Iranska konferencija

drama Ivana Viripajeva

DISA­TI PO IVA­NU VIRI­PA­JE­VU
Ivan Alek­san­dro­vič Viri­pa­jev, dram­ski pisac, pozo­ri­šni i film­ski redi­telj i glu­mac, rođen je 1974. godi­ne u  Irkut­sku u Sibi­ru, gra­du koji se nala­zi neda­le­ko od jeze­ra Baj­kal, i pred­sta­vlja jed­nu od naj­zna­čaj­ni­jih sta­ni­ca tran­si­bir­ske žele­zni­ce, uda­ljen od Moskve 5125 kilo­me­ta­ra.  Za raz­li­ku od nekih dram­skih juna­ka, mla­di umet­nik iz dubo­ke pro­vin­ci­je, došao je ne samo do Moskve već je u dosad­šnjem radu imao više dese­ti­na izved­bi u naj­pe­sti­žni­jim pozo­ri­šti­ma i oven­čan naj­pre­sti­žni­jim tea­tar­skim nagra­da­ma. Iza­bran je i za naj­bo­ljeg dram­skog pisa­ca u Nemač­koj.  Tre­nut­no živi u Var­ša­vi i ta vrsta „dis­lo­ka­ci­je“ iz Rusi­je omo­gu­ća­va piscu nešto dru­ga­či­ji, širi ugao posma­tra­nja, a samim tim uno­si više „kise­o­ni­ka“ u sop­stve­ni autor­ski pej­zaž. Ivan Viri­pa­jev  pri­pad­nik je nove ruske dram­ske knji­žev­no­sti, autor čiju poe­ti­ku (tea­tar­sku i film­sku) u popu­lar­noj kul­tu­ri često pore­de sa ostva­re­nji­ma kult­nih film­skih redi­te­lja Isto­ka i Zapa­da – Andre­jem  Tar­kov­skim i Kven­ti­nom Taran­ti­nom. Njego­ve dra­me,  pored meta­fi­zič­kih pita­nja koje nešte­di­mi­ce baca na ple­ća juna­ka,  ima­ju tu nedo­ku­či­vu duho­vi­tost koja isi­ja­va kroz mrač­ne talo­ge njiho­vih sud­bi­na.  Ova­kvu vrstu kva­li­te­ta, (često pogre­šno tuma­če­nog na zapad­nim sce­na­ma), pose­du­je i jedan od naj­ve­ćih dram­skih pisa­ca, Anton Pavlo­vič Čehov.  Dram­ska dela Iva­na Viri­pa­je­va uspo­sta­vlja­ju dimi­čan odnos sa publi­kom, glum­ci i gle­da­o­ci su sve­sni među­sob­nog pri­su­stva, gra­de­ći stil koji u sebi sadr­ži neu­mo­lji­vu i brit­ku lako­ću izra­za, poput disa­nja,  dok sa dru­ge stra­ne,  pose­du­je dubo­ko lir­sko i meta­fi­zič­ko pro­mi­šlja­nje. Pro­sla­vio se dra­ma­ma „Ilu­zi­je“, „Kise­o­nik“, „Pija­ni“,  „Život br.2“.  Bio je umet­nič­ki direk­tor kult­nog moskovskg eks­pe­ri­men­tal­nog pozo­ri­šta „Prak­ti­ka“  koje oku­plja mla­de i savre­me­ne umet­ni­ke, prven­stve­no redi­te­lje, dram­ske pisce i glum­ce koji koji pre­i­spi­tu­ju for­mu i ten­den­ci­je pozo­ri­šta u dva­de­se­ti­pr­vom veku.  
Kao sce­na­ri­sta i redi­telj prven­stve­no je adap­ti­rao svo­je koma­de, za film  „Eufo­ri­ja“  dobi­ja nagra­du Malog lava za debi­tant­ski film na Vene­ci­jan­skom film­skom festi­va­lu, sle­de fil­mo­vi „Kise­o­nik“, „Ples Del­hi“, „NLO“ i dok je „Spa­se­nje“  Viri­pa­je­vljev prvi „ne-tea­tar­ski film“ . Njegov novi  film „Ilu­zi­je“, tre­nut­no je u fazi post­pro­duk­ci­je  čije se pre­mi­je­ra oče­ku­je u toku 2023. godi­ne. Suvla­snik je i umet­nič­ki direk­tor var­šav­skog eks­pe­ri­men­tal­nog pozo­ri­šta „Pro­je­kat Veda“. Dra­ma „Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ koju je napi­sao 2017. godine pro­gla­še­na je za naj­bo­lji dram­ski tekst u Rusi­ji, oven­ča­na nagra­dom Zlat­na Maska, a ujed­no je prvi put pre­ve­de­na  i izvo­di se na sce­ni Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, u Srbi­ji i regi­o­nu, u reži­ji Iva­ne Vujić. 
Ljubin­ka Sto­ja­no­vić, dra­ma­turg


