Ливада пуна таме

ЛИВАДА ПУНА ТАМЕ
На Ливаду Пуну Таме може да дође медвед и да из из дубине земље изађе неман, а кад падну сенке из шуме почињу да мрдају пањеви крокодили.
У јаруги поред ливаде можеш да сломиш ногу и вичеш данима да те нико не чује и ту да останеш заувек.
Дете плаче ноћу да мама упали светло у ходнику, јер је медвед дошао и сео детету на груди.
Мама каже нема медведа, тата каже отераћу га.
Али мама зна да медвед постоји и дете зна да медвед постоји и да мама лаже. Медвед сваком може да седне на груди.
Медвед је страх, медвед је болест, медвед је мржња, медвед је завист, медвед је лудило, медвед је смрт.
Дете зна да мама лаже.
Нико не може да отера медведа.
На крају, у сваком од нас је чудовиште.
Бежи, медо, бежи…
Милена Марковић

МИЛЕНА МАРКОВИЋ
Рођена у Београду 9.4. 1974. Песникиња, драмски писац и сценариста. Ванредни професор Факултета Драмских Уметности у Београду.

Драме (значајна извођења):
Пет живота претужног Милутина Атеље 212,  2018.
Деца Радости  Атеље 212,  2016.
Брод за лутке Tap Szinhaz 2016, Мађарска
Змајеубице Југословенско Драмско Позориште, 2014.
Павиљони, куда идем, одакле долазим и шта има за вечеру Black Tent Theater, Токио 2010.
Брод за лутке СНГ Љубљана, 2009.
Брод за лутке Срско Народно Позориште Нови Сад, 2008.
Шума блиста Атеље 212, 2008.
Шине Тута театар, Чикаго, 2007.
Брод за лутке Festival D'Avignon, 2006.
Наход Симеон Српско Народно Позориште, 2006.
Шине Theater Aachen, Немачка 2005.
Шума блиста Schauspielhaus Zürich, Швајцарска, 2004
Шине Југословенско Драмско Позориште, 2002.
Павиљони, или, куда идем одакле долазим и шта има за вечеру Југословенско Драмско Позориште, 2000.

Драмске награде:
Стеријина награда за најбољи текст за драму Змајеубице 2015, Стеријина награда за Брод за лутке 2008, Стеријина награда за најбољи текст за драму Наход Симеон 2007, Специјална награда, Беч, 2001, Театар м.б.х.

Поезија и драме библиографија, најважнија издања:
Bevor sich alles zu dre­hen anfangt, Edi­tion Kor­re­spon­den­zen, (збир­ка сабра­них песа­ма, пре­вод Петер Урбан) 2017; Шума бли­ста, фран­цу­ско изда­ње A la mai­son d Evro­pe et d Ori­ent 2017; Песме за живе и мртве 2015, Бео­град; Пре него што све поч­не да се врти, збир­ка пое­зи­је, Бео­град 2011; Птич­је око на тара­би, Бео­град 2011; Црна каши­ка Бео­град 2007; La foret gui scin­til­le,  Puis­se die­au poser sur nous son regar­đra­ils, Le vas­te mon­de blanc, Un bate­au pour les pou­pe­es, Париз, 2006; Исти­на има тера­ње, Бео­град 2003; Пас који је појо сун­це, 2001; 

Песнич­ке награ­де:
Бори­сав Михај­ло­вић Михиз 2005; Милош Црњан­ски 2007; Тодор Маној­ло­вић 2009; Биља­на Јова­но­вић 2010; Ђура Јак­шић 2010.

Фил­мо­ви и филм­ске награ­де
Отаџ­би­на у режи­ји Олега Нов­ко­вића, награ­да за нај­бо­љи сце­на­рио ФЕСТ, Бео­град, 2015; Бели, бели свет у режи­ји Олега Нов­ко­вића, награ­да за нај­бо­љу жен­ску уло­гу, 2010; Спе­ци­јал­на награ­да за арт филм, Фести­вал Локар­но, 2010; Сутра ују­тро у режи­ји Олега Нов­ко­вића, Глав­на награ­да фести­вала Кот­бус, 2006; Награ­да за нај­бо­љи сце­на­рио, Фести­вал сце­на­ри­ја, Врњач­ка Бања; Рудар­ска Опе­ра доку­мен­тар­ни филм у режи­ји Олега Нов­ко­вића, 2005.

