Moje nagrade

ZABRANA
Zabranio sam svom nemačkom izdavaču Unzeldu, a zabrana stupa na snagu odmah, da isporučuje moje knjige u Austriju i to sve dok su autorska prava pravnosnažna, što će reći od danas do sedamdeset pet godina nakon moje smrti. Zabrana distribucije odnosi se na čitavo područje austrijske države i podležu joj sve moje knjige. Pošto se zanimanje austrijske države za mene i moj rad već decenijama svodi izgleda samo na to da mene i moj rad s vremena na vreme izvedu pred sud, moja odluka je stoga više nego logična. Četvrti i verovatno ne poslednji put spremni su da mi kao piscu prirede jedan od onih smešnih i dugogodišnjih sudskih procesa za koje je odgovorna država. S obzirom na moje zdravstveno stanje nisam više u stanju sebi da priuštim takve uvredljive i ponižavajuće sudske procese koji ne bi mogli da se dese ni u jednoj drugoj državi srednje Evrope.

Tomas Bernhard (Zabrana, iz: Na tragu istine – obraćanja, pisma, intervjui, feljton;
priredili: Volfram Bajer, Rajmund Felinger i Martin Huber, Zurkamp Ferlag Berlin, 2011; str. 225)

Pitanje: Da li su vaša iskustva sa bečkim Burgteatrom loša?

Tomas Bernhard: Imam isključivo loša iskustva sa Burgteatrom, ali ne uzimam to za ozbiljno. Samo ne želim da se tamo postavlja neki moj komad.
Pitanje: Da li je to zabrana Bečlijama, zabrana da vas igraju u pozorištu?
Tomas Bernhard: Zabrana, to zvuči i više nego veličanstveno.
Pitanje: Da se vratim na pitanje Austrije. Nikad niste oklevali u tome da Austrijancima prilepite samo ono najgrđe. U članku povodom državnog praznika 1977. godine napisali ste da su vaše vlade proteklih decenija bile spremne na svaku moguću vrstu zločina protiv Austrije. Vlade su „prema Austriji počinile svaki zamisliv zločin, iskorišćavajući prirodno uspavani narod, stvarajući od podlosti i brutalnosti umetnost kojoj se dive i kojom su zaluđeni“. To je zapravo poziv na opšte nepoverenje svakoj austrijskoj vladi.
Tomas Bernhard: Da, protiv svih ljudi koji su se navikli na vlast i zloupotrebu vlasti.

(Odlomak iz intervjua od 23. juna 1980: Mogao bih na papiru nekoga da ubijem,
iz: Na tragu istine – obraćanja, pisma, intervjui, feljton;
priredili: Volfram Bajer, Rajmund Felinger i Martin Huber, Zurkamp Ferlag Berlin, 2011; str. 185-186)

TOMAS BERNHARD (1931–1989)
1931. rođen 9. februara u Herlenu (Holandija), vanbračno dete Herte Bernhard, ćerke pisca Johanesa Frojmbihlera; oca Alojiza Cukerštetera nikad nije upoznao
1931–1935. sa majkom i njenim roditeljima boravi u Beču; teške ekonomske prilike; blizak odnos sa dedom Johanesom Frojmbihlerom
1935. selidba sa majkom i njenim roditeljima u Zekirhen na Valerzeu (pokrajina Salcburg)
1938. selidba u Traunštajn (Bavarska); Bernhardova majka dobija još dvoje dece sa mužem Emilom Fabijanom – Petera (rođ. 1938) i Suzanu (rođ. 1940)
1949–1951. tuberkuloza u nekoliko navrata zaredom; boravci u bolnicama, santorijumima i banjama (između ostalog u bolnici za plućne bolesti Grafenhof kod Sankt Fajta, pokrajina Salcburg)
1956. upoznaje Hedvig Stavijaniček, osobu s kojom potom neguje dugogodišnje prijateljstvo; smrt majke
1952–1955. spoljni saradnik u salcburškom Demokratišer Folksblatu; sastavlja izveštaje sa suđenja, piše recenzije knjiga, pozorišnih predstava i filmova; književni prvenac: pesme, priče sa prvog, u nizu mnogobrojnih, putovanja po Jugoslaviji sa Hedvig Stavijaniček
1955–1957. Fakultet za muziku i dramske umetnosti „Mocarteum“ u Salcburgu; predmeti: muzika, režija i gluma
1963. književni uspeh romana Mraz (Frost); prvo putovanje u Poljsku
1964. Amras (Amras); Nagrada „Julijus Kampe“
1965. Književna nagrada Slobodnog i hanzeatskog grada Bremena
1967. Poremećaj / Proza (Verstörung; Prosa); operacija u bolnici za plućne bolesti na Baumgartner Hoe u Beču
1968. Ungenah (Ungenach); Mala austrijska nagrada za književnost 1967; Nagrada „Anton Vildgnas“
1970. Krečana (Das Kalkwerk); Proslava za Borisa (Ein Fest für Boris) – praizvedba u Hamburgu u režiji Klausa Pajmana koji je režirao većinu njegovih dramskih komada; TV-film Tri dana (Drei Tage) – režija Feri Radaks; niz predavanja u Jugoslaviji i Italiji
1972. Nagrada „Franc Teodor Čokor“, Nagrada „Adolf Grime“, Grilparcerova nagrada
1974. Lovačko društvo (Die Jagdgesellschaft); Moć navike (Die Macht der Gewohnheit)
1975. Uzrok (Die Ursache) – prvi deo petotomne autobiografije; sa ostalim tomovima objavljen u salcburškoj izdvačkoj kući Rezidenc Ferlag koju je vodio Volfgang Šaftir; optužba za uvredu časti Franca Vezenauera, gradskog sveštenika grada Salcburga; Korektura (Korrektur); Predsednik (Der Präsident)
1979. Svetopopravitelj (Der Weltverbesserer), Pred penzijom (Vor dem Ruhestand); istupanje iz nemačke Akademije za jezik i književnost
1983. Gubitnik (Der Untergeher)
1984. smrt Hedvig Stavijaniček; Seča šume (Holzfällen) – privremena konfiskacija romana na osnovu zahteva Gerharda Lampersberga; Teatarmaher (Theatermacher), Riter, Dene, Fos (Ritter, Dene, Voss)
1985. Stari majstori (Alte Meister)
1986. Brisanje (Auslöschung); Jednostavno kompikovano (Einfach kompliziert)
1988. Trg heroja (Heldenplatz) – javna rasprava o Bernhardovom komadu koji je imao premijeru u bečom Burgteatru povodom „sećanja“ na pedesetogodišnjicu „anšlusa“ Austrije nacističkoj Nemačkoj
1989. umire 12. februara u Gmundenu (Gornja Austrija) nakon duge i teške bolesti; sahranjen uz Hede Stavijaniček na groblju Grincing u Beču

