Иранска конференција
драма Ивана Вирипајева
ДИСАТИ ПО ИВАНУ ВИРИПАЈЕВУ
Иван Александрович Вирипајев, драмски писац, позоришни и филмски редитељ и глумац, рођен је 1974. године у Иркутску у Сибиру, граду који се налази недалеко од језера Бајкал, и представља једну од најзначајнијих станица трансибирске железнице, удаљен од Москве 5125 километара. За разлику од неких драмских јунака, млади уметник из дубоке провинције, дошао је не само до Москве већ је у досадшњем раду имао више десетина изведби у најпестижнијим позориштима и овенчан најпрестижнијим театарским наградама. Изабран је и за најбољег драмског писаца у Немачкој. Тренутно живи у Варшави и та врста „дислокације“ из Русије омогућава писцу нешто другачији, шири угао посматрања, a самим тим уноси више „кисеоника“ у сопствени ауторски пејзаж. Иван Вирипајев припадник је нове руске драмске књижевности, аутор чију поетику (театарску и филмску) у популарној култури често пореде са остварењима култних филмских редитеља Истока и Запада – Андрејем Тарковским и Квентином Тарантином. Његове драме, поред метафизичких питања које нештедимице баца на плећа јунака, имају ту недокучиву духовитост која исијава кроз мрачне талоге њихових судбина. Овакву врсту квалитета, (често погрешно тумаченог на западним сценама), поседује и један од највећих драмских писаца, Антон Павлович Чехов. Драмска дела Ивана Вирипајева успостављају димичан однос са публиком, глумци и гледаоци су свесни међусобног присуства, градећи стил који у себи садржи неумољиву и бритку лакоћу израза, попут дисања, док са друге стране, поседује дубоко лирско и метафизичко промишљање. Прославио се драмама „Илузије“, „Кисеоник“, „Пијани“, „Живот бр.2“. Био је уметнички директор култног московскг експерименталног позоришта „Практика“ које окупља младе и савремене уметнике, првенствено редитеље, драмске писце и глумце који који преиспитују форму и тенденције позоришта у двадесетипрвом веку.
Као сценариста и редитељ првенствено је адаптирао своје комаде, за филм „Еуфорија“ добија награду Малог лава за дебитантски филм на Венецијанском филмском фестивалу, следе филмови „Кисеоник“, „Плес Делхи“, „НЛО“ и док је „Спасење“ Вирипајевљев први „не-театарски филм“ . Његов нови филм „Илузије“, тренутно је у фази постпродукције чије се премијера очекује у току 2023. године. Сувласник је и уметнички директор варшавског експерименталног позоришта „Пројекат Веда“. Драма „Иранска конференција“ коју је написао 2017. године проглашена је за најбољи драмски текст у Русији, овенчана наградом Златна Маска, а уједно је први пут преведена и изводи се на сцени Народног позоришта у Београду, у Србији и региону, у режији Иване Вујић.
Љубинка Стојановић, драматург
Конференција (лат. conferentia) саветовање, договор; састанак ради договора, расправљање (о неком спорном питању и др.); јавно предавање, обично са дискусијом.
РАЗГОВОР СА ИВАНОМ ВИРИПАЈЕВИМ ПОВОДОМ ПРВОГ ИЗВОЂЕЊА „ИРАНСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ“ У СРБИЈИ
Драма „Иранскa конференцијa“ је наравно, написана пре ковид пандемије и посматрано из из ове перспективе, то можемо сматрати и својеврсним недостатком јер би научници на конференцији свакако поменули и ову пошаст. Тема о којој они причају је свакако и данас актуелна, а то је „интегрални свет“. А шта је то интегрални свет?
