Livada puna tame

LIVADA PUNA TAME
Na Livadu Punu Tame može da dođe medved i da iz iz dubine zemlje izađe neman, a kad padnu senke iz šume počinju da mrdaju panjevi krokodili.
U jarugi pored livade možeš da slomiš nogu i vičeš danima da te niko ne čuje i tu da ostaneš zauvek.
Dete plače noću da mama upali svetlo u hodniku, jer je medved došao i seo detetu na grudi.
Mama kaže nema medveda, tata kaže oteraću ga.
Ali mama zna da medved postoji i dete zna da medved postoji i da mama laže. Medved svakom može da sedne na grudi.
Medved je strah, medved je bolest, medved je mržnja, medved je zavist, medved je ludilo, medved je smrt.
Dete zna da mama laže.
Niko ne može da otera medveda.
Na kraju, u svakom od nas je čudovište.
Beži, medo, beži…
Milena Marković

MILENA MARKOVIĆ
Rođena u Beogradu 9.4. 1974. Pesnikinja, dramski pisac i scenarista. Vanredni profesor Fakulteta Dramskih Umetnosti u Beogradu.

Drame (značajna izvođenja):
Pet života pretužnog Milutina Atelje 212,  2018.
Deca Radosti  Atelje 212,  2016.
Brod za lutke Tap Szinhaz 2016, Mađarska
Zmajeubice Jugoslovensko Dramsko Pozorište, 2014.
Paviljoni, kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru Black Tent Theater, Tokio 2010.
Brod za lutke SNG Ljubljana, 2009.
Brod za lutke Srsko Narodno Pozorište Novi Sad, 2008.
Šuma blista Atelje 212, 2008.
Šine Tuta teatar, Čikago, 2007.
Brod za lutke Festival D'Avignon, 2006.
Nahod Simeon Srpsko Narodno Pozorište, 2006.
Šine Theater Aachen, Nemačka 2005.
Šuma blista Schauspielhaus Zürich, Švajcarska, 2004
Šine Jugoslovensko Dramsko Pozorište, 2002.
Paviljoni, ili, kuda idem odakle dolazim i šta ima za večeru Jugoslovensko Dramsko Pozorište, 2000.

Dramske nagrade:
Sterijina nagrada za najbolji tekst za dramu Zmajeubice 2015, Sterijina nagrada za Brod za lutke 2008, Sterijina nagrada za najbolji tekst za dramu Nahod Simeon 2007, Specijalna nagrada, Beč, 2001, Teatar m.b.h.

Poezija i drame bibliografija, najvažnija izdanja:
Bevor sich alles zu dre­hen anfangt, Edi­tion Kor­re­spon­den­zen, (zbir­ka sabra­nih pesa­ma, pre­vod Peter Urban) 2017; Šuma bli­sta, fran­cu­sko izda­nje A la mai­son d Evro­pe et d Ori­ent 2017; Pesme za žive i mrtve 2015, Beo­grad; Pre nego što sve poč­ne da se vrti, zbir­ka poe­zi­je, Beo­grad 2011; Ptič­je oko na tara­bi, Beo­grad 2011; Crna kaši­ka Beo­grad 2007; La foret gui scin­til­le,  Puis­se die­au poser sur nous son regar­đra­ils, Le vas­te mon­de blanc, Un bate­au pour les pou­pe­es, Pariz, 2006; Isti­na ima tera­nje, Beo­grad 2003; Pas koji je pojo sun­ce, 2001; 

Pesnič­ke nagra­de:
Bori­sav Mihaj­lo­vić Mihiz 2005; Miloš Crnjan­ski 2007; Todor Manoj­lo­vić 2009; Bilja­na Jova­no­vić 2010; Đura Jak­šić 2010.

Fil­mo­vi i film­ske nagra­de
Otadž­bi­na u reži­ji Olega Nov­ko­vića, nagra­da za naj­bo­lji sce­na­rio FEST, Beo­grad, 2015; Beli, beli svet u reži­ji Olega Nov­ko­vića, nagra­da za naj­bo­lju žen­sku ulo­gu, 2010; Spe­ci­jal­na nagra­da za art film, Festi­val Lokar­no, 2010; Sutra uju­tro u reži­ji Olega Nov­ko­vića, Glav­na nagra­da festi­vala Kot­bus, 2006; Nagra­da za naj­bo­lji sce­na­rio, Festi­val sce­na­ri­ja, Vrnjač­ka Banja; Rudar­ska Ope­ra doku­men­tar­ni film u reži­ji Olega Nov­ko­vića, 2005.

