Италијанка у Алжиру
опера Ђоакина Росинија
САДРЖАЈ
Први чин
У Алжиру, у палати бега Мустафе на обали мора, његова жена Елвира се жали да је муж више не воли. Мустафа каже да му је досадила и даће је Линдору, младом Италијану са двора, да је ожени. Затим наређује Халију, капетану у његовој служби, да му нађе Италијанку, неку која би била много интересантнија од девојака из харема, пошто су му све оне досадиле. Линдоро чезне за својом драгом, Изабелом, коју је изгубио када су га пирати заробили. Мустафа му каже да може добити Елвиру, тврдећи да она поседује сваку врлину коју је Линдоро, у покушају да избегне брачну замку, затражио. Другде на обали, у даљини се види бродолом и Халијеви пирати се радују плену. Изабела стиже на обалу. Иако је у опасности, сигурна је у своју заводничку моћ. Пирати хватају Тадеа, Изабелиног обожаваоца, и хоће да га продају у ропство, али он тврди да је Изабелин ујак те да је не може напустити. Када Турци схвате да су оба заробљеника Италијани, радују се проналаску нове разоноде за Мустафу. Тадео је у шоку због ентузијазма којим Изабела дочекује своју судбину. Након свађе о његовој љубомори, одлучују да је боље да заједно преброде зло које их је снашло. Мустафа обећава Линдору повратак у Италију, али само ако поведе Елвиру са собом. Не видећи други начин, Линдоро прихвата, али му ставља до знања да ће Елвиру оженити тек кад стигне у Италију. Елвира, са друге стране, воли свог мужа и не види шта добија ако помогне Линдору у бекству. Када Хали објави да је Италијанка заробљена, Мустафа ликује у најави завођења, те јој креће у сусрет. Линдоро покушава да убеди Елвиру да избора нема, осим да напусти свог бездушног мужа. Мустафа церемонијално дочекује Изабелу. Она, по страни, примећује да он изгледа блесаво и уверена је да ће моћи да изађе на крај са њим. Он, са друге стране, налази да је она очаравајућа. Док се она наизглед препушта њему на милост, љубоморни Тадео прави сцену и Елвира га спасава, проглашавајући га својим ујаком. Елвира и Линдоро, непосредно пре пута за Италију, долазе да се опросте од бега. Линдоро и Изабела се запрепашћено препознају. Желећи да спречи Линдоров одлазак, Изабела инсистира да Мустафа не протера своју жену, додајући да Линдоро мора остати као њен лични слута. У процепу између изнервираног Мустафе и срећног, али збуњеног, узбуђења љубавника, сви су конфузни, узбуђени.
Други чин
Елвира и дворјани разговарају о томе како је лако Италијанка ставила Мустафу под своју контролу, дајући наду Елвири да ће повратити његову љубав. Међутим, кад се Мустафа појављује, он изјављује да ће пити кафу са Изабелом. Она излази из своје собе, погођена чињеницом да ју је Линдоро очигледно изневерио прихватајући да побегне са Елвиром. Линдоро се појављује и уверава је у своју оданост. Обећавајући му заверенички план за њихову слободу, Изабела оставља Линдора његовим узбурканим емоцијама. Кад и он оде, Мустафа се поновно појављује, праћен свитом са престрављеним Тадеом, који је именован за беговог кајмакама у замену за помоћ у удварању Изабели. Обучен као Турчин, Тадео не види други излаз до прихватања наметнутог му избора. Изабела се припрема за Мустафину посету, говорећи Елвири да је једини начин да задржи мужа – да буде истрајна. Завршавајући своју тоалету, Изабела, знајући да ће је Мустафа чути, пева шаљив позив Венери да јој помогне у освајању жртве. Како би га начинила нестрпљивим, она га тера да чека, док њен „слуга“ Линдоро служи као посредник. После неког времена, она излази пред бега, који представља Тадеа као свог кајмакана. Мустафа кине – знак за Тадеа да напусти просторију, али Тадео остаје, а Изабела позива и Елвиру да остане на кафи, на Мустафино незадовољство. Када Изабела инсистира да се Мустафа лепо понаша према својој супрузи, Мустафа експлодира у својој зловољи, док се остали питају шта да чине са његовим налетом беса. Хали предвиђа да му господар неће изаћи на крај са Италијанком. Док Линдоро и Тадео праве план за своје бекство, Тадео каже да је он Изабелина права љубав. Линдора то забавља, али он схвата да ће му бити потребна Тадеова помоћ да изађе на крај са Мустафом, који улази, још увек бесан. Линдоро каже да је Изабели заправо веома стало до Мустафе, али жели да он докаже своју вредност тиме што ће се придружити италијанском реду Папатаћи (на италијанском: папа – јести, таћи – ћути). Верујући да је ово част, Мустафа жели да зна шта би требало да уради како би постао члан реда. Једноставно, каже Линдоро: једи, пиј и спавај колико ти срце иште, не обазирући се ни на шта око себе. Изабала припрема церемонију Мустафине иницијације, позивајући сународнике да верују у себе. Мустафа стиже, и Линдоро га подсећа на обавезе уласка у ред. Након што га прогласе Папатаћијем, доноси се храна. Мустафу искушавају Изабела и Линдоро који се праве да воде љубав, док Тадео подсећа Мустафу да их игнорише. Брод се укотвљује у позадини, и љубавници се спремају за укрцавање. Тадео схвата да ће и он бити преварен: покушава да анимира Мустафу, који наставља свој завет игнорисања. Када Мустафа коначно одговори, Италијани имају ситуацију под контролом и учтиво се опраштају. Мустафа, научивши своју лекцију, прихвата Елвиру назад и сви певају хвалоспев способној Италијанки.
