Нечиста крв
балет Лидије Пилипенко

Милосав Буца Мирковић
БАЛЕТ НЕЧИСТА КРВ ЛИДИЈЕ ПИЛИПЕНКО
„Усуди се да постанеш оно што јеси“ – Андре Жид
Својим либретом као поетичком унутрашњом драматизацијом, Лидија Пилипенко васкрсава једног необично новог и егзистенцијално самосвојног Бору Станковића. Познато је већ (Јован Скерлић, Велибор Глигорић, Исидора Секулић, Јован Дучић, Тин Ујевић...) да је уметнички поступак Борисава Станковића значио у његово време крупну новину и оригиналност, нарочито у области психолошке анализе. Станковић је први у нашој књижевности пришао сликању оних страна интимног живота човековог преко којих се до тада ћутке и са снебивањем прелазило. Еротичност и сензуалност, на пример, до тада су се сматрали вулгарним и нелитерарним мотивима. Станковић је, међутим, слободно и неизвештачено описивао ватру и пламен људских чула и страсти, али притом никад није падао у вулгарност и натурализам.
Лидија Пилипенко, међутим, иде даље и поетички одважније, она и самог Бору Станковића ослобађа натурализма, социологизма и фолклорног ореола и епохе накићене дертом и севдахом. У њеној визури, Бора није ни брат ни вршњак, ни лице нити наличје Хаџи Томе, Миткета, Газда Младена, Мирона, Јовче, у чијој љубичастој гами гори жижак давног времена и старог Јеванђеља. Читава композиција (либрето, реадаптација, режија, избор музике, и дакако кореографија) Лидије Пилипенко иде за тим да самог аутора Нечисте крви препозна и пренесе феномен и нечистих сила и нечисте крви у даљем и дубљем адеквату по моделу личности код Достојевског. Мотив је свакако преузет из Бориног романа Нечиста крв, али је тематизација својеврсно дешифрована руком Лидије Пилипенко. Ужарену масу боја и покрета, говора и ћутања, овде, сада, јунак „по себи самоме“ доживљава, а не описује сам Бора Станковић, заточен у крлетку и свога времена и своје катарзе, посрнућа и васкрснућа.
„Сваки човек, укључујући филозофе, завршава с вршцима прстију. То је завршетак његовог живог ја... Читава та ствар с духом није ништа друго него подрхтавање у етеру“ – писао је Д. Х. Лоренс.
„Вуче нас тај Бора“ – писала је 1952. Исидора Секулић – „и милом и силом, у свој вилајет“, лево, десно као на звучним нитима једног одиста драмског балета; вуче „на дно свога срца“.
Стога ова поетика има и струјну жилу андрићевске поетике: феномени зла, тмине, гада и јада обрћу се као осе лунарне грознице, мутне и мучне месечине над стећцима, некрополама, гробљима, катакомбама. Хигијена несећања је страна овом нашем Бори, али му је опојна чаша живота увек при руци, па макар и на самој ивици стратишта, смртишта, борилишта и спасилишта. Тај и тако замишљен, засенчен торзо, у очима Лидије Пилипенко – баш као и Карамазови Достојевског – не тражи оздрављење, него спасење. Та неумитност је горућа, пожарна, екразитна: то је стихија ероса који проваљује систем репресије, али једино могућим правцем – маште и поезије. Остају још боје и звуци, покрети и задршке, најпоузданији сведоци (и судионици) балетске Глорије Лидије Пилипенко. Отуда за њу и њеног још глориознијег јунака, Бору Станковића, вреди навести имењака Бориса, па још Пастернака: „Није живот што и поље прећи.“
Драматика првог лица множине у Нечистој крви, потреба за исповедањем, тежња да се заступа сопствено гледиште. Пишчеву реченицу оживљава мисао о личној одговорности, кривици и испаштању, речју, о односу према себи и другима. Поставља се питање избора, ваљаности појединих ставова и одлука. Шта смо све учинили а нисмо смели, и шта све нисмо учинили, а требало је да учинимо. Књиге зрелости не изводе нас на чистину; пре бих рекао да нам се из њихове перспективе указује лавиринт, путеви лутања и страдања. Људи склони разврставању рекли би за Дервиш и смрт да је историјски, метафизички, акциони, политички, породични или љубавни роман. Нешто слично каже се за сва сложена дела; можда ова дела своју популарност, па и величину, дугују управо томе што се могу читати на више начина, па и на музичко-балетски, у који нас суверено уводи Госпођа Лидија Пилипенко.