ЈОВАНА ТОМИЋ
Рођена је у Београду 1990. године. Основне дипломске и мастер студије завршила је на Факултету драмских уметности у Београду, на одсеку позоришне и радио режије у класи Алисе Стојановић. Режирала је представе Господин Бидерман и пиромани (Атеље 212), Кабаре Нушић (Позориште Зоран Радмиловић, Зајечар), Лолита (Мадленианум), Босоноги у парку (Народно позориште Суботица), If twice rotates the weather  vane/ Waiting for future  (Паоло Граси), Излажење (Театармахер), Урнебесна тама (Атеље 212), Сваки пут као да је први (Крушевачко позориште), Лисистрата (Народно позориште Суботица), Натан Мудри (Југословенско Драмско позориште). Добитница је прве награде Радио Београда 2 на конкурсу „Неда Деполо“ за радио-драму.

ДИЈАЛОГ О ЛИВАДИ ПУНОЈ ТАМЕ
Разговор драматурга представе са редитељком представе
ДИМИТРИЈЕ: Драмски текст Ливада пуна таме већ насловом реферише на романтичарску поезију, дакле, сам наслов је стих преузет из песме Вилијема Блејка (Тхе Ецчоинг Греен), а потом је Милена Марковић комплетну драму означила поменутом песмом смештајући је на почетку драмског текста. Драма не само да преузима стих Блејкове песме као своје име, већ са песмом улази у неку врсту дијалога, песма је иницира тј. представља њен полазишни текст. Није неуобичајено за писмо Милене Марковић да, као песникиња, својим драмским писмом улази у дијалог са песничким наслеђем романтизма (на почетку драме Наход Симеон такође је постављена песма Вилијема Блејка Врт љубави). У Ливади пуној таме постоје и експлицитне одреднице у тексту које нам помажу у његовом темељнијем одређењу, једаqзн од примера је када Глас испред хора каже: Наука ће тек да утврди, када се буде успоставила временска дистанца, које је све последице мит о романтичној љубави имао за човечанство. Када смо били у припремној фази процеса, ти си као редитељка представе инсистирала на важности овог одређење уписаног у текст и потом смо одлучили да управо тај исказ третирамо и као тематски оквир будуће представе.
ЈОВАНА: Најјачи утисак на прво читање ми је оставила ова реченица; прво ме је узнемирила, затим ме је насмејала, па сам се наљутила, а онда сам се запитала. Због тог примарног осећања целокупан текст сам доживела као проблематизовање овог мита, у форми дијалога Милене са Блејком, како си и сам навео. Најузбудљивије је када текст отвори полигон за преиспитивање, не само интимно, то онда утиче на све аспекте будуће представе. Питање у којој форми се љубав данас може реализовати, и да ли може, колико ће трајати, да ли је могуће изаћи из наметнутих културних, социјалних, породичних образаца и бити нов, оригиналан и непоновљив, то су та вечна питања која нас се тичу и никад неће престати да нас муче. Милена је ово питање сагледала из различитих углова - на узорку четири генерације једне породице, тако да ће се свако препознати у неком од ликова или у свима по мало.
ДИМИТРИЈЕ: Када говоримо о митовима, Ливада пуна таме има још једну препознатљивост Милениног драмског писма, а то су наративне структуре карактеристичне за митове. У фрагментарним формама њених драмских текстова неретко је присутна наративна путања коју Џозеф Кембел у својој анализи пирча у митовима детаљно разрађује као станице на путовању хероја. Симеон у Находу Симеону, Жена (у свим својим обличјима ликова из бајки) у Броду за лутке, Милутин и Марко у Пет живота претужног Милутина, а сада и Мајка и Вољена у Ливади пуној таме имају управу ту позицију хероја чији живот пратимо кроз све фазе одрастања, иницијације, повратка, еманације, трансформације… до самог умирања. У случају драме Ливада пуна таме сложили смо се да се наратив може поделити на део приче који прати живот Мајке, а потом на други сегмент који прати живот њене ћерке Вољене, и на тај начин смо драму заправо третирали као диптих о две генерације жена. Како си ти разумела последицу мита о романтичној љубави на примеру ове две јунакиње у драми? А како си је разумела као жена, редитељка, и романтична жена?
