ju o Ka­si­je­voj de­voj­ci Bjan­ki, no Ote­lo je pre­da­le­ko da bi to ra­zu­meo, te mi­sli da se nji­ho­ve dvo­lič­ne pri­med­be od­no­se na De­zde­mo­nu. Osim to­ga, Ka­sio po­ka­zu­je De­zde­mo­ni­nu ma­ra­mi­cu ko­ju je na­šao u svom sta­nu. Ote­lo je iz za­klo­na pre­po­zna­je, ne slu­te­ći da je Ja­go bio taj ko­ji je ma­ra­mi­cu osta­vio u Ka­si­je­vom sta­nu. Tru­be, od­je­ku­ju­ći sa svih stra­na, na­ja­vlju­ju do­la­zak mle­tač­kog po­sla­ni­ka. Ka­sio se po­vla­či, a Ote­lo s Ja­gom do­go­va­ra da De­zde­mo­nu ubi­je u nje­noj po­ste­lji, dok će se za Ka­si­ja po­bri­nu­ti Ja­go. Do­la­zi Lo­do­vi­ko, po­sla­nik iz Ve­ne­ci­je, i do­no­si pi­smo mle­tač­kog du­žda Ote­lu. Ovaj iz pi­sma sa­zna­je da je sme­njen, i da vlast na Ki­pru pre­u­zi­ma Ka­sio. Ka­sio bu­de po­zvan i Ote­lo mu sme­sta pre­da­je vlast, a za­tim pred či­ta­vim dvo­rom jav­no vre­đa De­zde­mo­nu i pro­kli­nje je. Svi po­be­eg­nu od nje­ga, on pa­da u ne­svest, go­njen vi­zi­jom ma­ra­mi­ce i De­zde­mo­ni­nog gre­ha. Nad njime po­dlo li­ku­je Ja­go.
4. čin: U svo­joj spa­va­o­ni­ci De­zde­mo­na se spre­ma na po­či­nak. Ve­o­ma je tu­žna, jer ne raz­u­me Ote­lo­vo po­na­ša­nje. Emi­li­ja je te­e­ši, ras­pli­ću­ći joj ko­su. De­zde­mo­na pje­va tu­žnu pe­smu o vr­bi - o de­voj­ci ko­ju je osta­vio njen dra­gi. Te­ška sr­ca se opra­šta od Emi­li­je, iz­go­va­ra svo­ju mo­li­tvu i le­že u po­ste­lju. Ula­zi Ote­lo, pri­la­zi ti­ho usnu­loj že­ni i bu­di je po­ljup­cem. Ta­da je krat­ko oba­ve­šta­va da joj je kuc­nuo po­sled­nji čas; op­tu­žu­je je da je bi­la lju­bav­ni­ca Ka­si­ju, a kad ona tra­ži su­o­če­nje, Ote­ho od­go­va­ra da je Ka­sio već mr­tav, i da­vi ne­sret­nu že­nu. Na vra­ta ku­ca Emi­li­ja. Ona ja­vlja Ote­lu da je Ka­sio ubio Ro­de­ri­ga. Ta­da se s po­ste­lje za­ču­je glas umi­ru­će De­zde­mo­ne. Na Emi­li­ji­nu vi­ku svi do­tr­če. Ona pred svi­ma op­tu­žu­je Ja­ga za splet­ke o ne­ve­ri De­zde­mo­ne. Ja­go po­bjeg­ne. Ote­lo pre­ka­sno uvi­đa svo­ju kob­nu za­blu­du, te se i sam ubi­ja; umi­ru­ći, ne­žno po­sled­nji put lju­bi mr­tvu De­zde­mo­nu.