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ
23. (31) март 1876. Борисав Станковић je рођен у занатлијској породици, у Врању, од оца Стојана и мајке Васке. Борини родитељи су били блиски рођаци, тако да су дуго морали да чекају „благослов“ и одобрење владике да би се венчали. Деда по оцу, Илија, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне трговачке породице Јовчића. Отац Борин, Стојан, био је обућар у Горњој махали и чувени певач.
1881. Када му је било пет година умире му отац, а са седам губи и мајку.
1883. Полази у основну школу у Врању.
1888. Уписује се у нижу гимназију у Врању.
1892. Завршио је четврти разред гимназије. Професори су му били Јаша Продановић, Дража Павловић, Миливоје Симић.
1894. Сомборски „Голуб“ објављује песме Жеља и Мајка на гробу свог јединца, са потписом Борко.
1896. Умире баба Злата. Последња душа која постојаше за ме. Последњи кут мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја умрла је! Ни оца ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од „мрву мрвку“ однеговала. Ње више нема. Осми разред гимназије је завршио у Нишу са добрим успехом. Исте јесени долази у Београд и уписује се на Правни факултет – економски одсек Велике школе.
1897. Ради као практикант Државне штампарије.
1898. У „Искри“ објављује своју прву приповетку Станоја. Касније ће у истом часопису објавити још две приче, Ђурђевдан и Прва суза, а у сарајевској „Нади“ – Тајни болови.
1899. Издаје прву збирку приповедака, Из старог јеванђеља.
1900. Прво извођење Коштане у београдском Народном позоришту.
Од 1. маја 1900. постављен за практиканта Министарства просвете. Прелази на рад у Управу Народног позоришта у Београду као рачуноиспитач.
1901. Објављује седам приповедака.
Отпуштен је из службе „због неуредног доласка на дужност“; два дана касније постављен је за практиканта Министарства иностраних дела.
Прерађена Коштана, октобра 1901, на сцени Народног позоришта доживљава велики успех, нарочито после одушевљене критике Јована Скерлића.
1902. Излазе му три књиге: Стари дани, Божји људи и Коштана.
27. јануара оженио се Ангелином Милутиновић.
1903. У „Колу“ објављује и трећи роман – Газда Младен.
Почетком године прелази у Министарство финансија (остаје до 1913) као „контролор трошарине“ у Бајлонијевој пивари. Рађа му се кћи Десанка. Кум на крштењу је Бранислав Нушић.
Добија стипендију Министарства просвете и са платом писара Министарства финансија и додатком из „Финансијског прегледа“ одлази у Париз.
1904. После годину дана, укинута му је стипендија и „репатриран“ је у Србију. Револтиран, даје отказ на државну службу, а са групом писаца који су се осећали „сувишним у Србији“ учествује на протестним вечерима. У полемици је са Радојем Домановићем. У знак протеста пише писмо Николи Пашићу.
Рађа му се друга кћи, Станка. Кум је Јанко Веселиновић.
1905. Прерађује Коштану и штампа је у „Бранковом колу“.
1906. У часописима објављује приче Из мога краја. Ради као порезник треће класе Београдског пореског одељења.
1907. Нову верзију Нечисте крви објављује у „Делу“.
1909. Завршава Нечисту крв. Док безуспешно покушава да нађе издавача, роман ће објавити у наставцима у „Летопису Матице српске“.
1910. Будући да је одбијен и од Коларчеве задужбине, одлучује да свој први роман, Нечисту крв, објави сам. Зато објављује Књижевни оглас који ће Матош штампати у загребачком „Савременику“.
1911. Постављен је за контролора прве класе Државне трошарине.
1912. Са ансамблом Народног позоришта гостује са Коштаном у Софији.
1913. Премештен је у Министарство просвете и вера, на дужност референта црквеног одељења. Родила му се трећа ћерка, Ружица. Објављује друго, прерађено издање Божјих људи.
1915. Поштеђен „војништва и учешћа у ратним напорима“, налази се једно време у Врању, а затим у Нишу, где је прешла читава Влада са администрацијом. Као референт Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног из Студенице према Пећи.
Породицу оставља у Краљеву; у Пећи напушта војску која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње.
