Labudovo jezero
balet P. I. Čajkovskog, koreografska verzija Dimitrija Parlića

BALET POETIKE UMIRANjA
U Moskvi 1877. godine odigrano je, s ne baš velikim uspehom, prvo Labudovo jezero u koreografiji Juliusa Raizingera. Posle smrti kompozitora, Petra Iljiča Čajkovskog, novu verziju kreirali su Lav Ivanov i Marijus Petipa, u Marijinskom teatru u St. Peterburgu 1895. Čajkovski nije pretpostavljao da će njegov balet postati ezoteričan, magičan, snažno ekspresivan i najigraniji balet u istoriji. Sve svetske kompanije koje su nosioci estetike klasičnog akademizma, plešu Labudovo jezero. Može se reći, da se danas, na svetskim scenama, izvode mnoge verzije. Čuvaju se tradicionalne, osavremenjene, sa psihoanalitičkim tumačenjem, ali zadržavanjem klasične forme. Savremeni koreografi idu do sasvim radikalnih, modernih rešenja, kojima je inspiracija za stvaranje novog dela, samo jedan pogled na suštinsko. Ideja o začaranoj princezi koju je zao duh pretvorio u labuda, i koju samo iskrena ljubav može spasiti, arhetip je ruske skaske. Zakletva kao iskušenje ljubavi i prevare, sazrevanje kroz odluke, ljudsko dvojstvo, lukavost, žrtvovanje, sjedinjavanje u fiktivnoj smrti i apoteoza idealnoj ljubavi, suština su Labudovog jezera. Prvi i treći čin, koje je radio Marijus Petipa, obiluju: pastoralom, plesovima života, različitim nacionalnim igarama, ali i nagoveštajem smrti. Zanosna i virtuozna Odilija simbol je iskušenja. Drugi i četvrti čin su koreografska paradigma poezije Lava Ivanova, koji je kreativno utkao ruske elemente i klasičnu harmoniju u baletsku tehniku. Ulazak niza labudova, u drugom činu, jeste stilizacija ruskih horovoda. Adađo Odete i Princa suštinska je ljubav, večni spoj dva bića, dok je ples malih labudova - ples nerskidivog prijateljstva. Tri labuda su simbol žensvenosti, a solo-igra Odete jeste vera u ljubav i spasenje. Četvrti čin je apoteoza lepote umiranja i besmrtnosti. Ivanov je u svakom pokretu tela našao simbolistički izraz, pun dramatike i poezije. U beogradskom Baletu, prva predstava Labudovog jezera odigrana je 1925. godine, u koreografiji Aleksandra Fortunata. Glavne uloge plesali su: Jelena Poljakova, Nina Kirsanova i Aleksandar Fortunato. Do Drugog svetskog rata predstava je izvedena preko 100 puta. U ovoj verziji proslavile su se Nataša Bošković i Margarita Froman, a igrale su i: Marina Olenjina, Janja Vasiljeva, Anica Prelić, Nada i Anđa Aranđelović. Prinčeve su igrali: Sergej Strešnjev, Maks Froman, Anatolij Žukovski i Miloš Ristić. Nina Kirsanova se u svojoj redakciji 1951. godine oslonila na verziju A.Fortunata. Glavne uloge su tumačili Jovanka Bjegojević, Vera Kostić i Branko Marković. Skoro dvadeset godina igrana je ova predstava i mnogi baletski umetnici nastupali su u njoj: Milica Jovanović, Ivanka Mikić, Katarina Obradović, Lidija Pilipenko, Milan Momčilović, Stevan Grebeldinger, Žarko Prebil i Gradimir Hadži-Slavković. Velike internacionalne baletske zvezde Margot Fontejn i Maja Plisecka gostovale su u ovoj predstavi. Godine 1970. Dimitrije Parlić u saradnji sa Kžištofom Pankijevičem, scenografom i kostimografom iz Poljske, kreira svoju verziju Labudovog jezera. Glavne uloge na premijeri igrali su: Dušica Tomić, Lidija Pilipenko i