Nečista krv
balet Lidije Pilipenko

Milosav Buca Mirković
BALET NEČISTA KRV LIDIJE PILIPENKO
„Usudi se da postaneš ono što jesi“ – Andre Žid
Svojim libretom kao poetičkom unutrašnjom dramatizacijom, Lidija Pilipenko vaskrsava jednog neobično novog i egzistencijalno samosvojnog Boru Stankovića. Poznato je već (Jovan Skerlić, Velibor Gligorić, Isidora Sekulić, Jovan Dučić, Tin Ujević...) da je umetnički postupak Borisava Stankovića značio u njegovo vreme krupnu novinu i originalnost, naročito u oblasti psihološke analize. Stanković je prvi u našoj književnosti prišao slikanju onih strana intimnog života čovekovog preko kojih se do tada ćutke i sa snebivanjem prelazilo. Erotičnost i senzualnost, na primer, do tada su se smatrali vulgarnim i neliterarnim motivima. Stanković je, međutim, slobodno i neizveštačeno opisivao vatru i plamen ljudskih čula i strasti, ali pritom nikad nije padao u vulgarnost i naturalizam.
Lidija Pilipenko, međutim, ide dalje i poetički odvažnije, ona i samog Boru Stankovića oslobađa naturalizma, sociologizma i folklornog oreola i epohe nakićene dertom i sevdahom. U njenoj vizuri, Bora nije ni brat ni vršnjak, ni lice niti naličje Hadži Tome, Mitketa, Gazda Mladena, Mirona, Jovče, u čijoj ljubičastoj gami gori žižak davnog vremena i starog Jevanđelja. Čitava kompozicija (libreto, readaptacija, režija, izbor muzike, i dakako koreografija) Lidije Pilipenko ide za tim da samog autora Nečiste krvi prepozna i prenese fenomen i nečistih sila i nečiste krvi u daljem i dubljem adekvatu po modelu ličnosti kod Dostojevskog. Motiv je svakako preuzet iz Borinog romana Nečista krv, ali je tematizacija svojevrsno dešifrovana rukom Lidije Pilipenko. Užarenu masu boja i pokreta, govora i ćutanja, ovde, sada, junak „po sebi samome“ doživljava, a ne opisuje sam Bora Stanković, zatočen u krletku i svoga vremena i svoje katarze, posrnuća i vaskrsnuća.
„Svaki čovek, uključujući filozofe, završava s vršcima prstiju. To je završetak njegovog živog ja... Čitava ta stvar s duhom nije ništa drugo nego podrhtavanje u eteru“ – pisao je D. H. Lorens.
„Vuče nas taj Bora“ – pisala je 1952. Isidora Sekulić – „i milom i silom, u svoj vilajet“, levo, desno kao na zvučnim nitima jednog odista dramskog baleta; vuče „na dno svoga srca“.
Stoga ova poetika ima i strujnu žilu andrićevske poetike: fenomeni zla, tmine, gada i jada obrću se kao ose lunarne groznice, mutne i mučne mesečine nad stećcima, nekropolama, grobljima, katakombama. Higijena nesećanja je strana ovom našem Bori, ali mu je opojna čaša života uvek pri ruci, pa makar i na samoj ivici stratišta, smrtišta, borilišta i spasilišta. Taj i tako zamišljen, zasenčen torzo, u očima Lidije Pilipenko – baš kao i Karamazovi Dostojevskog – ne traži ozdravljenje, nego spasenje. Ta neumitnost je goruća, požarna, ekrazitna: to je stihija erosa koji provaljuje sistem represije, ali jedino mogućim pravcem – mašte i poezije. Ostaju još boje i zvuci, pokreti i zadrške, najpouzdaniji svedoci (i sudionici) baletske Glorije Lidije Pilipenko. Otuda za nju i njenog još glorioznijeg junaka, Boru Stankovića, vredi navesti imenjaka Borisa, pa još Pasternaka: „Nije život što i polje preći.“
Dramatika prvog lica množine u Nečistoj krvi, potreba za ispovedanjem, težnja da se zastupa sopstveno gledište. Piščevu rečenicu oživljava misao o ličnoj odgovornosti, krivici i ispaštanju, rečju, o odnosu prema sebi i drugima. Postavlja se pitanje izbora, valjanosti pojedinih stavova i odluka. Šta smo sve učinili a nismo smeli, i šta sve nismo učinili, a trebalo je da učinimo. Knjige zrelosti ne izvode nas na čistinu; pre bih rekao da nam se iz njihove perspektive ukazuje lavirint, putevi lutanja i stradanja. Ljudi skloni razvrstavanju rekli bi za Derviš i smrt da je istorijski, metafizički, akcioni, politički, porodični ili ljubavni roman. Nešto slično kaže se za sva složena dela; možda ova dela svoju popularnost, pa i veličinu, duguju upravo tome što se mogu čitati na više načina, pa i na muzičko-baletski, u koji nas suvereno uvodi Gospođa Lidija Pilipenko.