Kon­fe­ren­ci­ja (lat. con­fe­ren­tia) save­to­va­nje, dogo­vor; sasta­nak radi dogo­vo­ra, ras­pra­vlja­nje (o nekom spo­r­nom pita­nju i dr.); jav­no pre­da­va­nje, obič­no sa disku­si­jom.

RAZ­GO­VOR SA IVA­NOM VIRI­PA­JE­VIM  POVO­DOM PRVOG IZVO­ĐE­NjA „IRAN­SKE KON­FE­REN­CI­JE“ U SRBI­JI
Dra­ma „Iranska kon­ferencija“ je narav­no, napi­sa­na pre kovid pan­de­mi­je i posma­tra­no iz  iz ove per­spek­ti­ve, to može­mo sma­tra­ti i svo­je­vr­snim nedo­stat­kom jer bi nauč­ni­ci na kon­fe­ren­ci­ji sva­ka­ko pome­nu­li i ovu pošast. Tema o kojoj oni pri­ča­ju je sva­ka­ko i danas aktu­el­na, a to je „inte­gral­ni svet“. A šta je to inte­gral­ni svet? 
Inte­gral­ni svet ozna­ča­va svo­je­vr­snu „kašu“ ili amal­gam poj­mo­va i insti­tu­ci­ja koji­ma mi daje­mo legi­ti­mi­tet sa čijim zako­ni­ma i pra­vi­li­ma se iden­ti­fi­ku­je­mo, i na taj način obli­ku­je­mo svoj pogled na svet i sve što nas okru­ži­je. Mi smo ti koji ozna­ča­va­mo nešto kao „tole­rat­no“ ili „dru­štve­no pri­hva­tlji­vo“, ali upr­kos sve­mu ovo­me uvek pre­vag­ne jed­na tač­ka gle­di­šta. Narav­no, mi kao odgo­vor­ni i „ade­kvat­ni poje­din­ci“ može­mo istu­pi­ti i reći iskre­no, da mi mora­mo da uva­ža­va­mo i voli­mo sve tač­ke gle­di­šta. Ali sva­ka oso­ba na poslet­ku ima svo­ju tač­ku gle­di­šta.
Pita­nje je: Ko smo mi?
I ako raz­u­me­mo da MI  nije odvo­je­na lič­nost koja ima svoj pogled na svet, svo­ju naci­o­nal­nost. Na pri­mer: Ja sam Rus, ja imam svoj pogled na ruski svet, moj pred­set­nik je Putin. I ja tako vidim situ­a­ci­ju. Ili ja sam Ukra­ji­nac i moj pred­set­nik je Zelen­ski i ja tako vidim situ­a­ci­ju. Ili ja sam Srbin i tako vidim situ­a­ci­ju. I sve to ozna­ča­va da sva ova kon­struk­ci­ja zajed­no: Ja i Putin, Ja i Zelen­ski i Baj­den i sve to zajed­no je jed­na ogrom­na kon­struk­ci­ja koja se nepre­kid­no kon­sti­tu­i­še pred svi­ma nama isto­vre­me­no u sva­kom tre­nut­ku. I u toj kon­struk­ci­ji se deša­va jed­no kre­ta­nje pod nazi­vom ,,Sve­snost“. Onaj koji ovo raz­u­me, odmah se uklju­ču­je u dina­mi­ku, raz­vo­ja i pro­me­ne ova­kve situ­a­ci­je. Ovo nije jed­no­stav­no pita­nje. A poku­šaj odgo­vo­ra nije uče­nje, ili ,,dog­ma“, ne želim da uka­zu­jem na bilo kakvu reli­gi­o­znu sim­bo­li­ku, ovo je jed­no­stav­na dra­ma, u kojoj na kra­ju glav­na juna­ki­nja govo­ri da je ljubav ras­tva­ra­nje, sta­nje dez­in­te­gra­ci­je, to jest ljubav je otsu­stvo onog „malog ja“. Za mene je veli­ka čast što ste odlu­či­li da posta­vi­te ovaj komad u Srbi­ji. Odu­vek sam sil­no želeo da dođem, jer zai­sta, nas vezu­ju dubo­ki isto­ri­ji­ski i kul­tur­ni kore­ni.  Nadam se da će pred­sta­va ima­ti uspe­ha. Grlim Vas.
24.02.2022.
Raz­go­vor vodi­la Ljubin­ka Sto­ja­no­vić, dra­ma­turg
Pre­vod Jele­na Živa­no­vić


