Orfej i Euridika
opera Kristofa Vilibalda Gluka
KRISTOF VILIBALD GLUK
1714–1787
Protiv volje svoga oca, koji mu je dopustio samo crkveno pevanje i muziciranje, mladi Gluk odlazi u Prag i izdržava se iz skromnih prihoda koje zarađuje sviranjem na igrankama. Zatim odlazi u Italiju i postaje dosta poznat kompozitor italijanskih opera. Ali posle niza putovanja sa putujućim italijanskim operskim trupama Gluk se zaustavlja u Beču na duže vreme, i pod utiskom koji je stekao o reformi italijanske dramske pozornice nastoji da reformiše i opersku pozornicu, i da umesto nameštenih figura i muzike nezavisne od dramske radnje stvori novu operu koja će i muzikom izraziti dramsku vernost i realnost. U svojoj prvoj, bečkoj seriji opera još ne može da nađe odgovarajuće rešenje za ono što traži, za izražajnu scensku muziku, ali se svakom svojom operom sve više približuje tom cilju. Posle trijumfalne posete Rimu, Kalcabiđi mu pruža pomoć utoliko što piše libreto koji daje mogućnosti za Glukove muzičke reforme, i 1762. godine konačno se pojavljuje prva reformisana opera Orfej i Euridika, a za njom još dve, u čijem uvodu sam kompozitor objašnjava svoje namere. Borba oko nove, reformisane opere, vodi se uglavnom u Parizu između Gluka i pristalica tada najpopularnijeg italijanskog kompozitora, Pičinija. Posle teških borbi Gluk pobeđuje, tako da i sama italijanska opera prihvata njegove reforme.
Glukov genije je uočio da opera koja je osnovana čisto na muzičkim koncepcijama nije u stanju da postigne prave scenske i dramske efekte niti može da izražava sva ona osećanja, uzbuđenja, ili radosti, koja treba da dođu do izražaja u dramskim efektima scenske igre. U tom pogledu su i sama libreta otežavala da muzika bude pravi izraz dramske realnosti, mada je na dramskoj pozornici reforma bila u punom jeku. Gluk je tražio sredstva i mogućnosti da događaji na sceni budu jači u izražavanju osećanja i da muzika bude usko povezana i organska celina muzičke drame. On te tipove osećanja nije mogao da stvara slobodno u tekstovima i da ih stavi na pozornicu, te se zato obraća antičkim tipovima, koji općenito predstavljaju izvesne osobine. To mu je omogućilo da osim arija i skupnih pevanja uvede i hor i balet u sastav dramskih efekata i na taj način sav scenski efekat muzičke drame stavlja u službu scensko-dramskih izražaja. Time je stvorio operu u današnjem smislu reči, jer ta muzika nije više samostalna, takoreći bez veze sa dramskim zbivanjem i događajima, već je organski deo celine, a s druge strane ni dramske figure nisu više marionete, već izražavaju ljudska osećanja, temperamenat, osobine.
U razvoju opere od Monteverdija do Vagnera, od početne faze dramsko-scenske muzike do takozvanog „Gesamtkunst“-a, Gluk je neposredan nastavljač Monteverdija i stvaralac osnova za Vagnerova shvatanja. Njegovo stvaralaštvo potpuno odgovara razvoju muzike pa i svih grana umetnosti u doba kada umetnost konačno izlazi iz uskih okvira jednog povlašćenog društvenog sloja i postaje sredstvo za postizanje onog materijalnog i kulturnog nivoa, na kome taj preživeli sloj i nestaje.
Po svojim muzičkim sredstvima Gluk je morao reformisati i samu dramsku muziku, pa ako je ostao veran italijanskoj melodičnosti, razbio je striktne trodelne arije i celokupnu muziku je podredio dramskoj zamisli, tako da ona učestvuje u celokupnom zbivanju na sceni i u orkestru, a lake, lepršave melodije povezane sa punijim harmonijama nemačke muzike daju jedan specifičan karakter Glukovoj muzici.
Jožef Šulhof, Knjiga o operama, Novi Sad, 1954.