Radomir Vučić. Parlić je zadržao koreografsku celinu u drugom, antologijskom činu Lava Ivanova sa pojedinim koreografskim intervencijama dok je prvi i treći čin kreirao je sam. Na beogradskoj sceni Labudovo jezero, u koreografiji Dimitrija Parlića, imalo je izuzetan uspeh. Odigrano je 277 puta. Reprizu su igrali Višnja Đorđević i Borivoje Mladenović. Dugo godina lik Odete i Odilije tumačila je Ivanka Lukateli, zatim Ljiljana Hmela, Jelena Šantić, Vesna Lečić, Ljiljana Šaranović, Milica Bijelić, Duška Dragičević, Ašhen Ataljanc, Ana Pavlović i Mila Dragičević, a kao Prinčevi nastupali su: Aleksandar Izrailovski, Dušan Simić, Ranko Tomanović, Konstantin Tešea, Nenad Jeremić, Konstantin Kostjukov, Denis Kasatkin, Jovan Veselinović. U celokupnoj istoriji Labudovog jezera koje je igrano na beogradskoj sceni, verzija Dimitrija Parlića ostavila je najsnažniji umetnički utisak. Rekonstrukcija ovog dela 1998. dug je prema velikom srpskom koreografu, ali i znak velikih estetskih vrednosti.

Jelena Šantić 

PETAR ILjIČ ČAJKOVSKI (1840-1893)
Ne zna se čemu se treba više diviti kod Čajkovskog: simfonijskoj vrednosti njegovih baleta, njihovim igračkim kvalitetima ili snazi izraza i emocije. To su prave igračke drame. Serž Lifar
Dok je u operi tražio živu, realnu dramatiku i psihološku istinu, Čajkovski je smatrao da oblast baleta predstavlja fantastika bajke. U tome smislu Čajkovski prati liniju ličnog baleta, koji se zasniva na obilnim fantastičnim scenama i teatarsko-živopisnim efektima. Zajedno s tim, on je duboko stvaralački zahvatio problematiku baleta i reformirao tradicionalne osnove ove scenske vrste. Razvoj stilskih osobenosti romantičnog baleta usavršio se kod Čajkovskog po dvema glavnim linijama. Prvo, čisto koreografski princip dobio je kod Čajkovskog izvanrednu gipkost i karakterističnu raznovrsnost. Čajkovski obnavlja poznate vrste igara, dajući im neobičnu svežinu i bogatstvo ritmike i muzičke plastičnosti, i u isti mah pokazuje veliki smisao u pronalaženju specifičnih oblika igračkih pokreta uslovljenih karakterističnim scenskim zadacima. U tom smislu on koristi dostignuća savremenog francuskog baleta, naročito Deliba, koga je tako visoko cenio. Druga novina koju je Čajkovski uneo u oblast baletske muzike sastoji se u širokom razvijanju elemenata simfonijske pantomime. Čajkovski je pokazao put simfonizacije baleta kojim su pošli, u ruskoj muzici Glazunov i Stravinski, a u francuskoj Ravel i njegovi sledbenici. Čajkovski je verovatno najpoznatiji po svojim baletima koje je komponovao u zrelijoj umetničkoj fazi, i upravo je sa baletima stekao najveću slavu i priznanje savremenika:
1872. Labudovo jezero, op. 20 - njegov prvi balet, u početku izvođen sa izvesnim nedostacima koje će kasnije dorađivati. Prvi put izveden u Boljšom teatru u Moskvi.
1890. Uspavana lepotica, op. 66 - sam Čajkovski je smatrao ovaj balet za svoje najbolje delo. Prvi put izveden u Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu.
1892. Krcko Oraščić, op. 71 - Kompozitor nije bio mnogo zadovoljan svojim poslednjim baletom. Simfonijsku poemu Frančeska da Rimini, op. 32 - komponovao je u Bajrojtu u jesen 1876, u veoma kratkom roku, inspirisan epizodom iz Danteove Božanstvene komedije.

