Don Kihot

opera Žila Masnea

ŽIL MASNE
(1842 — 1912)
Rođen u malom mestu Mon­to, u bli­zi­ni Sent-Eti­je­na, u obla­sti Loa­re. Masne je ušao na Pari­ski kon­zer­va­to­ri­jum sa 11 godi­na, nakon čega je stu­di­rao kom­po­zi­ci­ju kod pozna­tog oper­skog kom­po­zi­to­ra Ambro­a­za Toma­sa. Godi­ne 1863. osvo­jio je Rim­sku nagra­du sa svo­jom kan­ta­tom David Ricio (1863.god.). Izvo­đe­njem svo­je ope­re Veli­ka tet­ka 1867. godi­ne, zapo­čeo je kari­je­ru kom­po­zi­to­ra ope­ra i usput­ne muzi­ke. Njego­ve 24 ope­re odli­ku­ju se gra­ci­o­znim, pot­pu­no fran­cu­skim melo­dij­skim sti­lom. Ređa­ju se, izme­đu osta­lih, manje uspe­lih i manje pozna­tih, sle­de­će ope­re: „Don Cezar od Baza­na“ (1872.), „Hero­di­ja­da“ (1881.), „Manon“ (1884.), „Sid“ (1885.), „Esklar­mond“ (1889.), „Ver­ter“ (1893.), „Tais“ (1894.), „Safo“ (1872.), „Don Kihot“ (1910.). U reci­ta­ti­vi­ma (dija­lo­gu) kori­sti neo­bič­nu teh­ni­ku izgo­vo­re­nih reči uz laga­nu orke­star­sku prat­nju. Plo­dan kom­po­zi­tor, sa neis­crp­nom melo­dij­skom inven­ci­jom i sigur­nim tea­ter­skim instink­tom, Masne je, ako se tako može reži, femi­ni­zi­rao muzič­ki jezik ope­re, daju­ći mu draž, ljup­kost, nežnost, strast i neo­bič­nu gip­kost. Izvan­red­ni muzič­ki sli­kar „več­no žen­skog“ (četr­na­est njego­vih ope­ra nose žen­ska ime­na!), Masne je stvo­rio, po reči­ma jed­nog njego­vog uče­ni­ka, muzič­ki jezik nežno­sti i izvr­šio veli­ki uti­caj kako na publi­ku, tako i na muzi­ča­re svo­je gene­ra­ci­je i one koji su za njom došli. U tre­nut­ku kada je veri­zam počeo osva­ja­ti oper­sku sce­nu, Masne je uspeo da odbra­ni fran­cu­sku muzi­ku od opa­sno­sti, koja je dola­zi­la s one stra­ne Alpa.
Masne je bio vešt u psi­ho­lo­škom por­tre­ti­sa­nju karak­te­ra i znao je kako da tem­po­zi­ra svo­ja dela: dra­go­ce­ni daro­vi u jed­nom posve­će­nom kom­po­zi­ci­ji ope­ra. Bio je i dobar melo­di­sta, šar­mi­rao je publi­ku svo­jom sup­til­nom har­mo­ni­jom i pre­fi­nje­nom orke­stra­ci­jom, uvek pri­me­re­nom dram­skoj situ­a­ci­ji. Masne je kom­po­no­vao i koma­de za kla­vir, sakral­na dela i umet­nič­ke pesme (melo­di­je), a dopri­neo je i oži­vlja­va­nju sim­fo­nij­ske muzi­ke u Fran­cu­skoj kroz dela poput svo­jih šest orke­star­skih svi­ta pod nazi­vom Sce­ne. Poznat, cenjen i tra­žen pro­fe­sor na Pari­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu od 1878. godi­ne, Masne je u svo­joj kla­si obra­zo­vao čitav niz kom­po­zi­to­ra koji su u daljem raz­vo­ju fran­cu­ske muzi­ke odi­gra­li zna­čaj­nu ulo­gu.


