Моје награде

ЗАБРАНА
Забранио сам свом немачком издавачу Унзелду, а забрана ступа на снагу одмах, да испоручује моје књиге у Аустрију и то све док су ауторска права правноснажна, што ће рећи од данас до седамдесет пет година након моје смрти. Забрана дистрибуције односи се на читаво подручје аустријске државе и подлежу јој све моје књиге. Пошто се занимање аустријске државе за мене и мој рад већ деценијама своди изгледа само на то да мене и мој рад с времена на време изведу пред суд, моја одлука је стога више него логична. Четврти и вероватно не последњи пут спремни су да ми као писцу приреде један од оних смешних и дугогодишњих судских процеса за које је одговорна држава. С обзиром на моје здравствено стање нисам више у стању себи да приуштим такве увредљиве и понижавајуће судске процесе који не би могли да се десе ни у једној другој држави средње Европе.

Томас Бернхард (Забрана, из: На трагу истине – обраћања, писма, интервјуи, фељтон;
приредили: Волфрам Бајер, Рајмунд Фелингер и Мартин Хубер, Зуркамп Ферлаг Берлин, 2011; стр. 225)

Питање: Да ли су ваша искуства са бечким Бургтеатром лоша?

Томас Бернхард: Имам искључиво лоша искуства са Бургтеатром, али не узимам то за озбиљно. Само не желим да се тамо поставља неки мој комад.
Питање: Да ли је то забрана Бечлијама, забрана да вас играју у позоришту?
Томас Бернхард: Забрана, то звучи и више него величанствено.
Питање: Да се вратим на питање Аустрије. Никад нисте оклевали у томе да Аустријанцима прилепите само оно најгрђе. У чланку поводом државног празника 1977. године написали сте да су ваше владе протеклих деценија биле спремне на сваку могућу врсту злочина против Аустрије. Владе су „према Аустрији починиле сваки замислив злочин, искоришћавајући природно успавани народ, стварајући од подлости и бруталности уметност којој се диве и којом су залуђени“. То је заправо позив на опште неповерење свакој аустријској влади.
Томас Бернхард: Да, против свих људи који су се навикли на власт и злоупотребу власти.

(Одломак из интервјуа од 23. јуна 1980: Могао бих на папиру некога да убијем,
из: На трагу истине – обраћања, писма, интервјуи, фељтон;
приредили: Волфрам Бајер, Рајмунд Фелингер и Мартин Хубер, Зуркамп Ферлаг Берлин, 2011; стр. 185-186)

ТОМАС БЕРНХАРД (1931–1989)
1931. рођен 9. фебруара у Херлену (Холандија), ванбрачно дете Херте Бернхард, ћерке писца Јоханеса Фројмбихлера; оца Алојиза Цукерштетера никад није упознао
1931–1935. са мајком и њеним родитељима борави у Бечу; тешке економске прилике; близак однос са дедом Јоханесом Фројмбихлером
1935. селидба са мајком и њеним родитељима у Зекирхен на Валерзеу (покрајина Салцбург)
1938. селидба у Траунштајн (Баварска); Бернхардова мајка добија још двоје деце са мужем Емилом Фабијаном – Петера (рођ. 1938) и Сузану (рођ. 1940)
1949–1951. туберкулоза у неколико наврата заредом; боравци у болницама, санторијумима и бањама (између осталог у болници за плућне болести Графенхоф код Санкт Фајта, покрајина Салцбург)
1956. упознаје Хедвиг Ставијаничек, особу с којом потом негује дугогодишње пријатељство; смрт мајке
1952–1955. спољни сарадник у салцбуршком Демократишер Фолксблату; саставља извештаје са суђења, пише рецензије књига, позоришних представа и филмова; књижевни првенац: песме, приче са првог, у низу многобројних, путовања по Југославији са Хедвиг Ставијаничек
1955–1957. Факултет за музику и драмске уметности „Моцартеум“ у Салцбургу; предмети: музика, режија и глума
1963. књижевни успех романа Мраз (Frost); прво путовање у Пољску
1964. Амрас (Amras); Награда „Јулијус Кампе“
1965. Књижевна награда Слободног и ханзеатског града Бремена
1967. Поремећај / Проза (Verstörung; Prosa); операција у болници за плућне болести на Баумгартнер Хое у Бечу
1968. Унгенах (Ungenach); Мала аустријска награда за књижевност 1967; Награда „Антон Вилдгнас“
1970. Кречана (Das Kalkwerk); Прослава за Бориса (Ein Fest für Boris) – праизведба у Хамбургу у режији Клауса Пајмана који је режирао већину његових драмских комада; ТВ-филм Три дана (Drei Tage) – режија Фери Радакс; низ предавања у Југославији и Италији
1972. Награда „Франц Теодор Чокор“, Награда „Адолф Гриме“, Грилпарцерова награда
1974. Ловачко друштво (Die Jagdgesellschaft); Моћ навике (Die Macht der Gewohnheit)
1975. Узрок (Die Ursache) – први део петотомне аутобиографије; са осталим томовима објављен у салцбуршкој издвачкој кући Резиденц Ферлаг коју је водио Волфганг Шафтир; оптужба за увреду части Франца Везенауера, градског свештеника града Салцбурга; Коректура (Korrektur); Председник (Der Präsident)
1979. Светопоправитељ (Der Weltverbesserer), Пред пензијом (Vor dem Ruhestand); иступање из немачке Академије за језик и књижевност
1983. Губитник (Der Untergeher)
1984. смрт Хедвиг Ставијаничек; Сеча шуме (Holzfällen) – привремена конфискација романа на основу захтева Герхарда Ламперсберга; Театармахер (Theatermacher), Ритер, Дене, Фос (Ritter, Dene, Voss)
1985. Стари мајстори (Alte Meister)
1986. Брисање (Auslöschung); Једноставно компиковано (Einfach kompliziert)
1988. Трг хероја (Heldenplatz) – јавна расправа о Бернхардовом комаду који је имао премијеру у бечом Бургтеатру поводом „сећања“ на педесетогодишњицу „аншлуса“ Аустрије нацистичкој Немачкој
1989. умире 12. фебруара у Гмундену (Горња Аустрија) након дуге и тешке болести; сахрањен уз Хеде Ставијаничек на гробљу Гринцинг у Бечу