VERDI I NjEGOVA OPERA OTELO

Posle Aide, koja je prvi put izvedena u Kairu 24. decembra 1871. godine, prilikom otvaranja Sueckog kanala, nastupila je u Verdijevom stvaralaštvu pauza od skoro šesnaest godina. Mislilo se da je veliki maestro, već odavno star, definitivno napustio stvaralački rad i da je za njega došlo vreme da bude jedan od onih staraca za koje je Manconi rekao da „otvaraju svoju dušu čistim i nevinim mislima groba“. Međutim, stari Verdi za vreme ove pauze i ćutanja od šesnaest godina transformirao se u jednog novog i podmlađenog umetnika, koji je u sedamdesetčetvrtoj godini dao svoje remek-delo, Otela. Ideja da komponuje potresnu Šekspirovu tragediju odavno je preokupirala Verdija. Unutrašnji rad njegove misli i njegovog duha oko Šekspirovog sižea morao je biti dug i složen; komponovanje pak same opere bilo je, kao uvek, vrlo brzo. Može se zamisliti koliko je bilo interesovanje ne samo u Italiji, nego u celom svetu, kada se čulo da Verdi komponuje Otela ili Jaga, kako je najpre izgledalo da će se novo delo zvati. Uzalud se stari maestro trudio da objavi da ne radi ništa novo, da muzika zahteva „mladost čula, žestinu i žar krvi i punoću života“, da su „deca staraca rahitična i anemična“. Ceo svet je znao da Verdi ima još mladost duše i duha, da je njegova krv još topla, da još uživa svu punoću života; ceo svet je bio siguran da ovaj starac još može da podari život zdravoj i snažnoj deci, da stvori nova i velika dela. I zaista, Otelo je izveden 5. februara 1887. godine na sceni milanske Skale. To je bila nova velika pobeda latinskog genija koji je znao da se prilagodi novim tendencijama i novim zakonima moderne umetnosti, promeni ukusa, i da iskoristi sav progres kompozicione tehnike, ali u isti mah da sačuva svoju plastičnost, svoju toplinu i svoj tip. Ovo nije prvi put da Verdi komponuje jedan Šekspirov siže. Trideset i sedam godina pre Otela on je komponovao Magbeta, delo nejednake vrednosti, koje je imalo samo osrednji uspeh. Docnije, pre nego što se rešio da radi Bal pod maskama, bavio se problemom komponovanja Kralja Lira. Ovoga puta Verdijev mlađi savremenik i njegov libretista Arigo Boito znao je i umeo da sjedini Šekspira i Verdija u jedno remek-delo dostojno jednog i drugog. Pesnik, uz to i sam kompozitor, čovek koji je imao tačno shvatanje dramskih i muzičkih mogućnosti jednog dobrog libreta, Boito, stvorio je najbolji operski tekst koji je napisan posle Vagnerove smrti. Rađen po Šekspiru, Boitov libreto ima mestimično više jedinstva i kontrasta. Da pomenemo najpre ljubavni duet prvog čina. Već je Zonental primetio da u Šekspirovom Otelu nedostaje intimna ljubavna scena između Dezdemone i Otela, koja bi značila kontrast i dublju motivaciju scenama ljubomore. Kod Šekspira, Otelo ispoljava svoju ljubav svega u nekoliko reči; samog sa Dezdemonom vidimo ga isključivo kao njenog mučitelja i ubicu. Ljubavni duet pri kraju prvog čina, pored toga što je u dramskom tkivu ispunio tu prazninu, pružio je prilike Verdiju da napiše nekoliko iskrenih i duboko proživljenih melodijskih fraza, koje će se, kao reminiscencija i lajtmotivski detalj u partituri, ponoviti pri završnoj sceni umorstva Dezdemone. Pored toga, u četvrtom činu, jednom od najlepših u operskoj literaturi uopšte, Boito je spojio scenu sa Emilijom sa scenom umorstva izbacujući Rodrigovo ubistvo. Ha taj način radnja je dobila više jedinstva, a dramska konstrukcija čina više celine. Najzad, čini nam se da je Boito drugačije postavio karakter Jara. Kod Šekspira, Jago je intrigant. Podloga te intrige je njegova zapostavljenost