Don Kihot
opera Žila Masnea
ŽIL MASNE
(1842 — 1912)
Rođen u malom mestu Monto, u blizini Sent-Etijena, u oblasti Loare. Masne je ušao na Pariski konzervatorijum sa 11 godina, nakon čega je studirao kompoziciju kod poznatog operskog kompozitora Ambroaza Tomasa. Godine 1863. osvojio je Rimsku nagradu sa svojom kantatom David Ricio (1863.god.). Izvođenjem svoje opere Velika tetka 1867. godine, započeo je karijeru kompozitora opera i usputne muzike. Njegove 24 opere odlikuju se gracioznim, potpuno francuskim melodijskim stilom. Ređaju se, između ostalih, manje uspelih i manje poznatih, sledeće opere: „Don Cezar od Bazana“ (1872.), „Herodijada“ (1881.), „Manon“ (1884.), „Sid“ (1885.), „Esklarmond“ (1889.), „Verter“ (1893.), „Tais“ (1894.), „Safo“ (1872.), „Don Kihot“ (1910.). U recitativima (dijalogu) koristi neobičnu tehniku izgovorenih reči uz laganu orkestarsku pratnju. Plodan kompozitor, sa neiscrpnom melodijskom invencijom i sigurnim teaterskim instinktom, Masne je, ako se tako može reži, feminizirao muzički jezik opere, dajući mu draž, ljupkost, nežnost, strast i neobičnu gipkost. Izvanredni muzički slikar „večno ženskog“ (četrnaest njegovih opera nose ženska imena!), Masne je stvorio, po rečima jednog njegovog učenika, muzički jezik nežnosti i izvršio veliki uticaj kako na publiku, tako i na muzičare svoje generacije i one koji su za njom došli. U trenutku kada je verizam počeo osvajati opersku scenu, Masne je uspeo da odbrani francusku muziku od opasnosti, koja je dolazila s one strane Alpa.
Masne je bio vešt u psihološkom portretisanju karaktera i znao je kako da tempozira svoja dela: dragoceni darovi u jednom posvećenom kompoziciji opera. Bio je i dobar melodista, šarmirao je publiku svojom suptilnom harmonijom i prefinjenom orkestracijom, uvek primerenom dramskoj situaciji. Masne je komponovao i komade za klavir, sakralna dela i umetničke pesme (melodije), a doprineo je i oživljavanju simfonijske muzike u Francuskoj kroz dela poput svojih šest orkestarskih svita pod nazivom Scene. Poznat, cenjen i tražen profesor na Pariskom konzervatorijumu od 1878. godine, Masne je u svojoj klasi obrazovao čitav niz kompozitora koji su u daljem razvoju francuske muzike odigrali značajnu ulogu.
Reč reditelja
Ko je Don Kihot danas? Šta su „njegove vetrenjače“? Protiv čega se bori? Za šta i za koga se bori? Koliko je ta borba besmislena i uzaludna? Koliko traga ostavlja?...
Sve su to pitanja, koja sam kao reditelj, ali i kao običan čovek, žena, majka, postavljala sebi, dok sam razmišljala o konceptu i identitetu predstave. Nije mi bio izazov da po ko zna koji put publika gleda pomalo smešnog i luckastog starca u oklopu, na mršavom konjčetu, izdužene brade i razbarušene kose, kako sa kopljem u ruci juriša na vetrenjače, misleći da se bori sa divovima i čudovištima za čast i u slavu ljubavi prema uzvišenoj Dulsineji, a sve uz pomoć i povremeno iščuđavanje svog vernog sluge i prijatelja Sanča Panse.
Kako zaintrigirati današnjeg gledaoca, ponuditi mu nešto novo i dovesti ceo projekat do kraja, pogotovu u ovo teško vreme za sve nas, u vreme pandemije, pojačanih mera predostrožnosti, brige za druge i za sebe, zbog drugih...? Mnogo pitanja se nametalo u procesu kreiranja i rada na ovoj predstavi. Mnogo teških trenutaka i bolnih gubitaka je doživeo svako od nas, a opet, jedino što sam od početka osećala kao neophodnost i glavnu „zvezdu vodilju“, bio je nepopravljivi optimizam i želja da Dobro na kraju pobedi i da ni jedna iskrena borba ne bude proglašena uzaludnom.