ORFEJ I EURIDIKA
POETIKA JEDNOSTAVNOSTI
Opera Orfej i Euridika je zasnovana na antičkom mitu o tragičnoj ljubavi. Orfej je bio mitski pevač i pesnik, sin Kaliope, jedne od Muza. Prema mitu, kada bi zasvirao na svojoj liri koju je dobio od boga Apolona, čak ni priroda nije ostajala ravnodušna. Njegova žena, nimfa Euridika, umrla je od ujeda zmije nedugo pošto su se uzeli. Orfej je bio toliko skrhan da je odlučio da siđe u donji svet ne bi li uspeo da je vrati. Začaravši ih svojom lirom, dozvolili su mu da Euridikinu dušu izvede na svetlost dana i tako je oživi, ali pod uslovom da se nijednom ne okrene za njom pre nego što izađu. Zbunjen i pod pritiskom, ne prepoznajući Euridiku u sablazni čije je kretanje osetio iza sebe, ipak se okrenuo i tako drugi i poslednji put izgubio svoju voljenu. Orfej i Euridika su takođe bili i glavni likovi opera koje su napisane početkom XVII veka – Striđove Euridike iz 1600. i Monteverdijevog Orfeja iz 1607. godine. Pripada žanru azione teatrale, što podrazumeva operu na mitološku temu s refrenima i plesom. Komad je prvi put izveden u Burgteatru u Beču 5. oktobra 1762. u prisustvu carice Marije Terezije i celog dvora, i „okrunjen uspehom koji je predstavljao veliku čast za pesnika i kompozitora”, kako je kratko napisao izveštač „Wiener dianum“. Režija i koreografija predstave bile su poverene libretisti Kalcabiđiju i Gasparu Anđoliniju, koji su tesno sarađivali, dok je scenski dekor potpisao Đovani Kvaljo. Posle manje od dve godine, u aprilu 1764, opera je izvedena u Frankfurtu, povodom krunidbe nadvojvode Jozefa II za kralja Rimljana. Orfej i Euridika je prva od Glukovih „reformskih“ opera, u kojoj je pokušao da zameni nesagledive zaplete i previše složenu muziku sa „plemenitom jednostavnošću“ i u muzici i u drami. Esej o operi Frančeska Algarotija iz 1755. godine imao je veliki uticaj na Gluka u razvoju reformističke ideologije. Algaroti je predložio veoma pojednostavljeni model opere, sa naglašenom dramom, umesto muzike ili baleta. Sama drama trebalo bi da „obraduje oči i uši, da uzbudi i utiče na srca publike“. Algarotijeve ideje uticale su i na Gluka i na njegovog libretistu Kalcabiđija. Kalcabiđi je i sam bio istaknuti zagovornik reformi i izjavio je: „Ako je gospodin Gluk bio tvorac dramske muzike, on je nije stvorio ni iz čega. Ja sam mu pružio materijal ili haos, ako želite. Mi zato delimo čast tog stvaranja“.
Ova opera je najpopularnije Glukovo delo i bila je jedna od glavnih uticaja za sve naredne nemačke opere. Glukovi ideali su u velikoj meri uticali na popularna dela Mocarta, Vagnera i Vebera. Varijacije njegove radnje - podzemne spasilačke misije u kojoj junak mora kontrolisati ili prikriti svoje emocije - mogu se naći i u Mocartovoj Čarobnoj fruli, Betovenovom Fideliu i Vagnerovom Rajnskom zlatu.
Gluk je 1769. godine u izvođenju za Le feste d’Apollo u Parmi, preradio deo uloge Orfeja za sopran. Iako je prvobitno postavljena na italijanski libreto, Orfej i Euridika mnogo duguje žanru francuske opere, posebno u upotrebi praćenog recitativa i opštem odsustvu vokalne virtuoznosti. Dvanaest godina posle premijere - 1774. godine, Gluk je adaptirao operu po ukusu pariske publike u Kraljevskoj muzičkoj akademiji po libretu Pjer-Luja Molinea. Napravljeno je nekoliko promena u vokalnim podelama i orkestraciji u skladu sa francuskim ukusom. U četvrtoj verziji, koju je uradio Hektor Berlioz 1859. korišćena je originalna partitura iz Beča iz 1762. godine, uključujući i veći deo dodatne muzike iz pariske partiture iz 1774. godine. Takođe je obnovio neke suptilnije orkestracije iz italijanske verzije i pripremio verziju opere - u četiri čina - a Orfeja je izvodio mecosopran.