Reč redi­te­lja
Ko je Don Kihot danas? Šta su „njego­ve vetre­nja­če“? Pro­tiv čega se bori? Za šta i za koga se bori? Koli­ko je ta bor­ba besmi­sle­na i uza­lud­na? Koli­ko tra­ga osta­vlja?...
Sve su to pita­nja, koja sam kao redi­telj, ali i kao obi­čan čovek, žena, maj­ka, posta­vlja­la sebi, dok sam raz­mi­šlja­la o kon­cep­tu i iden­ti­te­tu pred­sta­ve. Nije mi bio iza­zov da po ko zna koji put publi­ka gle­da poma­lo sme­šnog i luc­ka­stog star­ca u oklo­pu, na mrša­vom konj­če­tu, izdu­že­ne bra­de i raz­ba­ru­še­ne kose, kako sa kopljem u ruci juri­ša na vetre­nja­če, misle­ći da se bori sa divo­vi­ma i čudo­vi­šti­ma za čast i u sla­vu ljuba­vi pre­ma uzvi­še­noj Dul­si­ne­ji, a sve uz pomoć i povre­me­no išču­đa­va­nje svog ver­nog slu­ge i pri­ja­te­lja San­ča Pan­se.
Kako zain­tri­gi­ra­ti dana­šnjeg gle­da­o­ca, ponu­di­ti mu nešto novo i dove­sti ceo pro­je­kat do kra­ja, pogo­to­vu u ovo teško vre­me za sve nas, u vre­me pan­de­mi­je, poja­ča­nih mera pre­do­stro­žno­sti, bri­ge za dru­ge i za sebe, zbog dru­gih...? Mno­go pita­nja se name­ta­lo u pro­ce­su kre­i­ra­nja i rada na ovoj pred­sta­vi. Mno­go teških tre­nu­ta­ka i bol­nih gubi­ta­ka je doži­veo sva­ko od nas, a opet, jedi­no što sam od počet­ka ose­ća­la kao neo­p­hod­nost i glav­nu „zve­zdu vodi­lju“, bio je nepo­pra­vlji­vi opti­mi­zam i želja da Dobro na kra­ju pobe­di i da ni jed­na iskre­na bor­ba ne bude pro­gla­še­na uza­lud­nom.
Naš Don Kihot, pred­sta­vlja čove­ka, koji je pod sta­rost doži­veo da bude rase­lje­no lice, izba­čen iz sta­na, njego­va dra­go­ce­na bibli­o­te­ka ras­tu­re­na, stva­ri raz­ba­ca­ne, ali on se ne pre­da­je i pro­na­la­zi u sebi i u sve­tu oko sebe, samo lepo­tu i ljubav. Vite­ški se bori i pobe­đu­je raz­li­či­te neda­će, zahva­lju­ju­ći svo­joj ulep­ša­noj sli­ci real­no­sti, gle­da­ju­ći kroz „ruži­ča­ste nao­ča­ri“. Na kra­ju, kada te ruži­ča­ste nao­ča­ri spad­nu, naru­še­nog zdra­vlja, ali čiste i nevi­ne duše, on doži­vlja­va pro­sve­tlje­nje i odla­zi u več­nost, nasta­vlja­ju­ći da tre­pe­ri među zve­zda­ma i da smi­šlja naj­lep­še ljubav­ne sti­ho­ve u sla­vu svo­je Dul­si­ne­je, u sla­vu Lepo­te. Njego­va vera u ljubav, vite­štvo, iskre­nost, dobro­tu, njego­vo odu­še­vlje­nje savr­šen­stvom pri­ro­de i tra­ga­nje za onim Boži­jim u nama, biva pre­po­zna­to od stra­ne pri­ja­te­lja i ver­nog pra­ti­o­ca San­ča, koji pred­sta­vlja Kiho­to­vu vezu sa real­no­šću, koja često nije ni malo lepa i ni malo laka.
San­čo bra­ni Kiho­ta u svo­joj nadah­nu­toj ari­ji u četvr­tom činu, pore­de­ći ga sa Isu­som. Svet oko njega to tre­nut­no ne raz­u­me, ali Kiho­tov duh nasta­vlja da živi i posle njego­ve zemalj­ske smr­ti. Boje koje on vidi, šire se među ljudi­ma, sna­ga pri­ro­de pobe­đu­je, lepo­ta pobe­đu­je, pra­va ljubav je neu­ni­šti­va...
Posve­će­no mom Don Kiho­tu