Naš Don Kihot, predstavlja čoveka, koji je pod starost doživeo da bude raseljeno lice, izbačen iz stana, njegova dragocena biblioteka rasturena, stvari razbacane, ali on se ne predaje i pronalazi u sebi i u svetu oko sebe, samo lepotu i ljubav. Viteški se bori i pobeđuje različite nedaće, zahvaljujući svojoj ulepšanoj slici realnosti, gledajući kroz „ružičaste naočari“. Na kraju, kada te ružičaste naočari spadnu, narušenog zdravlja, ali čiste i nevine duše, on doživljava prosvetljenje i odlazi u večnost, nastavljajući da treperi među zvezdama i da smišlja najlepše ljubavne stihove u slavu svoje Dulsineje, u slavu Lepote. Njegova vera u ljubav, viteštvo, iskrenost, dobrotu, njegovo oduševljenje savršenstvom prirode i traganje za onim Božijim u nama, biva prepoznato od strane prijatelja i vernog pratioca Sanča, koji predstavlja Kihotovu vezu sa realnošću, koja često nije ni malo lepa i ni malo laka.
Sančo brani Kihota u svojoj nadahnutoj ariji u četvrtom činu, poredeći ga sa Isusom. Svet oko njega to trenutno ne razume, ali Kihotov duh nastavlja da živi i posle njegove zemaljske smrti. Boje koje on vidi, šire se među ljudima, snaga prirode pobeđuje, lepota pobeđuje, prava ljubav je neuništiva...
Posvećeno mom Don Kihotu
Sadržaj
PRVI ČIN
Karnevalsko veselje na gradskom trgu. — Otmeni kavaljeri okupljaju se, slave lepoticu Dulčineju, udvaraju se i pozivaju je da pođe sa njima (kvartet). Dulčineja ih sluša i kao odgovor na njihovo udvaranje ona im priča o prolaznosti, mladosti i ljubavi (arija). Svi se veselo razilaze, osim dvojice mladih kavaljera Huana i Rodrigeza, koji se žale jedan drugome kako nemaju sreće u ljubavi kod lepe Dulčineje. Iz daljine se čuju uzvici naroda koji kliče Don Kihotu, vitezu od Manče i njegovom debelom konjušaru Sanču Pansi. Rodrigez priča Huanu o tome kako je siromašni vitez Don Kihot na svom mršavom kljusetu Rosinantu pošao iz svog sela u svet da bi činio junačke podvige i ponovo vaspostavio zaboravljeni viteški red. Taj vitez zanesenjak nazvao je sebe vitezom tužnog lika, izabrao je za konjušara Sanča Pansu, koji ga prati na magarcu, a za damu svoga srca proglasio je lepu Dulčineju. Uskoro stiže na trg i Don Kihot. Masa ga okružuje, veselo pozdravlja i s njima zbija šalu. Pala je noć. Don Kihot ga poziva na dvoboj, a ovaj to u šali prihvata. Pojavljuje se Dulčineja i prekida njihov duel. Don Kihot je srećan što vidi svoju dragu i nudi joj svoj raskošni dvor na Gvadalkiviru. Dulčineja se šali, prihvata dvorac koji postoji samo u mašti Don Kihota, ali mu postavlja jedan uslov; da pronađe i vrati njen ukradeni nakit, koji je oteo razbojnički vođa Tenebren. Vitez je ushićen što će moći izvršiti jedan podvig za damu svoga srca i spreman je da pođe na put. U pratnji mladih kavaljera, Dulčineja odlazi. Ostavši sam, vitez tužnog lika zavetuje se da će verno izvršiti svoj zavet.
DRUGI ČIN
U planini. — Pošto se na svome putu sreo sa stadom ovaca i svinja, za koje je mislio da su dve neprijateljske vojske, Don Kihot u pratnji Sanče stiže u daleki planinski kraj. Vitez sanjari o svojoj dragani, a Sančo nagovara svog gospodara da se vrate kući i da ne budu „robovi nestalne ženske ćudi“ (arija). U tom trenutku Don Kihot opazi vetrenjače. U njegovoj mašti one postaju zli divovi, on juriša da ih uništi, ali pada od njihovog udarca.
