Italijanka u Alžiru
opera Đoakina Rosinija
SADRŽAJ
Prvi čin
U Alžiru, u palati bega Mustafe na obali mora, njegova žena Elvira se žali da je muž više ne voli. Mustafa kaže da mu je dosadila i daće je Lindoru, mladom Italijanu sa dvora, da je oženi. Zatim naređuje Haliju, kapetanu u njegovoj službi, da mu nađe Italijanku, neku koja bi bila mnogo interesantnija od devojaka iz harema, pošto su mu sve one dosadile. Lindoro čezne za svojom dragom, Izabelom, koju je izgubio kada su ga pirati zarobili. Mustafa mu kaže da može dobiti Elviru, tvrdeći da ona poseduje svaku vrlinu koju je Lindoro, u pokušaju da izbegne bračnu zamku, zatražio. Drugde na obali, u daljini se vidi brodolom i Halijevi pirati se raduju plenu. Izabela stiže na obalu. Iako je u opasnosti, sigurna je u svoju zavodničku moć. Pirati hvataju Tadea, Izabelinog obožavaoca, i hoće da ga prodaju u ropstvo, ali on tvrdi da je Izabelin ujak te da je ne može napustiti. Kada Turci shvate da su oba zarobljenika Italijani, raduju se pronalasku nove razonode za Mustafu. Tadeo je u šoku zbog entuzijazma kojim Izabela dočekuje svoju sudbinu. Nakon svađe o njegovoj ljubomori, odlučuju da je bolje da zajedno prebrode zlo koje ih je snašlo. Mustafa obećava Lindoru povratak u Italiju, ali samo ako povede Elviru sa sobom. Ne videći drugi način, Lindoro prihvata, ali mu stavlja do znanja da će Elviru oženiti tek kad stigne u Italiju. Elvira, sa druge strane, voli svog muža i ne vidi šta dobija ako pomogne Lindoru u bekstvu. Kada Hali objavi da je Italijanka zarobljena, Mustafa likuje u najavi zavođenja, te joj kreće u susret. Lindoro pokušava da ubedi Elviru da izbora nema, osim da napusti svog bezdušnog muža. Mustafa ceremonijalno dočekuje Izabelu. Ona, po strani, primećuje da on izgleda blesavo i uverena je da će moći da izađe na kraj sa njim. On, sa druge strane, nalazi da je ona očaravajuća. Dok se ona naizgled prepušta njemu na milost, ljubomorni Tadeo pravi scenu i Elvira ga spasava, proglašavajući ga svojim ujakom. Elvira i Lindoro, neposredno pre puta za Italiju, dolaze da se oproste od bega. Lindoro i Izabela se zaprepašćeno prepoznaju. Želeći da spreči Lindorov odlazak, Izabela insistira da Mustafa ne protera svoju ženu, dodajući da Lindoro mora ostati kao njen lični sluta. U procepu između iznerviranog Mustafe i srećnog, ali zbunjenog, uzbuđenja ljubavnika, svi su konfuzni, uzbuđeni.