Sadržaj
PRVI ČIN
Kar­ne­val­sko vese­lje na grad­skom trgu. — Otme­ni kava­lje­ri oku­plja­ju se, sla­ve lepo­ti­cu Dul­či­ne­ju, udva­ra­ju se i pozi­va­ju je da pođe sa njima (kvar­tet). Dul­či­ne­ja ih slu­ša i kao odgo­vor na njiho­vo udva­ra­nje ona im pri­ča o pro­la­zno­sti, mla­do­sti i ljuba­vi (ari­ja). Svi se vese­lo razi­la­ze, osim dvo­ji­ce mla­dih kava­lje­ra Hua­na i Rodri­ge­za, koji se žale jedan dru­go­me kako nema­ju sre­će u ljuba­vi kod lepe Dul­či­ne­je. Iz dalji­ne se čuju uzvi­ci naro­da koji kli­če Don Kiho­tu, vite­zu od Man­če i njego­vom debe­lom konju­ša­ru San­ču Pan­si. Rodri­gez pri­ča Hua­nu o tome kako je siro­ma­šni vitez Don Kihot na svom mrša­vom klju­se­tu Rosi­nan­tu pošao iz svog sela u svet da bi činio junač­ke pod­vi­ge i pono­vo vas­po­sta­vio zabo­ra­vlje­ni vite­ški red. Taj vitez zane­se­njak nazvao je sebe vite­zom tužnog lika, iza­brao je za konju­ša­ra San­ča Pan­su, koji ga pra­ti na magar­cu, a za damu svo­ga srca pro­gla­sio je lepu Dul­či­ne­ju. Usko­ro sti­že na trg i Don Kihot. Masa ga okru­žu­je, vese­lo pozdra­vlja i s njima zbi­ja šalu. Pala je noć. Don Kihot ga pozi­va na dvo­boj, a ovaj to u šali pri­hva­ta. Poja­vlju­je se Dul­či­ne­ja i pre­ki­da njihov duel. Don Kihot je sre­ćan što vidi svo­ju dra­gu i nudi joj svoj ras­ko­šni dvor na Gva­dal­ki­vi­ru. Dul­či­ne­ja se šali, pri­hva­ta dvo­rac koji posto­ji samo u mašti Don Kiho­ta, ali mu posta­vlja jedan uslov; da pro­na­đe i vra­ti njen ukra­de­ni nakit, koji je oteo raz­boj­nič­ki vođa Tene­bren. Vitez je ushi­ćen što će moći izvr­ši­ti jedan pod­vig za damu svo­ga srca i spre­man je da pođe na put. U prat­nji mla­dih kava­lje­ra, Dul­či­ne­ja odla­zi. Ostav­ši sam, vitez tužnog lika zave­tu­je se da će ver­no izvr­ši­ti svoj zavet.
DRU­GI ČIN
U pla­ni­ni. — Pošto se na svo­me putu sreo sa sta­dom ova­ca i svi­nja, za koje je mislio da su dve nepri­ja­telj­ske voj­ske, Don Kihot u prat­nji San­če sti­že u dale­ki pla­nin­ski kraj. Vitez sanja­ri o svo­joj dra­ga­ni, a San­čo nago­va­ra svog gospo­da­ra da se vra­te kući i da ne budu „robo­vi nestal­ne žen­ske ćudi“ (ari­ja). U tom tre­nut­ku Don Kihot opa­zi vetre­nja­če. U njego­voj mašti one posta­ju zli divo­vi, on juri­ša da ih uni­šti, ali pada od njiho­vog udar­ca.
TRE­ĆI ČIN
Kli­su­ra u Sije­ra More­ni. — Don Kihot je našao mesto gde se kri­ju raz­boj­ni­ci. Izne­mo­gli San­čo upla­še­no moli svo­ga gospo­da­ra da pri­ču­va stra­žu dok se on odmo­ri. San­čo spo­koj­no spa­va, a vitez bdi na stra­ži i seća se Dul­či­ne­je. U dalji­ni se vide raz­boj­ni­ci. Don Kihot ih pozi­va u boj. Nasta­je krat­ka bor­ba u kojoj raz­boj­ni­ci vežu Don Kiho­ta. Spre­ma­ju se da ga ubi­ju, među­tim njego­va smi­re­nost i hlad­no­krv­nost zbu­nju­je ih i oni u njemu vide neko nad­ze­malj­sko biće. Don Kihot im govo­ri o pozi­vu luta­ju­ćeg vite­za koj poma­že bed­ne i nevolj­ne (ari­ja). On tra­ži nakit koji su ukra­li od njego­ve dra­ge. Raz­boj­nič­ki vođa pre­da­je mu nakit i svi pada­ju pred njim u moli­tvi na kole­na.
ČETVR­TI ČIN
U kući kod Dul­či­ne­je. — Lepo­ti­ca se odma­ra okru­že­na kava­lje­ri­ma, koji joj udva­ra­njem dosa­đu­ju. Moli ih da je napu­ste. Ostav­ši sama, ona tužno raz­mi­šlja o svo­me živo­tu (ari­ja). Među­tim, dola­zi masa koja kli­če Dul­či­ne­ji i pozi­va je na vese­lje. Ona je dir­nu­ta njiho­vom pažnjom, vese­lo pri­hva­ta poziv i pri­ča o tome kako jedi­no vre­di u živo­tu ljubav i mla­dost (ari­ja). Svi vese­lo odla­ze na kar­ne­val. Vra­ća se Don Kihot u prat­nji San­če sa svog pobe­do­no­snog poho­da. On je sre­ćan što je ispu­nio zavet svo­je dra­ge. Gospo­dar i slu­ga sanja­ju o sre­ći (duet). Dul­či­ne­ja se vra­ća. Don Kihot joj sve­ča­no pre­da­je nakit. Svi su izne­na­đe­ni njego­vim pod­vi­gom. Dul­či­ne­ja i dalje pro­du­ža­va svo­ju igru sa Don Kiho­tom. Ona mu zahva­lju­je i njego­vu hra­brost upo­re­đu­je sa pod­vi­gom vite­zo­va iz pro­šlo­sti. Don Kihot je dubo­ko tro­nut i nudi joj svo­ju ruku. Dul­či­ne­ja ga odbi­ja, a oku­plje­ni narod isme­ja­va Don Kiho­ta. Vitez je dubo­ko poti­šten i žali svo­ju nesreć­nu sud­bi­nu (ari­ja). Vide­ći koli­ko pati, ona ga iskre­no moli za opro­štaj i kaže mu da nije dostoj­na njego­ve veli­ke ljuba­vi, jer je ona žena koja može da pri­pa­da sva­ko­me (ari­ja). Don Kihot je dir­nut njenom iskre­no­šću i opra­šta joj (duet). San­čo Pan­sa usta­je u odbra­nu svo­ga gospo­da­ra ona nije dostoj­na tako veli­kog hero­ja kao što je vitez tužnog lica. On pozi­va svo­ga gospo­da­ra da pođe s njim i da potra­že neku dru­gu zemlju, gde su ljudi ple­me­ni­ti­ji (ari­ja).
PETI ČIN
Usa­mlje­ni kraj. — Odba­čen i neshva­ćen od ljudi, Don Kihot je na umo­ru. Pored njega kle­či ver­ni slu­ga San­čo i teši ga. Luta­ju­ći vitez govo­ri da je želeo dobro svi­ma i da je hteo da pomog­ne napa­će­nom ljud­skom rodu. Seća s svo­ga živo­ta i javlja mu se vizi­ja njego­ve dra­ga­ne. Sav sre­ćan, sa ime­nom Dul­či­ne­je na usna­ma, umi­re vitez tužnog lika.