BORISAV STANKOVIĆ
23. (31) mart 1876. Borisav Stanković je rođen u zanatlijskoj porodici, u Vranju, od oca Stojana i majke Vaske. Borini roditelji su bili bliski rođaci, tako da su dugo morali da čekaju „blagoslov“ i odobrenje vladike da bi se venčali. Deda po ocu, Ilija, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne trgovačke porodice Jovčića. Otac Borin, Stojan, bio je obućar u Gornjoj mahali i čuveni pevač.
1881. Kada mu je bilo pet godina umire mu otac, a sa sedam gubi i majku.
1883. Polazi u osnovnu školu u Vranju.
1888. Upisuje se u nižu gimnaziju u Vranju.
1892. Završio je četvrti razred gimnazije. Profesori su mu bili Jaša Prodanović, Draža Pavlović, Milivoje Simić.
1894. Somborski „Golub“ objavljuje pesme Želja i Majka na grobu svog jedinca, sa potpisom Borko.
1896. Umire baba Zlata. Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja umrla je! Ni oca ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od „mrvu mrvku“ odnegovala. Nje više nema. Osmi razred gimnazije je završio u Nišu sa dobrim uspehom. Iste jeseni dolazi u Beograd i upisuje se na Pravni fakultet – ekonomski odsek Velike škole.
1897. Radi kao praktikant Državne štamparije.
1898. U „Iskri“ objavljuje svoju prvu pripovetku Stanoja. Kasnije će u istom časopisu objaviti još dve priče, Đurđevdan i Prva suza, a u sarajevskoj „Nadi“ – Tajni bolovi.
1899. Izdaje prvu zbirku pripovedaka, Iz starog jevanđelja.
1900. Prvo izvođenje Koštane u beogradskom Narodnom pozorištu.
Od 1. maja 1900. postavljen za praktikanta Ministarstva prosvete. Prelazi na rad u Upravu Narodnog pozorišta u Beogradu kao računoispitač.
1901. Objavljuje sedam pripovedaka.
Otpušten je iz službe „zbog neurednog dolaska na dužnost“; dva dana kasnije postavljen je za praktikanta Ministarstva inostranih dela.
Prerađena Koštana, oktobra 1901, na sceni Narodnog pozorišta doživljava veliki uspeh, naročito posle oduševljene kritike Jovana Skerlića.
1902. Izlaze mu tri knjige: Stari dani, Božji ljudi i Koštana.
27. januara oženio se Angelinom Milutinović.
1903. U „Kolu“ objavljuje i treći roman – Gazda Mladen.
Početkom godine prelazi u Ministarstvo finansija (ostaje do 1913) kao „kontrolor trošarine“ u Bajlonijevoj pivari. Rađa mu se kći Desanka. Kum na krštenju je Branislav Nušić.
Dobija stipendiju Ministarstva prosvete i sa platom pisara Ministarstva finansija i dodatkom iz „Finansijskog pregleda“ odlazi u Pariz.