REČ DRAMATURGA
NEO­N­SKI POŽA­RI IVA­NA VIRI­PA­JE­VA U NAROD­NOM POZO­RI­ŠTU

Ti letiš u tami.
Ti padaš nani­že.
Ti vidiš požar.
Ti vidiš kako gori ovaj svet.
I sada on gori za tebe.
Stoj, gle­daj u vatru, pla­či i voli.
I. Viri­pa­jev

„Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ pred­sta­vlja jed­nu od naj­zre­li­jih dra­ma pro­sla­vlje­nog Iva­na Viri­pa­je­va. U ovom koma­du autor raz­vi­ja jed­nu od svo­jih osnov­nih tema, poe­ti­ku susre­ta, slu­že­ći se sred­stvom dvo­smer­nog osve­šći­va­nja pri­su­stva publi­ke, koja je uče­snik „Iran­ske kon­fe­ren­ci­je“ u punom smi­slu. Kako i sam naziv koma­da upu­ću­je, naša pred­sta­va posta­vlja deli­kat­nu, goru­ću „iran­sku“ temu, sabi­ja sud­bi­ne juna­ka u neo­n­ski hlad­nu kon­ge­snu salu, a zatim ras­pli­će pred publi­kom ras­ko­šnu potku dra­me poput naj­fi­ni­jeg iran­skog ćili­ma.  Nara­tiv­na nit koju autor ispre­da kroz svoj dosa­da­šnji opus veza­na je za komu­ni­ka­ci­ju,  odno­sno nemo­guć­nost savre­me­nog čove­ka za suštin­ski dodir sa svo­jim bli­žnjim, sa „dru­gi­ma“, a poseb­no sa samim sobom i na kon­cu sa Bogom – to suštin­sko ura­nja­nje u Volje­nog o kojem govo­re sve reli­gi­ske prak­se sve­ta.  Kroz pri­zmu islam­ske filo­so­fi­je,  prven­stve­no kroz sufij­sko uče­nje o kojem govo­ri jedan od naj­u­ti­caj­ni­jih pesni­ka sel­džuč­ke epo­he Feri­du­din Muha­med Atar u spe­vu „Govor pti­ca“ pisac nam uka­zu­je na iskre­nost i isti­no­lju­bi­vost, poni­znost, dare­žlji­vost i ple­me­ni­tost, kao savr­še­no ogle­da­lo koje reflek­tu­je vrli­ne koje, na naj­vi­šem nivou pri­pa­da­ju Bogu i sam Viri­pa­jev  nas na stil­ski deli­ka­tan način suo­ča­va sa več­nom težnjom dosti­za­nja uni­ver­zal­nih vrli­na, koje savre­me­nom čove­ku u dobu nad­zor­nog kapi­ta­li­zma delu­ju tako fata­mor­ga­nič­no ne/dosti­žne. Uka­zu­ju­ći na krh­kost i krat­ko­vi­dost nar­ci­so­id­nog iden­ti­te­ta kao dis­kur­sa savre­me­nog čove­ka  –„ jer čitav svet je tam­ni­ca“, Viri­pa­jev  sasvim sve­sno kori­sti sce­nu iz Hamle­ta kao citat kojim zapo­či­nje „Iran­sku kon­fe­ren­ci­ju“. 
