In hoc signo...
опера Дон Марка Фризине


У СУ­СРЕТ ПРЕ­МИ­ЈЕ­РИ У ОПЕ­РИ
Апо­те­о­за хри­шћан­ству

У исто­ри­ји Бе­о­град­ске опе­ре, са­да већ без­ма­ло сто­го­ди­шњој, пре­ми­је­ра опе­ре „In hoc sig­no...“ ком­по­зи­то­ра дон Мар­ка Фри­зи­не је пр­ви слу­чај да је ов­да­шњој сце­ни на­ме­ње­но свет­ско пра­и­зво­ђе­ње де­ла стра­ног ком­по­зи­то­ра. За­то су по­во­дом ове пре­ми­је­ре по­себ­но за­ни­мљи­ве окол­но­сти на­стан­ка де­ла, ко­је су и за ме­не, по­сле ви­ше од че­тр­де­сет го­ди­на умет­нич­ког ра­да са око 160 оства­ре­них ре­жи­ја, са­свим но­во ис­ку­ство. Као ре­ди­тељ са нај­ве­ћим бро­јем ре­жи­ја до­ма­ћих опер­ских де­ла, на шта сам по­себ­но по­но­сан, да­вао сам под­сти­цај до­ма­ћем опер­ском ства­ра­ла­штву и као ли­бре­ти­ста. До са­да сам на­пи­сао ли­бре­та за опе­ре „Ки­пић“ ака­де­ми­ка Иго­ра Ку­ље­ри­ћа (За­гре­бач­ко би­је­на­ле 1977), „Про­ме­теј“ ака­де­ми­ка Ру­дол­фа Бру­чи­ја (ХНК Оси­јек 1981), „Ман­дра­го­ла“ ака­де­ми­ка Ива­на Јев­ти­ћа (Ма­дле­ни­а­нум 2009) и за још не­из­ве­де­ну опе­ру „Ве­се­ли по­по­ви ба­нат­ски“ ака­де­ми­ка Де­ја­на Де­спи­ћа. Ме­ђу­тим, за раз­ли­ку од ових ли­бре­та, за опе­ру „In hoc sig­no...“ ли­бре­то сам на­пи­сао без књи­жев­ног пред­ло­шка, са­мо по исто­ри­о­граф­ским из­во­ри­ма, што ми је био по­се­бан дра­ма­тур­шки иза­зов. Рад сам за­по­чео при­ку­пља­њем гра­ђе још 2010. Био сам чвр­сто уве­рен да са­мо но­ва опе­ра, као нај­ин­тер­на­ци­о­нал­ни­ја по ко­му­ни­ка­тив­но­сти, на­пи­са­на на ита­ли­јан­ском, као ме­ђу­на­род­ном је­зи­ку опе­ре, и у свом бу­ду­ћем жи­во­ту мо­же да са­чу­ва се­ћа­ње на про­сла­ву 1700. го­ди­шњи­це Ми­лан­ског едик­та и афир­ми­ше хри­шћан­ске вред­но­сти и у сва­кој бу­ду­ћој пре­зен­та­ци­ји. Же­лео сам да се но­вом опе­ром, као сво­је­вр­сном апо­те­о­зом хри­шћан­ству, уве­ћа, на­жа­лост ма­ло­бро­јан, опер­ски ре­пер­то­ар те­мат­ски по­све­ћен зна­чај­ним до­га­ђа­ји­ма из исто­ри­је хри­шћан­ства. За­то овај ли­бре­то ни­је по­све­ћен са­мо овој го­ди­шњи­ци, ни­ти се ба­ви са­мо жи­во­том и вла­да­ви­ном Кон­стан­ти­на Ве­ли­ког. Лик им­пе­ра­то­ра Кон­стан­ти­на чи­ни нај­ве­ћи део зби­ва­ња, оме­ђен ро­ђе­њем па­га­ни­на (у пр­вој сце­ни) и ра­ђа­њем хри­шћа­ни­на (у по­след­њој сце­ни), али су­штин­ска те­ма ли­бре­та је им­пе­ра­то­ро­во пре­о­бра­ће­ње под пре­суд­ним ути­ца­јем ње­го­ве мај­ке Је­ле­не. Да­кле, лик Све­те Је­ле­не и ли­ко­ви свих оста­лих хри­шћа­на (Хор му­че­ни­ка, Лак­тан­ци­је, Јев­се­ви­је, као и ухо­да Ва­сус) у ли­бре­ту су пер­со­ни­фи­ка­ци­ја сна­ге по­мо­ћу ко­је је хри­шћан­ство три­јум­фо­ва­ло над па­ган­ством и по­мо­ћу ко­је тра­је две хи­ља­де го­ди­не са­вла­ђу­ју­ћи „Под овим зна­ком“ (In hoc sig­no) сва мо­гу­ћа