Jeste li za bezbednost?

PISMA NE O RATU
Što sam starija, sve me više zanimaju gledišta: žena, dece, bolesnika, dezertera i drugih tihih i utišavanih. Zato ovde prilažem delove svojih pisama i pesme iz 1992. godine, kad sam imala petnaest, bila građanka SR Jugoslavije i išla u razred u kome je bilo 34 učenika, a od toga 17 izbeglica. Kad sam bila tiša nego danas. Ili glasnija? 
(...) Moji misle da nisam bila u školi zato što sam bolesna. Ustvari sam sanjala mrtve vojnike uredno poslagane po asfaltu i priručnik u kome je objašnjeno kako to treba raditi. Postoji razlika u pakovanju muških i ženskih tela, sad i to znam. Nedopustivo je da kamion točkovima pregazi deo mrtvog tela, kad su već puškom ozvaničena mesta iz kojih krv treba da ističe. Prizor me podsetio na scenu iz Bertolučijevog filma (...) 
poželela sam da sklonim sa asfalta leš                                                                                              
neka krv ostane gde joj je mesto
poželela sam da pokrijem tkaninom oči
nek pogled ostane gde mu je mesto

oblačim haljinu belu i odlazim u polje
makaze nisu oštre da odrežu delić svesti

hodam kroz travu

na rubu haljine moje
blato

Da me jutros pre nije posetio I. (a u društvu se mora pričati), ja se možda ne bih setila noćašnjeg sna, otišla bih u školu i na nacrtnu geometriju, i svest bi mi bila zamućena umorom i manje bistra. Jednom sam htela da ti tražim nazad svoja pisma, ali nisam umela da objasnim da samo želim da se podsetim nekih scena iz sopstvene glave. Sad kažem, nek ostanu gde su. Nek sačekaju da odrastem u Margaritu(?...)
Ono što je stvarno to su moji ružni snovi, a dnevna svetlost i ugljen na mojim prstima, cigareta za vreme velikog odmora i ljudski likovi oko mene su uređen svet koji nudi mogućnost iluzije šarenila. Stvarnost, to jest mrak sobe u kojoj pokušavam da zaspim, prostor je u kome nema brana od nemira, od straha. Na pomisao na noć koja dolazi hvata me panika. Bolničar je (etimološki) onaj koji ume sa bolom. E pa, potreban mi je (...)
P.S. Pozdravlja te V. Kaže da si zvučao tužno kad si juče zvao iz kasarne (...)
Moj spleen i moji ružni snovi poovski i bunjuelovski su život takođe. Život koji volim. Kao Ivan Karamazov (?) hvatam sebe kako mislim na mrtve umetnike i osećam čudnu bliskost sa njima. Ne možeš tek tako sresti nekog na ulici i reći: strah me, radost me, živim...kao i ti(...)
Opet sam bila danas kod školskog psihologa da joj pričam o snovima. Na kraju sam joj priznala da sam samo htela da pobegnem sa istorije.
Anđelka Nikolić

BIOGRAFIJA REDITELjKE
Anđelka Nikolić (1977) diplomirala je na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti i na Katedri za francuski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu.
Režirala je tridesetak predstava u pozorištima Srbije i Slovenije, za decu i odrasle, u institucionalnom okviru i na nezavisnoj sceni, i desetak radio drama. Učestvovala je na svim važnijim pozorišnim festivalima u zemlji i regionu. 
Njene režije nagrađene su na Sterijinom pozorju (Radnici umiru pevajući),  Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije (Negri), Zvezdarištu i Festivalu nezavisnih produkcija (Epske igrice: Zidanje Skadra), Vršačkoj pozorišnoj jeseni (Vučjak). Dobitnica je Godišnje nagrade Malog pozorišta „Duško Radović“ (Dečak koji kaže da/dečak koji kaže ne) i  nagrade Pikinog festivala u Velenju (Pipi Duga Čarapa). Za predstavu Šarlota dobila je Nagradu za umetničku hrabrost na festivalu PatosOffiranje u Smederevu. Predstavljala je Sloveniju na festivalu „Najbolje sa istoka“ u Beču (Nisi zaboravila, samo se ne sećaš više). Prevodi sa francuskog i engleskog jezika. Članica je izvršnog odbora Assitej Centra Srbije. Učestvovala je u osnivanju umetničke grupe Hop.la!, u okviru koje realizuje umetničke, istraživačke i aktivističke projekte. Pokrenula je ONTD(Organisation of Nice Theater Directors) internacionalnu i interkontinentalnu organizaciju pozorišnih reditelja.