Drugi čin
Elvira i dvorjani razgovaraju o tome kako je lako Italijanka stavila Mustafu pod svoju kontrolu, dajući nadu Elviri da će povratiti njegovu ljubav. Međutim, kad se Mustafa pojavljuje, on izjavljuje da će piti kafu sa Izabelom. Ona izlazi iz svoje sobe, pogođena činjenicom da ju je Lindoro očigledno izneverio prihvatajući da pobegne sa Elvirom. Lindoro se pojavljuje i uverava je u svoju odanost. Obećavajući mu zaverenički plan za njihovu slobodu, Izabela ostavlja Lindora njegovim uzburkanim emocijama. Kad i on ode, Mustafa se ponovno pojavljuje, praćen svitom sa prestravljenim Tadeom, koji je imenovan za begovog kajmakama u zamenu za pomoć u udvaranju Izabeli. Obučen kao Turčin, Tadeo ne vidi drugi izlaz do prihvatanja nametnutog mu izbora. Izabela se priprema za Mustafinu posetu, govoreći Elviri da je jedini način da zadrži muža – da bude istrajna. Završavajući svoju toaletu, Izabela, znajući da će je Mustafa čuti, peva šaljiv poziv Veneri da joj pomogne u osvajanju žrtve. Kako bi ga načinila nestrpljivim, ona ga tera da čeka, dok njen „sluga“ Lindoro služi kao posrednik. Posle nekog vremena, ona izlazi pred bega, koji predstavlja Tadea kao svog kajmakana. Mustafa kine – znak za Tadea da napusti prostoriju, ali Tadeo ostaje, a Izabela poziva i Elviru da ostane na kafi, na Mustafino nezadovoljstvo. Kada Izabela insistira da se Mustafa lepo ponaša prema svojoj supruzi, Mustafa eksplodira u svojoj zlovolji, dok se ostali pitaju šta da čine sa njegovim naletom besa. Hali predviđa da mu gospodar neće izaći na kraj sa Italijankom. Dok Lindoro i Tadeo prave plan za svoje bekstvo, Tadeo kaže da je on Izabelina prava ljubav. Lindora to zabavlja, ali on shvata da će mu biti potrebna Tadeova pomoć da izađe na kraj sa Mustafom, koji ulazi, još uvek besan. Lindoro kaže da je Izabeli zapravo veoma stalo do Mustafe, ali želi da on dokaže svoju vrednost time što će se pridružiti italijanskom redu Papataći (na italijanskom: papa – jesti, taći – ćuti). Verujući da je ovo čast, Mustafa želi da zna šta bi trebalo da uradi kako bi postao član reda. Jednostavno, kaže Lindoro: jedi, pij i spavaj koliko ti srce ište, ne obazirući se ni na šta oko sebe. Izabala priprema ceremoniju Mustafine inicijacije, pozivajući sunarodnike da veruju u sebe. Mustafa stiže, i Lindoro ga podseća na obaveze ulaska u red. Nakon što ga proglase Papataćijem, donosi se hrana. Mustafu iskušavaju Izabela i Lindoro koji se prave da vode ljubav, dok Tadeo podseća Mustafu da ih ignoriše. Brod se ukotvljuje u pozadini, i ljubavnici se spremaju za ukrcavanje. Tadeo shvata da će i on biti prevaren: pokušava da animira Mustafu, koji nastavlja svoj zavet ignorisanja. Kada Mustafa konačno odgovori, Italijani imaju situaciju pod kontrolom i učtivo se opraštaju. Mustafa, naučivši svoju lekciju, prihvata Elviru nazad i svi pevaju hvalospev sposobnoj Italijanki.
O ITALIJANKI U ALŽIRU
Zamislimo da Rosini nije komponovao svog Seviljskog berberina – znači, mi ne znamo da je to delo čak i moglo postojati. Šta bismo rekli, dakle, o partituri Italijanke u Alžiru? (Nije nam ovde namera, jedino, da unapred otklonimo svako upoređivanje!) Uvertira se čuje i na koncertima, možda nešto ređe nego Svraka kradljivica, ali je ipak dovoljno poznata. Svakako, u njoj ima dosta taktova koji su „popuna i dopuna“, ali zato i melodija (druga tema) od lucidne inspiracije. Partitura same opere je prozračna: u njoj su sukobi retki, uostalom, baš kao i na sceni. Sve je tu nežno: nećemo se zagrcnuti od smeha, niti naježiti od nekog iznenadnog disonirajućeg akorda; zabavićemo se lakim tonom muzike, prelepom tenorovom arijom, začuditi preteškim basovskim koloraturama. Ali iznenadićemo se što se najznačajnija muzika ne nalazi u arijama protagonista, već u zajedničkom pevanju („ansamblima“): kao da Rosini nije želeo da se po ulicama pevaju muzičke fraze iz arija, već da publika dolazi u teatar da sluša finale ili kvintet, pa tercet iz drugog čina. Kod Rosinija, ipak, to ne treba da nas čudi. Često se pogrešno zamišlja da je svoje opere pretrpavao arijama. Ustvari, uporedimo li ih sa Mocartovim, kojima se toliko divio, vidimo da on piše daleko manje arija: u svojim italijanskim operama Mocart namenjuje svakoj važnijoj ličnosti po dve, katkada i tri arije – Rosini to samo izuzetno čini (a i tada ariji dodaje kraću kavatinu ili ariozo). Setimo se: Figaro kod Mocarta peva tri arije, u Rosinija samo jednu! Dakle: „ansambl-opera“ (kao što postoji „horska“ ili „monološka“)? Svakako – ali iz pera Rosinija. A to je onda uvek, na neki čudan, njemu samo svojstven način, ipak i opera arija, mada te arije peva više lica.