JOVANA TOMIĆ
Rođena je u Beogradu 1990. godine. Osnovne diplomske i master studije završila je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku pozorišne i radio režije u klasi Alise Stojanović. Režirala je predstave Gospodin Biderman i piromani (Atelje 212), Kabare Nušić (Pozorište Zoran Radmilović, Zaječar), Lolita (Madlenianum), Bosonogi u parku (Narodno pozorište Subotica), If twice rotates the weather  vane/ Waiting for future  (Paolo Grasi), Izlaženje (Teatarmaher), Urnebesna tama (Atelje 212), Svaki put kao da je prvi (Kruševačko pozorište), Lisistrata (Narodno pozorište Subotica), Natan Mudri (Jugoslovensko Dramsko pozorište). Dobitnica je prve nagrade Radio Beograda 2 na konkursu „Neda Depolo“ za radio-dramu.

DIJALOG O LIVADI PUNOJ TAME
Razgovor dramaturga predstave sa rediteljkom predstave
DIMITRIJE: Dramski tekst Livada puna tame već naslovom referiše na romantičarsku poeziju, dakle, sam naslov je stih preuzet iz pesme Vilijema Blejka (The Ecčoing Green), a potom je Milena Marković kompletnu dramu označila pomenutom pesmom smeštajući je na početku dramskog teksta. Drama ne samo da preuzima stih Blejkove pesme kao svoje ime, već sa pesmom ulazi u neku vrstu dijaloga, pesma je inicira tj. predstavlja njen polazišni tekst. Nije neuobičajeno za pismo Milene Marković da, kao pesnikinja, svojim dramskim pismom ulazi u dijalog sa pesničkim nasleđem romantizma (na početku drame Nahod Simeon takođe je postavljena pesma Vilijema Blejka Vrt ljubavi). U Livadi punoj tame postoje i eksplicitne odrednice u tekstu koje nam pomažu u njegovom temeljnijem određenju, jedaqzn od primera je kada Glas ispred hora kaže: Nauka će tek da utvrdi, kada se bude uspostavila vremenska distanca, koje je sve posledice mit o romantičnoj ljubavi imao za čovečanstvo. Kada smo bili u pripremnoj fazi procesa, ti si kao rediteljka predstave insistirala na važnosti ovog određenje upisanog u tekst i potom smo odlučili da upravo taj iskaz tretiramo i kao tematski okvir buduće predstave.
JOVANA: Najjači utisak na prvo čitanje mi je ostavila ova rečenica; prvo me je uznemirila, zatim me je nasmejala, pa sam se naljutila, a onda sam se zapitala. Zbog tog primarnog osećanja celokupan tekst sam doživela kao problematizovanje ovog mita, u formi dijaloga Milene sa Blejkom, kako si i sam naveo. Najuzbudljivije je kada tekst otvori poligon za preispitivanje, ne samo intimno, to onda utiče na sve aspekte buduće predstave. Pitanje u kojoj formi se ljubav danas može realizovati, i da li može, koliko će trajati, da li je moguće izaći iz nametnutih kulturnih, socijalnih, porodičnih obrazaca i biti nov, originalan i neponovljiv, to su ta večna pitanja koja nas se tiču i nikad neće prestati da nas muče. Milena je ovo pitanje sagledala iz različitih uglova - na uzorku četiri generacije jedne porodice, tako da će se svako prepoznati u nekom od likova ili u svima po malo.
DIMITRIJE: Kada govorimo o mitovima, Livada puna tame ima još jednu prepoznatljivost Mileninog dramskog pisma, a to su narativne strukture karakteristične za mitove. U fragmentarnim formama njenih dramskih tekstova neretko je prisutna narativna putanja koju Džozef Kembel u svojoj analizi pirča u mitovima detaljno razrađuje kao stanice na putovanju heroja. Simeon u Nahodu Simeonu, Žena (u svim svojim obličjima likova iz bajki) u Brodu za lutke, Milutin i Marko u Pet života pretužnog Milutina, a sada i Majka i Voljena u Livadi punoj tame imaju upravu tu poziciju heroja čiji život pratimo kroz sve faze odrastanja, inicijacije, povratka, emanacije, transformacije… do samog umiranja. U slučaju drame Livada puna tame složili smo se da se narativ može podeliti na deo priče koji prati život Majke, a potom na drugi segment koji prati život njene ćerke Voljene, i na taj način smo dramu zapravo tretirali kao diptih o dve generacije žena. Kako si ti razumela posledicu mita o romantičnoj ljubavi na primeru ove dve junakinje u drami? A kako si je razumela kao žena, rediteljka, i romantična žena?