1916. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу задржан у Дервенти. Сви рукописи остали су му у Нишу. Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске „Наде“, тада „заменику шефа војног Гувернемана за окупирану Србију“, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд.
1916–1918. Сарађује у „Београдским новинама“.
1918. Нечиста крв излази у Женеви као издање „Библиотеке jугословенске књижевности“.
1919. У листу „Дан“ објављује успомене Под окупацијом. „Политика“ у низу чланака напада Станковића због сарадње у „Београдским новинама“.
1920. Постављен је за референта Уметничког одељења Министарства просвете.
1922. „Новости“ објављују у наставцима успомене Под окупацијом и Забушанти. Постаје шеф Одсека за статистику Министарства просвете.
1924. Низом пригодних манифестација, обележена је двадесетпетогодишњица књижевног стваралаштва Б. Станковића. Излази треће, прерађено издање Коштане. Моји земљаци – последња објављена приповетка. Постављен је за референта Одељења за основну наставу Министарства просвете. Жали се Државном савету, који одбацује Станковићеву жалбу.
1927. Марика Јеминовић, звана Коштана, преко свог мужа Максута, тражи од писца део тантијеме од приказивања Коштане. Нападе и одбране објављују готово све новине. „Политика“ у свом коментару 13. марта доноси и ове редове: „Једно лице тражи писца! И од писца тражи паре! Тражи да писац плати зато што је писао!“
Решењем министарства просвете од 30. марта, Б. Станковић је стављен у пензију.
Премијера Ташане у Народном позоришту. Пред зградом Позоришта, 21. октобра око подне, позлило му је. Пренели су га његовој кући. Издахнуо је, истог дана, пред поноћ. Умро је у педесет другој години живота.
Преузето из Борисав Станковић (1876 – 1927) – каталог изложбе Библиотеке града Београда поводом 80-годишњице смрти великог писца. Aутор Олгa Красић Марјановић, октобар 2007.

ЛИДИЈА ПИЛИПЕНКО
Уметничка личност првакиње балета и кореографа Лидије Пилипенко, највећим делом је везана за Балет Народног позоришта у Београду. После специјализације у Лондону код Нинет де Валоa и бриљантне каријере прима балерине београдског Балета, нагло и убедљиво избија међу водеће кореографе у земљи. На музику домаћих композитора поставила је балете: Бановић Страхиња и Јелисавета Зорана Ерића у Београду, a Вечити младожења и Избирачица Зорана Мулића у Новом Саду. За представу Бановић Страхиња на Бијеналу у Љубљани 1981. године, награђена је као кореограф. Такође је награђена за кореографије целовечерњих балета Јелисавета и Вечити младожења.
Затим следи поставка за београдски Балет – Самсон и Далила, на музику Камија Сен-Санса, за отварање балетске сезоне Народног позоришта, после реконструкције зграде 1989. године. За овај балет добила је Награду Народног позоришта. Поставила је и балете: Васкрсење на музику II симфоније Густава Малера, Дама с камелијама на музику Ђузепеa Вердија – који су били светска праизвођења. Такође, у Народном позоришту 1994. године поставља балет Љубав чаробница Мануела де Фаље и Шехерезаду Николаја Римског-Корсакова, а 1998. године Жену, на музику Сергеја Рахмањинова. Са подједнаким успехом огледала се радећи на телевизији и филму, као и у мјузиклу (Прича о коњу, Мој дечко, Цигани лете у небо, Волим своју жену, Престаће ветар...), као и кореографским радом у операма (Кармен, Аида, Слепи миш итд). У оквиру програма Крај XX века...? у Народном позоришту у Београду поставља два једночина балета 1999: Слике, према оригиналној партитури А. Шенберга Преображена ноћ, и балет Кавез на музику Г. Малера (премијерно обновљен 2007). Охридску легенду Стевана Христића поставља 2000. године, а њен балет Песник Чајковски на музику П. И. Чајковског, 2004. бива проглашен за најбољу представу сезоне 2003/04. у Народном позоришту. Добитник је Награде за животно дело (2001), Награде „Димитрије Парлић“ (2004) и Националног признања за допринос култури (2007).
Директор Балета Народног позоришта у периоду: 1992–1993. и 1997–2000.

