Јесте ли за безбедност?

ПИСМА НЕ О РАТУ
Што сам старија, све ме више занимају гледишта: жена, деце, болесника, дезертера и других тихих и утишаваних. Зато овде прилажем делове својих писама и песме из 1992. године, кад сам имала петнаест, била грађанка СР Југославије и ишла у разред у коме је било 34 ученика, а од тога 17 избеглица. Кад сам била тиша него данас. Или гласнија? 
(...) Моји мисле да нисам била у школи зато што сам болесна. Уствари сам сањала мртве војнике уредно послагане по асфалту и приручник у коме је објашњено како то треба радити. Постоји разлика у паковању мушких и женских тела, сад и то знам. Недопустиво је да камион точковима прегази део мртвог тела, кад су већ пушком озваничена места из којих крв треба да истиче. Призор ме подсетио на сцену из Бертолучијевог филма (...) 
пожелела сам да склоним са асфалта леш                                                                                              
нека крв остане где јој је место
пожелела сам да покријем тканином очи
нек поглед остане где му је место

облачим хаљину белу и одлазим у поље
маказе нису оштре да одрежу делић свести

ходам кроз траву

на рубу хаљине моје
блато

Да ме јутрос пре није посетио И. (а у друштву се мора причати), ја се можда не бих сетила ноћашњег сна, отишла бих у школу и на нацртну геометрију, и свест би ми била замућена умором и мање бистра. Једном сам хтела да ти тражим назад своја писма, али нисам умела да објасним да само желим да се подсетим неких сцена из сопствене главе. Сад кажем, нек остану где су. Нек сачекају да одрастем у Маргариту(?...)
Оно што је стварно то су моји ружни снови, а дневна светлост и угљен на мојим прстима, цигарета за време великог одмора и људски ликови око мене су уређен свет који нуди могућност илузије шаренила. Стварност, то јест мрак собе у којој покушавам да заспим, простор је у коме нема брана од немира, од страха. На помисао на ноћ која долази хвата ме паника. Болничар је (етимолошки) онај који уме са болом. Е па, потребан ми је (...)
P.S. Поздравља те В. Каже да си звучао тужно кад си јуче звао из касарне (...)
Мој spleen и моји ружни снови поовски и буњуеловски су живот такође. Живот који волим. Као Иван Карамазов (?) хватам себе како мислим на мртве уметнике и осећам чудну блискост са њима. Не можеш тек тако срести неког на улици и рећи: страх ме, радост ме, живим...као и ти(...)
Опет сам била данас код школског психолога да јој причам о сновима. На крају сам јој признала да сам само хтела да побегнем са историје.
Анђелка Николић

БИОГРАФИЈА РЕДИТЕЉКЕ
Анђелка Николић (1977) дипломирала је на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности и на Катедри за француски језик Филолошког факултета у Београду.
Режирала је тридесетак представа у позориштима Србије и Словеније, за децу и одрасле, у институционалном оквиру и на независној сцени, и десетак радио драма. Учествовала је на свим важнијим позоришним фестивалима у земљи и региону. 
Њене режије награђене су на Стеријином позорју (Радници умиру певајући),  Фестивалу професионалних позоришта Србије (Негри), Звездаришту и Фестивалу независних продукција (Епске игрице: Зидање Скадра), Вршачкој позоришној јесени (Вучјак). Добитница је Годишње награде Малог позоришта „Душко Радовић“ (Дечак који каже да/дечак који каже не) и  награде Пикиног фестивала у Велењу (Пипи Дуга Чарапа). За представу Шарлота добила је Награду за уметничку храброст на фестивалу ПатосОффирање у Смедереву. Представљала је Словенију на фестивалу „Најбоље са истока“ у Бечу (Ниси заборавила, само се не сећаш више). Преводи са француског и енглеског језика. Чланица је извршног одбора Assitej Центра Србије. Учествовала је у оснивању уметничке групе Hop.lа!, у оквиру које реализује уметничке, истраживачке и активистичке пројекте. Покренула је ONTD(Organisation of Nice Theater Directors) интернационалну и интерконтиненталну организацију позоришних редитеља.

РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ

Јесте ли за безбедност?
“МИ и БЕЗБЕДНОСТ су основа, и цела граматика политичко-полицијског језика. Друге речи и други граматички облици подешавају се и одређују према МИ и БЕЗБЕДНОСТ. МИ/БЕЗБЕДНОСТ се не може тумачити, рашчлањивати, овако или онако представљати. Питање, „чија безбедност“, долази из другог језика, а други језик је туђ и непријатељски, усмерено је против МИ...”  
Б. Јовановић Јесте ли за безбедност, 1988