О ИТАЛИЈАНКИ У АЛЖИРУ
Замислимо да Росини није компоновао свог Севиљског берберина – значи, ми не знамо да је то дело чак и могло постојати. Шта бисмо рекли, дакле, о партитури Италијанке у Алжиру? (Није нам овде намера, једино, да унапред отклонимо свако упоређивање!) Увертира се чује и на концертима, можда нешто ређе него Сврака крадљивица, али је ипак довољно позната. Свакако, у њој има доста тактова који су „попуна и допуна“, али зато и мелодија (друга тема) од луцидне инспирације. Партитура саме опере је прозрачна: у њој су сукоби ретки, уосталом, баш као и на сцени. Све је ту нежно: нећемо се загрцнути од смеха, нити најежити од неког изненадног дисонирајућег акорда; забавићемо се лаким тоном музике, прелепом теноровом аријом, зачудити претешким басовским колоратурама. Али изненадићемо се што се најзначајнија музика не налази у аријама протагониста, већ у заједничком певању („ансамблима“): као да Росини није желео да се по улицама певају музичке фразе из арија, већ да публика долази у театар да слуша финале или квинтет, па терцет из другог чина. Код Росинија, ипак, то не треба да нас чуди. Често се погрешно замишља да је своје опере претрпавао аријама. Уствари, упоредимо ли их са Моцартовим, којима се толико дивио, видимо да он пише далеко мање арија: у својим италијанским операма Моцарт намењује свакој важнијој личности по две, каткада и три арије – Росини то само изузетно чини (а и тада арији додаје краћу каватину или ариозо). Сетимо се: Фигаро код Моцарта пева три арије, у Росинија само једну! Дакле: „ансамбл-опера“ (као што постоји „хорска“ или „монолошка“)? Свакако – али из пера Росинија. А то је онда увек, на неки чудан, њему само својствен начин, ипак и опера арија, мада те арије пева више лица.
Борислав Пашћан, 1976.
Италијанка у Алжиру је дванаеста по реду опера Ђоакина Росинија. Премијера је одржана у Позоришту „Сан Бенедето“ у Венецији, 22. маја 1813. године. Изабелу је певала славна Марија Марколини (за коју је Росини писао већину својих колоратурних мецо улога), а Мустафу Филипо Гали. Опера је доживела велики успех, тако да је за кратко време ушла у репертоар свих европских оперских сцена. Ова опера младог Росинија је незаслужено била запостављена више од једног века.