JOVANA: Posledice mita o romantičnoj ljubavi su i lepe i ružne. U nekim trenucima verujemo u mit i tada on postaje stvarnost, živimo ga, pa ga onda gubimo, odričemo ga se i preziremo, i tako u krug. Tokom te borbe, želimo da se iskobeljamo iz poznatih, ponuđenih, naučenih obrazaca naše okoline, pre svega roditelja. Zbog svega toga, svako od nas je u određenim trenucima Voljena, a u nekim drugim Majka. Onog trenutka kada se uhvatiš u koštac sa ovim tekstom, moraš sebi priznati da si neretko i  Nevoljena, ili čudovište. Iz ugla žene, romantične žene i rediteljke, mene takvu uzbuđuju i pomeraju intimni tekstovi o stvarnim ljudima, to po mom mišljenju može biti 'najpolitičkiji', najsubverzivniji čin autorstva u pozorištu, ako si iskren.
DIMITRIJE: Mislim da su formalni aspekti ovog teksta pre svega, a potom i zastupljenost određenih tematskih celina,  značajno uticali na tvoj izbor scenskih sredstava i jezika kojim ćeš se baviti prilikom inscenacije istog. Čitanje tako gustog poetskog tkanja, kakvo je pismo Milene Marković, predstavlja izazov i neuobičajeno iskustvo za reditelja, posebno kada je reč o domaćoj dramskoj književnosti.
JOVANA: Milena spaja naizgled nespojivo, grotesku i melodramu, ovozemaljsko, svakodnevno i fantastično, okrutnost i nežnost, mogla bih ovako dugo da nabrajam; zato je njena poetičnost životna, tiče nas se i ubada tamo gde nas boli. Na sceni nam je glavni zadatak bio da te različite svetove koji se sudaraju uskladimo ali da idalje budu razmaštani, vizuelno bogati onoliko koliko su u jeziku.
DIMITRIJE: U jeziku ovog teksta je posebno uzbudljiv aspekt uvođenja čudovišta kao likova u drami, i ta čudovišta imaju višeslojna značanje. Ona su pre svega čudovišne pojave u vizuri glavnih junakinja. Ti si se opredelila da ih čitaš na taj način, kao recepciju sveta tj određenih ljudi u svetu Majke i Voljene.
JOVANA: Svi događaji u predstavi su subjektivna vizura dva glavne junakinje, Majke i Voljene. Mi uranjamo u njihov intimni svet, pa su tako i čudovišta njihovi strahovi, mrakovi, ili ideali, savršenstva koje žele za sebe ili uz sebe. Uzbudljivo je što se čudovišta pojavljuju u ljudskoj formi, čak su i napisani kao prepoznatljivi tipovi tako da taj miks nekada bude jako duhovit, a nekada jeziv ili tužan.
DIMITRIJE: U priči, kao i u životu junakinja dolazi do skretanja: Dolazi do skretanja. Zastrašujuće je, a pomalo i zabavno kako ljudski život odrede voema mala skretanja, a naoko nebitna. Pred sam kraj komada Voljena izgovara: Da li me neko voli i sanja? Jesam li živela? Nestabilnost i nesigurnost koju život, a onda i ljubav kao neizbežno osećanje, izaziva u svom išodištu, ili pre, zapitanost nad svim svojim životnim odlukama i izborima je sublimirana u ova dva pitanja koja nas vraćaju na opservaciju Glasa ispred hora na temu ’’skretanja’’ u životu. U okviru borbe likova ovog komada da izađu iz nametnutih, naučenih obrazaca i dosegnu to savršenstvo, romantični mit, Milena nas podseti da postoji još jedan dodatni faktor koji nas usmerava, a to je sila nepredvidivog, mali događaji ili postupci koje nismo mogli da kontrolišemo, kojih nismo ni možda svesni a koji odrede naš život u potpunosti. Voljena na kraju rekapitulira sve svoje borbe, obuhvatajući sve tematske krugove komada, gde se upravo ta višeslojnost sublimira u dve jednostavne rečenice koje si gore naveo.
DIMITRIJE: Komad je počela citatom Blejkove pesme, a Livadu punu tame, Milena Marković kao pesnikinja, završava svojom pesmom, odnosno songom. I u tom finalu, taj poslednji song koji je drugačiji od svih prethodnih u tekstu, koji se pojavljuju u svrsi jasnog određivanja i usmeravanja radnje komada, ima upravo za pojačanu poetsku vrednost. Zaokružuje ne samo tematske i idejne celine u drami, već i finalizuje dijalog dramskog sadržaja i Blejkove pesme:
Život daj drugom ne nije kraj
Opet bi živeo život taj
Ustani dušo na livadi tamnoj
Poleti divna ka ljubavi tajnoj

JOVANA: To je jedino što nam preostaje.
Dimitrije Kokanov i Jovana Tomić