Borislav Pašćan, 1976.
Italijanka u Alžiru je dvanaesta po redu opera Đoakina Rosinija. Premijera je održana u Pozorištu „San Benedeto“ u Veneciji, 22. maja 1813. godine. Izabelu je pevala slavna Marija Markolini (za koju je Rosini pisao većinu svojih koloraturnih meco uloga), a Mustafu Filipo Gali. Opera je doživela veliki uspeh, tako da je za kratko vreme ušla u repertoar svih evropskih operskih scena. Ova opera mladog Rosinija je nezasluženo bila zapostavljena više od jednog veka.
ĐOAKINO ROSINI (Gioacchino Antonio Rossini)
Rođen 1792. u Pezaru, umro 1868. u Rielu, pored Pariza. Pored Verdija, Rosini je bio najistaknutiji italijanski kompozitor 19. veka. Tek je napunio osamnaestu godinu, kada su 1810. u Veneciji prikazali njegovu prvu operu, jednočinku La combiate del matrimonio. Posle tri godine već postiže odlučujući uspeh, isto u Veneciji, sa Tankredom i Italijankom u Alžiru. A posle frenetičnog uspeha sa Seviljskim berberinom, izbija na čelo u italijanskom operskom stvaralaštvu. Sve veći uspesi, a i njegova sposobnost da sa lakoćom i veoma brzo radi, omogućuju mu da sklopi ugovor sa Bečom, Milanom i Napuljom u kojem se obavezao da godišnje komponuje po dve opere. Tako besno – to je odgovarajući izraz – slave ga u Beču, da se Betoven naljutio na njega, iako je Rosini uvek bio i ostao veliki poštovalac Betovena i Baha. Jedno vreme je bio u Parizu, gde je propao sa svojim operskim pozorištem, te je postao glavni muzički intendant. 1829. je prikazana njegova poslednja opera, Viljem Tel. Iako je postigao sjajan uspeh, posle toga se povukao i nije više komponovao ni jednu operu, a i od ostalih dela dao je u to vreme jednu uspelu Stabat Mater, i neke manje kompozicije. Do 1848. je živeo povučeno u Italiji, ali su ga revolucionarni događaji pokrenuli, i kada je otpočeo rat sa Austrijom on je prešao u Pariz. U Parizu je vodio veliku kuću, stalno je bio u toku umetničkih događaja, ali ništa više nije stvarao, već se bavio – kulinarstvom. U Rosiniju je poslednji put usplamteo genij tradicionalnih italijanskih opera. On je nastavljač opere iz 18. veka, pa ako ponekad i samo letimično razradi svoja dela, ipak njegova duhovitost, spontani humor i elementarna snaga njegove muzike blistaju. On je u Parizu komponovao i čitav niz francuskih opera, gde se potpuno saživeo sa duhom francuskog jezika, koristio herojske kostime i veliki patos francuskih velikih opera, ali su ipak, ustvari, to italijanske opere, opere italijanske koncepcije. Sa Seviljskim berberinom je postigao takav domet komičnih opera koji niko nije premašio, pogotovo kada se uzme u obzir da Verdi posle neuspeha svoje prve komične opere sve do kraja života, do Falstafa, nije više komponovao tu vrstu, a i u Falstafu je išao sasvim drugim pravcem, a ne stopama stare bufo-opere. Ni Rosini nije stvarao bez teških osećanja nesigurnosti, jer ga ni najveći uspesi nisu zavodili. Ali bio je pravi umetnik, a uz to je dobro poznavao život i umeo da ga posmatra sa njegove humorističke strane. Ispočetka se ugledao na Simona Majera, svoje francuske velike opere, od kojih je svakako najznačajnija Viljem Tel. Rosini je rado prihvatio svaku formu, mada sam nije imao snage da razbije dotadanje oblike, samo je u pogledu virtuoznih arija, ali bez dramskog efekta, stvorio novu školu. Od njegovih dela najčešće se izvodi u celosti Seviljski berberin, a od ostalih uvertire ili operske fantazije.
