Orlando
po romanu Virdžinije Vulf, u dramatizaciji Tanje Šljivar, pisac završnog monologa Goran Ferčec
KOLEKTIVNA BIOGRAFIJA UMETNIČKOG TIMA
Umetnički tim predstave Orlando je povezan zajedničkim projektima u polju umetnosti i posebno pozorišta u različitim autorskim konstelacijama: Ilić i Đorđev od 1998, Mirković od 2003, Ferčec od 2005, Marojević i Đerić od 2007, Šljivar od 2012 i Papić od 2018.
Bojan Đorđev reditelj, Siniša Ilić vizuelni umetnik i Maja Mirković kostimografkinja sarađuju u institucionalnom pozorištu i nezavisnim produkcijama, a 2019. su kurirali nastup Srbije na Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna i scenskog prostora. Tanja Šljivar je dramska spisateljica zainteresovana za prakse kolektivnog pisanja kao i različite modele, medije i formate za predstavljanje performativnih tekstova. Goran Ferčec je pisac, dramaturg i saradnik na izvedbenim projektima. Do sada je objavio roman, knjigu eseja i knjigu izvedbenih tekstova. Dijana Marojević je redovna profesorka dikcije, scenskog govora i retorike na Fakultetu dramskih umetnosti. Pored postavke govora u više od 30 pozorišnih predstava, takođe radi i na televiziji i filmu. Čarni Đerić se ostvario na polju glume, savremene igre i kao reditelj i ko-autor brojnih predstava, i kao saradnik za scenski pokret. Luka Papić je filmski reditelj koji se bavi i muzikom kroz projekat mangulicaFM, bend Bicikl i kao kompozitor pozorišnih predstava. Sa autorskim timom prvi put sarađuju Mina Milošević dramaturškinja, i pozorišni reditelj Maksim Milošević, studenti dodiplomskih i master studija Fakulteta dramskih umetnosti.
O KNjIŽEVNICAMA I (NjIHOVIM) NATALNIM KARTAMA
Popularnost romana ,,Orlando: Biografija“, Virdžinije Vulf (Virginia Woolf), i učestalost njegovih adapatacija za film (red. Sali Poter iz 1992. godine), kao i za pozorište (Staatstheater Hannover – red. Lili Sikes (Lily Sikes) i Schaubühne, Berlin – red. Kejti Mičel (Katie Mitchel)) da pomenem samo najpoznatije i najrecentije, svedoči o jednoj neporecivoj osobini ovog romana, koja se često bezrazložno i prelako dodeljuje mnogim književnim i umetničkim delima uopšte – svedoči o njegovoj svevremenosti. Kvir i rodne studije, seksualna revolucija i oslobađanje, te status seksualnosti, ljubavi, privatnog poseda i privatnosti u tehnokratiji, demokratiji, na internetu, i u kasnom kapitalizmu, samo dodatno obogaćuju iskustvo savremenog čitaoca, koji u dodiru sa romanom prvi put objavljenjim 1928. godine može da namaštava i dodaje uvek nove i nove slojeve i zaplete, kao i potencijalne transformacije glavnog i naslovnog junaka-junakinje. Upravo neuobičajena i sveobuhvatna narativna tehnika koju Vulf ovdje upogonjuje – pokušaj pričanja jednog jedinstvenog života koji se proteže na preko 300 godina, tehnika koju je Isidora Sekulić opisala na sledeći način: ,,Samo, plan je širok, nov, ogroman. Ne samo život jednog čoveka kao avantura, nego istorija, čovečanstvo, civilizacija u avanturi“, obećava i podrazumeva već u svom inicijalnom naslovu ,,Orlando: Vita“, neprestanu dvostrukost, zaigranost i misteriju. Vita je istovremeno latinski naziv za biografiju i vlastito ime aristokratkinje, spisateljice, koleginice i ljubavnice Virdžinijine – Vite Sakvil-Vest (Vita Sackville-West), koja je i bila direktna inspiracija za ovo ,,najduže i najšarmantnije ljubavno pismo u istoriji književnosti.“ Pošto se radi o romanu koji ima glavnog junaka-junakinju koji/koja živi preko 300 godina a da nije ostario/-la ni dana, o romanu koji se proteže na dva kontinenta, prateći Orlanda, mladog aristokratu u avanturama od brutalne igre sa odsečenom glavom Mavra, do predaje ružine vodice kraljici Elizabeti, i kao ženu koja živi sa romskim plemenom, pa se udaje za morepolovca, narativni metodi Virdžinije Vulf variraju od lažnog rada sa arhivima i istorijskim podacima, preko spekulacija i pretpostavki, pa do najduhovitijih parodiranja i fikcionaliziranja pojedinih činjenica iz Vitinog života. Ako je Orlando i muško i žensko, i britanski plemić, i neukrotiva žena koja živi bezdomna sa balkanskim Romima, i skoro pa pokorna supruga, i posjetiteljica bordela, i ubica, i pesnikinja i pesnik, onda je astrologija ili niz natalnih karata još jedna moguća metoda posmatranja ovog neobičnog, neponovljivog, fantastičnog i nemogućeg a ipak suštinski i pre svega ljudskog života i iskustva. Prvenstveno astrologija, ali i sve druge u adaptaciji korišćene metode divinacije, gatanja, proricanja i čitanja sudbine za mene su samo još jedan način da se priča ispriča, priča prepuna arhetipa, psihologije, ideja o postajanju – ženom, umjetnicom, ratnikom, suprugom. Pošto je Orlando toliko toga – retko koji bi astrolog ostao ravnodušan na takvu imaginarnu ,,natalnu kartu“ prepunu kontradikcija i nemogućnosti koje se na kraju ipak sve do jedne realiziju. ,,Spiritualni“ i/ili fantastični elementi ne nedostaju ni samom originalu, jer u romanu promena pola je posledica sedmodnevnog sna Orlandovog, potpomognutog mističnom posetom tri gospe: Čistote, Čednosti i Skromnosti, a deo o životu s Romima poziva na romsku metodu čitanja tarota. U generički kreiranoj onlajn analizi natalne karte za Virdžiniju Vulf (vodolija, podznak blizanac, sa mesecom u ovnu) piše: ,,Teško izražavate Vaša osećanja iz dubine duše i srca. Vi ste efikasni, konkretni, i ne previše emotivni. Važno vam je ono što vidite: knjigu sudite po koricama. Vaše ideje se neprestano mijenjaju, reči nestaju, ali ono što ostaje su Vaša dela. “ O ličnosti Vite Sakvil-Vest (riba, podznak u jarcu sa mesecom u raku) na istom čitaču saznajemo: ,,Vaše srce i emocije su vaša pokretačka snaga, i ništa pod milim bogom ne možete da uradite ako ne osećate snažan emotivni naboj (suštinski, reč ,,osećanje“ je esencija vaše psihologije). Morate da volite da biste razumeli, i da osećate da biste preduzeli neku akciju, a gajite i preteranu ranjivost čak i na sopstvenu štetu, protiv čega bi trebalo da se borite.