REČ DRAMATURŠKINjE

Jeste li za bezbednost?
“MI i BEZBEDNOST su osnova, i cela gramatika političko-policijskog jezika. Druge reči i drugi gramatički oblici podešavaju se i određuju prema MI i BEZBEDNOST. MI/BEZBEDNOST se ne može tumačiti, raščlanjivati, ovako ili onako predstavljati. Pitanje, „čija bezbednost“, dolazi iz drugog jezika, a drugi jezik je tuđ i neprijateljski, usmereno je protiv MI...”  
B. Jovanović Jeste li za bezbednost, 1988

U svom radu Žena, nacionalizam i rat objavljenom u Parizu 1995. godine, Rada Iveković, pozivajući se na Pjer Ašara (Pierre Achard) i lingvističko korišćenje ,,proširenog mi” ukazuje na činjenicu da u lokalnom izražavanju govor drži poziciju moći (MI političara) koje Ašar povezuje s nacionalizmom. Po njemu, nacionalizam se pojavljuje tamo gde postoji nekakav problem između praktične politike i njenog građanstva: ,,kada jedno prošireno mi podrazumeva da ono zaslužuje svoju državu, drugačije od one u kojoj je”. Nadovezujući se na ovo, Iveković primećuje da nije svakom ,,mi” potrebno da bude nacionalno ,,mi”,  ali da se u vremenima krize javlja nacionalni identitet koji se oseća kao ,,mi”. Analizirajući odnos političara i nacionalno proširenog ,,mi”, ona konstatuje da, iako se obraćaju ženama, gramatika, lingvistička struktura i sintaksa, jasno pokazuju da žene ne pripadaju modelu dominantnog subjekta govornika. Čak i kada govornik iz pozicije moći želi da uključi i žene u prošireno ,,mi” ne uključuje ih na isti način kao muškarce.
,,Žena uvek pripada nesavršeno, i pripada sa specifičnim, a ne opštim karakteristikama - kao majka vojnika, kao medicinska sestra - a ako ,,pripada" neprijatelju, onda kao kurva koja je dobra samo za silovanje. Pošto se uzima da su muškarci, pod velom neutralnosti i univerzalnosti, glavni nosioci nacionalizma, žene se u njega uvek uključuju u podređenom položaju. To je razlog, takođe, zašto ,,mi, žene" ne možemo biti pouzdan politički projekt sa stanovišta tradicionalne politike i mišljenja, u kojem je muški model - globalno pobedio, jer se uzima kao univerzalan i neutralan. Unutar tog modela, žene nemaju izgleda.”  
Ili, kao što Maruša Krese u predstavi kaže, kada je kolege, ,,nacionalno osvešćeni” pisci optuže za nerazumevanje situacije u Sloveniji: ,,V politiko se sploh ne zastopim, saj sem ženska, a ne? V čustva se malo zastopim, saj delam kot terapevtka. Moram biti preudarna, imam tri otroke.” 
31. oktobra 2000. godine Ujedinjenje nacije su donele Rezoluciju Saveta bezbednosti 1325 - ,,Žene, mir, bezbednost”. Kroz 18 tačaka rezolucije, fokus je na četiri ključne oblasti: učešće žena u donošenju odluka i mirovnim procesima, rodna perspektiva i obučavanje u izgradnji mira, zaštita žena, uvođenje rodne perspektive u izveštaje UN i sprovođenje njihovih programa. Mnogo je različitih razmatranja, o primeni ove rezolucije i rezultatima te primene. Deklarativni pomaci se množe, praktične je teško uočiti. Da li se osećamo bezbedno dok slušamo mnogobrojne izjave o bezbednosti zemlje i nacije? Raspad Jugoslavije kroz krvave ratove 90-tih, je primer kako bezbedonosne službe (civilne i vojne) niti su bile formirane, niti su dalje nastavljale da postoje radi  bezbednosti građana. One su štitile, kao što i danas to čine, isključivo centre moći. 
Predstava Jeste li za bezbednost? razotkriva, imenuje i dekonstruiše različite mehanizme proklamovane (muške) bezbednosti u periodu početka raspada Jugoslavije (1987 - 1992), kada su se najkrvavija razaranja, stradanja, patnje i proterivanja ljudi još mogla sprečiti. Predstava je posvećena onima koji su svojim delovanjem, javnim istupanjima, zajedničkim aktivnostima, činili sve da spreče retoriku koja vodi u ratno ludilo, da obaveste neobaveštene šta se u njihovo ime čini, da pomognu stradalima i prognanima, da ublaže patnju ljudi. Ova predstava je posvećena svima koji su baš kao i Biljana Jovanović, Maruša Krese, Radmila Lazić i Rada Iveković, dobro znali da bez poverenja i povezanosti s ljudima, bez stalnog angažmana, priča o bezbednosti je samo šarena politička laž. Posvećena je i svim pojedincima koji su danas spremni da poput Maruše Krese, na pitanje Da li se plašim (A me je strah?), odgovore sa NE. 
Predstava je posvećena svima onima koji  krvavi raspad zemlje doživljavaju kao poraz.
Nisam nišanila, ni bila na nišanu,
Nisam oslobađala-osvajala gradove-sela.
Nisam bajala, nisam sejala pamet,
Nisam pisala patriotske.
Nisam rodila junaka.
Moj prilog istoriji – ništavan!
U svoju odbranu nemam šta da kažem.
Kriva sam R. Lazić, 1996