ис­ку­ше­ња. Сход­но те­ми и при­го­ди за ко­ју је ли­бре­то на­пи­сан, пр­во сам га пре­дао Ње­го­вој Све­то­сти па­три­јар­ху Ири­не­ју, од ко­га сам до­био па­стир­ски бла­го­слов, уз по­др­шку де­лу о ко­јем је на сај­ту Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве на­пи­са­на оце­на „... на­да­ле­ко по­знат умет­нич­ки дар г. Ми­ла­ди­но­ви­ћа је ову дра­ма­тич­ну при­чу пред­ста­вио на ори­ги­на­лан на­чин“. Истог ле­та 2011, за бла­го­слов сам за­мо­лио и бе­о­град­ског над­би­ску­па Монс. Ста­ни­сла­ва Хо­че­ва­ра ко­ји је по­ну­дио све­срд­ну по­моћ да би де­ло угле­да­ло све­тла по­зор­ни­це, а пре све­га у ан­га­жо­ва­њу ком­по­зи­то­ра, у че­му је на­да­ље узео уче­шће и Ње­го­ва Ек­се­лен­ци­ја Апо­стол­ски нун­ци­је госп. Ан­то­ни­ни. Као Ср­бин пра­во­сла­вац же­лео сам, на­и­ме, да ми се у на­ста­ја­њу де­ла при­дру­жи ком­по­зи­тор ка­то­лич­ке ве­ре ка­ко би­смо та­квим двој­ством би­ли што бли­жи ра­но­хри­шћан­ском ду­ху, на че­му у ли­бре­ту ин­си­сти­рам упо­тре­бом и грч­ког и ла­тин­ског је­зи­ка ко­ји се нпр. у сце­ни Ни­кеј­ског Са­бо­ра исто­вре­ме­но сме­њу­ју у хор­ском „Вје­ру­ју“ (Cre­do! – Пи­сте­уо!). Бу­ду­ћи да је ова­квом ли­бре­ту сва­ка­ко по­треб­на сна­жна емо­ци­о­нал­на ко­му­ни­ка­ци­ја са гле­да­о­ци­ма, мо­ја же­ља је би­ла да опе­ру ком­по­ну­је стваралац чи­ји је му­зич­ки је­зик то­на­лан, а осе­ћај за хри­шћан­ску те­му не­сум­њи­во аутен­ти­чан. У том сми­слу, као иде­а­лан аутор се ука­зао Монс. Мар­ко Фри­зи­на, ком­по­зи­тор из Ри­ма, му­зич­ки ди­рек­тор Пап­ског Ла­те­ран­ског хо­ра, ко­ме је Апо­стол­ски нун­ци­јат из Ср­би­је упутио ли­бре­то на ева­лу­а­ци­ју. Монс. Фри­зи­ни­ју се ли­бре­то то­ли­ко сви­део да је из­ра­зио же­љу да би баш он ком­по­но­вао опе­ру „ако је ли­бре­ти­ста са­гла­сан“. Бо­га­ти опус са­крал­не му­зи­ке Монс. Фри­зи­не (20 ора­то­ри­ју­ма је ком­по­но­вао и из­вео пред па­па­ма Јо­ва­ном Па­влом II и Бе­не­дик­том XVI), као и ње­го­во ис­ку­ство у ком­по­но­ва­њу му­зи­ке за ТВ се­ри­ја­ле и фил­мо­ве са ре­лигијским тема­ма (са Бе­ном Кин­гсли­јем и Ри­чар­дом Ха­ри­сом у глав­ним уло­га­ма, на при­мер), те ње­го­во ис­ку­ство са рок-мју­зи­клом „Бо­жан­стве­на ко­ме­ди­ја“ по Дан­теу, обе­ћа­ва­ли су да ће у „ве­ли­кој фре­сци од 15 сли­ка“, ка­ко је ком­по­зи­тор на­звао сво­ју бу­ду­ћу опе­ру, по­ред еп­ске мо­ну­мен­тал­но­сти, сва­ка сли­ка са­др­жа­ва­ти и ко­хе­рент­ну дра­ма­ти­ку. Тај до­бар пред­о­се­ћај по­твр­дио ми је и склад у ко­јем смо се око свих де­та­ља у де­лу бр­зо и ла­ко до­го­ва­ра­ли при­ли­ком на­шег су­сре­та у Бе­о­гра­ду, кра­јем про­ле­ћа про­шле го­ди­не, упри­ли­че­ног љу­ба­зно­шћу Апо­стол­ског нун­ци­ја­та и Бе­о­град­ске над­би­ску­пи­је. Ка­да је осно­ван Од­бор за про­сла­ву 1700. го­ди­шњи­це Ми­лан­ског едик­та, опе­ра „In hoc sig­no...