Rad­nja koma­da se odi­gra­va na nauč­noj kon­fe­ren­ci­ji  posve­će­noj kom­plek­snoj rela­ci­ji dve­ju kul­tu­ra „Isto­ka“ i „Zapa­da“, i kako jedan od juna­ka u svom uvod­nom izla­ga­nju kaže: „suko­ba Ala­ha i Koka-kole“. U kon­fe­ren­cij­skoj sali Uni­ver­zi­te­ta u Kopen­ha­ge­nu  za govor­ni­com se sme­nju­je devet uče­sni­ka, čla­no­va inter­na­ci­o­nal­ne kul­tur­ne eli­te, nosi­o­ci su kul­tur­nog i/ili eko­nom­skog kapi­ta­la, koji izla­žu mode­le reše­nja „iran­skog pro­ble­ma“ kroz raz­li­či­te ide­o­lo­ške inter­pre­ta­ci­je feno­me­na „dru­go­sti“. Iz te pti­č­je per­spek­ti­ve, goto­vo bogo­li­ke i kom­for­ne pozi­ci­je, Viri­pa­jev svo­je juna­ke sur­va­va u mrač­ne pono­re njiho­vih bića tra­ga­ju­ći za samim smi­slom posta­nja i posto­ja­nja. Upr­kos ste­ril­ne atmos­fe­re nauč­nog sku­pa, ozbilj­no­sti i aktu­el­no­sti teme, juna­ci koma­da neo­set­no, shod­no svo­jim karak­te­ri­ma i moti­vi­ma, napu­šta­ju pri­pre­mlje­na izla­ga­nja, pre­la­ze gra­ni­ce kodi­fi­ko­va­nih kon­ven­ci­ja nauč­nog izla­ga­nja, ura­nja­ju u lič­ne i pri­vat­ne odno­se, kako bi tako ogo­lje­ni mogli da govo­re o naj­zna­čaj­ni­jem pro­ble­mu koje odu­vek sto­ji pred čove­čan­stvom: a to je čove­ko­vo mesto u sve­tu i sam smi­sao živo­ta. Ova meta­fi­zič­ka dra­ma pre­i­spi­tu­je pozi­ci­ju čove­ka dva­de­se­ti­pr­vog veka, post­ka­pi­ta­li­stič­kog i posti­de­o­lo­škog doba, u kojem je čak i kraj­nje intim­ni i lič­ni čin osve­šći­va­nja ljuba­vi u sebi i pre­ma bli­žnjem  biva „laj­ko­van“ i sva­ki poku­šaj oslo­ba­đa­nja iz takve pozi­ci­je, uza­lu­dan je osu­đen na „Disli­ke & Unfol­low“. A možda je upra­vo taj čin jedi­ni put ka istin­skoj slo­bo­di.
Ljubin­ka Sto­ja­no­vić,dra­ma­turg