“ Jedna, objekat i muza, opisana je kao sušta emocija, sastavljena od vodenih znakova, ona koja mora da voli da bi razumela, dok druga, kod koje preovlađuju vazdušni znaci, opisuje, objektifikuje, komunicira, ona pak mora da razume da bi volela, da bi volela ona mora da napiše ceo roman, i najduže ljubavno pismo u istoriji! U samom romanu postoje neke namerno postavljene ,,rupe“ i nepoznanice iz Orlandovog života, izostavljeni detalji, koje pripovedačica vickasto i duhovito opisuje pasažima poput ovog: ,,Biograf je sada suočen s teškoćom koju je bolje možda da prizna nego da je zataška. Do ove tačke u pripovedanju Orlandovog života, dokumenti i privatni i istorijski, omogućili su da ispuni prvu dužnost biografa (...) Ali mi smo sada došli do epizode koja nam leži baš duž puta, tako da nema ignorisanja, iako je mračna misteriozna i nedokumentovana tako da za nju nema objašnjenja. Tomovi se mogu napisati tumačeći je; čitavi religijski sistemi zasnovati na njenom značenju. Naša je prosta dužnost da utvrdimo činjenice onoliko koliko su poznate i da pustimo čitaoca da od njih čini što god hoće. “ Ja sam te ,,rupe“ u mojoj adaptaciji ,,popunjavala“ upravo korišćenjem različitih astroloških metoda, ili drugih vrsta vidovnjaštva, proricanja budućnosti ili čitanja prošlosti (poput čitanja sudbine iz pasulja, šoljice kafe, listova čaja ili dlana, tumačenja tarot karata, vlaške magije, hodžinih zapisa itd.). Sve divinacije sam istovremeno tretirala i uz racionalnu i ironijsku distancu, ali i uz najdublju strast i slepu veru, upravo kako sam, kroz perspektive devet individualnih i tri grupna pripovedača, tretirala i junaka-junakinju Orlanda. Jedna od takvih ,,rupa“ ili bolje rečeno slepih mrlja u romanu je i kolonijalna i imperijalistička istorija Velike Britanije. Koliko god da je progresivna po pitanjima roda i rodnih uloga, Vulf toliko ne želi da propita druge Orlandove identitetske karakteristike koje ga čine privilegovanim, te pišući svoju junakinju-junaka dosledno uspostavlja britanstvo kao ideal, suprotstavljen tragovima egzotične drugosti, stavlja britansku kulturu u centar a sve druge kulturološke modele življenja na margine. U mojoj adaptaciji, a naročito u scenama u Carigradu i s romskim plemenom, ovakva se pozicija centra i margine, te sveukupne klasne i rasističke hijerarhije preispituje i obrće – neimenovani turski ljubavnik i Ciganin Rustem svesni su Orlandovih privilegija i sopstvene deprivilegovanosti, ali ironizovanjem, jezičkim bravurama, ovladavanjem naracijom i narativom, te konačno preuzimanjem istorijske perspektive stavljaju sami sebe u centar, a britanskog plemića-plemkinju na marginu priče, a time i na marginu istorije. U različitim adaptacijama koje su mi bile dostupne, osebujan jezik i pre svega romaneskni i literarni ton originala transponovani su u medij pozorišta na različite načine: adaptacija Roberta Vilsona (Robert Wilson) i Darila Pinknija (Darryl Pinckney) je zapravo monodrama, u kojoj se narativne pozicije mijenjaju iz prvog u treće lice, iz jednine u množinu, itd...; u adaptaciji Sare Rul (Sarah Ruhl) u naraciji na sceni smjenjuju se Orlando (koji ponekad o sebi govori u trećem, a ponekad u prvom licu) i hor (sačinjen od neodređenog broja članova i članica oba pola). Za okvir i polazište naše adaptacije, reditelj Bojan Đorđev predložio je 12 scena, i u svakoj od scena po jedan ključni junak ili junakinja iz romana istovremeno postaje i pripovedač ili pripovedačica za tu scenu. U našoj verziji Orlando gotovo ostaje nem (iako obilato učestvuje u odnosima i scenskim radnjama sa svima), žuđen i nepristupačan do epiloga, do poslednje scene i monologa. koji je u odnosu na savremeni kontekst i protok još skoro 100 godina od ,,sadašnjeg“ trenutka Virdžinije Vulf, napisao Goran Ferčec. Poslednja rečenica romana glasi: ,,I začuo se dvanaesti otkucaj ponoći; dvanaesti otkucaj ponoći, utorak, jedanaestog oktobra, hiljadu devetsto dvadeset osme.“, što je referenca na datum objavljivanja romana. U Ferčecovom (i Orlandovom) monologu Orlando za temu svog solilokvija uzima vrijeme i mjesto kao odrednice našeg življenja, kao i odrednice naše takozvane književnosti. Ovakvo višeglasje: autorsko, glumačko i narativno, omogućilo je da se Orlando – kao ljudsko biće ali i kao fenomen, sagleda iz više uglova: iz vizura ljubavnika, ljubavnica, dve kraljice, sluškinja i sluga, pasa, Roma, Turaka, Britanaca, književnika, savremenika i savremenica. U centru mog interesa za pozorišni tekst uopšte stoji interes za monolog, te za naraciju kao pozorišni, a ne samo književni princip, a Bojan Đorđev uvek iznova nalazi najpozorišnija, najkoregrafisanija, najscenskija rešenja za moje tekstove koje je on opisao kao ,,naizgled nepostavljive“. Kejti Mičel je roman ,,Orlando“ opisala kao ,,nepostavljivu zver“. Na početku mog rada na adaptaciji romana ,,Orlando: Biografija“, koleginica i prijateljica Ana Konstantinović izvukla je u jednom tarot čitanju za moju (autorsku, ali i ljubavnu) ,,tadašnju sadašnjost“ kartu – veliku arkanu broj XI – snagu, na kojoj je prikazana žena koja kroti zver. Za mene je to tada bio znak i inspiracija za kroćenje i ove ,,zveri od romana“ i to s velikim spisateljskim zadovoljstvom.