1904. Posle godinu dana, ukinuta mu je stipendija i „repatriran“ je u Srbiju. Revoltiran, daje otkaz na državnu službu, a sa grupom pisaca koji su se osećali „suvišnim u Srbiji“ učestvuje na protestnim večerima. U polemici je sa Radojem Domanovićem. U znak protesta piše pismo Nikoli Pašiću.
Rađa mu se druga kći, Stanka. Kum je Janko Veselinović.
1905. Prerađuje Koštanu i štampa je u „Brankovom kolu“.
1906. U časopisima objavljuje priče Iz moga kraja. Radi kao poreznik treće klase Beogradskog poreskog odeljenja.
1907. Novu verziju Nečiste krvi objavljuje u „Delu“.
1909. Završava Nečistu krv. Dok bezuspešno pokušava da nađe izdavača, roman će objaviti u nastavcima u „Letopisu Matice srpske“.
1910. Budući da je odbijen i od Kolarčeve zadužbine, odlučuje da svoj prvi roman, Nečistu krv, objavi sam. Zato objavljuje Književni oglas koji će Matoš štampati u zagrebačkom „Savremeniku“.
1911. Postavljen je za kontrolora prve klase Državne trošarine.
1912. Sa ansamblom Narodnog pozorišta gostuje sa Koštanom u Sofiji.
1913. Premešten je u Ministarstvo prosvete i vera, na dužnost referenta crkvenog odeljenja. Rodila mu se treća ćerka, Ružica. Objavljuje drugo, prerađeno izdanje Božjih ljudi.
1915. Pošteđen „vojništva i učešća u ratnim naporima“, nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim u Nišu, gde je prešla čitava Vlada sa administracijom. Kao referent Crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog iz Studenice prema Peći.
Porodicu ostavlja u Kraljevu; u Peći napušta vojsku koja je krenula preko Albanije i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje.
1916. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali je na putu zadržan u Derventi. Svi rukopisi ostali su mu u Nišu. Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske „Nade“, tada „zameniku šefa vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju“, Stanković se, pošteđen internacije, vratio u Beograd.
1916–1918. Sarađuje u „Beogradskim novinama“.
1918. Nečista krv izlazi u Ženevi kao izdanje „Biblioteke jugoslovenske književnosti“.
1919. U listu „Dan“ objavljuje uspomene Pod okupacijom. „Politika“ u nizu članaka napada Stankovića zbog saradnje u „Beogradskim novinama“.
1920. Postavljen je za referenta Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete.
1922. „Novosti“ objavljuju u nastavcima uspomene Pod okupacijom i Zabušanti. Postaje šef Odseka za statistiku Ministarstva prosvete.
1924. Nizom prigodnih manifestacija, obeležena je dvadesetpetogodišnjica književnog stvaralaštva B. Stankovića. Izlazi treće, prerađeno izdanje Koštane. Moji zemljaci – poslednja objavljena pripovetka. Postavljen je za referenta Odeljenja za osnovnu nastavu Ministarstva prosvete. Žali se Državnom savetu, koji odbacuje Stankovićevu žalbu.
1927. Marika Jeminović, zvana Koštana, preko svog muža Maksuta, traži od pisca deo tantijeme od prikazivanja Koštane. Napade i odbrane objavljuju gotovo sve novine. „Politika“ u svom komentaru 13. marta donosi i ove redove: „Jedno lice traži pisca! I od pisca traži pare! Traži da pisac plati zato što je pisao!“
Rešenjem ministarstva prosvete od 30. marta, B. Stanković je stavljen u penziju.
Premijera Tašane u Narodnom pozorištu. Pred zgradom Pozorišta, 21. oktobra oko podne, pozlilo mu je. Preneli su ga njegovoj kući. Izdahnuo je, istog dana, pred ponoć. Umro je u pedeset drugoj godini života.
Preuzeto iz Borisav Stanković (1876 – 1927) – katalog izložbe Biblioteke grada Beograda povodom 80-godišnjice smrti velikog pisca. Autor Olga Krasić Marjanović, oktobar 2007.