IVA­NA VUJIĆ 
red. prof. FDU, pozo­ri­šni redi­telj
Redi­telj, redov­ni pro­fe­sor Fakul­te­ta dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du, šef stu­di­ja Labo­ra­to­ri­je za izvo­đač­ku umet­nost na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du. Diplo­mi­ra­la  pozo­ri­šnu i radio reži­ju na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u kla­si pro­fe­so­ra Miro­sla­va Belo­vi­ća. Prva žena koja je zva­nič­nim kon­kur­som iza­bra­na za  uprav­ni­cu  Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du. Iva­na Vujić je bila umet­nič­ki direk­ter BITEF tea­ta­ra, osni­vač i direk­tor BETON HALA tea­tra. Selek­tor BELEF festi­va­la, kre­a­tor i direk­tor Fiat festi­va­la u Pod­go­ri­ci, Dana kome­di­je u Jago­di­ni, pred­sed­nik Festi­va­la film­skog sce­na­ri­ja  u Vrnjač­koj Banji. Bila je pro­rek­tor Uni­ver­zi­te­ta umet­no­sti u Beo­gra­du. Pre­da­va­la je na fakul­te­ti­ma u Vor­vi­ku, Hel­sin­ki­ju i Amster­da­mu. Član je Izvr­šnog odbo­ra Među­na­rod­ne fede­ra­ci­je za pozo­ri­šna istra­ži­va­nja (svet­ske orga­ni­za­ci­je).  Dobit­nik je broj­nih nagra­da i pri­zna­nja među koji­ma isti­če­mo Vitez  Aka­dem­ske pal­me, orden Fran­cu­ske vla­de, za dopri­nos kul­tu­ri. Ostva­ri­la je pre­ko 120 reži­ja pred­sta­va na scenama Srbije, Slovenije, Nemačke, Italije u koji­ma istra­žu­je tek­sto­ve kla­sič­ne dra­ma­tur­gi­je, stra­nih  i doma­ćih auto­ra, otkri­va­la  nove žan­rov­ske pri­stu­pe, a  srp­sku kul­tur­nu jav­nost upo­zna­vla sa deli­ma savre­me­nih nemač­kih i fran­cu­skih auto­ra (Mari­us Fon Majen­burg, Tea Dorn, Ber­nard Mari Kol­tes). Reži­ra­la je broj­ne radio-dra­me po sop­stve­nim tek­sto­vi­ma i dra­ma­ti­za­ci­ja­ma.  Njene prestave igrane su na festivalima i gostovanjima širom sveta: Njujork, Pariz, London, Edinburg, Amsterdam, Solun, Sibju, Adani, Berlin, Sarajevo, Skoplje, Banja Luka, Kotor, Umag...
Uredila je i prevela (zajedno sa Aleksandrom Jovićević) knji­gu Ričarda Šeknera “Ka postmodernom pozoriš­tu” kao i knji­gu Euđenija Barbe i Nikola Savarezea “Rečnik pozorišne antropologije”, knji­gu Džanet Raj­nel „Poli­ti­ka izvo­đač­ke umet­no­sti“, kao i   knji­gu Kri­sto­fe­ra Ine­sa i Mari­je  Šev­co­ve „Kem­bri­džov uvod u pozo­ri­šnu reži­ju“  Aktivno je pisala za časopise Scena, Književna reč, Teatron. Član je uredniš­tva časopisa Interdisciplinarnost, Novi Sad. Orga­ni­zo­va­la je broj­ne umet­nič­ke i nauč­ne sku­po­ve i kon­fe­ren­ci­je, radi­o­ni­ce, tri­bi­ne u dome­nu izvo­đač­kih umet­no­sti. Član je izvr­šnog odbo­ra svet­ske orga­ni­za­ci­je IFTR, kao i dru­gih for­mal­nih i nefor­mal­nih struč­no-umet­nič­kih i nauč­nih aso­ci­ja­ci­ja i mre­ža.