u karijeri. Kod Boita, međutim, Jago, je, u čuvenom „Kredu“, podignut do simbola zla, „do demonskog upravljača sudbine“. Verdi je u Otelu ostvario reformu muzičke drame na osnovama koje se razlikuju od Vagnerovih principa. On je hteo da dođe do cilja, kako je sam govorio, „drugim putevima i kroz druga vrata“ i da stvori tip muzičke drame nov i moderan, ali u suštini italijanski i latinski. Ako je u izgrađivanju dramske celine čina i aktiviranju orkestra sledio Vagnerove muzičko-dramske principe, u muzičkom postavljanju karaktera ličnosti i crtanju njihovih psiholoških profila, Verdi je, kao južnjak i Italijan, ostao veran tipičnoj latinskoj koncepciji melodijskog ostvarivanja opere. I u Otelu je melodijska linija nosilac dramskog izraza, samo što se ona talasa nad jednim pokretljivijim orkestarskim tkivom u kojem je jače naglašen dramski moment. Njegova topla i raspevana melodika, u kojoj je ostvaren čvršći odnos reči i tona, i njegovi detaljnije studirani rečitativi, ostali su po inspiraciji čisto italijanski i sačuvali latinsku eleganciju i čistoću. Od značajnih mesta u partituri Otela treba pomenuti snažnu i dramatičnu scenu bure na početku prvog čina, u kojoj je mladalački temperament sedmadesetogodišnjeg Verdija došao do punog izraza i koja po akcentima i efektu dostiže grandiozni opis bure i oluje u uvodu Vagnerove Valkire, Jagovu i Kasijevu napitnicu, ljubavni duet koji se odvija u opojnoj atmosferi mediteranske zvezdane noći sa prekrasnom i nezaboravnom melodijom koja se penje do visina tristanovskih ljubavnih scena, zatim scenu između Jaga i Otela, izvanrednu po ekspresiji skrivenih duševnih pokreta, demonski Jagov „Kredo“, priču o Kasijevom snu, u kojoj se Verdi harmoničar pokazuje u novoj svetlosti, čuveni kvartet u kojem su na jednoj harmonskoj osnovi ostvarena četiri raznorodna raspoloženja: strah Dezdemone, crne slutnje Otela, uznemirenost Emilije i trijumf Jaga, zatim tercet o maramici, dva uzbudljiva Otelova monologa i najzad, kao kruna svega, četvrti čin, u čijoj muzici čudno zvuče noćne misterije prirode, ljubav, strah i sumnja: Dezdemonina dečja pesmica, njena večernja molitva, uzbudljivi tragični kraj Otela sa poslednjim zvucima divne ljubavne melodije dueta iz prvog čina.

Branko Dragutinović

PAOLO BAJOKO
Paolo Bajoko je rođen 1952. u Italiji. Studira muziku, klasičan i moderan ples. Diplomirao je 1980. na Katedri za arhitekturu, sa temom Rođenje italijanskog teatra. Režiju i glumu je učio u pozorištu Jeržija Grotovskog i Odin teatru Euđenija Barbe. Osnovao je svoje pozorište 1980. i tokom sledeće decenije je na scenu postavio više od trideset klasičnih i modernih drama Bokača, Šekspira, Servantesa, Kazanove, Igoa, Dime, Lorke, Brehta...
Učestvovao je u produkciji filma Travijata (1982) sa Plasidom Domingom i Terezom Stratas, u režiji Franka Zefirelija; ovo iskustvo ga je opredelilo za karijeru režisera, scenografa i kostimografa u operi, koju počinje 1988. Režirao je preko deset opera u Lirskom teatru u Spoletu (Italijanka u Alžiru, Služavka gospodarica, Travijata...),  dve opere za festival Mađo muzikale u Firenci (Rosinijeva Srećna prevara i savremena opera Perso per Perso Bađanija), kao i Verdijevog Falstafa u Teatru „Verdi“ u Sasariju. Sledi nekoliko istaknutih operskih produkcija u Japanu (Pergolezijeva Služavka gospodarica i Kerubinijev Il Giocatore – 2002;  nova produkcija Travijate u Kjotu – 2003; Travijata je 2004. bila veoma dobro primljena u Tokiju i Osaki, a gostovala je i u 12 većih japanskih gradova). Kao reditelj i scenograf potpisuje veoma uspešnu produkciju