Prema: www.suhrkamp.de (sa nemačkog prevela Bojana Denić)

MAJA PELEVIĆ
Rođena je 13. februara 1981. u Beogradu. Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u  Beogradu 2005. i doktorirala na Interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu 2012. Članica projekta Nova drama. Izvedene drame: ESCape, Ler, Budite Lejdi na jedan dan, Beograd-Berlin, Pomorandžina kora, Ja ili neko drugi, Skočiđevojka, Hamlet Hamlet eurotrash (sa Filipom Vujoševićem), Fake Porno i Fakebook (grupa autora), Možda smo mi Miki Maus, Čudne ljubavi, Posledice i Potpuno skraćena istorija Srbije (sa Slobodanom Obradovićem). Sa Milanom Markovićem je 2012. uradila projekat Oni žive – u potrazi za nultim tekstom. Napisala, režirala i izvela u Bitef teatru dramu Posledice, 2013. Dobitnica je nagrada: „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo, „Slobodan Selenić“ za najbolju diplomsku dramu, Nagrade konkursa Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst Možda smo mi Miki Maus, Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst Pomorandžina kora 2010. Živi i radi u Beogradu i Bečićima. 

SLOBODAN BEŠTIĆ
Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti 1987. u klasi profesora Predraga Bajčetića. Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta (1987–2001), zatim prelazi u Narodno pozorište. Pozorišne uloge (izbor): JDP – Buđenje proleća (Moric), Nižinski (Nižinski), Saloma (Saloma); Narodno pozorište – Hamlet (Hamlet), Ifigenijina smrt u Aulidi (Agamemnon), Opasne veze (Valmon), Bahantkinje (Glasnik), Zli dusi (Tihon); drugi teatri i trupe – Harold i Mod (Harold, BDP), Zli dusi (Šatov, CZKD), Magbet (Magbet, MTM), Priča o mladiću i 1000 anđela (Anđeo, Omen teatar), Hamletmašina (Hamlet, CZKD), Frida Kalo (Dijego Rivera, Opera i teatar Madlenianum), Vučjak (Horvat, NP Kikinda), Per Gint (više uloga, Šaušpile teatar, Dizeldorf), Šarlota (Lotar, „Parobrod“), Dali-Pikaso (Pikaso, Bitef teatar)... Ostvario je i veći broj zapaženih uloga na filmu i televiziji. Neprekidno se stručno usavršava u zemlji i inostranstvu. Intenzivno se bavi i pedagoškim radom. Predavao je glumu i scenski pokret na FDU i BK akademiji u Beogradu, FDU Cetinje, na Umetničkoj akademiji u Osjeku. Dobitnik je više nagrada i priznanja, među kojima su: Nagrada za najboljeg mladog glumca, MES, Sarajevo 1987; Specijalna nagrada za najuspešnije istraživanje pozorišnog jezika, Malo Sterijino pozorje; Debitantska nagrada na filmskom festivalu u Nišu; Evropska nagrada za glumu „Gordana Kosanović“ koju dodeljuje Roberto Ćuli; Nagrada za najbolju mušku ulogu (Hamlet), Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu 2004; Nagrada za najbolju mušku ulogu (Horvat), Festival klasike, Vršac 2006.