“ је, на пред­лог и уз по­др­шку и Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве и Бе­о­град­ске над­би­ску­пи­је, увр­шће­на у про­грам про­сла­ве као за­вр­шни умет­нич­ки до­га­ђај. Та­да је ком­по­но­ва­ње опе­ре већ уве­ли­ко од­ми­ца­ло и за­вр­ше­но је крајем овог про­ле­ћа, ка­да је Бе­о­град­ска над­би­ску­пи­ја уго­во­ри­ма пре­у­зе­ла ком­по­зи­то­ро­ва и мо­ја аутор­ска пра­ва, и ан­га­жо­ва­ла ма­е­стра Де­ја­на Са­ви­ћа као ди­ри­ген­та и ме­не као ре­ди­те­ља пред­ста­ве, пре­да­ју­ћи Опе­ри На­род­ног по­зо­ри­шта pro bo­no и де­ло и рад ру­ко­во­ди­ла­ца про­јек­та. Та­ко је крај про­шле и по­че­так ове опер­ске се­зо­не по­све­ћен при­пре­ма­ма пре­ми­је­ре за­ка­за­не за 8. ок­то­бар, са ре­при­за­ма 9. и 10. ок­то­бра. Са­да сре­ђу­јем па­жљи­во ода­бра­не ви­део сег­мен­те ка­ко би би­ли у ин­тер­ак­ци­ји са сцен­ским зби­ва­њи­ма. До­вр­ша­ва се по мо­јим ски­ца­ма де­кор о ко­јем се ста­ра ко­сце­но­граф Ми­раш Вук­са­но­вић, те­че ре­а­ли­за­ци­ја ко­сти­ма по на­цр­ти­ма Ми­лан­ке Бер­бе­ро­вић, док Кон­стан­тин Ко­стју­ков по­ста­вља ко­ре­о­гра­фи­ју за сце­ну ба­ха­на­ли­ја у Га­ле­ри­је­вој па­ла­ти и сце­ну па­ган­ског вен­ча­ња у Ме­ди­о­ла­ну­му. Две опе­ре из ино­стран­ства су се ак­тив­но укљу­чи­ле у ко­стим­ску опре­му про­јек­та, Ма­ке­дон­ска опе­ра из Ско­пља и Опе­ра из Оси­је­ка. А ја сам нај­ви­ше за­о­ку­пљен сцен­ским про­ба­ма са хо­ром и ве­ли­ким со­ли­стич­ким ан­сам­блом ко­ји ту­ма­чи око 25 уло­га од ко­јих ћу, због број­но­сти, ов­де из­дво­ји­ти са­мо две глав­не у ту­ма­че­њу мла­дог ба­ри­то­на Мар­ка Ка­ла­ја­но­ви­ћа (цар Кон­стан­тин) и ме­цо­со­пра­на На­та­ше Јо­вић Три­вић (св. Је­ле­на), као и не­што ма­њу уло­гу Фа­у­сте, дру­ге же­не ца­ра Кон­стан­ти­на, у ту­ма­че­њу Су­за­не Шу­ва­ко­вић Са­вић, уз на­по­ме­ну да упе­ча­тљи­ве уло­ге оства­ру­ју и оста­ли со­ли­сти ме­ђу ко­ји­ма има и пр­ва­ка у ма­лим уло­га­ма (хва­ла им!) као и мла­дих по­ла­зни­ка Опер­ског сту­ди­ја. По­себ­но ми је дра­го што код свих њих на про­ба­ма осе­ћам из­у­зе­тан ен­ту­зи­ја­зам и уз­бу­ђе­ност су­шти­ном де­ла, та­ко да то­ком ра­да бу­де и уз­да­ха и спон­та­них су­за, а све у не­ка­квој по­ви­ше­ној емо­ци­о­нал­но­сти и ат­мос­фе­ри спо­ко­ја и бла­жен­ства. Чи­ни ми се као да се оства­ру­је же­ља над­би­ску­па Хо­че­ва­ра ис­ка­за­на у по­све­ти ко­ју ми је на ли­бре­ту на­пи­сао, а ко­ја гла­си: „Сла­вим Бо­га за ово на­дах­ну­ће! Же­лим све­тлост на­дах­ну­ћа свим љу­ди­ма по овом де­лу!“ Уз про­си­ја­ва­ња ме­ђу из­во­ђа­чи­ма, на­дам се да ће се ве­ћи део те све­тло­сти пре­ли­ва­ти и на пу­бли­ку бе­о­град­ске Опе­ре. До­бро ­до­шли под бла­го­сло­ве­ни Знак!