ĐORĐE STANKOVIĆ 
Diplo­mi­rao je i magi­stri­rao na odse­ku za diri­go­va­nje na FMU u Beo­gra­du u kla­si prof. Darin­ke Matić Maro­vić. Struč­no se usa­vr­ša­vao kod mae­stra Ange­la Šure­va, Mla­de­na Jagu­šta i Deni­sa Kini­ja na master­kla­su u Njujor­ku.
Dodat­no se usvr­ša­vao kao sti­pen­di­sta UNESKO-a za muzi­ku ita­li­jan­skog i fran­cu­skog baro­ka, uče­stvo­vao na maj­stor­skim radi­o­ni­ca­ma za hor­sku muzi­ku Evro­pa Kan­tat (Utreht) kao i svet­skim sim­po­zi­ju­mi­ma  (Mine­a­pol­is, Kjo­to, Kopen­ha­gen...).
Bio je dugo­go­di­šnji diri­gent aka­dem­skog hora „Špa­nac“ sa kojim je ostva­rio pobe­du u nat­pe­va­va­nju na 36. Mokranj­če­vim dani­ma u Nego­ti­nu kao i na tak­mi­če­nju u Hel­mu-Polj­ska. Sa ovim horom je ostva­rio broj­ne doma­će i ino­stra­ne tur­ne­je. Potom bele­ži sarad­nju sa Srp­sko-Jevrej­skim pevač­kim dru­štvom i aka­dem­skim horom „Obi­lić“.
Bio je više­go­di­šnji sarad­nik hora RTS-a, diri­gent Pozo­ri­šta na Tera­zi­ja­ma, bele­ži sarad­nju sa Umet­nič­kim ansam­blom voj­ske Srbi­je „Sta­ni­slav Binič­ki“, sim­fo­nij­skim držav­nim orke­strom Ulja­nov­ska-Rusi­ja, Guda­či­ma sv. Đor­đa, a jedan je od osni­va­ča Zemun­skog kamer­nog orke­stra.
U Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du je od 2003. godi­ne, a na mestu šefa hora od 2006. U matič­noj kući bele­ži diri­go­va­nje naslo­va Mocart i Sali­je­ri, Don Đova­ni, Ita­li­jan­ka u Alži­ru, Sevilj­ski ber­be­rin, Kava­le­ri­ja Rusti­ka­na, Paja­ci, Sestra Anđe­li­ka, Đani Ski­ki, Ver­ter. Sarad­nik je ope­re i tea­tra Madle­ni­a­num u kome je diri­govao mju­zi­kle Jad­ni­ci, Rebe­ka, kao i ope­re Anže­lik i Paja­ci.