Branislava Ilić

BRANISLAVA ILIĆ
dramaturškinja i dramska spisateljica
Rođena je u Nišu 1970. godine  gde je završila Srednju glumačku školu. Diplomirala je dramaturgiju na FDU u Beogradu. Prvi angažman (glumački i dramaturški) imala je u Narodnom pozorištu u Nišu. Od 2008. do 2010. godine radila je kao dramaturškinja u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pozorišta u kojima je sarađivala u radu na predstavama: Srpsko narodno pozorište, Atelje 212, Pozorište ,,Toša Jovanović” Zrenjanin, Kruševačko pozorište, Puls teatar Lazarevac, Zvezdara teatar, ,,Madlenianum”, HNK Ivana pl. Zajca Rijeka, Bitef teatar, OP DADOV.
Kao dramaturškinja radila je na preko trideset predstava. U Narodnom pozorištu u Beogradu: Vitamini V.Jon, (r. F. Grinvald), Derviš i smrt M. Selimović, (ad. i r. E. Savin), Nova Stradija S.Basara, (r. K. Mladenović), Životinjsko carstvo R. Šimelpfenig, (r. K. Krnajski).
Napisala je trinaest drama, pet dramatizacija, oko 50 radio-minijatura i nekoliko scenarija za različite TV formate. Priče (za decu i odrasle), drame i dramatizacije su joj objavljivane u časopisima i zbirkama. Objavljene su joj dve knjige drama: Teatar palanke (2007), NKC Niš i „drame/plays“ – dvojezično izdanje drama - Srpska čitaonica Irig i Fond ,,Borislav Mihajlović Mihiz” (2017).
Izvedene drame: Ulica, štap i kanap (autorska), Zločin i razgovori (r. K.Mladenović), Zaglavljeni (r. D. Mihajlović), Telo (r. S. Bodroža), Bako, neću da postanem čudovište (r. P. Štrbac), Ne pristajem (r. K.Krnajski), Pad (B. Ilić/K. Mladenović, r. K.M.) 
Nagrade: „Jovan Sterija Popović” za dramu Telo (konkurs Sterijinog pozorja za novi dramski tekst); Nagrada ,,Borislav Mihajlović Mihiz” za dramsko stvaralaštvo; Godišnja nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu (dramaturški tim); i Godišnja nagrada DADOV-a.