Tanja Šljivar
„STOLjEĆE”
ODLOMCI IZ ORLANDOVOG ZAVRŠNOG MONOLOGA „MRLjA” GORANA FERČECA
„Kao s palube broda ili sa svjetionika vidim drugu stranu, bilo koji trenutak u vremenu, i sebe u vremenu i kažem, zadrži nekako tu bezvremenost ili svevremenost ali je sačuvaj od toga da postane mit, nešto prepoznatljivo što bi lako moglo postati priča. A jedina je istina, najveća istina, da od priče treba bježati jer se uvijek ponavlja, kroz vrijeme uvijek ista, najradije bi čovjeka držala nepromijenjenim, zabijenim u samo jedno vrijeme u samo jednu mogućnost. Priča voli vrijeme. Priča u savezu s vremenom, prokleti je virus. Prenosi se s generacije na generaciju kao loš gen. Kad se nešto ispriča dvaput, već je zaraženo mitom. Treba izbjeći priču da bi se izbjeglo navici života da bude poslušan i da se ponavlja. Treba, dakle, izvrnuti i pobjeći. A da bi se pobjeglo mjestu i vremenu, a može se, treba razvaliti ustaljenu kronologiju stoljeća, desetljeća, godine, tjedna, pomnoženu s visinom, širinom i dubinom. (Obilježja koja stanu u jednu lošu rečenicu s previše zareza.) Treba im podvaliti zakrivljenje. Prijestupne godine. Distorziju. Sve neravno. Sve bez putokaza. Sve džungla koja više izaziva strah nego znatiželju.”
***
„Stoljeće ni po čemu nije po ljudskoj mjeri nego je podvala, konstrukt predug za onoliko koliko tijelo može trajati. Stvoreno za trajanje koje nije ljudsko. Prevelika knjižnica koja se ne može pročitati. Svaki je život prekratak za stoljeće, i unatoč tome, i dalje ga svojata i dalje mu hoće ugoditi. Ugađamo stoljeću kao pas vlasniku. Puštamo da nas vodi i istovremeno planiramo kako bismo ga pripitomili. Tepamo mu, naše divno stoljeće, naše strašno stoljeće, naše stoljeće napretka, naše stoljeće propasti. Masiramo njegova ramena ne bi li smo ga udobrovoljili. Ugađamo njegovom nasilnom karakteru u nadi da nam neće odvaliti šamar. A onda nam odvali šamar. Pa još jedan šamar. Sto godina šamara. Jer nas drži kao taoce. Jer se ne usudimo pogledati izvan njega, naučiti brojiti dalje od sto. Ti, naše, drago stoljeće. Pljas. Šamar. Stoljeće je podvala. Zato mu treba doskočiti. Samo iskoračiti iz njega. Slomiti mu jedinicu i dvije nule kao kičmu. Treba mu podvaliti sve što mu jedan život može podvaliti. Podvaliti mu lijenost. Podvaliti mu zaborav nakon žestoke pijanke. Duge šetnje s kontinenta na kontinent. Pjevanje revolucionarnih pjesama. Puno jebanja u interijeru i eksterijeru. Spavanje danju. Dekadenciju noću. Posjedovanje dvorca. Spremnost da se dvorac izgubi ili da ga preuzme narod. Pisanje drvenom olovkom. Započinjanje stvari bez namjere da se dovrše. Podvaliti mu giljotinu umjesto bicikla. Podvaliti mu virus i putovanje samo s ruksakom na leđima. Švercanje u javnom prijevozu. Rušenje vlasti. Treba biti tvrdoglav. Ne ispisati ime na vratima stana. Sakriti adresu. Isključiti satelitsko navođenje. Popeti se na hrast prije nego shvatiš da se bojiš visine. Hraniti tuđe mačke. Uvijek tražiti veće honorare. Ponavljati da je društvena klasa poput plastike, ekološko-egzistencijalni problem koji će nas doći glave. Pješačiti između gradova. Izbjegavati Europu. Ostavljati prevelike napojnice u kavani. Krasti knjige koje neće biti pročitane. Ne pristati na brak. Odbijati vjernost. Odbijati baš sve što bi moglo nalikovati ucjeni. Napustiti roditeljsku kuću čim prije. Silovati vlastitu majku i ubiti vlastitog oca. Ili ubiti majku i silovati oca. Simbolički. Spaliti nasljedstvo. Doslovno. Gurnuti ženski prst u muško dupe. Gurnuti tri prsta. Opijati se vinom. (Sad nam se mit već opet prišuljao. Kad velika priča dođe preblizu treba je udariti nogom.) Slušati glazbu koja je ostala nedovršena. Bilježiti imena ljubavnika i ljubavnica na fasadi. Ne pristati na istinu kao neupitnu kategoriju, ili još gore, moralnu kategoriju. Držati istinu dalje od umjetnosti. Uvijek sa sobom nositi pločice za igru domina. Zapisivati snove. Zaobilaziti centar grada. Tvrditi da je umjetnost najvažnija stvar na svijetu. Uzgojiti ananase na stablu. Naučiti određivati vrijeme prema položaju sunca i mjeseca. Čitati Brehta. Citirati Marksa i Spinozu. Dovesti konačno boga njegovom kraju. Pogriješiti u imenovanju vlastitog roda. Ukinuti zastrašujući sadizam koji nosi riječ sudbina. No longer trapped by destiny. Zagledati se ljudima u lice. Ući pijan u ve-ce spola kojim nisi označen i pogledati se u ogledalo. Izaći u noć kao netko drugi. Grubih gesti koje su postale nježne. Svrhovitih pokreta koji su postali nesvrhoviti. Govoriti o tijelu kao o nečemu dobrom. Poslati nekome dikpik. Započeti razgovor s neznancem. Shvatiti bitnu vezu između drveća, ptica i čovjeka, ali ne postati prorok ili prosvjetitelj. Nikada ne reći (nakon što shvatim što je sve stoljeće od mene očekivalo da budem i što još očekuje), nikada ne reći I think the spirit of this century has finally taken me and broken me. Stoljeću treba podvaliti iskustvo koje neće moći prisvojiti, podvaliti mu znanje koje neće moći iskoristiti, unovčiti, prodati, preprodati, pretvoriti u zlato. Nestajati i ponovno se pojavljivati na mjestima na kojima me nitko ne očekuje. Postaviti milijun pitanja. Potopiti nekoliko brodova za prijevoz robe. Kupovati samo gotovinom. Ili krasti. Svakom stoljeću treba otvoriti prozore i napraviti propuh koji će raskužiti ustajao kabinet čuda, razbucati špil tarot karata ciganina Rustema el Sadija, srušiti tintu s guščjim perom, otpuhati krinolinu kao balon i zguliti egzotične tapete s profilima maurskih glava i tropskih ptica za zidova tristo šezdeset i pet soba, salona, stanova, hodnika kojima se šunjaju kraljica Elizabeta, ruska princeza Saša, pregladni pjesnik Nik Grin