Verdijevog Atile u Operi u Rimu, 2005. U milanskoj Skali režira serijal od 25 epizoda o Mariji Kalas i učestvuje u planiranju Izložbe povodom obeležavanja 20-godišnjice njene smrti. U Operi „Karlo Feliče“ u Đenovi, organizovao je veliku manifestaciju u čast Marije Kalas i njene interpretacije Izolde u Vagnerovoj operi Tristan i Izolda. Ponovo režira Travijatu u Verdijevom teatru u Mesini, Belinijevu Normu u Korejskoj nacionalnoj operi u Seulu i Ljubavni napitak u operskim kućama u Daejeonu, Daegu i Gojangu, u Koreji (2009). U Nacionalnom teatru Kipra 2011. režira Euripidove Bahantkinje; a od 2012. do 2014: Trubadur i Karmen za Festival u Tolentinu, Don Đovani za Festival u Narniju, Livietta e Tracollo za Fondaciju „Brunelo Kučineli“,  organizuje Omaž Kalasovoj i Viskontiju, specijalnu predstavu u vili Lukina Viskontija (na ostrvo Iskju), vodi radionicu sa mlade američke operske pevače u Njujorku. U maju 2015. je režirao Livietta e Tracollo u Mongolskoj narodnoj operi, u Ulan Batoru, a u oktobru Rigoleta za Međunarodni operski festival u Daegu, Koreja. Učestvovao je na međunarodnim festivalima u Francuskoj (Tur i Ruano), Grčkoj (Solun), Španiji (Barselona), Mađarskoj (Budimpešta) i na festivalima u Italiji. Uz režisersku, scenografsku i kostimografsku karijeru, bio je profesor izvođačkih umetnosti i režije na Univerzitetu u Peruđi; dve njegove drame su imale velikog uspeha kod kritike i publike i objavljene su u Pozorišnom magazinu „Sipario“; autor je scenarija za televiziju i filmove; projektovao je i sagradio novi teatar na otvorenom sa 1800 sedišta za Operski festival u Narniju, koji je svečano otvoren Verdijevom Aidom u njegovoj režiji (2006).

ANA ZORANA BRAJOVIĆ
Rođena je 1975. godine u Beogradu. Diplomirala je klavir na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Mirjane Šuice Babić i magistrirala dirigovanje u klasi maestra Jovana Šajnovića. Dobila je Oktobarsku nagradu za dostignuća u muzičkoj umetnosti 1995, kao najmlađi kandidat. Na takmičenju „Boris Hristov“ u Sofiji 2000, osvaja Prvu nagradu za izvođenje i korepeticiju. Za školsku 2003/04. dobija Fulbrajtovu stipendiju u okviru koje se usavršavala na Pibodi (Peabody) konzervatorijumu u Baltimoru, u klasi prof. Gustava Mejera. Od 1. oktobra 1994. je asistent dirigenta, a od 2000/01. stalni dirigent Opere i Baleta Narodnog pozorišta. Kao najmlađi dirigent koji je stao za pult Opere, 1995. je dirigovala Mocartovu Čarobnu frulu. Dirigovala je svetsku premijeru opere o Nikoli Tesli Ljubičasta vatra Džona Gibsona, 2006. Od 2007. do 2012. diriguje tekući repertoar u matičnoj kući, između ostalog i obnove opera Seviljski berberin (2010) i Bal pod maskama (2011). Rosinijevim Seviljskim berberinom je 24. novembra 2011. obeležila 20 godina umetničkog rada. Karijeru je započela 1991. kao pijanista, mnoštvom koncerata u Srbiji i inostranstvu. U Zadužbini „Ilije M. Kolarca“ je 1995. održala promenadni koncert u pratnji Simfonijskog orkestra RTS, kao pijanista i dirigent. Od tada je redovni gost ovog orkestra, sa kojim je 2003. (uz učešće Hora RTS) snimila CD sa svitom Aleksandra Kostića Deus Absconditus. Učestvovala je na koncertu Millenium Stage u Kenedi centru u Vašingtonu. U saradnji sa muzičarima Metropolitena, 2006. je učestvovala na Bruklinškom festivalu muzike u Njujorku. Radila je i u operskim kućama u Baltimoru i Vašingtonu. U saradnji sa Sarajevskom filharmonijom, dirigovala je Žizelu u Narodnom pozorištu u Sarajevu 2011. Od početka sezone 2014/15. je vršilac dužnosti direktora Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.