Reč reditelja
Vaš dosa­da­šnji opus u kojem ste istra­ži­va­li tek­sto­ve kla­sič­ne dra­ma­tur­gi­je ali i eks­pe­ri­men­ti­sa­li sa žan­rov­skim pri­stu­pi­ma govo­ri o vašem autor­skom opre­de­lje­nju. Koji para­me­tri su ovom pri­li­kom bili pre­sud­ni da oda­be­re­te komad Iva­na Viri­pa­je­va, nesu­mlji­vo veli­kog ali i kon­tra­verz­nog pisca i zbog čega sma­tra­te da je ova pred­sta­va važna za publi­ku i pozo­ri­šte u kon­tek­stu geo­po­li­tič­kog tre­nut­ka u kojem se nala­zi­mo na počet­ku 2022. godi­ne? 

O dram­skom tek­stu, dram­skom pisa­nju Iva­na Viri­pa­je­va moje lič­no mišlje­nje da je on ne samo jedan  od naj­zna­čaj­ni­jih ruskih pisa­ca, nego tako­đe može­mo reći  jedan od naj­zna­čaj­ni­jih evrop­skih dram­skih pisa­ca. Veo­ma inte­re­sant­na dram­ska struk­tu­ra samog pisa­nja ili spe­ci­fič­no dram­sko pismo Iva­na Viri­pa­je­va je nešto što me je rado­va­lo u svim njego­vim koma­di­ma. Narav­no, kao redi­telj žele­la sam da pri­stu­pim sarad­nji sa njim, ali evo, mislim da je sada pra­vi čas. 
„Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ je jedan od njego­vih posled­njih koma­da za koji je dobio nagra­du Zlat­na maska, kao naj­bo­lji dram­ski komad au Rusi­ji. Sa dru­ge stra­ne, „Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ spa­ja u sebi pita­nja veli­kih roman­si­je­ra i dra­ma­ti­ča­ra devet­na­e­stog veka Rusi­je kao što je Čehov, Tol­stoj, Dosto­jev­ski, a to je šta je smi­sao čove­ko­vog živo­ta. Viri­pa­jev to sve pove­zu­je sa antič­kom Grč­kom ili sta­rom Per­si­jom, koja je ite­ka­ko  posve­ći­va­la pažnju Spo­zna­ji i putu do spo­zna­je smi­sla živo­ta. Ivan Viri­pa­jev me je pri­vu­kao i svo­jom vrstom nežno­sti, ose­tlji­vo­sti, kao i Čehov. Čehov je veo­ma okru­tan, kao lekar on zna da taj život zavr­ša­va smr­ću, zna kakav čovek ume da bude i pre­va­rant, ali isto tako zna kaka­va i sve­tlost čovek može da bude. Čehov voli svo­je juna­ke koji su osu­đe­ni na smrt, on je duho­vit pre­ma njima, i mi sa bla­gim sme­škom pra­ti­mo njiho­ve poku­ša­je da se izvu­ku iz tog jed­nog meta­fi­zič­kog sta­nja živo­ta. Ivan Viri­pa­jev se na sli­čan način odno­si pre­ma svo­jim juna­ci­ma. On je jedan izvan­re­dan umet­nik, ne samo kao dram­ski pisac, već je i uspe­šan pozo­ri­šni i film­ski redi­telj i sce­na­ri­sta. Dobit­nik je i Zlat­nog lava za film „Eufo­ri­ja“ i tako­đe, sna­žna pozo­ri­šna