koji ne stiže jesti od pričanja o sebi, norveški vipeti i agresivni mastifi koji ne vole pjesnike, rumunjska nadvojvotkinja koja, kad joj dođe, podigne haljinu, čučne i piša u dvorištu, neimenovani turski ljubavnik koji ispaljuje rakete u noć, nevidljive gospe čednosti i čistote, ali ne i skromnosti, koje prate stisnute butine kraljice Victorije, Šelmerdin čija kosa i brodovi samo čekaju povoljni vjetar. Sve mrtvaci od kojih nitko više ne može disati. Ljubimci stoljeća. Takvi poput njih danas se štrihaju u prvom čitanju. Crvenom olovkom. Stoljeće treba natjerati da konačno zanijemi kao Madame di Defand nakon što je pedeset godina neprestano govorila. Ili da se pretvori u ono u što će se ionako pretvoriti, u sliku. Jednu jedinu sliku. Od koje zastaje dah. Koja je to slika koja ušutkuje brbljivost stoljeća, koja ga tjera da se sažme, da se odrekne svoje klasne ljubavi prema odabranima, da razbije midl klas bluz (middle class blues) ugodnog življenja, da se osvrne i pogleda sranje koje ostavlja za sobom. Ako je pokušam opisati, ne podsjeća ni na što, ni sa čim usporediva. Priđem bliže. Mogla bi biti pitomi engleski pejzaž, ali nije. Još korak bliže. Mogla bi biti Bospor u maglovito jutro, ali nije. Mogla bi biti norveški glečer u doba zimskog solsticija. Napravim korak. Ili ušće dviju rijeka u sumrak gledano oligarhijskim pogledom odozgo. Ali nije. Ili pjena oko rta Horn. Napravim korak. Možda je samo papir preko kojeg je netko prolio tintu, a papir je od mrlje posivio i napravio geografsku mapu novog svijeta. Priđem bliže. Možda je mrlja nafte na pučini. Možda je kit u stanju mirovanja. Možda je borova šuma. Napravim korak. Možda je tapeta u salonu iscrtana gusto isprepletenim biljkama koje rastu samo u kolonijama. Možda je ispucao asfalt. Ili žvrljotina na zidu koju je nemoguće pročitati. Još jedan korak. Možda je kora Orlandovog hrasta. Sljedećim se korakom približim dovoljno da sva moguća čitanja slike iščeznu i ostane samo ono što slika jest, obična mrlja koja predstavlja samo mrlju. Ništa osim mrlje. Obratim se osorno stoljeću, s prezirom prema njegovoj ograničenosti (sad postaje baš osobno), bez tepanja kažem stoljeću da mi da neki mig, neki smjer o tome kako dvije hiljade i dvadesete čitati sliku u koju ga silom hoću pretvoriti. Tišina. Stoljeće šuti. Osvećuje se za podvale. Napravim još jedan korak koji me sasvim približi slici i koji mi pokaže da svaka mrlja u mrlji u mrlji u mrlji u svojem najsitnijem detalju postaje jedno lice. Lica vidljiva tek kad se čovjek približi toliko da ne vidi ništa oko sebe, nego samo površinu slike, kad izbriše sav okolni svijet. Nepoznata lica koja me natjeraju da ostanem tako nepomičan i pomislim na sve što sam bio ili mogao biti, svi oni ili sve one koje podla stoljeća neprestano koriste i iskorištavaju, a da im zapravo ne nude ništa. Iskorišteni. Prostitutka Neli, maratonac kojeg srce izdaje na cilju, bezdomnik nakon potresa, dječak nalakiranih noktiju koji vozi bicikl u tiho poslijepodne neke puste ulice nekog provincijskog grada, pas na lancu u stražnjem dvorištu, zaboravljeno dijete, nepismeni narodni pjesnik, kasapin koji plače, glumica vječno sporednih uloga, Kinez na izgradnji mosta, onaj koji hrani golubove jer nema koga drugoga hraniti, romsko pleme s Balkana, nadničar u berbi graška, pisac koji pristaje na sudbinu pripadnosti malom jeziku, vozač školskog autobusa koji nema svoje djece, izbjeglica koji neprestano prelazi granice i koji nakon što ga vrate opet prelazi i opet prelazi i drobi stoljeće kao grumen vlažne soli. Stoljeće lica koja ne govore ali se kreću, podvaljuju, rade, prelaze i u tom kretanju tu mrlju što se na početku nije dala razaznati pretvaraju u oluju, u val, u lavinu koja mete sve pred sobom.”
VIRDžINIJA VULF: BIOGRAFIJA
„Biograf je sada suočen sa teškoćom koju je bolje možda da prizna nego da je zataška.“
„Orlando“, Virdžinija Vulf
Za razliku od neposrednog pristupa Viti Sakvil-Vest i spisateljskog genija koji je Virdžiniji Vulf omogućio da uhvati neuhvatljivu orlandovsku ličnost i da od jedne istorijske figure napravi višedimenzionalni svevremeni književni lik, biograf ove skromne biografije moći će da ispuni samo „prvu dužnost biografa, koja je da klipše, ne gledajući ni levo ni desno, neizbrisivim stopama istine; nezaveden cvećem; ne obazirući se na senku; samo metodično“.
„Naša je prosta dužnost da utvrdimo činjenice onoliko koliko su poznate i da pustimo čitaoca da od njih čini što god hoće.“
Adelin Virdžinija Vulf (Virginia Woolf, rođena Stiven (Stephen), 1882–1941) bila je engleska autorka romana toka svesti i brojnih eseja, među kojima su i oni u kojima je postavila osnove feminističke književne kritike. Budući da je ženama u njeno vreme pravo na obrazovanje bilo ograničeno i u velikoj meri nedostupno, školovala se najpre kod kuće, uz veliku pomoć biblioteke svog oca, koji joj je dozvoljavao da čita šta god želi, i uz pomoć poznanstava njene braće, koja su, budući da su bili muškarci, smeli da pohađaju Univerzitet u Kembridžu. Svoje formalno obrazovanje stekla je na Kraljevom koledžu u Londonu na „Odeljenju za dame“, gde je studirala istoriju, grčki, latinski i nemački jezik. Na fakultetu je ostvarila značajna prijateljstva sa svojim mentorkama, koje su bile istaknute feministkinje tog vremena, poput Klare Pater i Dženet Kejs, koje su se borile za dostupnost visokog obrazovanja ženama i koje su ostvarile značajan uticaj na Virdžinijine političke stavove. Iako njeni roditelji nisu gledali blagonaklono na formalno žensko obrazovanje, njen otac ju je podržavao u njenoj spisateljskoj karijeri, s obzirom na to da je pisanje smatrao uglednom profesijom za žene, za šta su u velikoj meri zaslužne Virdžinijine prethodnice – Džejn Ostin i sestre Bronte. Međutim, viktorijanska klima ipak nije bila povoljna za žene, pa ni za žene spisateljice; Virdžinija je opisuje rečima: „Društvo je u to vreme bilo savršeno kompetentna, savršeno samozadovoljna, nemilosrdna mašina. Devojka nije imala šanse protiv njegovih kljova. Nijedna njena druga želja – na primer, da crta, ili da piše – nije mogla biti uzeta za ozbiljno.