IVANA DRAGUTINOVIĆ MARIČIĆ
Redi­telj Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, diplo­mi­ra­la je na odse­ku oper­ske reži­je na BK Aka­de­mi­ji u kla­si prof. Mla­de­na Sablji­ća i prof. Gor­da­na Dra­go­vi­ća. Zavr­ši­la je sred­nju muzič­ku ško­lu, kla­vir­ski odsek i mate­ma­tič­ku gim­na­zi­ju.
Od 1998. godi­ne radi kao asi­stent reži­je u Narod­nom pozo­ri­štu i u Kamer­noj ope­ri Madle­ni­a­num. A od decem­bra 2003. radi kao redi­telj Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta.
2001. godi­ne, posta­vi­la je pred­sta­vu Tru­ba­dur - Đ. Ver­di­ja na Veli­koj sce­ni  Narod­nog pozo­ri­šta, Figa­ro­va ženid­ba - vari­ja­ci­ja, V. A. Mocar­ta, Taj­ni brak Dome­ni­ka Čima­ro­ze (zajed­no sa redi­te­ljem Rado­sla­vom Zla­ta­nom Dori­ćem), na sce­ni „Raša Pla­o­vić“.
2004. godi­ne, reži­ra­la pred­sta­vu Vek poli­ti­ke, povo­dom pro­sla­ve 100 godi­na posto­ja­nja novin­ske kuće Poli­ti­ka, u kojoj su uče­stvo­va­li svi ansam­bli Narod­nog pozo­ri­šta (26 glu­ma­ca, soli­sti, hor, balet i orke­star).
Obnovila je ori­gi­nal­nu reži­ju Mla­de­na Sablji­ća pred­sta­ve Don Kar­los, Đ. Ver­di­ja i adap­ti­ra­la pred­sta­vu Salo­ma R.Štra­u­sa (u ori­gi­nal­noj reži­ji Bru­na Kli­me­ka iz Nemač­ke), sa kojom je oper­ski ansambl Narod­nog pozo­ri­šta ostva­rio izu­zet­no uspe­šno gosto­va­nje u ita­li­jan­skim gra­do­vi­ma Rave­ni i Rovi­gu. Tako­đe je obno­vi­la reži­je Bori­sla­va Popo­vi­ća „Sevilj­ski ber­be­rin“ i „Tra­vi­ja­ta“, kao i mno­ge dru­ge pred­sta­ve  iz teku­ćeg reper­to­a­ra NP u Beo­gra­du.
U junu 2009. godi­ne, sa soli­sti­ma i malim horom Narod­nog pozo­ri­šta, gosto­va­la u Por­tu­ga­li­ji sa pred­sta­vom Don Đova­ni, spe­ci­jal­no pri­pre­mlje­nom i reži­ra­nom za let­nji festi­val u Sil­ve­šu.
U novem­bru 2009. reži­ra­la pra­i­zvo­đe­nje doma­će ope­re Hasa­na­gi­ni­ca, kom­po­zi­to­ra Ras­ti­sla­va Kam­ba­sko­vi­ća, čiji je libre­to nastao po isto­i­me­noj dra­mi Ljubo­mi­ra Simo­vi­ća.
2012. reži­ra­la je Puči­ni­je­vu jed­no­čin­ku Sestra Anđe­li­ka, a 2015. Mocar­to­vu Čarob­nu fru­lu.
2017. pre­ne­la i adap­ti­ra­la reži­ju Deja­na Mila­di­no­vi­ća Ver­di­je­ve ope­re „Ati­la“ na let­nju pozor­ni­cu u Var­ni, Bugar­ska, a sle­de­će godi­ne i Mila­di­no­vi­će­vu reži­ju ope­re „Lete­ći Holan­đa­nin“.
2018. u Srp­skom narod­nom pozo­ri­štu u Novom Sadu, reži­ra­la ope­ru Pop Ćira i Pop Spi­ra, kom­po­zi­to­ra Deja­na Despi­ća, po libre­tu i kon­cep­tu Deja­na Mila­di­no­vi­ća, a sa istom pred­sta­vom, ansambl Ope­re SNP-a je sle­de­će godi­ne osvo­jio prvu nagra­du publi­ke na ARMEL festi­va­lu u Budim­pe­šti, sa više od 10000 gla­so­va.
Član je Umet­nič­kog ruko­vod­stva Oper­skog stu­di­ja Narod­nog pozo­ri­šta. Kao redi­telj i pomoć­nik redi­te­lja, sara­đi­va­la je sa zna­čaj­nim umet­ni­ci­ma iz zemlje i ino­stran­stva. Reži­ra­la je veli­ki broj kon­ce­ra­ta i namen­skih pro­gra­ma kako u Narod­nom pozo­ri­štu, tako i na dru­gim beo­grad­skim sce­na­ma.
Uspe­šno je sara­đi­va­la sa Amba­sa­da­ma Ita­li­je, Nor­ve­ške i Mek­si­ka u Beo­gra­du.
Neko­li­ko godi­na, radi­la je i kao pro­fe­sor Oper­skog stu­di­ja na Aka­de­mi­ji Lepih Umet­no­sti u Beo­gra­du.
Od 2014 – 2018. bila je redov­ni pred­stav­nik Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du na mno­go­broj­nim među­na­rod­nim kon­fe­ren­ci­ja­ma u orga­ni­za­ci­ji udru­že­nja Ope­ra Evro­pa.