Priredio Jovan Tarbuk
REČ REDITELjA
Režija Glukove opere Orfej i Euridika u svetlu Eleusinskih misterija sadrži u sebi četiri ključna fenomena koji precizno definišu ovu opersku predstavu koja će biti postavljena u Narodnom pozorištu u Beogradu. To su inovativni operski kompozitor, revolucionar na polju sinteze muzike i drame, jedan od najvećih reformatora opere u istoriji ove scenske vrste Kristof Vilibald Gluk, zatim Orfej i Euridika - centralni mit iz kruga mitova o Orfeju, koji govori o arhetipu umetnika, o vrhunskoj moći produhovljene artističke individue koja može da promeni čak i neumoljive zakone života i smrti kojima svi moramo da podlegnemo, potom eleusinske misterije - antički mistični kult preklasične Grčke koji je posvećen razumevanju i prihvatanju prirodnog i neizbežnog ciklusa života i smrti i, kao četvrto i poslednje, misterija - ono što se ne može spoznati do kraja, tajna, zagonetka. Svaki od ova četiri pojma nosi sopstvenu vrednost i široko je polje za istraživanje samo po sebi, međutim tek njihove međuzavisne veze praktično otelotvorene u režiji predstave otvaraju vrata ka suštinski inovativnoj scenskoj postavci.
Ulogu Orfeja, kao centralne ličnosti predstave, originalno napisane za kastrata, izvodi mecosopran - sam izbor tog pevačkog faha i rodna kontraverza već upućuju na nestandardnog heroja u mačoističkom svetu, koji siguno ne koristi sredstva Herakla, Ahileja i Ajanta. Njegova odlučnost i hrabrost nisu u suprotnosti sa njegovom nežnošću, senzitivnošću i ranjivošću, već čine dobar kontrapunkt koji osvaja čak i na poljima na kojima maskulinitet i mačoizam nemaju uspeha. Njegova harizma i poetski zanos uspevaju da dodirnu i neumoljiva htonska božanstva koja nisu zlonamerna, već sa velikim osećanjem dužnosti brinu o višem redu u kosmosu. Orfej raznim podvizima opravdano zaslužuje titulu heroja, paralelno sa titulom pesnika, proroka i dobrotvora čovečanstva. Negova snaga izvire iz ljubavi, ali istovremeno se u njoj krije i njegova najveća pogreška kroz koju nas mit uči da slabost prema predmetu ljubavi nikako nije isto što i prava ljubav
Euridika i Amor zauzimaju nemerljivo manji prostor u delu i oboje su oslikani samo sa par krupnih poteza četkom tako da rediteljskom tumačenju ostaje dovoljno prostora da ih kroz dalje istraživanje produbi. Euridikino preterano čeznuće za svetom živih i još neusahlo sećanje nakon ispijanja vode iz reke zaborava je čine nestrpljivom i ostrašćenom što helenski i klasicistički sistem vrednosti prepoznaju kao fatalnu manjkavost karaktera. Uprkos velikim dokazima ljubavi, slabosti i Orfeja i Euridike ne mogu da izdrže Amorove najviše ispite. Ipak Orfejeva odluka o žrtvovanju najvrednijeg (a to je sopstveni život) iskupljuje oba ljubavnika u očima božanstva. Amor, za razliku od Euridike i Orfeja, u svom izrazu poseduje najzanimljiviju rediteljsko-kompozitorsku inovaciju Gluka, a to je muzički podtekst koji je u suprotnosti sa verbalnim tekstom. Iako izgovara rečenice koje bi se bez muzike mogle tumačiti kao surove naredbe, paralelni muzički materijal koji je frivolan, šarmantan i duhovit, govori da je reč o zavodljivom i koketnom božanstvu, upornom, benevolentnom i detinje neodoljivom, mada naredbodavnom i dominantnom.