Интегрални свет означава својеврсну „кашу“ или амалгам појмова и институција којима ми дајемо легитимитет са чијим законима и правилима се идентификујемо, и на тај начин обликујемо свој поглед на свет и све што нас окружије. Ми смо ти који означавамо нешто као „толератно“ или „друштвено прихватљиво“, али упркос свему овоме увек превагне једна тачка гледишта. Наравно, ми као одговорни и „адекватни појединци“ можемо иступити и рећи искрено, да ми морамо да уважавамо и волимо све тачке гледишта. Али свака особа на послетку има своју тачку гледишта.
Питање је: Ко смо ми?
И ако разумемо да МИ није одвојена личност која има свој поглед на свет, своју националност. На пример: Ја сам Рус, ја имам свој поглед на руски свет, мој предсетник је Путин. И ја тако видим ситуацију. Или ја сам Украјинац и мој предсетник је Зеленски и ја тако видим ситуацију. Или ја сам Србин и тако видим ситуацију. И све то означава да сва ова конструкција заједно: Ја и Путин, Ја и Зеленски и Бајден и све то заједно је једна огромна конструкција која се непрекидно конституише пред свима нама истовремено у сваком тренутку. И у тој конструкцији се дешава једно кретање под називом ,,Свесност“. Онај који ово разуме, одмах се укључује у динамику, развоја и промене овакве ситуације. Ово није једноставно питање. А покушај одговора није учење, или ,,догма“, не желим да указујем на било какву религиозну симболику, ово је једноставна драма, у којој на крају главна јунакиња говори да је љубав растварање, стање дезинтеграције, то јест љубав је отсуство оног „малог ја“. За мене је велика част што сте одлучили да поставите овај комад у Србији. Одувек сам силно желео да дођем, јер заиста, нас везују дубоки историјиски и културни корени. Надам се да ће представа имати успеха. Грлим Вас.
24.02.2022.
Разговор водила Љубинка Стојановић, драматург
Превод Јелена Живановић
РЕЧ ДРАМАТУРГА
НЕОНСКИ ПОЖАРИ ИВАНА ВИРИПАЈЕВА У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ
Ти летиш у тами.
Ти падаш наниже.
Ти видиш пожар.
Ти видиш како гори овај свет.
И сада он гори за тебе.
Стој, гледај у ватру, плачи и воли.
И. Вирипајев
„Иранска конференција“ представља једну од најзрелијих драма прослављеног Ивана Вирипајева. У овом комаду аутор развија једну од својих основних тема, поетику сусрета, служећи се средством двосмерног освешћивања присуства публике, која је учесник „Иранске конференције“ у пуном смислу. Како и сам назив комада упућује, наша представа поставља деликатну, горућу „иранску“ тему, сабија судбине јунака у неонски хладну конгесну салу, а затим расплиће пред публиком раскошну потку драме попут најфинијег иранског ћилима. Наративна нит коју аутор испреда кроз свој досадашњи опус везана је за комуникацију, односно немогућност савременог човека за суштински додир са својим ближњим, са „другима“, а посебно са самим собом и на концу са Богом – то суштинско урањање у Вољеног о којем говоре све религиске праксе света. Кроз призму исламске философије, првенствено кроз суфијско учење о којем говори један од најутицајнијих песника селџучке епохе Феридудин Мухамед Атар у спеву „Говор птица“ писац нам указује на искреност и истинољубивост, понизност, дарежљивост и племенитост, као савршено огледало које рефлектује врлине које, на највишем нивоу припадају Богу и сам Вирипајев нас на стилски деликатан начин суочава са вечном тежњом достизања универзалних врлина, које савременом човеку у добу надзорног капитализма делују тако фатаморганично не/достижне. Указујући на крхкост и кратковидост нарцисоидног идентитета као дискурса савременог човека –„ јер читав свет је тамница“, Вирипајев сасвим свесно користи сцену из Хамлета као цитат којим започиње „Иранску конференцију“.