LIDIJA PILIPENKO
Umetnička ličnost prvakinje baleta i koreografa Lidije Pilipenko, najvećim delom je vezana za Balet Narodnog pozorišta u Beogradu. Posle specijalizacije u Londonu kod Ninet de Valoa i briljantne karijere prima balerine beogradskog Baleta, naglo i ubedljivo izbija među vodeće koreografe u zemlji. Na muziku domaćih kompozitora postavila je balete: Banović Strahinja i Jelisaveta Zorana Erića u Beogradu, a Večiti mladoženja i Izbiračica Zorana Mulića u Novom Sadu. Za predstavu Banović Strahinja na Bijenalu u Ljubljani 1981. godine, nagrađena je kao koreograf. Takođe je nagrađena za koreografije celovečernjih baleta Jelisaveta i Večiti mladoženja.
Zatim sledi postavka za beogradski Balet – Samson i Dalila, na muziku Kamija Sen-Sansa, za otvaranje baletske sezone Narodnog pozorišta, posle rekonstrukcije zgrade 1989. godine. Za ovaj balet dobila je Nagradu Narodnog pozorišta. Postavila je i balete: Vaskrsenje na muziku II simfonije Gustava Malera, Dama s kamelijama na muziku Đuzepea Verdija – koji su bili svetska praizvođenja. Takođe, u Narodnom pozorištu 1994. godine postavlja balet Ljubav čarobnica Manuela de Falje i Šeherezadu Nikolaja Rimskog-Korsakova, a 1998. godine Ženu, na muziku Sergeja Rahmanjinova. Sa podjednakim uspehom ogledala se radeći na televiziji i filmu, kao i u mjuziklu (Priča o konju, Moj dečko, Cigani lete u nebo, Volim svoju ženu, Prestaće vetar...), kao i koreografskim radom u operama (Karmen, Aida, Slepi miš itd). U okviru programa Kraj XX veka...? u Narodnom pozorištu u Beogradu postavlja dva jednočina baleta 1999: Slike, prema originalnoj partituri A. Šenberga Preobražena noć, i balet Kavez na muziku G. Malera (premijerno obnovljen 2007). Ohridsku legendu Stevana Hristića postavlja 2000. godine, a njen balet Pesnik Čajkovski na muziku P. I. Čajkovskog, 2004. biva proglašen za najbolju predstavu sezone 2003/04. u Narodnom pozorištu. Dobitnik je Nagrade za životno delo (2001), Nagrade „Dimitrije Parlić“ (2004) i Nacionalnog priznanja za doprinos kulturi (2007).
Direktor Baleta Narodnog pozorišta u periodu: 1992–1993. i 1997–2000.

REČ AUTORA
U delima velikog pisca prepoznajemo njega samog, Boru Stankovića. Njegovo stvaralaštvo usađeno je duboko u njegovom biću. Iščitavajući njegova dela, možemo zasigurno naslutiti „dvojnost“ umetnika (stvaraoca) i čoveka koji mora da postoji i u svakodnevnoj stvarnosti. Njegova odanost porodici, okruženje provincijskog mentaliteta i patrijarhalna stega; sve je to, u stvari, za toliki dar koji je nosio Bora, bilo ogroman Sizifov kamen, kao što ga je i posebna osećajnost posmatranja, tumačenja, sanjanja koja je bila izvor inspiracije, dovela dotle da ceo život živi kao zatočenik sopstvenoga ja.
Stvarajući karaktere svojim likovima, morao ih je sam proživeti, saživeti se sa njima, bilo da ih je branio ili napadao, on ih je razumevao.
Ko je bio Bora Stanković? Kako razumeti tako složen um koji je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, ukupno, deset godina sa razlogom pisao Nečistu krv? Celovečernji balet u dva čina, u kojem je glavna ličnost Bora Stanković, autoru libreta-scenaristi nudi neiscrpnu inspiraciju da progovori o Bori, velikanu srpskog pera. Začudno je sa koliko smelosti i pronicljivosti muškarac, pisac, prepoznaje i otkriva, najdublje, najskrivenije, najtananije tajne žene koja je u zabranama, uvek bez reči, bez pitanja, bez slobode odluke. I sam Bora tokom pisanja „beži“od svojih reči, dok se u svojim snovima vraća njoj, ženi.