РЕЧ АУТОРА
У делима великог писца препознајемо њега самог, Бору Станковића. Његово стваралаштво усађено је дубоко у његовом бићу. Ишчитавајући његова дела, можемо засигурно наслутити „двојност“ уметника (ствараоца) и човека који мора да постоји и у свакодневној стварности. Његова оданост породици, окружење провинцијског менталитета и патријархална стега; све је то, у ствари, за толики дар који је носио Бора, било огроман Сизифов камен, као што га је и посебна осећајност посматрања, тумачења, сањања која је била извор инспирације, довела дотле да цео живот живи као заточеник сопственога ја.
Стварајући карактере својим ликовима, морао их је сам проживети, саживети се са њима, било да их је бранио или нападао, он их је разумевао.
Ко је био Бора Станковић? Како разумети тако сложен ум који је крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, укупно, десет година са разлогом писао Нечисту крв? Целовечерњи балет у два чина, у којем је главна личност Бора Станковић, аутору либрета-сценаристи нуди неисцрпну инспирацију да проговори о Бори, великану српског пера. Зачудно је са колико смелости и проницљивости мушкарац, писац, препознаје и открива, најдубље, најскривеније, најтананије тајне жене која је у забранама, увек без речи, без питања, без слободе одлуке. И сам Бора током писања „бежи“од својих речи, док се у својим сновима враћа њој, жени.
Желим да уведем Бору у свет његове сопствене имагинације, да пред нама проживи живот својих јунака, јер само тако можемо разумети како је морао велики писац „дајући живот“ Софки, Коштани, Ташани и другим ликовима, несвесно да доживи и ослобађање самога себе. Дубоко проживљено, део њега, Боре Станковића, исписивао је судбине његових јунака отворено пратећи и откривајући како њих, тако и велики део себе, средину у којој је живео и моћ неисказаних или боље рећи недодирљивих истина. Не без разлога, критичари, критизери, пријатељи као и непријатељи, ломили су своја копља, давали мишљења: од дивљења, до тешких увреда, сасвим свесни неправде коју су му чинили. Срећом, немали број аналитичара, теоретичара Бориних дела као и његови биографи, морали су признати (и то за време његовог кратког живота), да његов таленат превазилази време у којем је живео. Бора Станковић, претеча модерне, на самом почетку двадесетог века. Наш велики писац, нобеловац Андрић, у млађаним годинама је рекао ко је Бора Станковић. Зашто Нечста крв? Зашто наслов целовечерњег балета? И без великог објашњења, сва дела која је оставио повезује – крв.
Синиша Пауновић, писац, у својој књизи цитира речи Велибора Глигорића о Бори Станковићу: „У основи људске природе видео је жудњу за светлошћу и лепотом живота. Уживање сласти живота у његовој машти и сазнању, стихијни, нагонски је излив те жудње за лепотом и светлошћу, за радошћу живота. То је за њега и највећа драгоценост живљења, највећа вредност живота. Због тога је он са великом егзалтацијом доживљавао пролеће живота, пролеће у људској природи и због тога му је најближи био човек распеване маште и врела срца. У делима Боре Станковића веома је интензивна поетска жудња за личном слободом и срећом човековом“.
Како је опседнут својим делом Нечиста крв, Бора сам каже о крви да је то несрећа која се носи, која узбуђује, узбуркана слуђује и на крају и убија. И зато целовечерњи балет о Бори Станковићу просто захтева да носи име његовог најпознатијег дела – Нечиста крв.

Још реч, две... ако смем

И после свега што је написано и што знамо о великом писцу, остаје питање:
Ко је био Бора Станковић?
Човек. Човек путник, човек сањар, човек који слуша, који памти, препознаје; инспирисан малим људским судбинама, писац који нам је без видљивог напора, без самохвалисања оставио велика дела, откривајући у „малим судбинама“ увек истинито, презирући лицемерје и тиме стварајући пријатеље, као и непријатеље.
Да ли можемо рећи данас, 2008. године, да у пролазу не препознајемо Софку, Коштану, Ташану, Божје људе – добре људе, храброг, несретног Мирона, или људску похлепу, гладне за новцем и моћи? Да не препознајемо многе силнике сопствених страсти, батинаше људских душа, о којима је, на прави начин, умео једино Бора Станковић да пише... Све дубине људских порока, врлине, страсти, кривице, мржње... које је Бора дубоко анализирао и оставио нам у својим делима као загонетна питања.
Само слутимо у тој усамљености даровитог бића, луциднос виђење човека и живота.