DIMITRIJE PARLIĆ (1916 -1986) koreograf
Vizionar između klasične tradicije i modernog senzibiliteta. Veliki baletski umetnici u svojoj istorijskoj memoriji nose i osećanje vremena u kojem žive. Dimitrije Parlić je dao neizmerni doprinos jugoslovenskoj kulturi donoseći savremeni duh Evrope pedesetih i šezdesetih godina našeg veka. Tako je inicirao mnoge moderne forme i pokrete u Beogradu, ali i celoj Jugoslaviji. Svakako, uticao je i na nov život koji se probijao iza zvaničnog socrealizma. Već tih godina Parlić je stvarao balete na muziku Prokofjeva, Stravinskog, Bartoka...
Koreografsko stvaralaštvo Parlića veoma je raznovrsno. Stvarao je celovečernje balete, klasične po formi, jasne priče, simetrične strukture, neoklasičnog baletskog jezika. Veliki opus čine jednočine kreacije po uzoru na fokinovske i postfokinovske balete. Umetnik je zalazio i u sferu apstraktnog. U okviru zadatih formi, Parlić je uvek imao čvrstu dramaturško-rediteljsku liniju, kao najveću vrednost njegovih dela. Samu priču je iskazivao rediteljskim situacijama u kojima su pokreti tela pratili koncept predstave. Skoro je potpuno odbacio pantomimu. Tako se i u klasičnim predstavama približio savremenijem senzibilitetu. Bajke, mitovi, legende, savremene priče i dramatizacije poznatih literarnih dela, bili su inspiracija velikom koreografu. Dimitrije Parlić se opredelio za različite žanrove: baletske drame, melodrame, komedije i pastorale. To su okviri u kojima je on stvarao novi, preoblikovani svet. Posebno značajan deo Parlićevog stvaralaštva jesu koreografije, rađene na muziku domaćih kompozitora i njegovo poimanje stilizacije nacionalnih igara Makedonije, Hrvatske i Južne Srbije. Znalački, s maštom, ukomponovao je folklorne elemente u baletsku tehniku, a otišao je i korak dalje. U apstrakciji tih elemenata i motiva, našao je nov, moderan baletski jezik u kojem je zadržao duh jugoslovenskog podneblja. U scenskim rešenjima, Parlić je često koristio objekte simboličkih vrednosti: ogledalo je virtuelni odraz ličnosti koja sebe ne prihvata, kavez je znak gubitka dragocene slobode, kruna je opravdanje pred sobom i drugima, oko je sveobuhvatni pogled sveta i simbol božanske spoznaje, lopta sadrži celovitost sveta u kome nema početka i kraja, maska je arhetip prirode i njenog dvojnika. Da bi dobio slojevitost tumačenja života, Parlić je dramaturški uvodio likove sudbine, vizije mladosti, anđele. Kreativni svet Dimitrija Parlića su realne ličnosti, mitološka i fantastična bića koja u imaginaciji lebde prostorima ispunjenim ljubavlju, ljubomorom, mržnjom, osvetom, pretnjom i smrću. Istančanim osećajem gradio je likove, nijansirano je pravio karakterizaciju uloga, a svaka uloga je imala pravo mesto u kompoziciji dela. Uz velikog koreografa stvorile su se sjajne ličnosti koje su svojim umećem inspirisale Parlića: Rut Parnel, Jovanka Bjegojević, Duška Sifnios, Višnja Đorđević, Lidija Pilipenko, Dušica Tomić, Ivanka Lukateli, Dušan Trninić, Milan Momčilović, Branko Marković, Stevan Grebeldinger, Žarko Prebil, Borivoje Mladenović, Rade Vučić, Dušan Simić i drugi. Direktor Opere i dirigent Oskar Danon bio je snažna podrška Dimitriju Parliću. Ova uzajamna razmena energije i umetnosti dala je antologijske balete u istoriji beogradskog Baleta. Posebnu pažnju Parlić je posvećivao vizuelizaciji predstave. Birao je saradnike koji su i sami bili snažni autori: Vladimir Žedrinski, Dušan Ristić, Milo Milunović, Mića Popović, Kžištof Pankijevič, Kolja Milunović itd. Igra nije jedini aksiom oko kojeg je Parlić stvarao svoj svet, već univerzalna sinkretička teatarska lepota sastavljena od igre, muzike i scenske vizuelizacije. Logičnost, snaga, koherencija unutrašnjih, povezujućih sila i utkana poetika, davali su harmoničnost i lepotu Parlićevim kreacijama. Njegovi baleti nose ideju da je čovek onakav kakav jeste, čime je izrazio svoje humanističko poimanje baleta. U njegovom celokupnom stvaralaštvu provlače se niti čulnog osećanja. I zato se može reći da je Parlić pravi umetnik koji je sintetizovao baletski jezik i stvarnost, punu umetničke imaginacije, stvarajući jedan savremeniji svet. Svojim ostvarenjima Dimitrije Parlić napravio je prve proboje modernosti i demokratije pedesetih godina u beogradskoj i jugoslovenskoj kulturi.