“ Virdžinija pokazuje jasan kritički stav prema viktorijanskoj eri u svojim delima, pa i u „Orlandu“, kritikujući društvo iz salona Madam di Defand kao hor viktorijanskog javnog mnjenja. Za razliku od izveštačenog salona Madam di Defand, Virdžinija je početkom dvadesetog veka imala svoje slobodoumno salonsko društvo – Blumzberi grupu, sastavljenu od njenih prijatelja, pisaca, filozofa, slikara, koji su zajedno studirali i živeli blizu jedni drugih u Blumzberiju u Londonu. Njihovi stavovi bili su feministički, pacifistički i seksualno liberalni. Doroti Parker je o ovoj grupi rekla: „Živeli su na skverovima (square – kvadrat (engl.)), slikali u krugovima i voleli u trouglovima.“ Međutim, Virdžinija je počela i ovo društvo da smatra suviše intelektualnim i skeptično odanim racionalizmu, te se na neko vreme pridružila grupi Neo-Pagana svog prijatelja Ruperta Bruka, koja je za cilj imala praktikovanje socijalizma, vegeterijanizma i nudizma. Uprkos preziru koji je osećala prema braku, Virdžinija se udala za Leonarda Vulfa, koga je opisala kao „siromašnog Jevreja“ (penniless Jew), a koji je bio socijalista i istaknuti član Laburističke partije. Uprkos tome što je prvi put odbila njegovu bračnu ponudu, Virdžinija i Leonard su se voleli i čak živeli srećno do kraja života – prema Virdžinijinim rečima u svom oproštajnom pismu pred samoubistvo, posvećenom njemu – „Mislim da dvoje ljudi nije moglo biti srećnije nego što smo to bili mi.“ Bračni par Vulf osnovao je sopstvenu štampariju – Hogart izdavaštvo (Hogarth Press), u kojoj je Virdžinija objavljivala sopstvena dela. Međutim, štamparija bi bankrotirala da nije bilo Vite Sakvil-Vest, popularne i cenjene spisateljice onog vremena koja je izdala nekoliko romana u Hogart izdavaštvu kako bi pomogla Vulfovima. Vita Sakvil-Vest bila je Virdžinijina ljubavnica i dugogodišnja prijateljica, kojoj je Virdžinija posvetila svoj roman „Orlando“. Vitin sin Najdžel Nikolson piše o „Orlandu“: „Efekat Vite na Virdžiniju je ceo sadržan u Orlandu, najdužem i najšarmantnijem ljubavnom pismu u književnosti, u kome ona istražuje Vitu, tka je u vekove i van njih, baca je od jednog do drugog pola, igra se sa njom, oblači je u krzno, čipku i smaragd, zadirkuje je, flertuje sa njom, spušta veo magle oko nje.“ Od poznanstva sa Vitom počinje Virdžinijin najplodniji spisateljski rad, budući da ju je Vita ohrabrivala da piše i ubeđivala da je pisanje lek za njeno mentalno zdravlje, a ne izvor njenih psihičkih problema, kako su je otac i njegov doktor ubeđivali od njene adolescencije, savetujući joj da se bavi iscrpljujućim fizičkim aktivnostima, poput baštovanstva, kako bi uspostavila balans sa „preteranim razmišljanjem“ i pisanjem, za koje su verovali da joj šteti. Virdžinija je imala bipolarni poremećaj ličnosti, koji se odlikuje maničnim, produktivnim fazama u kojima bi stvarala, i depresivnim, u kojima je doživljavala nervne slomove i dvaput pokušala samoubistvo, da bi se na kraju ubila utapanjem u reci Uz 1941. godine u svojoj 59. godini. Virdžinijini nervni slomovi počeli su u njenoj mladosti, nakon smrti njenih najbližih članova porodice – kad je imala trinaest godina, umrla joj je majka, nedugo zatim i starija sestra Stela, koja joj je bila najveći uzor, a ubrzo i otac. Međutim, njen biograf, Kventin Bel, ističe da je mogući razlog za Virdžinijino narušeno mentalno zdravlje seksualno nasilje koje su ona i njena sestra Vanesa doživele u svom detinjstvu i adolescenciji, posebno nakon smrti svojih roditelja, od svoje polubraće Džordža i Džeralda Dakvorta, prvi put kada je Virdžinija imala šest godina. Virdžinija opisuje ove događaje: „Stare gospođe Kensingtona i Belgravije nikada nisu saznale da Džordž Dakvort nije bio samo otac i majka, brat i sestra tim jadnim Stivenovim devojčicama; on je takođe bio njihov ljubavnik.“ Ipak, čini se da je Virdžinija sama razumela uzrok svoje bolesti koji obuhvata i seksualno nasilje koje je preživela, posmatranje pisanja kao štetnog rada za ženu i neadekvatne psihijatrijske prakse, koja je, kao i sve ostalo, bila ogrezla u patrijarhat (ne tako davno pre Virdžinijinog vremena, čitanje romana navodilo se kao razlog za „žensko ludilo“ i za zatvaranje žena u psihijatrijske institucije). Taj uzrok je, naravno, opresija žena u patrijarhalnom društvu. U eseju „Sopstvena soba“ („A Room of One’s Own“, 1929), koji se smatra osnovom feminističke književne kritike, Virdžinija ističe – da je Šekspir imao sestru jednako genijalnu kao on, „ona bi zasigurno poludela, upucala se, ili skončala u nekoj usamljenoj kolibi van sela, poluveštica, polučarobnica, kao izvor straha i meta podsmeha“; i još: „Kad, međutim, neko čita o veštici ili o ženi koju su zaposeli đavoli... onda mislim da smo zapravo u priči o izgubljenoj spisateljici, o potisnutoj pesnikinji, o nekoj nemoj i neslavnoj Džejn Ostin.“ U „Sopstvenoj sobi“, kao i u eseju „Tri gvineje“ („Three Guineas“, 1938) Virdžinija pažljivo analizira razloge za mali broj spisateljica, ističući činjenicu da je ženama uskraćena ekonomska moć, kao i pristup visokom obrazovanju. „Žena mora imati novac i sopstvenu sobu, ako želi da piše fikciju,“ kaže Vulf.