Де­јан Ми­ла­ди­но­вић


ДОН МАРКО ФРИЗИНА, композитор
Монсињор Марко Фризина рођен је у Риму 16. децембра 1954. године. Похађао је Факултет уметности на Универзитету „Ла Сапиенза" и дипломирао је композицију на Конзерваторијуму „Санта Цецилиа". Од 1978. године Фризина је студирао теологију на Папском Грегоријанском Универзитету и дипломирао из Светог Писма на Папском библијском институту. Рукоположен је за свештеника 1982. године, од када обавља своју службу у Римској Епархији. Био је духовни помоћник римског Папског намесника Богословије, затим ректор цркве Санта Марија у Монтесанту. Тренутно ј е ректор цркве Санта Цецилиа у Трастевере. 1984. године оснивахор Римске Епархије, којим и руководи. Од 1991. године Фризина је директор Канцеларије литургијског Викаријата Рима и музички директор Папског Латеранског хора. Исте године је почео своју сарадњу на међународном пројекту „Библија" телевизије РАИ, као библијски консултант и аутор музике. Дон Марко Фризина је компоновао филмску музику за многе историјске и верско-тематске филмове. Монсињор Фризина је компоновао и изводио своје композиције са хором и оркестром пред папама Јованом Павлом II и Бенедиктом XVI. Написао је преко 20 сакралних ораторијума инспирисаних како библијским ликовима тако и животима великих светитеља. Дон Марко Фризина именован је 1997. године за истакнутог професора Понтификалне Академије Виртуоза Лепих уметности и Књижевности на предлог папе Јована Павла II. Био је одговоран за више важних музичких догађаја поводом великог јубилеја 2000. године, као и за Светски дан младих, а недавно и за догађај РАИ „Библија - Дан и Ноћ", који је имао најдужи директан ТВ пренос у историји телевизије. Године 2007. Фризина је компоновао рок оперу „Бо-жанствена комедија", прву музичку транспозицију истоименог Дантеовог ремек дела, која се са великим успехом изводи на најзначајнијим позорницама Европе.