Према: www.suhrkamp.de (са немачког превела Бојана Денић)

МАЈА ПЕЛЕВИЋ
Рођена је 13. фебруара 1981. у Београду. Дипломирала на Факултету драмских уметности у  Београду 2005. и докторирала на Интердисциплинарним студијама на Универзитету уметности у Београду 2012. Чланица пројекта Нова драма. Изведене драме: ESCape, Лер, Будите Лејди на један дан, Београд-Берлин, Поморанџина кора, Ја или неко други, Скочиђевојка, Hamlet Hamlet eurotrash (са Филипом Вујошевићем), Fake Porno и Fakebook (група аутора), Можда смо ми Мики Маус, Чудне љубави, Последице и Потпуно скраћена историја Србије (са Слободаном Обрадовићем). Са Миланом Марковићем је 2012. урадила пројекат Они живе – у потрази за нултим текстом. Написала, режирала и извела у Битеф театру драму Последице, 2013. Добитница је награда: „Борислав Михајловић Михиз“ за драмско стваралаштво, „Слободан Селенић“ за најбољу дипломску драму, Награде конкурса Стеријиног позорја за оригинални драмски текст Можда смо ми Мики Маус, Стеријине награде за најбољи драмски текст Поморанџина кора 2010. Живи и ради у Београду и Бечићима. 

СЛОБОДАН БЕШТИЋ
Дипломирао на Факултету драмских уметности 1987. у класи професора Предрага Бајчетића. Био је члан Југословенског драмског позоришта (1987–2001), затим прелази у Народно позориште. Позоришне улоге (избор): ЈДП – Буђење пролећа (Мориц), Нижински (Нижински), Салома (Салома); Народно позориште – Хамлет (Хамлет), Ифигенијина смрт у Аулиди (Агамемнон), Опасне везе (Валмон), Баханткиње (Гласник), Зли дуси (Тихон); други театри и трупе – Харолд и Мод (Харолд, БДП), Зли дуси (Шатов, ЦЗКД), Магбет (Магбет, МТМ), Прича о младићу и 1000 анђела (Анђео, Омен театар), Хамлетмашина (Хамлет, ЦЗКД), Фрида Кало (Дијего Ривера, Опера и театар Мадленианум), Вучјак (Хорват, НП Кикинда), Пер Гинт (више улога, Шаушпиле театар, Дизелдорф), Шарлота (Лотар, „Пароброд“), Дали-Пикасо (Пикасо, Битеф театар)... Остварио је и већи број запажених улога на филму и телевизији. Непрекидно се стручно усавршава у земљи и иностранству. Интензивно се бави и педагошким радом. Предавао је глуму и сценски покрет на ФДУ и БК академији у Београду, ФДУ Цетиње, на Уметничкој академији у Осјеку. Добитник је више награда и признања, међу којима су: Награда за најбољег младог глумца, МЕС, Сарајево 1987; Специјална награда за најуспешније истраживање позоришног језика, Мало Стеријино позорје; Дебитантска награда на филмском фестивалу у Нишу; Европска награда за глуму „Гордана Косановић“ коју додељује Роберто Ћули; Награда за најбољу мушку улогу (Хамлет), Југословенски позоришни фестивал у Ужицу 2004; Награда за најбољу мушку улогу (Хорват), Фестивал класике, Вршац 2006.