lič­nost koja je bila osni­vač i direk­tor istar­ži­vač­kog tea­tra „Prak­ti­ka“  u Moskvi koji je oku­pljao veo­ma zna­čaj­nu i inte­re­sant­nu inter­na­ci­o­nal­nu eki­pu umet­ni­ka, tako da je i samo delo „Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ posve­će­no liku i delu njego­vog sarad­ni­ka Ame­ri­kan­ca, Kazi­mi­ra Liske, koji je došao iz Ame­ri­ke da živi i radi u Rusi­ji. 
Kao što sam već rekla, dram­sko pismo Iva­na Viri­pa­je­va pred­sta­vlja veli­čan­stven spoj ide­ja veli­kih roman­si­je­ra i dram­skih pisa­ca Rusi­je devet­na­e­stog veka sa ruskom avan­gar­dom i post­mo­der­nim pozo­ri­štem. I zbog toga govo­rim, da je on jedan od možda naj­bo­ljih dram­skih pisa­ca. On spa­ja sve ove ele­men­te u celi­nu, a kao i Čehov pose­du­je jed­nu bes­kraj­nu ljubav koja je veo­ma ret­ka stvar i u živo­tu, i u pozo­ri­štu i u dra­ma­ma i u sce­na­ri­ji­ma. 
Odli­čan je pozna­va­lac per­sij­ske kul­tu­re i lite­ra­tu­re i to se i ose­ća. Moram da kažem, da u vezi sa „Iran­skom kon­fe­ren­ci­jom“ može­mo se pod­se­ti­ti dela Pite­ra Bru­ka „Kon­fe­ren­ci­ja pti­ca“ koja je nasta­la pre­ma poe­mi čuve­nog pesni­ka Ata­ra  iz četr­na­e­stog veka „Govor pti­ca“, jed­na bes­kraj­no uzbu­dlji­va i veli­čan­stve­na sufij­ska poe­ma o putu ka Spo­zna­nju. 
Kao i svi daro­vi­ti ljudi, Ivan Viri­pa­jev anti­ci­pi­ra buduć­nost. Komad je napi­san pred koro­nu, on ne govo­ri o epi­de­mi­ji ali govo­ri o pot­pu­nom ras­pa­du sve­ta. A evo sada, na žalost, mi smo u situ­a­ci­ji ras­pa­da sve­ta, sa jed­nim svet­skim ratom koji kuca na vra­ta, sa epi­de­mi­jom kor­o­ne, sa naj­ra­zli­či­ti­jim pro­ble­mi­ma koji nasta­ju i tu ćemo se veza­ti za Hamle­ta kojeg citi­ra Viri­pa­jev, seća­ju­ći se reče­ni­ce koju upu­ću­je Hamlet Rozen­kran­cu i Gil­densternu, Dan­ska je tam­ni­ca, i on situ­i­ra ovaj komad u „tam­ni­cu“. 
„Iran­ska kon­fe­ren­ci­ja“ jeste dram­sko tka­nje i dram­sko pisa­nje koje u pot­pu­no­sti omo­gu­ća­va izvan­re­dan rad sa glum­ci­ma, omo­gu­ća­va tako­đe i redi­telj­sko ozna­ča­va­nje jako uzbu­dlji­vom, a pre sve­ga ta fascinantna iskre­nost Viri­pa­je­va na neki način je put za sve nas, da poku­ša­mo da u pozo­ri­štu, odgo­vo­ri­mo isti­ni­to­šću i time pro­na­đe­mo sami sebe. Pozo­ri­šte slu­ži i pozo­ri­šnim stva­ra­o­ci­ma i pozo­ri­šnim gle­da­o­ci­ma na putu do sebe.
Iva­na Vujić
Raz­go­vor vodi­la Ljubin­ka Sto­ja­no­vić 