У свом раду Жена, национализам и рат објављеном у Паризу 1995. године, Рада Ивековић, позивајући се на Пјер Ашара (Pierre Achard) и лингвистичко коришћење ,,проширеног ми” указује на чињеницу да у локалном изражавању говор држи позицију моћи (МИ политичара) које Ашар повезује с национализмом. По њему, национализам се појављује тамо где постоји некакав проблем између практичне политике и њеног грађанства: ,,када једно проширено ми подразумева да оно заслужује своју државу, другачије од оне у којој је”. Надовезујући се на ово, Ивековић примећује да није сваком ,,ми” потребно да буде национално ,,ми”,  али да се у временима кризе јавља национални идентитет који се осећа као ,,ми”. Анализирајући однос политичара и национално проширеног ,,ми”, она констатује да, иако се обраћају женама, граматика, лингвистичка структура и синтакса, јасно показују да жене не припадају моделу доминантног субјекта говорника. Чак и када говорник из позиције моћи жели да укључи и жене у проширено ,,ми” не укључује их на исти начин као мушкарце.
,,Жена увек припада несавршено, и припада са специфичним, а не општим карактеристикама - као мајка војника, као медицинска сестра - а ако ,,припада" непријатељу, онда као курва која је добра само за силовање. Пошто се узима да су мушкарци, под велом неутралности и универзалности, главни носиоци национализма, жене се у њега увек укључују у подређеном положају. То је разлог, такође, зашто ,,ми, жене" не можемо бити поуздан политички пројект са становишта традиционалне политике и мишљења, у којем је мушки модел - глобално победио, јер се узима као универзалан и неутралан. Унутар тог модела, жене немају изгледа.”  
Или, као што Маруша Кресе у представи каже, када је колеге, ,,национално освешћени” писци оптуже за неразумевање ситуације у Словенији: ,,В политико се сплох не застопим, сај сем женска, а не? В чуства се мало застопим, сај делам кот терапевтка. Морам бити преударна, имам три отроке.” 
31. октобра 2000. године Уједињење нације су донеле Резолуцију Савета безбедности 1325 - ,,Жене, мир, безбедност”. Кроз 18 тачака резолуције, фокус је на четири кључне области: учешће жена у доношењу одлука и мировним процесима, родна перспектива и обучавање у изградњи мира, заштита жена, увођење родне перспективе у извештаје УН и спровођење њихових програма. Много је различитих разматрања, о примени ове резолуције и резултатима те примене. Декларативни помаци се множе, практичне је тешко уочити. Да ли се осећамо безбедно док слушамо многобројне изјаве о безбедности земље и нације? Распад Југославије кроз крваве ратове 90-тих, је пример како безбедоносне службе (цивилне и војне) нити су биле формиране, нити су даље настављале да постоје ради  безбедности грађана. Оне су штитиле, као што и данас то чине, искључиво центре моћи. 
Представа Јесте ли за безбедност? разоткрива, именује и деконструише различите механизме прокламоване (мушке) безбедности у периоду почетка распада Југославије (1987 - 1992), када су се најкрвавија разарања, страдања, патње и протеривања људи још могла спречити. Представа је посвећена онима који су својим деловањем, јавним иступањима, заједничким активностима, чинили све да спрече реторику која води у ратно лудило, да обавесте необавештене шта се у њихово име чини, да помогну страдалима и прогнанима, да ублаже патњу људи. Ова представа је посвећена свима који су баш као и Биљана Јовановић, Маруша Кресе, Радмила Лазић и Рада Ивековић, добро знали да без поверења и повезаности с људима, без сталног ангажмана, прича о безбедности је само шарена политичка лаж. Посвећена је и свим појединцима који су данас спремни да попут Маруше Кресе, на питање Да ли се плашим (A me je strah?), одговоре са НЕ. 
Представа је посвећена свима онима који  крвави распад земље доживљавају као пораз.
Нисам нишанила, ни била на нишану,
Нисам ослобађала-освајала градове-села.
Нисам бајала, нисам сејала памет,
Нисам писала патриотске.
Нисам родила јунака.
Мој прилог историји – ништаван!
У своју одбрану немам шта да кажем.
Крива сам Р. Лазић, 1996

Бранислава Илић

БРАНИСЛАВА ИЛИЋ
драматуршкиња и драмска списатељица
Рођена је у Нишу 1970. године  где је завршила Средњу глумачку школу. Дипломирала је драматургију на ФДУ у Београду. Први ангажман (глумачки и драматуршки) имала je у Народном позоришту у Нишу. Од 2008. до 2010. године радила je као драматуршкиња у Народном позоришту у Београду. Позоришта у којима је сарађивала у раду на представама: Српско народно позориште, Атеље 212, Позориште ,,Тоша Јовановић” Зрењанин, Крушевачко позориште, Пулс тeатар Лазаревац, Звездара театар, ,,Мадленианум”, ХНК Иванa пл. Зајцa Ријека, Битеф театар, ОП ДАДОВ.
Као драматуршкиња радила је на преко тридесет представа. У Народном позоришту у Београду: Витамини В.Јон, (р. Ф. Гринвалд), Дервиш и смрт М. Селимовић, (ад. и р. Е. Савин), Нова Страдија С.Басара, (р. К. Младеновић), Животињско царство Р. Шимелпфениг, (р. К. Крнајски).
Написала је тринаест драма, пет драматизација, око 50 радио-минијатура и неколико сценарија за различите ТВ формате. Приче (за децу и одрасле), драме и драматизације су јој објављиване у часописима и збиркама. Објављене су јој две књиге драма: Театар паланке (2007), НКЦ Ниш и „drame/plays“ – двојезично издање драма - Српска читаоница Ириг и Фонд ,,Борислав Михајловић Михиз” (2017).
Изведене драме: Улица, штап и канап (ауторска), Злочин и разговори (р. К.Младеновић), Заглављени (р. Д. Михајловић), Тело (р. С. Бодрожа), Бако, нећу да постанем чудовиште (р. П. Штрбац), Не пристајем (р. К.Крнајски), Пад (Б. Илић/К. Младеновић, р. К.М.) 
Награде: „Јован Стерија Поповић” за драму Тело (конкурс Стеријиног позорја за нови драмски текст); Награда ,,Борислав Михајловић Михиз” за драмско стваралаштво; Годишња награда Народног позоришта у Београду (драматуршки тим); и Годишња награда ДАДОВ-а.