IVAN KLEMENC
Rođen je u Novom Sadu, a od svo­je dru­ge godi­ne živi u Zemu­nu, sa veli­kim zado­volj­stvom. Diplo­mi­rao je Glu­mu na FDU u Beo­gra­du u kla­si Ognjen­ke Mili­će­vić. Za pro­te­klih 46 godi­na, od diplo­mi­ra­nja, bavio se pozo­ri­šnom, film­skom i TV umet­no­šću iz raznih uglo­va. Pan­to­mi­mu izvo­dio na svim bit­ni­jim sce­na­ma Jugo­sla­vi­je i dese­tak zema­lja Evro­pe. Nagra­đi­van.
U pozo­ri­štu, sem glu­mom (redi­te­lji – Mijač, Unkov­ski, Mađe­li, Žigon, V. Ognje­no­vić, Dorić...), 30 puta je pot­pi­sao reži­ju (Beo­grad, Zre­nja­nin, Tuzla, Kra­gu­je­vac, Novi Sad...), kao sarad­nik za scen­ski pokret ostva­rio 382 pre­mi­je­re! Nagra­đi­van.
Od fil­ma „Oku­pa­ci­ja u 26 sli­ka“, igrao je u još 29 fil­mo­va.
Na tele­vi­zi­ji u dram­skoj, muzič­koj, a pogo­to­vu deči­joj redak­ci­ji, kao glu­mac ili sarad­nik za pokret ostva­rio je oko 500 emi­si­ja.
Pre­da­vao je na svim dram­skim aka­de­mi­ja­ma, a bio je i gostu­ju­ći pro­fe­sor na aka­de­mi­ja­ma u Budim­pe­šti, Per­tu, Sid­ne­ju. U rad­nom odno­su, do pen­zi­je, radio je kao redo­van pro­fe­sor na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u Novom Sadu. Pre­da­vao je pred­me­te scen­ski pokret, mače­va­nje i Kome­di­ja Del Arte.
16 godi­na je radio sa glu­vo­ne­mom decom i pro­iz­vo­dio pred­sta­ve koje su pobe­đi­va­le na naci­o­nal­nom festi­va­lu, a zapa­že­ne su i nagra­đi­va­ne i van naših gra­ni­ca. 15 godi­na je bio selek­tor za pan­to­mi­mu Među­na­rod­nog festi­va­la mono­dra­me i pan­to­mi­me. 13 godi­na je umet­nič­ki direk­tor Let­njeg festi­va­la Gar­doš u Zemu­nu čiji je i osnivač.
Sara­đi­vao je sa mno­gim peva­či­ma ozbilj­ne i zabav­ne muzi­ke u pri­pre­ma­nju jav­nog nastu­pa. Pri­pre­ma oper­ske solo peva­če i due­te za kon­cer­te i ino­stra­na tak­mi­če­nja. U Ope­ri SNP-a sara­đi­vao sa redi­te­lji­ma: S. Unkov­ski, G. Kame­na­re­vić, V. Sol­da­to­vić, I. Dra­gu­ti­no­vić Mari­čić (... Viva la Mama, Pop Ćira i pop Spi­ra). „Sevilj­ski ber­be­rin“ je prva ope­r­ska reži­ja u SNP-u. Po svom libre­tu reži­rao ope­ru za decu „Kopri­va“ u Madle­ni­a­nu­mu, pre­mi­je­ra janu­ar 2013.
Od peva­ča zabav­ne muzi­ke izdva­ja sarad­nju sa: Želj­kom Jok­si­mo­vi­ćem („Lane moje“ za Evro­vi­zi­ju) , Mari­jom Šeri­fo­vić („Moli­tva“ za Evro­vi­zi­ju), Jele­nom Toma­še­vić („Oro“ za Evro­vi­zi­ju). Sara­đi­vao je sa horom „Viva voks“ i pomo­gao oko njiho­vog nastu­pa u Sava cen­tru 2011/12.god.
... I još uvek radi.