Jelana Šantić, 1998.

METAMORFOZE LABUDA
1877. Moskva, Ruski imperatorski balet. Svetska premijera baleta Labudovo jezero, na muziku Petra Iljiča Čajkovskog. Koreografija: Julisu Wenzel Reisinger.
Libreto sačinili: Vladimir Begičev, dramaturg i inspektor repertoara moskovskih pozorišta i Vasilij Gelcer, igrač. Uspeh je izostao.
1880. Moskva. Nova verzija Labudovog jezera. Koreografija: Joseph Hansen.
1888. Prag, Nacionalni teatar. Prvo izvođenje Labudovog jezera van granica Rusije. Koreografija: Augustin Berger. Izveden samo drugi čin u prisustvu kompozitora.
1889. St. Peterburg, Ruski imperatorski balet. Premijera baleta P. I. Čajkovskog Uspavana lepotica. Koreografija: Marius Petipa.
1892. St. Peterburg, Ruski imperatorski balet. Premijera baleta P. I. Čajkovskog Krcko Oraščić. Koreografija: Lav Ivanov, prema zamisli M. Petipa.
1893. St. Peterburg. Zahvaljujući ogromnom uspehu prethodna dva baleta, direktor Imperatorskih pozorišta angažuje na pripremi nove celovečernje verzije Labudovog jezera koreografe: Lava Ivanova i Mariusa Petipa. Petipa izlaže Ivanovu potpuno novu projekciju drugog čina i poverava mu realizaciju tog dela.
1894. St. Peterburg, Marijinski teatar (kasnije Kirov). Godinu dana posle smrti Čajkovskog, održava se veče u čast kompozitora, i u okviru programa izvodi se drugi čin Labudovog jezera. Ulogu Odete igra Pierina Legnani. Ogroman uspeh i za koreografa i za balerinu.
1895. St. Petrburg, Marijinski teatar. Prvo izvođenje integralne verzije Labudovog jezera u koreografiji i režiji: Lava Ivanova i Mariusa Petipa. Ova uspešna verzija postaće polazište svim kasnijim redakcijama, sve do modernih tumačenja čuvene baletske partiture.
1901. Moskva, Boljšoj teatar. Nova redakcija Labudovog jezera, u koreografiji Aleksandra Gorskog. Značajan pomak u smislu implementacije simbola i utemeljivanja klasičnog baletskog akademizma.
1911. London, Kompanija Les Ballets Russes Sergeja Đagiljeva izvodi premijeru Labudovog jezera, u koreografiji Mihaila Fokina, prema Ivanovu i Petipa. Glavne uloge tumače: Matilda Kšešinska i Vaclav Nižinski.
Njujork, Metropliten opera. Trupa Mihaila Mordkina priređuje američku praizvodbu Labudovog jezera.