U duhu svojih mentorki, Virdžinija kao jednu od najznačajnijih borbi vidi borbu za obrazovanje dostupno ženama: „Kad zna da čita, postoji samo jedna stvar u koju je možete naučiti da veruje – u sebe“, ističe u svojoj kratkoj priči „Ponedeljak ili utorak“ („Monday or Tuesday“, 1921). Sami likovi Virdžinijinih romana slikaju portret žene koja treba da se oslobodi ili oslobođene žene, od depresivne domaćice Gospođe Dalovej, do neverovatnog, svemogućeg, androginog Orlanda. Virdžinija vešto spaja ideju o feminističkoj svesti i oslobođenju žena od istorijskog ropstva patrijarhatu („… jer mislimo unazad, kroz svoje majke, ako smo žene.“) sa idejom o oslobođenju od roda (“Fatalno je biti čisto i jednostavno muškarac ili žena: treba biti žena-muškarac, ili muškarac-žena.” „Sopstvena soba“) zbog čega se smatra ključnom figurom feminističkog pokreta, koji je sedamdesetih godina uzdiže u svoj kanon, ali i kvir pokreta, čime pokazuje suštinsku vezu između ženskog i LGBT oslobođenja. Vulf je takođe aktivno zastupala pacifističke i antifašističke vrednosti, a uspevala je da ostvari kritički odnos prema sopstvenim privilegijama u svom eseju „Jesam li ja snob?“ („Am I a Snob?“, 1936) u kome je zaključila da jeste elitistkinja i snob, međutim, uspevala je da se bavi kritikom kolonizacije, britanskog imperijalizma i nacionalizma, kao i rasizma, što je posebno vidljivo u „Orlandu“, za šta možda možemo pretpostaviti da je uticaj njenog socijalistički opredeljnog politički aktivnog supruga. Virdžinijini najpoznatiji romani su: „Putovanje brodom“ („The Voyage Out“, 1915), „Gospođa Dalovej“ („Mrs Dalloway“, 1925), „Ka svetioniku“ („To the Lighthouse“, 1927), „Orlando“ („Orlando: A Biography“, 1928), „Talasi“ („The Waves“, 1931), „Flaš: biografija“ („Flush: A Biography“, 1933), „Godine“ („The Years“, 1941) i „Između činova“ („Between the Acts“, 1941). Prozu Virdžinije Vulf odlikuje izrazita liričnost kojom slikovito dočarava vizuelne i zvučne impresije, obogaćene neobičnim sistemom metafora koji je povezan sa glavnim motivom radnje. „I zaustavljajući se daleko, bez daha, ona reče, lagano dahćući, da je on kao božićna jelka sa milion sveća (onakva kakvu oni u Rusiji imaju), okićena žutim kuglama; užarena; može da osvetli celu ulicu; (tako se to može prevesti) jer je sa blistavim obrazima, tamnim kovrdžama, ogrtačem crnim i grimiznim, on izgledao kao da gori sopstvenim zrakama, od lampe zapaljene iznutra.“
„Orlando“, Virdžinija Vulf
Romani Virdžinije Vulf označavani su i kao eksperimentalni, budući da ona odstupa od klasične forme pričanja priče, još više od pričanja „velike priče“. Narativ njenih romana ne sadrži naročite događaje; radnja koju Vulf stavlja u fokus se pre može opisati kao banalna, obična, ordinarna, svakodnevna. Čak je i fantastični „Orlando“ u suštini jedan životopis, niz događaja i susreta u životu jednog aristokrate. Međutim, ovakvu radnju ona poput Čehova prelama kroz prizmu vrlo razrađenog i dubokog psihološkog toka svesti protagoniste, tako da se svakodnevni događaji tako oneobičeni mogu sagledati iz drugačije perspektive, te se lično konačno može prepoznati kao političko, i najveći tihi ali fatalni unutrašnji sukobi junaka mogu naći svoje razrešenje. Svoju liričnost Vulf koristi upravo kao način da ostvari poetsku viziju u ordinarnom. Svojim delima davala je glas potlačenima, onim koji vode male, obične živote i onima koji ostaju u senci istorije, onima koji nikada nisu bili „mezimci stoleća“, „svi oni ili sve one koje podla stoljeća neprestano koriste i iskorištavaju, a da im zapravo ne nude ništa“ („Orlando: završni monolog „Mrlja““, Goran Ferčec).
priredila: Mina Milošević
REČ DRAMATURGA
Orlando i Ne-Orlando:
Prevazilaženje drugosti
Kolonijalistička politika zaljubljivanja
„Orlando“ Tanje Šljivar adaptacija je istoimenog romana Virdžinije Vulf, najdužeg ljubavnog pisma u istoriji književnosti, koje je Vulf posvetila svojoj ljubavnici Viti Sakvil-Vest već samim naslovom: „Orlando – Vita“, pri čemu „vita“ referiše na ime Sakvil-Vest, ali i na termin – biografija, budući da u ovom romanu autorka pokušava da uhvati i opiše Orlandovu/Vitinu ličnost opisujući njegov/njen život kao život plemića koji živi preko trista godina, a da nije ostario ni dan, koji promeni pol, ali mu se ličnost nimalo ne promeni, u koga su svi zaljubljeni, ali koji jedino ceo život traga za svojim pisanjem. Pokušavajući da opiše Orlandovu ličnost, pripovedač(ica) kao da pokušava da odgonetne šta je to u njoj što je toliko magnento i zašto je jedna takva ličnost predmet zaljubljivanja.
„On – jer nije moglo biti sumnje u njegov pol, iako je moda onog vremena radila na tome da to maskira – je baš odsecao glavu Mavra, koja se ljuljala sa krovne grede.“
„Orlando”, Virdžinija Vulf
Tanja Šljivar u svojoj dramatizaciji otvoreno politizuje ovu priču postavljajući je u jasan teorijski okvir – ovo je priča o aristokrati, bogatom kolonizatoru koji je privilegovan svojom klasom i rasom, „britanstvom“. On neretko putuje i isprobava „egzotične” kulture aproprijacijom života potlačenih, egzotizovanih, pa tako, kao bela žena, avanturistički odlazi da „okusi slasti istoka“ u Carigradu, koji je egzotika u odnosu na njegovo britansko civilizacijsko nasleđe, ili pak živi sa romskim plemenom kad joj malo treba da se oseća kao da je „slobodnog duha“, ali su ovi njeni izleti samo epizode nakon kojih se uvek vraća ušuškanoj bezbednosti svog britanstva i sopstvenih klasnih privilegija. „Orlando je imala taj luksuz da se bavi identitetskim politikama“, kaže lik Rustema Ciganina o svojoj ljubavnici. „Ona bi uvek mogla da bira trenutke u kojima je pristajala da bude diskriminisana kao jedna od nas, trenutke kad bi malo da ponese breme bivanja obojenom, a lako, najlakše bi se tog bremena u bilo kom trenu otresla kad bi joj postalo preteško, naporno ili samo dosadno od, recimo, puke opčinjenosti prirodom.“ Likovi ove drame, mnoga pripovedačka lica u ulozi biografa, svojim monolozima, pokušavaju da opišu Orlanda i da utvrde identitet te fatalne, magnetišuće i neuhvatljive pojave. Međutim, postaje jasno da je Orlandov identitet neuhvatljiv upravo zbog njegove višestrukosti – Orlando je i muškarac i žena, i bik i škorpija, dionizijska dvostruka ličnost u čiju čast se održava ova pozorišna izvedba. Svi Orlandovi pripovedači i pripovedačice, ljubavnici i ljubavnice, samo su bahantkinje u transu erosa koje pokušavaju da utvrde Orlandov identitet poredeći ga sa svojim, svi oni su samo karikature roda, označene kao „Drugi“, kao „Ne-Orlando“.