Радња комада се одиграва на научној конференцији посвећеној комплексној релацији двеју култура „Истока“ и „Запада“, и како један од јунака у свом уводном излагању каже: „сукоба Алаха и Кока-коле“. У конференцијској сали Универзитета у Копенхагену за говорницом се смењује девет учесника, чланова интернационалне културне елите, носиоци су културног и/или економског капитала, који излажу моделе решења „иранског проблема“ кроз различите идеолошке интерпретације феномена „другости“. Из те птичје перспективе, готово боголике и комфорне позиције, Вирипајев своје јунаке сурвава у мрачне поноре њихових бића трагајући за самим смислом постања и постојања. Упркос стерилне атмосфере научног скупа, озбиљности и актуелности теме, јунаци комада неосетно, сходно својим карактерима и мотивима, напуштају припремљена излагања, прелазе границе кодификованих конвенција научног излагања, урањају у личне и приватне односе, како би тако огољени могли да говоре о најзначајнијем проблему које одувек стоји пред човечанством: а то је човеково место у свету и сам смисао живота. Ова метафизичка драма преиспитује позицију човека двадесетипрвог века, посткапиталистичког и постидеолошког доба, у којем је чак и крајње интимни и лични чин освешћивања љубави у себи и према ближњем бива „лајкован“ и сваки покушај ослобађања из такве позиције, узалудан је осуђен на „Dislike & Unfollow“. А можда је управо тај чин једини пут ка истинској слободи.
Љубинка Стојановић,драматург
ИВАНА ВУЈИЋ
ред. проф. ФДУ, позоришни редитељ
Редитељ, редовни професор Факултета драмских уметности у Београду, шеф студија Лабораторије за извођачку уметност нa Факултету драмских уметности у Београду. Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у класи професора Мирослава Беловића. Прва жена која је званичним конкурсом изабрана за управницу Народног позоришта у Београду. Ивана Вујић је била уметнички директер БИТЕФ театара, оснивач и директор БЕТОН ХАЛА театра. Селектор БЕЛЕФ фестивала, креатор и директор Фиат фестивала у Подгорици, Дана комедије у Јагодини, председник Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Била је проректор Универзитета уметности у Београду. Предавала је на факултетима у Ворвику, Хелсинкију и Амстердаму. Члан је Извршног одбора Међународне федерације за позоришна истраживања (светске организације). Добитник је бројних награда и признања међу којима истичемо Витез Академске палме, орден Француске владе, за допринос култури. Остварила је преко 120 режија представа нa сцeнaмa Србијe, Слoвeнијe, Нeмaчкe, Итaлијe у којима истражује текстове класичне драматургије, страних и домаћих аутора, откривала нове жанровске приступе, а српску културну јавност упознавла са делима савремених немачких и француских аутора (Мариус Фон Мајенбург, Теа Дорн, Бернард Мари Колтес). Режирала је бројне радио-драме по сопственим текстовима и драматизацијама. Њeнe прeстaвe игрaнe су нa фeстивaлимa и гoстoвaњимa ширoм свeтa: Њујoрк, Пaриз, Лoндoн, Eдинбург, Aмстeрдaм, Сoлун, Сибју, Aдaни, Бeрлин, Сaрaјeвo, Скoпљe, Бaњa Лукa, Кoтoр, Умaг...
Урeдилa јe и прeвeлa (зaјeднo сa Aлeксaндрoм Јoвићeвић) књигу Ричaрдa Шeкнeрa “Кa пoстмoдeрнoм пoзoришту” кao и књигу Eуђeнијa Бaрбe и Никoлa Сaвaрeзea “Рeчник пoзoришнe aнтрoпoлoгијe”, књигу Џанет Рајнел „Политика извођачке уметности“, као и књигу Кристофера Инеса и Марије Шевцове „Кембриџов увод у позоришну режију“ Aктивнo јe писaлa зa чaсoписe Сцeнa, Књижeвнa рeч, Тeaтрoн. Члaн јe урeдништвa чaсoписa Интeрдисциплинaрнoст, Нoви Сaд. Организовала је бројне уметничке и научне скупове и конференције, радионице, трибине у домену извођачких уметности. Члан је извршног одбора светске организације ИФТР, као и других формалних и неформалних стручно-уметничких и научних асоцијација и мрежа.