Tajnovitost i nedokučivost određenih pojmova prevazilazi našu svakodnevnu banalnu egzistenciju, kao i polja do kojih doseže naše shvatanje koliko god da smo obrazovanjem i informisanošću zdravo za gotovo prihvatili da je Zemlja lopta koju gravitacija drži na određenom rastojanju od Sunaca ili da se molekul vode sastoji od atoma kiseonika i dva atoma vodonika. Mistične sile su našim precima mnogo dublje i zančajnije govorile o tajnama rođenja i smrti. Možda je „poetska i mistična istina“ našem pretku bila mnogo istinitija od naše „istine nauke i racija“, a ako ne istinitija, onda sigurno značajnija za duhovni život i duhovna preživljavanja. Iako gotovo sva polja medicine (od onih koja se odnosi na naše fizičko zdravlje, do onih koja se odnose na naše psihičko zdravlje) posredno ili neposredno služe u cilju prevencije, odlaganja ili borbe sa posledicama smrti, ona savremenom čoveku ne pružaju utehu i dubinsko razumevanje ciklusa života, oplodnje i smrti koje su naši preci (možda) prihvatali sa mnogo više staloženosti. Savremeni strahovi, neuroze i fobije koje su odlike nezdravog odnosa prema smrti jesu slika naše Zapadne civilizacije zasnovane na egocentričnosti, visokorazvijenom individualizmu i poverenju u domete ljudskog racija, iako mnoge tajne života i smrti njega prevazilaze uprkos rapidnom napredsku nauke na svim poljim. Nelagoda, strah, bunt, nerazumevanje, gnev, tuga, deprimiranost, osećanje besmisla, izgubljenosti i bespomoćnosti jesu svakodnevica miliona ljudi širom sveta koji se posredno i neposredno konfrontiraju sa smrću - takva košmarna egzistencija je svakodnevica savremenog čoveka uopšte, koji je niti pod okriljem boga (ili bogova), niti svojim moćima može sebe da spase od te velike i zastrašujuće misterije.
Hadove i Persefonine tajne ostaju zaključane za nas, ljude XXI veka, osim ako ih ne iskažemo kroz umetničko oblikovanje, a u našem konkretnom slučaju kroz muzički teatar. Kako se uhvatiti u koštac sa tako presudnim nedokučivim temama našeg postojanja nego kroz onaj medij koji i sam koristi muziku, reči, pesništvo, boju, svetlost i tamu, pokret, kompoziciju, ritam, kontrast, priču, dramu, glumu, a pre svega živog čoveka kao instrument… omamljujći sva naša čula i pripremajući ih za spoznaje van postojanja banalne svakodnevice.
Aleksandar Nikolić
Sadržaj
PRVI ČIN
Lepi, ali osamljeni šumarak lovora i čempresa, koji je namerno proređen, na jednoj maloj ravni, skriva Euridikin grob. Kad se podigne zavesa, uz zvuke tužne simfonije, na sceni se vidi mnoštvo pastira i nimfi, Orfejevih sledbenika, koji nose vence cveća i mirte. I dok jedan deo njih ovenčava mermernu ploču i posipa oko groba cveće, drugi deo počinje horsku pesmu isprekidanu jaucima Orfeja, koji ležeći na kamenu, s vremena na vreme strasno ponavlja Euridikino ime (originalna Kalcabiđijeva didaskalija). Orfej prekida tu tužnu pesmu, i ispraća svoje prijatelje; želi da bude sam sa svojim bolom.
Posle razmišljanja o nesreći koja ga je zadesila, saopštivši im razlog svojih jadikovki, pevač iz Trakije otvoreno izaziva bogove i govori im da je spreman da siđe u Pakao da nađe svoju ženu, bez koje ne može da živi. Pojavljuje se Amor, koji govori Jupiterovu volju: gospodar Olimpa se smilovao i dozvolio Orfeju da živ pređe preko reke Lete. Ako svojom pesmom uspe da odobrovolji bogove Pakla, moći će da vrati Euridiku. Ali, za taj poduhvat mora da ispuni jedan uslov: dok sasvim ne izađe iz podzemnog carstva, Orfej ne sme da se osvrne za svojom ženom, niti da joj otkrije tu zabranu. Ukoliko se to dogodi, on će ponovo, ovaj put zauvek, izgubiti Euridiku. Švatajući koliko će mu biti teško da ispuni taj uslov, Orfej žuri da izvrši taj smeli poduhvat.