„Šta vam kaže vaše ogledalo? Zar vas ne posmatra uvek neko drugi iz njega? Tog drugog i tražimo kada se, rijući kroz tuđa tela, udaljavamo od sebe.“
„Kvartet”, Hajner Miler
„Tako nešto poput biti Britanac, biti beo, ne može da postoji ako nema u odnosu na šta da se odredi, a u ovom slučaju, lord je mogao lako da se odredi u odnosu na upravo odsečenu glavu [Mavrovu].“
„Orlando”, Tanja Šljivar
Tako, ova drama spaja dva najveća sukoba iz istorije i „muških“, političkih, vojničkih, borbenih i „ženskih“, romantičnih, melodramskih žanrova – sukob osvajača i roba i sukob objekta zaljubljenosti i zaljubljenog subjekta, i razigrava ono što nam je svima bilo na vrh jezika – u osvajačkom, kolonizatorskom svetu i sama ljubav se konceptualizuje kao osvajanje, i proces ljubavne kolonizacije izgleda mučno koliko i proces političke kolonizacije. Svi Ne-Orlando likovi pate za Orlandom videći u njemu ono što im „nedostaje“, ono po čemu su od njega „manje vredni“, pa tako stara kraljica Elizabeta u njemu vidi svoju mladost, ruska princeza Saša u njemu vidi zapadnu civilizaciju u odnosu na koju je ona varvarka, pesnik Nik Grin u Orlandu vidi novac i status plemića, rumunska Nadvojvotkinja, a kasnije rumunski Nadvojvoda, u oba slučaja karikature roda, sa pojačanim feminitetom „gospođe“ i pojačanim maskulinitetom „mladoženje“, u njemu/njoj vide svoju monogamnu sudbinu sa jasnim ulogama tipa muško-žensko, Neimenovani turski ljubavnik u njemu vidi civilizaciju u odnosu na svoj Orijent, Rustem Ciganin u njoj vidi belkinju, višu klasu, Madam di Defand i njeno društvo iz salona u Orlando vidi intrigu, zanimljivost, zagonetku koja je u potpunoj suprotnosti sa njihovim dosadnim snobovskim životima, prostitutka Neli u Orlando vidi prvu osobu pred kojom može da skine svoju masku ženstvenosti (pa i brušalter kao njen simbol) i da prestane da bude dehumanizovano telo u praznim seksualnim odnosima sa mušterijama koje su joj poprilično odbojne, blago rečeno, a Šel u Orlando vidi svoju srodnu dušu – osobu suprotnog pola koja je jednako pomalo njegovog roda koliko je i on njenog. Međutim, Orlando Ne-Orlanda u svakoj narednoj sceni ostavlja sve više zbunjenim svojom samoživošću i nestalnošću. Tragajući za svojim pisanjem, suviše je zauzet da odigra ulogu koja mu je rođenjem pripisana – on ne pokazuje mnogo interesovanja za tim da igra aristokratu, gospodara, muškarca, osvajača, iako je svaki Ne-Orlando lik uvek spreman da ga dočeka očekivanom komplementarnom ulogom osvojenog. Kada kraljica Elizabeta padne u trans žalosti zbog toga što je uhvatila Orlanda kako se ljubi sa drugim devojkama, Orlando joj sasvim smireno napiše oproštajno pismo bez reči koje je ostavi bez reči. Iz neočekivanog bega od rodne uloge proizilazi komičnost ovog komada i njegov potencijal za oslobođenje od rodnih uloga, od patrijarhata i klasnog društva – od svakog vida kolonizacije i porobljavanja. Kroz razigranost i višestrukost motiva rodnih performansa, lik čovečanstva dat u nedefinisanom, androginom Orlandu prevazilazi odnose dominacije i stupa u odnose egalitarnosti. Od strašne determinisanosti koju nosi reč „sudbina“ Orlando u svom završnom monologu (autor: Goran Ferčec), kada konačno nađe svoj glas, kaže: „Stoljeće je podvala. Zato mu treba doskočiti. Samo iskoračiti iz njega. Slomiti mu jedinicu i dvije nule kao kičmu.“ I dodaje u svoj recept za oslobođenje: „Čitati Marksa i Spinozu,“ referišući time na ukidanje klasnog društva i zamenu autoriteta crkve i Boga panteističkim viđenjem božje sile. Dok Ne-Orlando traži božanstvo u Orlandu, koji mu je klasno nadređen, u svetu u kome je Bog izmišljen da opravda klasnu podelu i hijerarhije koje iz nje proizilaze svojom pozicijom na vrhu te hijerarhije, Orlando, pak, traži božanstvo u prirodi i umetnosti, i pokazaće se da bog za Orlanda jeste višeglasje kolektiva, svih glasova koji čine stoleće i čovečanstvo. Postaje jasno – drugost je način održanja klasnog društva i poretka „stoleća“. Svako zaljubljivanje je, prema tome, težnja da se prevaziđe drugost; da se izađe iz usko ograničene, potlačene pozicije; da se ukinu kategorije; da se bude slobodan; da se pomoću fatalno privlačne figure od patrijarhata dođe do režima ljubavi, kao u istoimenoj drami Tanje Šljivar koju je režirao takođe Bojan Đorđev.
ŽENSKIM GLASOM DO OSLOBOĐENjA OD RODA
Jednom kada je najmistifikovanija od svih stvari na ovom svetu – seks – demistifikovana i politički rastumačena, ispod maglovite priče o zaljubljivanju jasnije prodire priča o ženskom pisanju, ili čak – o traženju glasa čovečanstva. „Orlando“ se smatra jednim od najvažnijih romana upravo jer govori o istoriji ženskog pisanja, koji je napisala jedna od najvećih spisateljica i koji se eksplicitno bavi temom roda.
Otkako je sveta i veka, ili bolje reći, otkako je patrijarhata i klasnog društva, ili kako kaže Orlando – otkako je „stoleća“, zna se šta je muško, a šta žensko. Sve na ovom svetu dolazi u binarnostima, od plavih i roze čarapa za bebe do pomenute podele dramskih žanrova: politički žanrovi za mušku publiku, ljubavni za žensku, pri čemu se prva kategorija češće veliča, a druga se, posebno u ova vremena u kojima bezosećajnost postaje moda, u gorem slučaju smatraju kičem, a u najboljem slučaju „gilti pležrom“. Spisateljice, uprkos feminističkoj i seksualnoj revoluciji i navodnom otvaranju i/ili preispitivanju kanona, i dalje traže svoj glas. Simon de Buvoar na prvim stranama „Drugog pola“ govori o spisateljici koja je odbila da bude objavljena zajedno sa drugim spisateljicama, nego je povukla sve veze preko svog muža kako bi bila objavljena sa drugim muškarcima, jer je smatrala da jedino na taj način može biti uvažavana kao pisac. Spisateljice su predmet podsmeha – sama reč spisateljica u srpskom jeziku i dalje ima pežorativnu konotaciju i žene to osećaju i iz istog razloga ne žele da se identifikuju sa nečim što je ismejano i označeno kao bezvredno. Zato često idu lakšim putem i identifikuju se sa muškarcima. Ostavimo po strani koliko je spisateljica dobilo NIN-ovu nagradu – koliko je romana koje je dobilo NIN-ovu nagradu imalo protagonistkinju, a ne protagonistu? Zanemarljivo malo. Jer žene, kako Lana Bastašić kaže, znaju da veliki romani obično ne počinju rečenicom: „Probudila sam se u osam ujutru“, nego rečenicom: „Probudio sam se u osam ujutru“, i, svesno ili nesvesno, identifikuju se sa muškim subjektom, da bi se mogle osloniti na mušku istoriju pisanja koja je stavila u drugi plan žene, kojima je najpre bilo onemogućeno da se školuju, pa zatim da objavljuju, pa potom da misle da su im dela vredna čitanja.