Реч редитеља
Ваш досадашњи опус у којем сте истраживали текстове класичне драматургије али и експериментисали са жанровским приступима говори о вашем ауторском опредељењу. Који параметри су овом приликом били пресудни да одаберете комад Ивана Вирипајева, несумљиво великог али и контраверзног писца и због чега сматрате да је ова представа важна за публику и позориште у контексту геополитичког тренутка у којем се налазимо на почетку 2022. године?
О драмском тексту, драмском писању Ивана Вирипајева моје лично мишљење да је он не само један од најзначајнијих руских писаца, него такође можемо рећи један од најзначајнијих европских драмских писаца. Веома интересантна драмска структура самог писања или специфично драмско писмо Ивана Вирипајева је нешто што ме је радовало у свим његовим комадима. Наравно, као редитељ желела сам да приступим сарадњи са њим, али ево, мислим да је сада прави час.
„Иранска конференција“ је један од његових последњих комада за који је добио награду Златна маска, као најбољи драмски комад ау Русији. Са друге стране, „Иранска конференција“ спаја у себи питања великих романсијера и драматичара деветнаестог века Русије као што је Чехов, Толстој, Достојевски, а то је шта је смисао човековог живота. Вирипајев то све повезује са античком Грчком или старом Персијом, која је итекако посвећивала пажњу Спознаји и путу до спознаје смисла живота. Иван Вирипајев ме је привукао и својом врстом нежности, осетљивости, као и Чехов. Чехов је веома окрутан, као лекар он зна да тај живот завршава смрћу, зна какав човек уме да буде и преварант, али исто тако зна какава и светлост човек може да буде. Чехов воли своје јунаке који су осуђени на смрт, он је духовит према њима, и ми са благим смешком пратимо њихове покушаје да се извуку из тог једног метафизичког стања живота. Иван Вирипајев се на сличан начин односи према својим јунацима. Он је један изванредан уметник, не само као драмски писац, већ је и успешан позоришни и филмски редитељ и сценариста. Добитник је и Златног лава за филм „Еуфорија“ и такође, снажна позоришна личност која је била оснивач и директор истарживачког театра „Практика“ у Москви који је окупљао веома значајну и интересантну интернационалну екипу уметника, тако да је и само дело „Иранска конференција“ посвећено лику и делу његовог сарадника Американца, Казимира Лиске, који је дошао из Америке да живи и ради у Русији.
Као што сам већ рекла, драмско писмо Ивана Вирипајева представља величанствен спој идеја великих романсијера и драмских писаца Русије деветнаестог века са руском авангардом и постмодерним позориштем. И због тога говорим, да је он један од можда најбољих драмских писаца. Он спаја све ове елементе у целину, а као и Чехов поседује једну бескрајну љубав која је веома ретка ствар и у животу, и у позоришту и у драмама и у сценаријима.
Одличан је познавалац персијске културе и литературе и то се и осећа. Морам да кажем, да у вези са „Иранском конференцијом“ можемо се подсетити дела Питера Брука „Конференција птица“ која је настала према поеми чувеног песника Атара из четрнаестог века „Говор птица“, једна бескрајно узбудљива и величанствена суфијска поема о путу ка Спознању.
Као и сви даровити људи, Иван Вирипајев антиципира будућност. Комад је написан пред корону, он не говори о епидемији али говори о потпуном распаду света. А ево сада, на жалост, ми смо у ситуацији распада света, са једним светским ратом који куца на врата, са епидемијом короне, са најразличитијим проблемима који настају и ту ћемо се везати за Хамлета којег цитира Вирипајев, сећајући се реченице коју упућује Хамлет Розенкранцу и Гилденстерну, Данска је тамница, и он ситуира овај комад у „тамницу“.