Iz: Jožef Šulhof, Knjiga o operama, Izdavačko preduzeće „Bratstvo – Jedinstvo“, Novi Sad, 1954.
URSULA HORNER, reditelj
Mesto rođenja: Beč, Austrija
Režijske postavke:
1998. Jadnici / Tanzforum Beč, Austrija
1999. Brilijantin / Beč, Austrija
2000. Mala prodavnica užasa / Beč, Austrija
2000. Priča o vojniku / Stadttheater Gütersloh, Nemačka
2001. Bastijen i Bastijena / Festival Schloss Frauenthal, Austrija
2001. Rinaldo / Okland-Kalifornija, USA
2002. Trgovac pticama / Festival Schloss Frauenthal, Austrija
2003. U pomoć, u pomoć Globolinksi / Schönbrunner Schlosstheater, Austrija
2003. Kod Belog konja / Festival Schloss Frauenthal, Austrija
2003. Don Đovani / Festival Schloss Kirchstetten, Austrija
2004. Seviljski berberin / Festival Schloss Kirchstetten, Austrija
2005/07. Muzika za decu „Kling-klang“ / Wiener Musikverein, Austrija
2006. Lopov i usedelica / turneja, Nemačka
2006. Noć u Veneciji / Nacionalna opera u Rejkaviku, Island
2006. Put oko sveta za 80 dana / svetska premijera, Austrija
Pomoćnik reditelja:
Don Đovani / Schönbrunner Schlosstheater, Festspielhaus St. Pölten (Michael Temme)
Bal vampira / Raimundtheater, Beč (Roman Polanski)
Čarobna frula / Opera „San Jose“ / Kalifornija (Daniel Helfgot)
Otmica iz Saraja / Kammeroper Schloss Rheinsberg (Friedrich Meyer-Oertel)
Slepi miš / Ronacher, Beč (Günther Mörtl)
Falko / Ronacher, Beč (Paulus Manker)
Karmen 2000 / Hamburg (Michael Temme)
Istorija fon D. J. Faustena / Sofiensäle/Neue Oper Wien (Günther Mörtl)
Bečka krv / Schönbrunner Schlosstheater (Robert Herzl)
Azil / Anton Bruckner Center (Cheslav Themann)
Zimska bajka / Odeon/Neue Oper Wien (Michael Klette)
Pedagoški rad:
1988–91. džez balet / različiti studiji, Austrija
1990. radionica muzičkog pozoršta / BORG Hegelgasse, Austrija
1999. muzičko pozoršte / Gymnasium Radetzkystraβe, Austrija
2000. muzičko pozoršte / Gymnasium Radetzkystraβe, Austrija
2001. letnji program / BASOTI Kalifornija, USA
2002/03. gluma za operske pevače / Universität für Musik und darstellende Kunst Wien, Austrija
2004/05. muzika za decu / Wiener Musikverein, Austrija
Ostalo:
Koreografije za opere, kabaree, filmove i televiziju
Šef umetničkog odeljenja Kammeroper Schloss Rheinsberg
Scenski govor u operi, na filmu i televiziji
Pisac libreta i scenarija
Premijerno izvođenje
Premijerna obnova 6. aprila 2016.