TREĆI ČIN
Klisura u Sijera Moreni. — Don Kihot je našao mesto gde se kriju razbojnici. Iznemogli Sančo uplašeno moli svoga gospodara da pričuva stražu dok se on odmori. Sančo spokojno spava, a vitez bdi na straži i seća se Dulčineje. U daljini se vide razbojnici. Don Kihot ih poziva u boj. Nastaje kratka borba u kojoj razbojnici vežu Don Kihota. Spremaju se da ga ubiju, međutim njegova smirenost i hladnokrvnost zbunjuje ih i oni u njemu vide neko nadzemaljsko biće. Don Kihot im govori o pozivu lutajućeg viteza koj pomaže bedne i nevoljne (arija). On traži nakit koji su ukrali od njegove drage. Razbojnički vođa predaje mu nakit i svi padaju pred njim u molitvi na kolena.
ČETVRTI ČIN
U kući kod Dulčineje. — Lepotica se odmara okružena kavaljerima, koji joj udvaranjem dosađuju. Moli ih da je napuste. Ostavši sama, ona tužno razmišlja o svome životu (arija). Međutim, dolazi masa koja kliče Dulčineji i poziva je na veselje. Ona je dirnuta njihovom pažnjom, veselo prihvata poziv i priča o tome kako jedino vredi u životu ljubav i mladost (arija). Svi veselo odlaze na karneval. Vraća se Don Kihot u pratnji Sanče sa svog pobedonosnog pohoda. On je srećan što je ispunio zavet svoje drage. Gospodar i sluga sanjaju o sreći (duet). Dulčineja se vraća. Don Kihot joj svečano predaje nakit. Svi su iznenađeni njegovim podvigom. Dulčineja i dalje produžava svoju igru sa Don Kihotom. Ona mu zahvaljuje i njegovu hrabrost upoređuje sa podvigom vitezova iz prošlosti. Don Kihot je duboko tronut i nudi joj svoju ruku. Dulčineja ga odbija, a okupljeni narod ismejava Don Kihota. Vitez je duboko potišten i žali svoju nesrećnu sudbinu (arija). Videći koliko pati, ona ga iskreno moli za oproštaj i kaže mu da nije dostojna njegove velike ljubavi, jer je ona žena koja može da pripada svakome (arija). Don Kihot je dirnut njenom iskrenošću i oprašta joj (duet). Sančo Pansa ustaje u odbranu svoga gospodara ona nije dostojna tako velikog heroja kao što je vitez tužnog lica. On poziva svoga gospodara da pođe s njim i da potraže neku drugu zemlju, gde su ljudi plemenitiji (arija).
PETI ČIN
Usamljeni kraj. — Odbačen i neshvaćen od ljudi, Don Kihot je na umoru. Pored njega kleči verni sluga Sančo i teši ga. Lutajući vitez govori da je želeo dobro svima i da je hteo da pomogne napaćenom ljudskom rodu. Seća s svoga života i javlja mu se vizija njegove dragane. Sav srećan, sa imenom Dulčineje na usnama, umire vitez tužnog lika.
ĐORĐE STANKOVIĆ
Diplomirao je i magistrirao na odseku za dirigovanje na FMU u Beogradu u klasi prof. Darinke Matić Marović. Stručno se usavršavao kod maestra Angela Šureva, Mladena Jagušta i Denisa Kinija na masterklasu u Njujorku.
Dodatno se usvršavao kao stipendista UNESKO-a za muziku italijanskog i francuskog baroka, učestvovao na majstorskim radionicama za horsku muziku Evropa Kantat (Utreht) kao i svetskim simpozijumima (Mineapolis, Kjoto, Kopenhagen...).
Bio je dugogodišnji dirigent akademskog hora „Španac“ sa kojim je ostvario pobedu u natpevavanju na 36. Mokranjčevim danima u Negotinu kao i na takmičenju u Helmu-Poljska. Sa ovim horom je ostvario brojne domaće i inostrane turneje. Potom beleži saradnju sa Srpsko-Jevrejskim pevačkim društvom i akademskim horom „Obilić“.
Bio je višegodišnji saradnik hora RTS-a, dirigent Pozorišta na Terazijama, beleži saradnju sa Umetničkim ansamblom vojske Srbije „Stanislav Binički“, simfonijskim državnim orkestrom Uljanovska-Rusija, Gudačima sv. Đorđa, a jedan je od osnivača Zemunskog kamernog orkestra.