ЂОАКИНО РОСИНИ (Gioacchino Antonio Rossini)
Рођен 1792. у Пезару, умро 1868. у Риелу, поред Париза. Поред Вердија, Росини је био најистакнутији италијански композитор 19. века. Тек је напунио осамнаесту годину, када су 1810. у Венецији приказали његову прву оперу, једночинку La combiate del matrimonio. После три године већ постиже одлучујући успех, исто у Венецији, са Танкредом и Италијанком у Алжиру. А после френетичног успеха са Севиљским берберином, избија на чело у италијанском оперском стваралаштву. Све већи успеси, а и његова способност да са лакоћом и веома брзо ради, омогућују му да склопи уговор са Бечом, Миланом и Напуљом у којем се обавезао да годишње компонује по две опере. Тако бесно – то је одговарајући израз – славе га у Бечу, да се Бетовен наљутио на њега, иако је Росини увек био и остао велики поштовалац Бетовена и Баха. Једно време је био у Паризу, где је пропао са својим оперским позориштем, те је постао главни музички интендант. 1829. је приказана његова последња опера, Виљем Тел. Иако је постигао сјајан успех, после тога се повукао и није више компоновао ни једну оперу, а и од осталих дела дао је у то време једну успелу Stabat Mater, и неке мање композиције. До 1848. је живео повучено у Италији, али су га револуционарни догађаји покренули, и када је отпочео рат са Аустријом он је прешао у Париз. У Паризу је водио велику кућу, стално је био у току уметничких догађаја, али ништа више није стварао, већ се бавио – кулинарством. У Росинију је последњи пут успламтео гениј традиционалних италијанских опера. Он је настављач опере из 18. века, па ако понекад и само летимично разради своја дела, ипак његова духовитост, спонтани хумор и елементарна снага његове музике блистају. Он је у Паризу компоновао и читав низ француских опера, где се потпуно саживео са духом француског језика, користио херојске костиме и велики патос француских великих опера, али су ипак, уствари, то италијанске опере, опере италијанске концепције. Са Севиљским берберином је постигао такав домет комичних опера који нико није премашио, поготово када се узме у обзир да Верди после неуспеха своје прве комичне опере све до краја живота, до Фалстафа, није више компоновао ту врсту, а и у Фалстафу је ишао сасвим другим правцем, а не стопама старе буфо-опере. Ни Росини није стварао без тешких осећања несигурности, јер га ни највећи успеси нису заводили. Али био је прави уметник, а уз то је добро познавао живот и умео да га посматра са његове хумористичке стране. Испочетка се угледао на Симона Мајера, своје француске велике опере, од којих је свакако најзначајнија Виљем Тел. Росини је радо прихватио сваку форму, мада сам није имао снаге да разбије дотадање облике, само је у погледу виртуозних арија, али без драмског ефекта, створио нову школу. Од његових дела најчешће се изводи у целости Севиљски берберин, а од осталих увертире или оперске фантазије.
Из: Јожеф Шулхоф, Књига о операма, Издавачко предузеће „Братство – Јединство“, Нови Сад, 1954.
УРСУЛА ХОРНЕР, редитељ
Место рођења: Беч, Аустрија
Режијске поставке:
1998. Јадници / Tanzforum Беч, Аустрија
1999. Брилијантин / Беч, Аустрија
2000. Мала продавница ужаса / Беч, Аустрија
2000. Прича о војнику / Stadttheater Gütersloh, Немачка
2001. Бастијен и Бастијена / Фестивал Schloss Frauenthal, Аустрија
2001. Риналдо / Окланд-Калифорнија, USA
2002. Трговац птицама / Фестивал Schloss Frauenthal, Аустрија
2003. У помоћ, у помоћ Глоболинкси / Schönbrunner Schlosstheater, Аустрија
2003. Код Белог коња / Фестивал Schloss Frauenthal, Аустрија
2003. Дон Ђовани / Фестивал Schloss Kirchstetten, Аустрија
2004. Севиљски берберин / Фестивал Schloss Kirchstetten, Аустрија
2005/07. Музика за децу „Клинг-кланг“ / Wiener Musikverein, Аустрија
2006. Лопов и уседелица / турнеја, Немачка
2006. Ноћ у Венецији / Национална опера у Рејкавику, Исланд
2006. Пут око света за 80 дана / светска премијера, Аустрија
Помоћник редитеља:
Дон Ђовани / Schönbrunner Schlosstheater, Festspielhaus St. Pölten (Michael Temme)
Бал вампира / Raimundtheater, Beč (Роман Полански)
Чаробна фрула / Опера „San Jose“ / Калифорнија (Daniel Helfgot)
Отмица из Сараја / Kammeroper Schloss Rheinsberg (Friedrich Meyer-Oertel)
Слепи миш / Ronacher, Беч (Günther Mörtl)
Фалко / Ronacher, Беч (Paulus Manker)
Кармен 2000 / Хамбург (Michael Temme)
Историја фон Д. Ј. Фаустена / Sofiensäle/Neue Oper Wien (Günther Mörtl)
Бечка крв / Schönbrunner Schlosstheater (Robert Herzl)
Азил / Anton Bruckner Center (Cheslav Themann)
Зимска бајка / Odeon/Neue Oper Wien (Michael Klette)
Педагошки рад:
1988–91. џез балет / различити студији, Аустрија
1990. радионица музичког позоршта / BORG Hegelgasse, Аустрија
1999. музичко позорште / Gymnasium Radetzkystraβe, Аустрија
2000. музичко позорште / Gymnasium Radetzkystraβe, Аустрија
2001. летњи програм / BASOTI Калифорнија, USA
2002/03. глума за оперске певаче / Universität für Musik und darstellende Kunst Wien, Аустрија
2004/05. музика за децу / Wiener Musikverein, Аустрија
Остало:
Кореографије за опере, кабарее, филмове и телевизију
Шеф уметничког одељења Kammeroper Schloss Rheinsberg
Сценски говор у опери, на филму и телевизији
Писац либрета и сценарија
Премијерно извођење
Премијерна обнова 6. априла 2016.