DRUGI ČIN
Prva slika. „Strašni prizor pun pećina s druge strane reke Kocit; u daljini se vidi tamni dim osvetljen bakljama, kojih je to jezivo mesto puno. Čim se promeni scena, uz zvuke strašne simfonije, počinje ples furija i duhova koje prekida skladni zvuk Orfejeve lire. Čitava ta paklena gomila počinje da peva u horu.“ Razljućeni bogovi Pakla pokušavaju da spreče prolaz neustrašivog smrtnika, koji se usudio da krene „tragovima Herkula i Piritoja”, ali Orfej ih malo-pomalo smiruje svojom tužnom pesmom i zvukom lire. Na kraju, „furije i duhovi počinju da se povlače, i nestaju iza scene, ponavljaju poslednju strofu hora koji, dok se oni udaljavaju, završava u jednom zbunjenom mrmljanju. Pošto nestanu furije i duhovi, Orfej ulazi u pakao.”
Druga slika. „Lepa scena: šumice se zelene, livade pune cveća, senovita mesta, reke i potok koji ih zapljuskuju.” Orfej, stigavši na Jelisejska polja, ušićeno posmatra natprirodnu lepotu svega što ga okružuje. On kreće u susret blaženim duhovima koji plešu i pevaju; hor Erinija dovodi Euridiku do Orfeja koji je, i ne pogledavši je, brižno uzima za ruku i odvodi sa sobom. Zatim sledi ples heroja i Erinija, i ponovo se nastavlja horska pesma: ona traje sve dok Orfej i Euridika sasvim ne napuste Jelisejska polja.”
TREĆI ČIN
Prva slika. „Mračna pećina koja tvori krivudavi lavirint pun kamenja odlomljenog od stena, koje su sve prekrivene suvim granjem i divljim biljem.“ Orfej žuri da napusti podzemno kraljevstvo, sve vreme drži za ruku Euridiku, i ne osvrćući se da je pogleda. Posle prvog iznenađenja, ponovo vraćena u život, počinje da muči muža pitanjima: kako je, i kojim čudom, uspela da se vrati na svetlost dana? I zašto je Orfej toliko užurban i uznemiren da se nije udostojio ni da je pogleda? Vezan božanskom zabranom, pevač izbegava da joj direktno odgovori na pitanja, pojačavajući time njeno žensko neraspoloženje. Sve više ogorčena Orfejevim, za nju nešvatljivim, ponašanjem, ona izaziva mučnu raspravu koja će imati fatalne posledice: očajan, Orfej se na kraju okrene da pogleda Euridiku, i ona u trenutku izdahne pored njegovih nogu. Božanski zakon je prekršen, i on je nepovratno izgubio Euridiku. Prizivajući ženino ime, Orfej odluči da joj se zauvek pridruži tako što će se ubiti. Ali, još jednom se upliće Amor: bogovi, potreseni tolikom ljubavlju, poništavaju zakon. Euridika će ponovo oživeti i biće pored svog Orfeja.
Druga slika. „Veličanstveni hram posvećen Amoru. Okruženi mnoštvom heroja, pastira i nimfi koji pevaju himne u slavu devojčinog povratka u život, Orfej, Euridika i Amor, uz pesmu i ples, slave pobedu ljubavi i lepote nad smrću.
ALEKSANDAR NIKOLIĆ
reditelj
Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Ivane Vujić. Trenutno je na doktorskim umetničkim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, mentor prof. emritus Svetozar Rapajić. Studirao je istoriju umetnosti, kao i industrijski dizajn. Stručno se usavršavao u Italiji, Nemačkoj, Grčkoj u oblasti opere.
Od 2019. je direktor Malog pozorišta „Duško Radović“. Aleksandar Nikolić je vanredni profesor na Institutu za umetničku igru u Beogradu (oblast: Režija u operi i baletu). Od 2016. drži internacionalne master klasove u Izraelu i Srbiji namenjene operskim pevačima. Dobitnik je visokih priznanja u umetnosti: „Za izvanredan doprinos kulturi grada Jerusalima“ koju dodeljuje Žamboki fondacija i Grad Jerusalim (2018); Zahvalnica GIPAC fondacije iz Bostona za razvoj operske umetnosti i operske pedagogije; Pohvala Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu za „izuzetnu saradnju sa ansmblom Opere SNP-a i podizanje umetničkog nivoa operskih predstava SNP-a“ u 2019/20.