1912. Monte Karlo. Premijera Labudovog jezera u izvođenju trupe Les Ballets Russes Sergeja Đagiljeva.
Kompanija René Bluma – Ballets Russes de Monte-Carlo, izvodiće redovno ovu predstavu, ali uvek, u skraćenoj verziji.
1920. Moskva, Boljšoj teatar. Aleksandar Gorski realizuje novu verziju Labudovog jezera, u saradnji sa Nemirovič-Dančenkom i uvodi novu ulogu: Lakrdijaša, dvorske lude. Ova predstava živeće dugo na moskovskoj sceni.
1921.  Moskva, Boljšoj teatar. Asaf Miserer daje svoju verziju, koja će uticati na sve kasnije postavke.
1925. Beograd, Narodno pozorište. Narodno pozorište izvodi celovitu verziju Labudovog jezera, u koreografiji Aleksandra Fortunata.
1933. Lenjingrad, Kirov teatar. Posle 38 godina izvođenja verzije Petipa-Ivanov, Agripina Vaganova i Vladimir Dimitrjev prave novu postavku. Sačuvana je originalna shema, kao i drugi čin L. Ivanova. Beno, kao lik, je ukinut.
1934. London, Vic-Wells Ballet. Prvo izvođenje integralne verzije Labudovog jezera u Velikoj Britaniji. Realizacija: Nikola Sergejev, prema verziji Petipa-Ivanov.
1936. Pariz, Opera. Serž Lifar predstavlja pariskoj publici Labudovo jezero, u fragmentima.
1945. Lenjingrad, Kirov teatar. Premijera baleta u koreografiji Fjodora Lopuhova, prema verziji Petipa-Ivanov.
1951. Njujork, New York City Ballet. Izvedba drugog čina, koreografija: George Balanchine.
1953. Moskva, Muzički teatar Stanislavski i Nemirovič-Dančenko. Vladimir Burmajster postavlja verziju koja se do danas izvodi u ovom poѕorištu.
1960. Burmajster je istu verziju postavio za balet Opere iz Pariza. Ovo će biti prva francuska kompanija koja izvodi predstavu prema originalnoj muzičkoj partituri.
1963. Štutgart. Virtemberški balet. John Cranko, dramatizaciju svoje predstave, bazira na liku Princa. U tom pravcu kasnije će ići mnogi moderni koreografi.
1964. Beč, Balet državne Opere. Rudolf Nurejev u svojoj verziji takođe daje agresivniju smislenost Prinčevoj ulozi.
1966. Toronto, Nacionalni balet Kanade. Eric Bruhn u svojoj verziji naglašava i razrađuje negativistički karakter grofa Rotbarta.
1969. Moskva, Boljšoj teatar. Jurij Grigorovič prikazuje novu verziju Labudovog jezera, u kojoj je sačuvan drugi i četvrti čin Petipa-Ivanova. Igre u trećem činu izvode se na prstima.
1976. Hamburg. John Neumeier za hamburški Balet postavlja Labudovo jezero u savremenom igračkom izrazu.
1987. Stokholm, Cullberg Ballet. Mats Ek intervencijama na libretu i osavremenjivanjem igračke tehnike pravi radikalan zaokret u odnosu na tradiciju.
1996. London. Mathew Bourne režijski i konceptualno reformiše predstavu, prateći originalnu muzičku partituru. U drugom i četvrtom činu igraju muškarci. Francuski koreograf Roland Petit u Nacionalnom baletu Marseja poetizuje igru muških „labudova“ odvajajući se od originalne muzičke partiture.
Bližeći se svom 150. rođendanu Labudovo jezero, kao paradigma baleta, ima dovoljno mladosti i svežine da zadrži epitet najpopularnijeg naslova, a sa druge strane i ono samo je učinilo baletsku umetnost popularnijom. Napuštajući carska pozorišta sačuvalo je „elitizam“ u smislu akademske „čistoće“ i vrhunske veštine svih izvođača, igrača i muzičara, ostaje večita provokacija kako za umetnike tako i za publiku.

Miloš Dujaković