Velika scena
komična opera u dva čina
Autor libreta Anđelo Aneli
Praizvedba 22. maja 1813. godine u Veneciji
Dirigent Vesna Šouc
Režiju Ursule Horner obnovila Ana Gligorović
Scenografiju Martine Senje obnovila Jasna Saramandić
Kostimografiju Marije Pupučevske obnovila Sara Bradić
Dizajn svetla Vasila Lisičova, k.g. obnovili Nait Ilijazi i Igor Vukojević
Koprodukcija sa CEE Muzik teatrom iz Beča i Makedonskom Operom i Baletom iz Skoplja
Premijerna podela:
Mustafa, alžirski bog Nebojša Babić, k.g.
Elvira, njegova žena Ivanka Raković Krstonošić
Zulma, robinja, Elvirina pratilja Tatjana Mitić
Lindoro, mladi Italijan, rob Roberto Jakini, k.g.
Hali, kapetan alžirskih gusara Pavle Žarkov
Izabela, mlada Italijanka Aleksandra Angelov
Tadeo, Izabelin pratilac Miroslav Markovski
Evnusi, Mustafina pratnja. Radnja se događa u Alžiru.
Učestvuju Orkestar i Hor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu
Statisti Narodnog pozorišta pod vođstvom Zorana Trifunovića
Šef hora Đorđe Stanković
Koncertmajstor Vesna Jansens
Binsku muziku vodi Dijana Diskić
Muzički saradnici: Nevena Živković, Nada Matijević, Srđan Jaraković, Gleb Gorbunov
Rečitative svira Srđan Jaraković
Inspicijenti Mirjana Goločevac, Ana Milićević
Sufler Biljana Manojlović
Organizatori Snježana Vujasinović, Maša Milanović Minić, Nemanja Stanojević
Previd libreta za titlove Borislav Popović, Gavrilo Rabrenović
Asistent scenografa Dunja Kostić
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Tihomir Savić
Kostimi i dekor su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta.
Premijera 13. juna 2007. / Velika scena
komična opera u dva čina
Autor libreta Anđelo Aneli
Praizvedba 22. maja 1813. godine u Veneciji
Reditelj Ursula Horner k.g.
Dirigent Alesandro Sanđorđi k.g.
Scenograf Martina Senja k.g.
Kostimograf Marija Pupučevska k.g.
Dizajner svetla Vasil Lisičov k.g.
Koprodukcija sa CEE Muzik teatrom iz Beča i Makedonskom Operom i Baletom iz Skoplja
Premijerna podela:
Mustafa, alžirski beg Dragoljub Bajić* / Nenad Jakovljević
Elvira, njegova žena Snežana Savičić* / Ivanka Raković
Zulma, robinja, Elvirina pratilja Željka Zdjelar / Tatjana Mitić
Lindoro, mladi Italijan, rob Majkl Spajers k.g. / Saša Štulić k.g.
Hali, kapetan alžirskih gusara Vuk Matić / Nebojša Babić
Izabela, mlada Italijanka Jadranka Jovanović / Aleksandra Angelov / Nataša Jović Trivić
Tadeo, Izabelin pratilac Predrag Milanović / Miroslav Markovski
Evnusi, Mustafina pratnja
Radnja se događa u Alžiru.
Učestvuju Orkestar i Hor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu
i članovi Centra za ranu muziku „Renesans“: Aleksandar Jovan Krstić (duvački instrumenti), Andrej Jovanić (arapska lauta) i Andrija Sagić (udaraljke).
Asistent dirigenta Ana Zorana Brajović
Šef hora Đorđe Stanković
Koncertmajstor Vesna Jansens
Muzički saradnici: Nevena Živković, Nada Matijević, Srđan Jaraković, Ivan Jovanović, Tatjana Ščerbak Pređa
Inspicijenti Nikola Kraus, Mirjana Goločevac
Sufleri Silvija Pec, Biljana Manojlović
Organizatori Snježana Vujasinović, Vanja Kosanić
Prepevao za titl Borislav Popović
Asistenti dizajnera svetla: Milčo Aleksandrov k.g, Lazar Streoski
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Dimitrije Radinović
Majstor tona Tihomir Savić
Kostimi i dekor su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta.
* stipendisti CEE Muzikteatra iz Beča