U Narodnom pozorištu u Beogradu je od 2003. godine, a na mestu šefa hora od 2006. U matičnoj kući beleži dirigovanje naslova Mocart i Salijeri, Don Đovani, Italijanka u Alžiru, Seviljski berberin, Kavalerija Rustikana, Pajaci, Sestra Anđelika, Đani Skiki, Verter. Saradnik je opere i teatra Madlenianum u kome je dirigovao mjuzikle Jadnici, Rebeka, kao i opere Anželik i Pajaci.
IVANA DRAGUTINOVIĆ MARIČIĆ
Reditelj Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, diplomirala je na odseku operske režije na BK Akademiji u klasi prof. Mladena Sabljića i prof. Gordana Dragovića. Završila je srednju muzičku školu, klavirski odsek i matematičku gimnaziju.
Od 1998. godine radi kao asistent režije u Narodnom pozorištu i u Kamernoj operi Madlenianum. A od decembra 2003. radi kao reditelj Opere Narodnog pozorišta.
2001. godine, postavila je predstavu Trubadur - Đ. Verdija na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, Figarova ženidba - varijacija, V. A. Mocarta, Tajni brak Domenika Čimaroze (zajedno sa rediteljem Radoslavom Zlatanom Dorićem), na sceni „Raša Plaović“.
2004. godine, režirala predstavu Vek politike, povodom proslave 100 godina postojanja novinske kuće Politika, u kojoj su učestvovali svi ansambli Narodnog pozorišta (26 glumaca, solisti, hor, balet i orkestar).
Obnovila je originalnu režiju Mladena Sabljića predstave Don Karlos, Đ. Verdija i adaptirala predstavu Saloma R.Štrausa (u originalnoj režiji Bruna Klimeka iz Nemačke), sa kojom je operski ansambl Narodnog pozorišta ostvario izuzetno uspešno gostovanje u italijanskim gradovima Raveni i Rovigu. Takođe je obnovila režije Borislava Popovića „Seviljski berberin“ i „Travijata“, kao i mnoge druge predstave iz tekućeg repertoara NP u Beogradu.
U junu 2009. godine, sa solistima i malim horom Narodnog pozorišta, gostovala u Portugaliji sa predstavom Don Đovani, specijalno pripremljenom i režiranom za letnji festival u Silvešu.
U novembru 2009. režirala praizvođenje domaće opere Hasanaginica, kompozitora Rastislava Kambaskovića, čiji je libreto nastao po istoimenoj drami Ljubomira Simovića.
2012. režirala je Pučinijevu jednočinku Sestra Anđelika, a 2015. Mocartovu Čarobnu frulu.
2017. prenela i adaptirala režiju Dejana Miladinovića Verdijeve opere „Atila“ na letnju pozornicu u Varni, Bugarska, a sledeće godine i Miladinovićevu režiju opere „Leteći Holanđanin“.
2018. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, režirala operu Pop Ćira i Pop Spira, kompozitora Dejana Despića, po libretu i konceptu Dejana Miladinovića, a sa istom predstavom, ansambl Opere SNP-a je sledeće godine osvojio prvu nagradu publike na ARMEL festivalu u Budimpešti, sa više od 10000 glasova.
Član je Umetničkog rukovodstva Operskog studija Narodnog pozorišta. Kao reditelj i pomoćnik reditelja, sarađivala je sa značajnim umetnicima iz zemlje i inostranstva. Režirala je veliki broj koncerata i namenskih programa kako u Narodnom pozorištu, tako i na drugim beogradskim scenama.
Uspešno je sarađivala sa Ambasadama Italije, Norveške i Meksika u Beogradu.
Nekoliko godina, radila je i kao profesor Operskog studija na Akademiji Lepih Umetnosti u Beogradu.
Od 2014 – 2018. bila je redovni predstavnik Opere Narodnog pozorišta u Beogradu na mnogobrojnim međunarodnim konferencijama u organizaciji udruženja Opera Evropa.
IVAN KLEMENC
Rođen je u Novom Sadu, a od svoje druge godine živi u Zemunu, sa velikim zadovoljstvom. Diplomirao je Glumu na FDU u Beogradu u klasi Ognjenke Milićević. Za proteklih 46 godina, od diplomiranja, bavio se pozorišnom, filmskom i TV umetnošću iz raznih uglova. Pantomimu izvodio na svim bitnijim scenama Jugoslavije i desetak zemalja Evrope. Nagrađivan.