„Иранска конференција“ јесте драмско ткање и драмско писање које у потпуности омогућава изванредан рад са глумцима, омогућава такође и редитељско означавање јако узбудљивом, а пре свега та фасцинантна искреност Вирипајева на неки начин је пут за све нас, да покушамо да у позоришту, одговоримо истинитошћу и тиме пронађемо сами себе. Позориште служи и позоришним ствараоцима и позоришним гледаоцима на путу до себе.
Ивана Вујић
Разговор водила Љубинка Стојановић
Реч глумаца
„Циљ наше конференције је да схватимо да ли у Ирану и сличним земљама заиста постоје такве духовне и моралне вредности које ми просто не можемо да разумемо. Можда ми њих заиста не разумемо?“ Радмила Ђуричин
„Ако хоћемо да се наш живот одржи, треба да научимо да дајемо.“ Зоран Ћосић
„То осећање некаквог присуства у свему што нас окружује у целом нашем животу, то осећање постојаног присуства нечег важнијег то је главни принцип религиозне свести.“ Гојко Балетић
„И шта ми је чинити? Шта да радим? Како да живим?“ Богдан Богдановић
„Само четири основна универзална права. Живети и сазнавати свет, слободно мислити и волети.“ Маја Кундачина
„Зато што сам уверена да ми из развијених земаља покушавамо да решимо глобалне светсе проблеме, али већина нас не зна у чему је тајна. Тако ми који не знамо у чему је тајна, покушавамо да помогнемо онима који знају у чему је тајна.“ Радмила Живковић
„Нико не бира своје рођење, као што не бира ни своју смрт. Када ћете умрети? Ви то не знате.“ Слободан Бештић
„Циљ и сврха човека је Бог.“ Бојана Бамбић
„Истина је смисао наших живота.“ Небојша Кундачина
„Ако су врата затворена, можеш просто да станеш крај прозора и посматраш. Моја слобода била је мој затвор, а моја љубав, моје предавање Вољеном је - моја истинска слобода.“ Вјера Мујовић
„Док сте говорили о традицији и истини, спознала сам да нас све оно што може купити нашу душу, и спечава да волимо и разумемо једни друге.“ Ивана Жигон
Изводи из текста Иранска конференција
Премијерно извођење
Премијера 9. марта 2022.
Сцена „Раша Плаовић“
Иван Вирипајев
ИРАНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА
Превод Сања Милић
Редитељ, идејни сценограф и избор музике Ивана Вујић
Драматург Љубинка Стојановић
Сценски говор Љиљана Мркић Поповић
Костимограф Душица Кнежевић
Видео рад Светлана Волиц
Сценски покрет Соња Вукићевић
Сценограф реализатор Јасна Сарамандић
Продуценти Немања Константиновић и Оливера Живковић
Асистент редитеља Андреја Каргачин*
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлерка Марија Недељков
Премијерна подела:
Филипа Расмунсен Радмила Ђуричин / Вања Милачић
Данијел Кристенсен Зоран Ћосић
Оливер Ларсен Гојко Балетић
Магнус Томсен Богдан Богдановић
Астрид Петерсен Маја Кундачина
Ема Шмит Паулсен Радмила Живковић
Густав Јенсен Слободан Бештић
Сестра Августина Бојана Бамбић / Отац Августин Димитрије Илић
Паскуал Андерсен Небојша Кундачина
Ширин Ширази Ивана Жигон / Вјера Мујовић
Матилда Хансен: Ива Милановић (преко видео позива)
Катрин Јохансен: Теодора Драгићевић (преко видео позива)
Сниматељ: Душан Спасић / Дејан Остојић
*Студент четврте године позоришне режије Факултета драмских уметности у Београду.
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор тона Тихомир Савић
Мајстор позорнице Дејан Раденковић
Мајстор маске Марко Дукић
Видео продукција Студио 48, Душан Спасић, Дејан Остојић
Костими и декор израђени у радионицама Народног позоришта у Београду
Захваљујемо за ауторска права за нумеру „Крик звезда“ композитора Хомојани Кхорама