Premijerno izvođenje

Premijera 2. marta 2022.

Velika scena

Libreto Anri Kaena po romanu Miguela Servantesa

Dirigent Đorđe Stanković
Reditelj Ivana Dragutinović Maričić                                
Scenograf Miraš Vuksanović
Saradnik za glumu i scenski pokret Ivica Klemenc

Podela:
DULSINEJA Aleksandra Angelov, Željka Zdjelar, Jana Cvetković*
DON KIHOT Ivan Tomašev, Miodrag D. Jovanović, Stefan Pavlović
SANČO PANSA Aleksandar Stamatović, Mihailo Šljivić
PEDRO, UDVARAČ Sara Ristić*, Milica Damjanac*
GARSIJA, UDVARAČ Anastasija Stanković*, Iskra Sretović*
RODRIGEZ, UDVARAČ Stefan Živanović*, Siniša Radin
HUAN, UDVARAČ Darko Đorđević
ŠEF RAZBOJNIKA Predrag Gligorić
ČETIRI RAZBOJNIKA Ivan Debeljak/Slobodan Živković,
Vuk Radonjić/Ranko Jović, Gavrilo Rabrenović, Milan Vranković

Narod, sluge, razbojnici

Učestvuju hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu
*Polaznik Operskog studija „Borislav Popović“
Koncertmajstor Edit Makedonska/ Vesna Janssens
Šef hora Đorđe Stanković
Asistent dirigenta Dijana Cvetković
Asistent kostimografa Sara Bradić
Korepetitori Srđan Jaraković, Nevena Živković, Gleb Gorbunov, Tatjana Ščerbak Pređa
Čelesta Tatjana Ščerbak Pređa
Klavir Nevena Živković, Gleb Gorbunov, Srđan Jaraković
Gitara Đorđe Josipović
Lektor i prevod za titl Aleksandra Saša Tadić
Inspicijent Branislava Pljaskić
Producent Maša Milanović Minić
Statisti pod vođstvom Zorana Trifunovića
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor tona Roko Mimica
Video produkcija Dejan Ostojić
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta

Pretraga