Reč glumaca
„Cilj naše kon­fe­ren­ci­je je da shva­ti­mo da li u Ira­nu i slič­nim zemlja­ma zai­sta posto­je takve duhov­ne i moral­ne vred­no­sti koje mi pro­sto ne može­mo da raz­u­me­mo. Možda mi njih zai­sta ne raz­u­me­mo?“ Rad­mi­la Đuri­čin 
„Ako hoće­mo da se naš život odr­ži, tre­ba da nau­či­mo da daje­mo.“ Zoran Ćosić
„To ose­ća­nje neka­kvog pri­su­stva u sve­mu što nas okru­žu­je u celom našem živo­tu, to ose­ća­nje posto­ja­nog pri­su­stva nečeg važni­jeg to je glav­ni prin­cip reli­gi­o­zne sve­sti.“ Goj­ko Bale­tić
„I šta mi je čini­ti? Šta da radim? Kako da živim?“ Bog­dan Bog­da­no­vić
„Samo četi­ri osnov­na uni­ver­zal­na pra­va. Žive­ti i sazna­va­ti svet, slo­bod­no misli­ti i vole­ti.“ Maja Kun­da­či­na
„Zato što sam uve­re­na da mi iz raz­vi­je­nih zema­lja poku­ša­va­mo da reši­mo glo­bal­ne svet­se pro­ble­me, ali veći­na nas ne zna u čemu je taj­na. Tako mi koji ne zna­mo u čemu je taj­na, poku­ša­va­mo da pomog­ne­mo oni­ma koji zna­ju u čemu je taj­na.“ Rad­mi­la Živ­ko­vić
„Niko ne bira svo­je rođe­nje, kao što ne bira ni svo­ju smrt. Kada ćete umre­ti? Vi to ne zna­te.“ Slo­bo­dan Beštić
„Cilj i svr­ha čove­ka je Bog.“ Boja­na Bam­bić
„Isti­na je smi­sao naših živo­ta.“ Neboj­ša Kun­da­či­na 
„Ako su vra­ta zatvo­re­na, možeš pro­sto da sta­neš kraj pro­zo­ra i posma­traš. Moja slo­bo­da bila je moj zatvor, a moja ljubav, moje pre­da­va­nje Volje­nom je -  moja istin­ska slo­bo­da.“ Vje­ra Mujo­vić
„Dok ste govo­ri­li o tra­di­ci­ji i isti­ni, spo­zna­la sam da nas sve ono što može kupi­ti našu dušu, i spe­ča­va da voli­mo i raz­u­me­mo jed­ni dru­ge.“ Iva­na Žigon
Izvodi iz teksta Iranska konferencija

 

Premijerno izvođenje

Premijera 9. marta 2022.

Scena „Raša Plaović“

Ivan Viripajev
IRANSKA KONFERENCIJA


Prevod Sanja Milić

Reditelj, idejni scenograf i izbor muzike Ivana Vujić
Dramaturg Ljubinka Stojanović
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović 
Kostimograf Dušica Knežević
Video rad  Svetlana Volic
Scenski pokret Sonja Vukićević 
Scenograf realizator Jasna Saramandić
Producenti Nemanja Konstantinović i Olivera Živković
Asistent reditelja Andreja Kargačin*
Inspicijent Saša Tanasković 
Suflerka Marija  Nedeljkov

Premijerna podela:
Filipa Rasmunsen Radmila Đuričin / Vanja Milačić
Danijel Kristensen Zoran Ćosić
Oliver Larsen Gojko Baletić
Magnus Tomsen Bogdan Bogdanović
Astrid Petersen Maja Kundačina
Ema Šmit Paulsen Radmila Živković
Gustav Jensen Slobodan Beštić
Sestra Avgustina Bojana Bambić / Otac Avgustin Dimitrije Ilić
Paskual Andersen Nebojša Kundačina
Širin Širazi Ivana Žigon / Vjera Mujović
Matilda Hansen: Iva Milanović (preko video poziva)
Katrin Johansen: Teodora Dragićević (preko video poziva)
Snimatelj: Dušan Spasić / Dejan Ostojić

*Student četvrte godine pozorišne režije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor tona Tihomir Savić
Majstor pozornice Dejan Radenković 
Majstor maske Marko Dukić
Video produkcija Studio 48, Dušan Spasić, Dejan Ostojić
Kostimi i dekor izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Zahvaljujemo za autorska prava za numeru „Krik zvezda“ kompozitora Homojani Khorama

Pretraga