ЈОВАНА: Последице мита о романтичној љубави су и лепе и ружне. У неким тренуцима верујемо у мит и тада он постаје стварност, живимо га, па га онда губимо, одричемо га се и презиремо, и тако у круг. Током те борбе, желимо да се искобељамо из познатих, понуђених, научених образаца наше околине, пре свега родитеља. Због свега тога, свако од нас је у одређеним тренуцима Вољена, а у неким другим Мајка. Оног тренутка када се ухватиш у коштац са овим текстом, мораш себи признати да си неретко и  Невољена, или чудовиште. Из угла жене, романтичне жене и редитељке, мене такву узбуђују и померају интимни текстови о стварним људима, то по мом мишљењу може бити 'најполитичкији', најсубверзивнији чин ауторства у позоришту, ако си искрен.
ДИМИТРИЈЕ: Мислим да су формални аспекти овог текста пре свега, а потом и заступљеност одређених тематских целина,  значајно утицали на твој избор сценских средстава и језика којим ћеш се бавити приликом инсценације истог. Читање тако густог поетског ткања, какво је писмо Милене Марковић, представља изазов и неуобичајено искуство за редитеља, посебно када је реч о домаћој драмској књижевности.
ЈОВАНА: Милена спаја наизглед неспојиво, гротеску и мелодраму, овоземаљско, свакодневно и фантастично, окрутност и нежност, могла бих овако дуго да набрајам; зато је њена поетичност животна, тиче нас се и убада тамо где нас боли. На сцени нам је главни задатак био да те различите светове који се сударају ускладимо али да идаље буду размаштани, визуелно богати онолико колико су у језику.
ДИМИТРИЈЕ: У језику овог текста је посебно узбудљив аспект увођења чудовишта као ликова у драми, и та чудовишта имају вишеслојна значање. Она су пре свега чудовишне појаве у визури главних јунакиња. Ти си се определила да их читаш на тај начин, као рецепцију света тј одређених људи у свету Мајке и Вољене.
ЈОВАНА: Сви догађаји у представи су субјективна визура два главне јунакиње, Мајке и Вољене. Ми урањамо у њихов интимни свет, па су тако и чудовишта њихови страхови, мракови, или идеали, савршенства које желе за себе или уз себе. Узбудљиво је што се чудовишта појављују у људској форми, чак су и написани као препознатљиви типови тако да тај микс некада буде јако духовит, а некада језив или тужан.
ДИМИТРИЈЕ: У причи, као и у животу јунакиња долази до скретања: Долази до скретања. Застрашујуће је, а помало и забавно како људски живот одреде воема мала скретања, а наоко небитна. Пред сам крај комада Вољена изговара: Да ли ме неко воли и сања? Јесам ли живела? Нестабилност и несигурност коју живот, а онда и љубав као неизбежно осећање, изазива у свом ишодишту, или пре, запитаност над свим својим животним одлукама и изборима је сублимирана у ова два питања која нас враћају на опсервацију Гласа испред хора на тему ’’скретања’’ у животу. У оквиру борбе ликова овог комада да изађу из наметнутих, научених образаца и досегну то савршенство, романтични мит, Милена нас подсети да постоји још један додатни фактор који нас усмерава, а то је сила непредвидивог, мали догађаји или поступци које нисмо могли да контролишемо, којих нисмо ни можда свесни а који одреде наш живот у потпуности. Вољена на крају рекапитулира све своје борбе, обухватајући све тематске кругове комада, где се управо та вишеслојност сублимира у две једноставне реченице које си горе навео.
ДИМИТРИЈЕ: Комад је почела цитатом Блејкове песме, а Ливаду пуну таме, Милена Марковић као песникиња, завршава својом песмом, односно сонгом. И у том финалу, тај последњи сонг који је другачији од свих претходних у тексту, који се појављују у сврси јасног одређивања и усмеравања радње комада, има управо за појачану поетску вредност. Заокружује не само тематске и идејне целине у драми, већ и финализује дијалог драмског садржаја и Блејкове песме:
Живот дај другом не није крај
Опет би живео живот тај
Устани душо на ливади тамној
Полети дивна ка љубави тајној

ЈОВАНА: То је једино што нам преостаје.
Димитрије Коканов и Јована Томић