Želim da uvedem Boru u svet njegove sopstvene imaginacije, da pred nama proživi život svojih junaka, jer samo tako možemo razumeti kako je morao veliki pisac „dajući život“ Sofki, Koštani, Tašani i drugim likovima, nesvesno da doživi i oslobađanje samoga sebe. Duboko proživljeno, deo njega, Bore Stankovića, ispisivao je sudbine njegovih junaka otvoreno prateći i otkrivajući kako njih, tako i veliki deo sebe, sredinu u kojoj je živeo i moć neiskazanih ili bolje reći nedodirljivih istina. Ne bez razloga, kritičari, kritizeri, prijatelji kao i neprijatelji, lomili su svoja koplja, davali mišljenja: od divljenja, do teških uvreda, sasvim svesni nepravde koju su mu činili. Srećom, nemali broj analitičara, teoretičara Borinih dela kao i njegovi biografi, morali su priznati (i to za vreme njegovog kratkog života), da njegov talenat prevazilazi vreme u kojem je živeo. Bora Stanković, preteča moderne, na samom početku dvadesetog veka. Naš veliki pisac, nobelovac Andrić, u mlađanim godinama je rekao ko je Bora Stanković. Zašto Nečsta krv? Zašto naslov celovečernjeg baleta? I bez velikog objašnjenja, sva dela koja je ostavio povezuje – krv.
Siniša Paunović, pisac, u svojoj knjizi citira reči Velibora Gligorića o Bori Stankoviću: „U osnovi ljudske prirode video je žudnju za svetlošću i lepotom života. Uživanje slasti života u njegovoj mašti i saznanju, stihijni, nagonski je izliv te žudnje za lepotom i svetlošću, za radošću života. To je za njega i najveća dragocenost življenja, najveća vrednost života. Zbog toga je on sa velikom egzaltacijom doživljavao proleće života, proleće u ljudskoj prirodi i zbog toga mu je najbliži bio čovek raspevane mašte i vrela srca. U delima Bore Stankovića veoma je intenzivna poetska žudnja za ličnom slobodom i srećom čovekovom“.
Kako je opsednut svojim delom Nečista krv, Bora sam kaže o krvi da je to nesreća koja se nosi, koja uzbuđuje, uzburkana sluđuje i na kraju i ubija. I zato celovečernji balet o Bori Stankoviću prosto zahteva da nosi ime njegovog najpoznatijeg dela – Nečista krv.

Još reč, dve... ako smem

I posle svega što je napisano i što znamo o velikom piscu, ostaje pitanje:
Ko je bio Bora Stanković?
Čovek. Čovek putnik, čovek sanjar, čovek koji sluša, koji pamti, prepoznaje; inspirisan malim ljudskim sudbinama, pisac koji nam je bez vidljivog napora, bez samohvalisanja ostavio velika dela, otkrivajući u „malim sudbinama“ uvek istinito, prezirući licemerje i time stvarajući prijatelje, kao i neprijatelje.
Da li možemo reći danas, 2008. godine, da u prolazu ne prepoznajemo Sofku, Koštanu, Tašanu, Božje ljude – dobre ljude, hrabrog, nesretnog Mirona, ili ljudsku pohlepu, gladne za novcem i moći? Da ne prepoznajemo mnoge silnike sopstvenih strasti, batinaše ljudskih duša, o kojima je, na pravi način, umeo jedino Bora Stanković da piše... Sve dubine ljudskih poroka, vrline, strasti, krivice, mržnje... koje je Bora duboko analizirao i ostavio nam u svojim delima kao zagonetna pitanja.
Samo slutimo u toj usamljenosti darovitog bića, lucidnos viđenje čoveka i života.