U pozorištu, sem glumom (reditelji – Mijač, Unkovski, Mađeli, Žigon, V. Ognjenović, Dorić...), 30 puta je potpisao režiju (Beograd, Zrenjanin, Tuzla, Kragujevac, Novi Sad...), kao saradnik za scenski pokret ostvario 382 premijere! Nagrađivan.
Od filma „Okupacija u 26 slika“, igrao je u još 29 filmova.
Na televiziji u dramskoj, muzičkoj, a pogotovu dečijoj redakciji, kao glumac ili saradnik za pokret ostvario je oko 500 emisija.
Predavao je na svim dramskim akademijama, a bio je i gostujući profesor na akademijama u Budimpešti, Pertu, Sidneju. U radnom odnosu, do penzije, radio je kao redovan profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Predavao je predmete scenski pokret, mačevanje i Komedija Del Arte.
16 godina je radio sa gluvonemom decom i proizvodio predstave koje su pobeđivale na nacionalnom festivalu, a zapažene su i nagrađivane i van naših granica. 15 godina je bio selektor za pantomimu Međunarodnog festivala monodrame i pantomime. 13 godina je umetnički direktor Letnjeg festivala Gardoš u Zemunu čiji je i osnivač.
Sarađivao je sa mnogim pevačima ozbiljne i zabavne muzike u pripremanju javnog nastupa. Priprema operske solo pevače i duete za koncerte i inostrana takmičenja. U Operi SNP-a sarađivao sa rediteljima: S. Unkovski, G. Kamenarević, V. Soldatović, I. Dragutinović Maričić (... Viva la Mama, Pop Ćira i pop Spira). „Seviljski berberin“ je prva operska režija u SNP-u. Po svom libretu režirao operu za decu „Kopriva“ u Madlenianumu, premijera januar 2013.
Od pevača zabavne muzike izdvaja saradnju sa: Željkom Joksimovićem („Lane moje“ za Evroviziju) , Marijom Šerifović („Molitva“ za Evroviziju), Jelenom Tomašević („Oro“ za Evroviziju). Sarađivao je sa horom „Viva voks“ i pomogao oko njihovog nastupa u Sava centru 2011/12.god.
... I još uvek radi.
Premijerno izvođenje
Premijera 2. marta 2022.
Velika scena
Libreto Anri Kaena po romanu Miguela Servantesa
Dirigent Đorđe Stanković
Reditelj Ivana Dragutinović Maričić
Scenograf Miraš Vuksanović
Saradnik za glumu i scenski pokret Ivica Klemenc
Podela:
DULSINEJA Aleksandra Angelov, Željka Zdjelar, Jana Cvetković*
DON KIHOT Ivan Tomašev, Miodrag D. Jovanović, Stefan Pavlović
SANČO PANSA Aleksandar Stamatović, Mihailo Šljivić
PEDRO, UDVARAČ Sara Ristić*, Milica Damjanac*
GARSIJA, UDVARAČ Anastasija Stanković*, Iskra Sretović*
RODRIGEZ, UDVARAČ Stefan Živanović*, Siniša Radin
HUAN, UDVARAČ Darko Đorđević
ŠEF RAZBOJNIKA Predrag Gligorić
ČETIRI RAZBOJNIKA Ivan Debeljak/Slobodan Živković,
Vuk Radonjić/Ranko Jović, Gavrilo Rabrenović, Milan Vranković
Narod, sluge, razbojnici
Učestvuju hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu
*Polaznik Operskog studija „Borislav Popović“
Koncertmajstor Edit Makedonska/ Vesna Janssens
Šef hora Đorđe Stanković
Asistent dirigenta Dijana Cvetković
Asistent kostimografa Sara Bradić
Korepetitori Srđan Jaraković, Nevena Živković, Gleb Gorbunov, Tatjana Ščerbak Pređa
Čelesta Tatjana Ščerbak Pređa
Klavir Nevena Živković, Gleb Gorbunov, Srđan Jaraković
Gitara Đorđe Josipović
Lektor i prevod za titl Aleksandra Saša Tadić
Inspicijent Branislava Pljaskić
Producent Maša Milanović Minić
Statisti pod vođstvom Zorana Trifunovića
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor tona Roko Mimica
Video produkcija Dejan Ostojić
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta