In hoc signo...
opera Don Marka Frizine


U SU­SRET PRE­MI­JE­RI U OPE­RI
Apo­te­o­za hri­šćan­stvu

U isto­ri­ji Be­o­grad­ske ope­re, sa­da već bez­ma­lo sto­go­di­šnjoj, pre­mi­je­ra ope­re „In hoc sig­no...“ kom­po­zi­to­ra don Mar­ka Fri­zi­ne je pr­vi slu­čaj da je ov­da­šnjoj sce­ni na­me­nje­no svet­sko pra­i­zvo­đe­nje de­la stra­nog kom­po­zi­to­ra. Za­to su po­vo­dom ove pre­mi­je­re po­seb­no za­ni­mlji­ve okol­no­sti na­stan­ka de­la, ko­je su i za me­ne, po­sle vi­še od če­tr­de­set go­di­na umet­nič­kog ra­da sa oko 160 ostva­re­nih re­ži­ja, sa­svim no­vo is­ku­stvo. Kao re­di­telj sa naj­ve­ćim bro­jem re­ži­ja do­ma­ćih oper­skih de­la, na šta sam po­seb­no po­no­san, da­vao sam pod­sti­caj do­ma­ćem oper­skom stva­ra­la­štvu i kao li­bre­ti­sta. Do sa­da sam na­pi­sao li­bre­ta za ope­re „Ki­pić“ aka­de­mi­ka Igo­ra Ku­lje­ri­ća (Za­gre­bač­ko bi­je­na­le 1977), „Pro­me­tej“ aka­de­mi­ka Ru­dol­fa Bru­či­ja (HNK Osi­jek 1981), „Man­dra­go­la“ aka­de­mi­ka Iva­na Jev­ti­ća (Ma­dle­ni­a­num 2009) i za još ne­iz­ve­de­nu ope­ru „Ve­se­li po­po­vi ba­nat­ski“ aka­de­mi­ka De­ja­na De­spi­ća. Me­đu­tim, za raz­li­ku od ovih li­bre­ta, za ope­ru „In hoc sig­no...“ li­bre­to sam na­pi­sao bez knji­žev­nog pred­lo­ška, sa­mo po isto­ri­o­graf­skim iz­vo­ri­ma, što mi je bio po­se­ban dra­ma­tur­ški iza­zov. Rad sam za­po­čeo pri­ku­plja­njem gra­đe još 2010. Bio sam čvr­sto uve­ren da sa­mo no­va ope­ra, kao naj­in­ter­na­ci­o­nal­ni­ja po ko­mu­ni­ka­tiv­no­sti, na­pi­sa­na na ita­li­jan­skom, kao me­đu­na­rod­nom je­zi­ku ope­re, i u svom bu­du­ćem ži­vo­tu mo­že da sa­ču­va se­ća­nje na pro­sla­vu 1700. go­di­šnji­ce Mi­lan­skog edik­ta i afir­mi­še hri­šćan­ske vred­no­sti i u sva­koj bu­du­ćoj pre­zen­ta­ci­ji. Že­leo sam da se no­vom ope­rom, kao svo­je­vr­snom apo­te­o­zom hri­šćan­stvu, uve­ća, na­ža­lost ma­lo­bro­jan, oper­ski re­per­to­ar te­mat­ski po­sve­ćen zna­čaj­nim do­ga­đa­ji­ma iz isto­ri­je hri­šćan­stva. Za­to ovaj li­bre­to ni­je po­sve­ćen sa­mo ovoj go­di­šnji­ci, ni­ti se ba­vi sa­mo ži­vo­tom i vla­da­vi­nom Kon­stan­ti­na Ve­li­kog. Lik im­pe­ra­to­ra Kon­stan­ti­na či­ni naj­ve­ći deo zbi­va­nja, ome­đen ro­đe­njem pa­ga­ni­na (u pr­voj sce­ni) i ra­đa­njem hri­šća­ni­na (u po­sled­njoj sce­ni), ali su­štin­ska te­ma li­bre­ta je im­pe­ra­to­ro­vo pre­o­bra­će­nje pod pre­sud­nim uti­ca­jem nje­go­ve maj­ke Je­le­ne. Da­kle, lik Sve­te Je­le­ne i li­ko­vi svih osta­lih hri­šća­na (Hor mu­če­ni­ka, Lak­tan­ci­je, Jev­se­vi­je, kao i uho­da Va­sus) u li­bre­tu su per­so­ni­fi­ka­ci­ja sna­ge po­mo­ću ko­je je hri­šćan­stvo tri­jum­fo­va­lo nad pa­gan­stvom i po­mo­ću ko­je tra­je dve hi­lja­de go­di­ne sa­vla­đu­ju­ći „Pod ovim zna­kom“ (In hoc sig­no) sva mo­gu­ća is­ku­še­nja. Shod­no te­mi i pri­go­di za ko­ju je li­bre­to na­pi­san, pr­vo sam ga pre­dao Nje­go­voj Sve­to­sti pa­tri­jar­hu Iri­ne­ju, od ko­ga sam do­bio pa­stir­ski bla­go­slov, uz po­dr­šku de­lu o ko­jem je na saj­tu Srp­ske Pra­vo­slav­ne Cr­kve na­pi­sa­na oce­na „... na­da­le­ko po­znat umet­nič­ki dar g. Mi­la­di­no­vi­ća je ovu dra­ma­tič­nu pri­ču pred­sta­vio na ori­gi­na­lan na­čin“. Istog le­ta 2011, za bla­go­slov sam za­mo­lio i be­o­grad­skog nad­bi­sku­pa Mons. Sta­ni­sla­va Ho­če­va­ra ko­ji je po­nu­dio sve­srd­nu po­moć da bi de­lo ugle­da­lo sve­tla po­zor­ni­ce, a pre sve­ga u an­ga­žo­va­nju kom­po­zi­to­ra, u če­mu je na­da­lje uzeo uče­šće i Nje­go­va Ek­se­len­ci­ja Apo­stol­ski nun­ci­je gosp. An­to­ni­ni. Kao Sr­bin pra­vo­sla­vac že­leo sam, na­i­me, da mi se u na­sta­ja­nju de­la pri­dru­ži kom­po­zi­tor ka­to­lič­ke ve­re ka­ko bi­smo ta­kvim dvoj­stvom bi­li što bli­ži ra­no­hri­šćan­skom du­hu, na če­mu u li­bre­tu in­si­sti­ram upo­tre­bom i grč­kog i la­tin­skog je­zi­ka ko­ji se npr. u sce­ni Ni­kej­skog Sa­bo­ra isto­vre­me­no sme­nju­ju u hor­skom „Vje­ru­ju“ (Cre­do! – Pi­ste­uo!). Bu­du­ći da je ova­kvom li­bre­tu sva­ka­ko po­treb­na sna­žna emo­ci­o­nal­na ko­mu­ni­ka­ci­ja sa gle­da­o­ci­ma, mo­ja že­lja je bi­la da ope­ru kom­po­nu­je stvaralac či­ji je mu­zič­ki je­zik to­na­lan, a ose­ćaj za hri­šćan­sku te­mu ne­sum­nji­vo auten­ti­čan. U tom smi­slu, kao ide­a­lan autor se uka­zao Mons. Mar­ko Fri­zi­na, kom­po­zi­tor iz Ri­ma, mu­zič­ki di­rek­tor Pap­skog La­te­ran­skog ho­ra, ko­me je Apo­stol­ski nun­ci­jat iz Sr­bi­je uputio li­bre­to na eva­lu­a­ci­ju. Mons. Fri­zi­ni­ju se li­bre­to to­li­ko svi­deo da je iz­ra­zio že­lju da bi baš on kom­po­no­vao ope­ru „ako je li­bre­ti­sta sa­gla­san“. Bo­ga­ti opus sa­kral­ne mu­zi­ke Mons. Fri­zi­ne (20 ora­to­ri­ju­ma je kom­po­no­vao i iz­veo pred pa­pa­ma Jo­va­nom Pa­vlom II i Be­ne­dik­tom XVI), kao i nje­go­vo is­ku­stvo u kom­po­no­va­nju mu­zi­ke za TV se­ri­ja­le i fil­mo­ve sa re­ligijskim tema­ma (sa Be­nom Kin­gsli­jem i Ri­čar­dom Ha­ri­som u glav­nim ulo­ga­ma, na pri­mer), te nje­go­vo is­ku­stvo sa rok-mju­zi­klom „Bo­žan­stve­na ko­me­di­ja“ po Dan­teu, obe­ća­va­li su da će u „ve­li­koj fre­sci od 15 sli­ka“, ka­ko je kom­po­zi­tor na­zvao svo­ju bu­du­ću ope­ru, po­red ep­ske mo­nu­men­tal­no­sti, sva­ka sli­ka sa­dr­ža­va­ti i ko­he­rent­nu dra­ma­ti­ku. Taj do­bar pred­o­se­ćaj po­tvr­dio mi je i sklad u ko­jem smo se oko svih de­ta­lja u de­lu br­zo i la­ko do­go­va­ra­li pri­li­kom na­šeg su­sre­ta u Be­o­gra­du, kra­jem pro­le­ća pro­šle go­di­ne, upri­li­če­nog lju­ba­zno­šću Apo­stol­skog nun­ci­ja­ta i Be­o­grad­ske nad­bi­sku­pi­je. Ka­da je osno­van Od­bor za pro­sla­vu 1700. go­di­šnji­ce Mi­lan­skog edik­ta, ope­ra „In hoc sig­no...“ je, na pred­log i uz po­dr­šku i Srp­ske Pra­vo­slav­ne Cr­kve i Be­o­grad­ske nad­bi­sku­pi­je, uvr­šće­na u pro­gram pro­sla­ve kao za­vr­šni umet­nič­ki do­ga­đaj. Ta­da je kom­po­no­va­nje ope­re već uve­li­ko od­mi­ca­lo i za­vr­še­no je krajem ovog pro­le­ća, ka­da je Be­o­grad­ska nad­bi­sku­pi­ja ugo­vo­ri­ma pre­u­ze­la kom­po­zi­to­ro­va i mo­ja autor­ska pra­va, i an­ga­žo­va­la ma­e­stra De­ja­na Sa­vi­ća kao di­ri­gen­ta i me­ne kao re­di­te­lja pred­sta­ve, pre­da­ju­ći Ope­ri Na­rod­nog po­zo­ri­šta pro bo­no i de­lo i rad ru­ko­vo­di­la­ca pro­jek­ta. Ta­ko je kraj pro­šle i po­če­tak ove oper­ske se­zo­ne po­sve­ćen pri­pre­ma­ma pre­mi­je­re za­ka­za­ne za 8. ok­to­bar, sa re­pri­za­ma 9. i 10. ok­to­bra. Sa­da sre­đu­jem pa­žlji­vo oda­bra­ne vi­deo seg­men­te ka­ko bi bi­li u in­ter­ak­ci­ji sa scen­skim zbi­va­nji­ma. Do­vr­ša­va se po mo­jim ski­ca­ma de­kor o ko­jem se sta­ra ko­sce­no­graf Mi­raš Vuk­sa­no­vić, te­če re­a­li­za­ci­ja ko­sti­ma po na­cr­ti­ma Mi­lan­ke Ber­be­ro­vić, dok Kon­stan­tin Ko­stju­kov po­sta­vlja ko­re­o­gra­fi­ju za sce­nu ba­ha­na­li­ja u Ga­le­ri­je­voj pa­la­ti i sce­nu pa­gan­skog ven­ča­nja u Me­di­o­la­nu­mu. Dve ope­re iz ino­stran­stva su se ak­tiv­no uklju­či­le u ko­stim­sku opre­mu pro­jek­ta, Ma­ke­don­ska ope­ra iz Sko­plja i Ope­ra iz Osi­je­ka. A ja sam naj­vi­še za­o­ku­pljen scen­skim pro­ba­ma sa ho­rom i ve­li­kim so­li­stič­kim an­sam­blom ko­ji tu­ma­či oko 25 ulo­ga od ko­jih ću, zbog broj­no­sti, ov­de iz­dvo­ji­ti sa­mo dve glav­ne u tu­ma­če­nju mla­dog ba­ri­to­na Mar­ka Ka­la­ja­no­vi­ća (car Kon­stan­tin) i me­co­so­pra­na Na­ta­še Jo­vić Tri­vić (sv. Je­le­na), kao i ne­što ma­nju ulo­gu Fa­u­ste, dru­ge že­ne ca­ra Kon­stan­ti­na, u tu­ma­če­nju Su­za­ne Šu­va­ko­vić Sa­vić, uz na­po­me­nu da upe­ča­tlji­ve ulo­ge ostva­ru­ju i osta­li so­li­sti me­đu ko­ji­ma ima i pr­va­ka u ma­lim ulo­ga­ma (hva­la im!) kao i mla­dih po­la­zni­ka Oper­skog stu­di­ja. Po­seb­no mi je dra­go što kod svih njih na pro­ba­ma ose­ćam iz­u­ze­tan en­tu­zi­ja­zam i uz­bu­đe­nost su­šti­nom de­la, ta­ko da to­kom ra­da bu­de i uz­da­ha i spon­ta­nih su­za, a sve u ne­ka­kvoj po­vi­še­noj emo­ci­o­nal­no­sti i at­mos­fe­ri spo­ko­ja i bla­žen­stva. Či­ni mi se kao da se ostva­ru­je že­lja nad­bi­sku­pa Ho­če­va­ra is­ka­za­na u po­sve­ti ko­ju mi je na li­bre­tu na­pi­sao, a ko­ja gla­si: „Sla­vim Bo­ga za ovo na­dah­nu­će! Že­lim sve­tlost na­dah­nu­ća svim lju­di­ma po ovom de­lu!“ Uz pro­si­ja­va­nja me­đu iz­vo­đa­či­ma, na­dam se da će se ve­ći deo te sve­tlo­sti pre­li­va­ti i na pu­bli­ku be­o­grad­ske Ope­re. Do­bro ­do­šli pod bla­go­slo­ve­ni Znak!

De­jan Mi­la­di­no­vić


DON MARKO FRIZINA, kompozitor
Monsinjor Marko Frizina rođen je u Rimu 16. decembra 1954. godine. Pohađao je Fakultet umetnosti na Univerzitetu „La Sapienza" i diplomirao je kompoziciju na Konzervatorijumu „Santa Cecilia". Od 1978. godine Frizina je studirao teologiju na Papskom Gregorijanskom Univerzitetu i diplomirao iz Svetog Pisma na Papskom biblijskom institutu. Rukopoložen je za sveštenika 1982. godine, od kada obavlja svoju službu u Rimskoj Eparhiji. Bio je duhovni pomoćnik rimskog Papskog namesnika Bogoslovije, zatim rektor crkve Santa Marija u Montesantu. Trenutno j e rektor crkve Santa Cecilia u Trastevere. 1984. godine osnivahor Rimske Eparhije, kojim i rukovodi. Od 1991. godine Frizina je direktor Kancelarije liturgijskog Vikarijata Rima i muzički direktor Papskog Lateranskog hora. Iste godine je počeo svoju saradnju na međunarodnom projektu „Biblija" televizije RAI, kao biblijski konsultant i autor muzike. Don Marko Frizina je komponovao filmsku muziku za mnoge istorijske i versko-tematske filmove. Monsinjor Frizina je komponovao i izvodio svoje kompozicije sa horom i orkestrom pred papama Jovanom Pavlom II i Benediktom XVI. Napisao je preko 20 sakralnih oratorijuma inspirisanih kako biblijskim likovima tako i životima velikih svetitelja. Don Marko Frizina imenovan je 1997. godine za istaknutog profesora Pontifikalne Akademije Virtuoza Lepih umetnosti i Književnosti na predlog pape Jovana Pavla II. Bio je odgovoran za više važnih muzičkih događaja povodom velikog jubileja 2000. godine, kao i za Svetski dan mladih, a nedavno i za događaj RAI „Biblija - Dan i Noć", koji je imao najduži direktan TV prenos u istoriji televizije. Godine 2007. Frizina je komponovao rok operu „Bo-žanstvena komedija", prvu muzičku transpoziciju istoimenog Danteovog remek dela, koja se sa velikim uspehom izvodi na najznačajnijim pozornicama Evrope.


DEJAN MILADINOVIĆ, reditelj
Dejan Miladinović je bio prvi reditelj Opere i Drame i u dva navrata umetnički direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Bio je i umetnički savetnik za velike scenske projekte „Sava Centra" u Beogradu. Iz Novog Sada prelazi u Beograd gde je postavljen za reditelja Beogradske Opere, a zatim, na predlog i poziv celokupnog operskog ansambla, po-staje umetnički direktor. Nekoliko godina kasnije postaje umetnički direktor Opere i Teatra „Madlenianum" u Beogradu. Zatim, druti put biva postavljen za umetničkog direktora Beogradske Opere. Trenutno radi kao prvi reditelj Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Miladinović je pet godina godina bio profesor i umetnički direktor operskog pozorišta Medouz Škole Umetnosti na Južno-Metodističkom Univerzitetu u Dalasu (Teksas, SAD). Sedam godina je radio kao vanredni profesor glume i operskog studija na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a dve godine kao vanredni profesor glume i režije na Tornton Školi za Muziku na Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu (Kalifornija, SAD). Potom je na poziv Narodnog pozorišta iz Beograda postao reditelj i profesor glume u operskom studiju „Borislav Popović". Do danas, Miladinović je rediteljski postavio ukupno 157 predstava, uglavnom operskih, u profesionalnim pozorištima bivše SFRJ i u inostranstvu. U poređenju sa kolegama na prostoru bivše Jugoslavije, realizovao je najveći broj praizvođenja muzičko-scenskih dela domaćih kompozitora. Pored režije bavi se i pisanjem libreta, komponovanjem muzike za dramske predstave, kreiranjem scenografija i video radovima. Dobitnik je većeg broja značajnih profesionalnih priznanja i nagrada za svoja rediteljska ostvarenja.
 

Premijerno izvođenje

Svetska premijera 08. oktobara 2013.

Velika scena

PREMIJERA U OKVIRU MILANSKOG EDIKTA (313-2013), SRBIJA
Opera-verzija u dva dela
Autor libreta Dejan Miladinović
Dirigent Dejan Savić
Reditelj Dejan Miladinović
Scenografi Dejan Miladinović i Miraš Vuksanović
Koreograf Konstantin Kostjukov
Izbor i montaža video odlomaka Dejan Miladinović
Obrada video materijala Miroslav Pavlovič i Bogdan Čurguz 
Video produkcija Petar Antonović


Premijerna podela:
Konstantin Veliki, imperator rimski Marko Kalajanović k.g.
Helena, majka konstantinova Nataša Jović Trivić
Fausta, druga žena konstantinova Suzana Šuvaković Savić
Publije, zapovednik konstantinove garde Nenad Jakovljević
Galerije, imperator rimski Janko Sinadinović
Uhoda Vuk Zekić
Laktancije, učitelj konstantinov Darko Đorđević
Eusebije, episkop cezarejski, biograf konstantinov Dragoljub Bajić
Konstancijus hlorus, cezar, otac konstantinov Aleksandar Dojković
Pisar Nenad Čiča
Augur Ljubodrag Begović
Glavna babica Ljubica Vraneš / Tamara Nikezić
Dioklecijan, imperator rimski Danilo Stošić
Glasnik I Miloš Gašić* / Miroslav Markovski
Glasnik II Vladimir Kosanić*
Senator Stefan Pavlović / Miloš Đuričić
Bahantkinja I Nevena Tirnanić*
Bahantkinja II Jovana Belić*
Bahantkinja III Vera Vujasinović*
Flavije britanik, zapovednik legije Danilo Stošić
Tulije austerije, zapovednik konjice Ljubodrag Begović
Klaudije memore, zapovednik kohorte  Mihailo Šljivić
Licinije, imperator rimski Nenad Čiča
Makarije, episkop jerusalimski Mihailo Šljivić
Predradnik na gradilištu crkve hristovog groba Vladimir Kosanić*
Hosije, episkop hispanski Miroslav Markovski / Pavle Žarkov

* Članovi Operskog studija „Borislav Popović”
Orkestar, Hor i Baletski ansambl Narodnog pozorišta
Koncertmajstor Vesna Jansens / Edit Makedonska
Dečiji hor „Horislavci”, pod muzičkim vođstvom
Draška Jankovića i Aleksandre Stanković
Šef hora Đorđe Stanković
Korepetitori Srđan Jaraković, Nada Matijević, Gleb Gorbunov
Organizatori Maša Milanović Minić, Snježana Vujasinović Đorđević, Nemanja Stanojević
Asistent dirigenta Rade Pejčić
Asistent reditelja  Ana Grigorović
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Inspicijent Branislava Pljaskić, Ana Milićević
Sufler Silvija Pec
Prevod libreta za titlove Maja Janušić
Šef statista Zoran Trifunović
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Perica Ćurković

DEKOR I KOSTIMI SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU


 

Pretraga