ДЕЈАН МИЛАДИНОВИЋ, редитељ
Дејан Миладиновић је био први редитељ Опере и Драме и у два наврата уметнички директор Опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Био је и уметнички саветник за велике сценске пројекте „Сава Центра" у Београду. Из Новог Сада прелази у Београд где је постављен за редитеља Београдске Опере, а затим, на предлог и позив целокупног оперског ансамбла, по-стаје уметнички директор. Неколико година касније постаје уметнички директор Опере и Театра „Мадленианум" у Београду. Затим, друти пут бива постављен за уметничког директора Београдске Опере. Тренутно ради као први редитељ Опере Народног позоришта у Београду. Миладиновић је пет година година био професор и уметнички директор оперског позоришта Медоуз Школе Уметности на Јужно-Методистичком Универзитету у Даласу (Тексас, САД). Седам година је радио као ванредни професор глуме и оперског студија на Факултету музичке уметности у Београду, а две године као ванредни професор глуме и режије на Торнтон Школи за Музику на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу (Калифорнија, САД). Потом је на позив Народног позоришта из Београда постао редитељ и професор глуме у оперском студију „Борислав Поповић". До данас, Миладиновић је редитељски поставио укупно 157 представа, углавном оперских, у професионалним позориштима бивше СФРЈ и у иностранству. У поређењу са колегама на простору бивше Југославије, реализовао је највећи број праизвођења музичко-сценских дела домаћих композитора. Поред режије бави се и писањем либрета, компоновањем музике за драмске представе, креирањем сценографија и видео радовима. Добитник је већег броја значајних професионалних признања и награда за своја редитељска остварења.
 

Премијерно извођење

Светска премијерa 08. октобарa 2013.

Велика сцена

ПРЕМИЈЕРА У ОКВИРУ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА (313-2013), СРБИЈА
Опера-верзија у два дела
Аутор либрета Дејан Миладиновић
Диригент Дејан Савић
Редитељ Дејан Миладиновић
Сценографи Дејан Миладиновић и Мираш Вуксановић
Кореограф Константин Костјуков
Избор и монтажа видео одломака Дејан Миладиновић
Обрада видео материјала Мирослав Павлович и Богдан Чургуз 
Видео продукција Петар Антоновић


Премијерна подела:
Kонстантин Велики, император римски Марко Калајановић к.г.
Хелена, мајка константинова Наташа Јовић Тривић
Фауста, друга жена константинова Сузана Шуваковић Савић
Публије, заповедник константинове гарде Ненад Јаковљевић
Галерије, император римски Јанко Синадиновић
Ухода Вук Зекић
Лактанције, учитељ константинов Дарко Ђорђевић
Еусебије, епископ цезарејски, биограф константинов Драгољуб Бајић
Констанцијус хлорус, цезар, отац константинов Александар Дојковић
Писар Ненад Чича
Аугур Љубодраг Беговић
Главна бабица Љубица Вранеш / Тамара Никезић
Диоклецијан, император римски Данило Стошић
Гласник I Милош Гашић* / Мирослав Марковски
Гласник II Владимир Косанић*
Сенатор Стефан Павловић / Милош Ђуричић
Баханткиња I Невена Тирнанић*
Баханткиња II Јована Белић*
Баханткиња III Вера Вујасиновић*
Флавије британик, заповедник легије Данило Стошић
Тулије аустерије, заповедник коњице Љубодраг Беговић
Клаудије меморе, заповедник кохорте  Михаило Шљивић
Лициније, император римски Ненад Чича
Макарије, епископ јерусалимски Михаило Шљивић
Предрадник на градилишту цркве христовог гроба Владимир Косанић*
Хосије, епископ хиспански Мирослав Марковски / Павле Жарков

* Чланови Оперског студија „Борислав Поповић”
Оркестар, Хор и Балетски ансамбл Народног позоришта
Концертмајстор Весна Јансенс / Едит Македонска
Дечији хор „Хориславци”, под музичким вођством
Драшка Јанковића и Александре Станковић
Шеф хора Ђорђе Станковић
Корепетитори Срђан Јараковић, Нада Матијевић, Глеб Горбунов
Организатори Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић Ђорђевић, Немања Станојевић
Асистент диригента Раде Пејчић
Асистент редитеља  Ана Григоровић
Асистент сценографа Јасна Сарамандић
Инспицијент Бранислава Пљаскић, Ана Милићевић
Суфлер Силвија Пец
Превод либрета за титлове Маја Јанушић
Шеф статиста Зоран Трифуновић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Перица Ћурковић

ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ


 

Претрага