Virdžinija Vulf zato domišljato počinje svoj roman o istoriji ženskog pisanja i traženju ženskog glasa u muškom rodu – protagonista ove biografije je Orlando – plemić koji živi trista godina i nije ostario ni dan, u koga se svi zaljubljuju, a koji jedino želi – da piše. Tako i drama Tanje Šljivar počinje jednom jasnom determinišućom zamenicom: „On.“ Međutim, Vulf svojim maestralnim potezom nasred romana promeni pol Orlanda i nastavi dalje kao da se ništa nije desilo – Orlandova ličnost ostaje nepromenjena, menjaju se samo materijalne okolnosti koje ga snalaze. Kao žena, nema pravo nasleđivanja, te je obavezna da se upusti u bračno tržište na kome će kraljica Viktorija, kraljica venčanja, patrijarhata i kolonizacije, morati da joj obuče sve krinoline i korsete koje žene moraju da obuku i da je obuči svim veštinama koje žene moraju da znaju (kao što je predenje na vretenu) da bi se označile kao vredna roba na bračnom tržištu.
Međutim, Orlando uporno nastavlja da piše svoju poemu „Hrast“, posvećenu prirodi, posvećenu svetu, posvećenu svim čudnim društvenim odnosima kojih se nagledala i koje treba prevazići. Pretposlednje rečenice romana glase – „To je guska! Divlja guska!“, koje Orlando izgovara zagledana u nebo, i koje označavaju nikad napisano Vitino remek-delo. Virdžinija je jednom prilikom izjavila da misli da je Vita prosečan pisac, ali je odlučila da umesto nje napiše delo koje će postati ta neuhvatljiva divlja guska i neuhvatljiva Orlandova ličnost čije je hvatanje zabeleženo poslednjom rečenicom romana koja stoji za datum objavljivanja: “I začuo se dvanaesti otkucaj ponoći; dvanaesti otkucaj ponoći, utorak, jedanaestog oktobra, hiljadu devetsto dvadeset osme.” Međutim, u ovoj dramatizaciji Orlando na kraju ipak dobija svoj glas i istorijsku pravdu i kada počne da govori u svom finalnom monologu, kaže nam svoj recept za oslobođenje čovečanstva, a taj recept je upravo – nemati recept; bežati od recepta i bežati od „velike priče“.
Glas oslobođenja čovečanstva može se čuti samo kada i žene konačno dobiju svoj glas, i tek u spojenoj vizuri muškaraca i žena možemo naslutiti kompleksnost sveta i osloboditi se njegovog najvećeg okova – roda. Rediteljskom intervencijom, Orlanda igraju i muškarac i žena, te se time i muškarci i žene oslobađaju okova svojih rodnih uloga i pokazuju nam da je oslobođena androgina vizija Orlanda univerzalni ideal čovečanstva, i da je Orlando upravo – „everyman“ – svaki čovek. Kako reditelj predstave, Bojan Đorđev, ističe: „Orlando mora da postane žena da bi postao čovek,“ – mora da proživi patnju i ulogu potlačenog da bi razumeo ovaj svet i postupao plemenito u njemu. Orlando žena – s druge strane – mora da nađe svoj glas i mora da piše i da nadomesti vekove marginalizovanosti ženske strane istorije. Prva Orlandova promena predstavlja njegovo nalaženje glasa – prelazak iz ćutanja u govorenje, iz stanja objekta u stanje aktivnog subjekta koji menja svet svojim rečima.
Ipak, najveća Orlandova promena jeste upravo njegov izostanak suštinske promene prilikom promene pola – muškarac ili žena – nije važno. Orlando, sa svojim duplim izvođenjima i glumačkom postavom sa glumcem i glumicom, sa paletom svojih likova različitih rodnih identiteta – stoji kao vizija novog sveta, sveta bez sadističkog karaktera očekivanja stoleća, plemenitog i nepredvidivog sveta u kom se muškarci i žene neće bitno razlikovati i u kome će društvene klase biti prošlost.
Mina Milošević
Premijerno izvođenje
Premijera, 1. april 2021 / Scena „Raša Plaović“
Dramatizacija Tanja Šljivar
Pisac poslednjeg Orlandovog monologa Goran Ferčec
Režija Bojan Đorđev
Dramaturgija Mina Milošević *
Scenografija Siniša Ilić
Kostimografija Maja Mirković
Kompozitor Luka Papić
Scenski govor Dijana Marojević
Scenski pokret Čarni Đerić
Izvršni producent Vuk Miletić
Producent u Drami Jasmina Urošević
Asistent režije Maksim Milošević
Asistent kostimografije Marija Stošić
Inspicijent Sandra Rokvić
Sufler Marija Nedeljkov
Digitalna obrada scenografije i kostima Jovan Tarbuk
* studentkinja dramaturgije FDU na praksi
Premijerna podela:
Orlando Dragan Sekulić / Iva Milanović**
Kraljica Elizabeta Aleksandra Nikolić
Ruska princeza Saša Kalina Kovačević
Nik Grin, pesnik Nikola Vujović
Rumunski nadvojvoda / nadvojvotkinja Zoran Ćosić
Neimenovani turski ljubavnik Pavle Jerinić
Ciganin Rustem Miloš Đorđević
Madam di Defand Vanja Ejdus
Prostitutka Neli / kraljica Viktorija Sena Đorović
Marmadjuk Bontrop Šelmerdin Iva Milanović**/ Dragan Sekulić
i još: sluge i sluškinje, devojke, stara dadilja Karpenter, psi, gosti i gošće na ambasadorovoj zabavi u Carigradu, gospe Čistota, Skromnost i Čednost, gosti salona Madam di Defand, prostitutke i tekstilne radnice Pru i Rouz, gospodin u prolazu, princ Albert, raznosač.
** studentkinja glume FDU u klasi profesora Srđana Karanovića
Majstor maske Marko Dukić
Dizajn svetla Milan Kolarević
Majstor pozornice Dejan Radenković