Велика сцена
комична опера у два чина
Аутор либрета Анђело Анели
Праизведба 22. маја 1813. године у Венецији
Диригент Весна Шоуц
Режију Урсуле Хорнер обновила Ана Глигоровић
Сценографију Мартине Сење обновила Јасна Сарамандић
Костимографију Марије Пупучевске обновила Сара Брадић
Дизајн светла Васила Лисичова, к.г. обновили Наит Илијази и Игор Вукојевић
Кoпродукција са ЦЕЕ Музик театром из Беча и Македонском Опером и Балетом из Скопља
Премијерна подела:
Мустафа, алжирски бог Небојша Бабић, к.г.
Елвира, његова жена Иванка Раковић Крстоношић
Зулма, робиња, Елвирина пратиља Татјана Митић
Линдоро, млади Италијан, роб Роберто Јакини, к.г.
Хали, капетан алжирских гусара Павле Жарков
Изабела, млада Италијанка Александра Ангелов
Тадео, Изабелин пратилац Мирослав Марковски
Евнуси, Мустафина пратња. Радња се догађа у Алжиру.
Учествују Оркестар и Хор Опере Народног позоришта у Београду
Статисти Народног позоришта под вођством Зорана Трифуновића
Шеф хора Ђорђе Станковић
Концертмајстор Весна Јансенс
Бинску музику води Дијана Дискић
Музички сарадници: Невена Живковић, Нада Матијевић, Срђан Јараковић, Глеб Горбунов
Речитативе свира Срђан Јараковић
Инспицијенти Мирјана Голочевац, Ана Милићевић
Суфлер Биљана Манојловић
Организатори Сњежана Вујасиновић, Маша Милановић Минић, Немања Станојевић
Превид либрета за титлове Борислав Поповић, Гаврило Рабреновић
Асистент сценографа Дуња Костић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Тихомир Савић
Костими и декор су израђени у радионицама Народног позоришта.
Премијера 13. јуна 2007. / Велика сцена
комична опера у два чина
Аутор либрета Анђело Анели
Праизведба 22. маја 1813. године у Венецији
Редитељ Урсула Хорнер к.г.
Диригент Алесандро Санђорђи к.г.
Сценограф Мартина Сења к.г.
Костимограф Марија Пупучевска к.г.
Дизајнер светла Васил Лисичов к.г.
Кoпродукција са ЦЕЕ Музик театром из Беча и Македонском Опером и Балетом из Скопља
Премијерна подела:
Мустафа, алжирски бег Драгољуб Бајић* / Ненад Јаковљевић
Елвира, његова жена Снежана Савичић* / Иванка Раковић
Зулма, робиња, Елвирина пратиља Жељка Здјелар / Татјана Митић
Линдоро, млади Италијан, роб Мајкл Спајерс к.г. / Саша Штулић к.г.
Хали, капетан алжирских гусара Вук Матић / Небојша Бабић
Изабела, млада Италијанка Јадранка Јовановић / Александра Ангелов / Наташа Јовић Тривић
Тадео, Изабелин пратилац Предраг Милановић / Мирослав Марковски
Евнуси, Мустафина пратња
Радња се догађа у Алжиру.
Учествују Оркестар и Хор Опере Народног позоришта у Београду
и чланови Центра за рану музику „Ренесанс“: Александар Јован Крстић (дувачки инструменти), Андреј Јованић (арапска лаута) и Андрија Сагић (удараљке).
Асистент диригента Ана Зорана Брајовић
Шеф хора Ђорђе Станковић
Концертмајстор Весна Јансенс
Музички сарадници: Невена Живковић, Нада Матијевић, Срђан Јараковић, Иван Јовановић, Татјана Шчербак Пређа
Инспицијенти Никола Краус, Мирјана Голочевац
Суфлери Силвија Пец, Биљана Манојловић
Организатори Сњежана Вујасиновић, Вања Косанић
Препевао за титл Борислав Поповић
Асистенти дизајнера светла: Милчо Александров к.г, Лазар Стреоски
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Мајстор тона Тихомир Савић
Костими и декор су израђени у радионицама Народног позоришта.
* стипендисти ЦЕЕ Музиктеатра из Беча