Bio je angažovan u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu kao reditelj na održavanju i obnavljanju tekućeg repertoara. U sezoni 2015/16. je angažovan u Royal Opera House Covent Garden u Londonu kao director on duty na operi Travijata.
Odabrani projekti:
Narodno pozorište u Beogradu: Šekspir: Soneti; Melanholični snovi grofa Save Vladislavića, Služavka gospodarica;
Hrvatsko narodno kazalište u Rijeci: Kazališni običaji i neuobičajenosti;
Narodno pozorište Sarajevo: Don Đovani, Viva la mamma
Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu: Faust, Rigoleto
Opera i teatar Madlenianum: Grand hotel, Pjero Mesečar, Milutin Milanković, Ljubav i moda
Rosi fest, Narodno pozorište u Beogradu i Brok Vokal Lajpcig: Krunisanje Popeje
IMVAJ fondacija i Center of Exelence, Izrael: Viva la mamma, Pyramus and Thisbe
Kulturni dom Velenje: Čarobni breg, Sablazan u dolini Svetog Florijana, Zvezdica zaspanka
Kombank dvorana, Beograd: Don Đovani
Centar „Sava“, Beograd: Karmina burana
IMVAJ i Modell Hal Gerard Bačar, Jerusalim i Tel Aviv Museum of Art Hall: Slepi miš
Tokom boravka u Bostonu (Plimpton Shattuck Black Box theatre), 2019. režirao je opere Don Đovani, Hagar & Išmael i Semi i Remi.
Teatar Filodramtika, Rijeka: Misteriozni stranac, Studija o divljoj gusci
HKD Sušak, Rijeka: Pohvala ljubavi
Premijerno izvođenje
Premijera 23. juna 2021.
Velika scena
Libreto: Ranijeri de’ Kalcabiđi
Dirigent: Dian Čobanov k. g / Zorica Mitev Vojnović
Reditelj: Aleksandar Nikolić
Scenograf: Dunja Kostić
Kostimograf: Katarina Grčić Nikolić
Koreograf: Aleksandar Ilić
Lica:
ORFEJ: Aleksandra Angelov, Jana Cvetković*, Ljubica Vraneš
EURIDIKA : Snežana Savičić Sekulić, Nevena Bridžen, Isidora Stevanović*
AMOR: Sofija Pižurica, Ivanka Raković Krstonošić, Milica Damjanac*, Nevena Đoković*
DUŠE U ČISTILIŠTU, DUŠE U PAKLU, DUŠE U RAJU, SLEDBENICI ORFEJA: Hor Narodnog Pozorišta
PERSEFONA: Iva Ignjatović
MORFEJ, FURIJA: Dragana Nedić
KERBERKE, FURIJE: Sanja Tomić, Ines Ivković, Jelena Momirov, Jelena Nedić
KUPIDONI, FURIJE: Ana Ivančević, Ljupka Stamenovski, Anastasia Sihova
MOJRE: Nada Stamatović, Željko Grozdanović, Gordana Jeličić
EURIDIKINA DUŠA: Milena Stajkić
*Polaznik Operskog studija „Borislav Popović“
UČESTVUJU HOR, ORKESTAR I BALET NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Koncertmajstor: Edit Makedonska/Dina Bobić (zamenik koncertmajstora)
Šef hora: Đorđe Stanković
Asistent dirigenta, stručni saradnik: Predrag Gosta
Izvršni producent: Milorad Jovanović
Producent: Maša Milanović Minić
Čembalo: Predrag Gosta, Nevena Živković, Nada Matijević, Gleb Gorbunov
Prevod libreta za titlove: Maja Janušić
Korepetitori: Srđan Jaraković, Nevena Živković, Nada Matijević, Gleb Gorbunov
Inspicijent: Ana Milićević/Dejan Filipović
Sufler: Dijana Cvetković
Dizajn svetla: Milan Kolarević
Majstor maske: Marko Dukić
Majstor pozornice: Nevenko Radanović
Majstor tona: Tihomir Savić
Video projekcija: Petar Antonović
Statisti pod vođstvom: Zorana Trifunovića
KOSTIM I DEKOR SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU