Дон Кихот
опера Жила Маснеа
ЖИЛ МАСНЕ
(1842 — 1912)
Рођен у малом месту Монто, у близини Сент-Етијена, у области Лоаре. Масне је ушао на Париски конзерваторијум са 11 година, након чега је студирао композицију код познатог оперског композитора Амброаза Томаса. Године 1863. освојио је Римску награду са својом кантатом Давид Рицио (1863.год.). Извођењем своје опере Велика тетка 1867. године, започео је каријеру композитора опера и успутне музике. Његове 24 опере одликују се грациозним, потпуно француским мелодијским стилом. Ређају се, између осталих, мање успелих и мање познатих, следеће опере: „Дон Цезар од Базана“ (1872.), „Херодијада“ (1881.), „Манон“ (1884.), „Сид“ (1885.), „Есклармонд“ (1889.), „Вертер“ (1893.), „Таис“ (1894.), „Сафо“ (1872.), „Дон Кихот“ (1910.). У рецитативима (дијалогу) користи необичну технику изговорених речи уз лагану оркестарску пратњу. Плодан композитор, са неисцрпном мелодијском инвенцијом и сигурним театерским инстинктом, Масне је, ако се тако може режи, феминизирао музички језик опере, дајући му драж, љупкост, нежност, страст и необичну гипкост. Изванредни музички сликар „вечно женског“ (четрнаест његових опера носе женска имена!), Масне је створио, по речима једног његовог ученика, музички језик нежности и извршио велики утицај како на публику, тако и на музичаре своје генерације и оне који су за њом дошли. У тренутку када је веризам почео освајати оперску сцену, Масне је успео да одбрани француску музику од опасности, која је долазила с оне стране Алпа.
Масне је био вешт у психолошком портретисању карактера и знао је како да темпозира своја дела: драгоцени дарови у једном посвећеном композицији опера. Био је и добар мелодиста, шармирао је публику својом суптилном хармонијом и префињеном оркестрацијом, увек примереном драмској ситуацији. Масне је компоновао и комаде за клавир, сакрална дела и уметничке песме (мелодије), а допринео је и оживљавању симфонијске музике у Француској кроз дела попут својих шест оркестарских свита под називом Сцене. Познат, цењен и тражен професор на Париском конзерваторијуму од 1878. године, Масне је у својој класи образовао читав низ композитора који су у даљем развоју француске музике одиграли значајну улогу.
Реч редитеља
Ко је Дон Кихот данас? Шта су „његове ветрењаче“? Против чега се бори? За шта и за кога се бори? Колико је та борба бесмислена и узалудна? Колико трага оставља?...
Све су то питања, која сам као редитељ, али и као обичан човек, жена, мајка, постављала себи, док сам размишљала о концепту и идентитету представе. Није ми био изазов да по ко зна који пут публика гледа помало смешног и луцкастог старца у оклопу, на мршавом коњчету, издужене браде и разбарушене косе, како са копљем у руци јуриша на ветрењаче, мислећи да се бори са дивовима и чудовиштима за част и у славу љубави према узвишеној Дулсинеји, а све уз помоћ и повремено ишчуђавање свог верног слуге и пријатеља Санча Пансе.
Како заинтригирати данашњег гледаоца, понудити му нешто ново и довести цео пројекат до краја, поготову у ово тешко време за све нас, у време пандемије, појачаних мера предострожности, бриге за друге и за себе, због других...? Много питања се наметало у процесу креирања и рада на овој представи. Много тешких тренутака и болних губитака је доживео свако од нас, а опет, једино што сам од почетка осећала као неопходност и главну „звезду водиљу“, био је непоправљиви оптимизам и жеља да Добро на крају победи и да ни једна искрена борба не буде проглашена узалудном.
Наш Дон Кихот, представља човека, који је под старост доживео да буде расељено лице, избачен из стана, његова драгоцена библиотека растурена, ствари разбацане, али он се не предаје и проналази у себи и у свету око себе, само лепоту и љубав. Витешки се бори и побеђује различите недаће, захваљујући својој улепшаној слици реалности, гледајући кроз „ружичасте наочари“. На крају, када те ружичасте наочари спадну, нарушеног здравља, али чисте и невине душе, он доживљава просветљење и одлази у вечност, настављајући да трепери међу звездама и да смишља најлепше љубавне стихове у славу своје Дулсинеје, у славу Лепоте. Његова вера у љубав, витештво, искреност, доброту, његово одушевљење савршенством природе и трагање за оним Божијим у нама, бива препознато од стране пријатеља и верног пратиоца Санча, који представља Кихотову везу са реалношћу, која често није ни мало лепа и ни мало лака.
Санчо брани Кихота у својој надахнутој арији у четвртом чину, поредећи га са Исусом. Свет око њега то тренутно не разуме, али Кихотов дух наставља да живи и после његове земаљске смрти. Боје које он види, шире се међу људима, снага природе побеђује, лепота побеђује, права љубав је неуништива...
Посвећено мом Дон Кихоту
Садржај
ПРВИ ЧИН
Карневалско весеље на градском тргу. — Отмени каваљери окупљају се, славе лепотицу Дулчинеју, удварају се и позивају је да пође са њима (квартет). Дулчинеја их слуша и као одговор на њихово удварање она им прича о пролазности, младости и љубави (арија). Сви се весело разилазе, осим двојице младих каваљера Хуана и Родригеза, који се жале један другоме како немају среће у љубави код лепе Дулчинеје. Из даљине се чују узвици народа који кличе Дон Кихоту, витезу од Манче и његовом дебелом коњушару Санчу Панси. Родригез прича Хуану о томе како је сиромашни витез Дон Кихот на свом мршавом кљусету Росинанту пошао из свог села у свет да би чинио јуначке подвиге и поново васпоставио заборављени витешки ред. Тај витез занесењак назвао је себе витезом тужног лика, изабрао је за коњушара Санча Пансу, који га прати на магарцу, а за даму свога срца прогласио је лепу Дулчинеју. Ускоро стиже на трг и Дон Кихот. Маса га окружује, весело поздравља и с њима збија шалу. Пала је ноћ. Дон Кихот га позива на двобој, а овај то у шали прихвата. Појављује се Дулчинеја и прекида њихов дуел. Дон Кихот је срећан што види своју драгу и нуди јој свој раскошни двор на Гвадалкивиру. Дулчинеја се шали, прихвата дворац који постоји само у машти Дон Кихота, али му поставља један услов; да пронађе и врати њен украдени накит, који је отео разбојнички вођа Тенебрен. Витез је усхићен што ће моћи извршити један подвиг за даму свога срца и спреман је да пође на пут. У пратњи младих каваљера, Дулчинеја одлази. Оставши сам, витез тужног лика заветује се да ће верно извршити свој завет.
ДРУГИ ЧИН
У планини. — Пошто се на своме путу срео са стадом оваца и свиња, за које је мислио да су две непријатељске војске, Дон Кихот у пратњи Санче стиже у далеки планински крај. Витез сањари о својој драгани, а Санчо наговара свог господара да се врате кући и да не буду „робови несталне женске ћуди“ (арија). У том тренутку Дон Кихот опази ветрењаче. У његовој машти оне постају зли дивови, он јуриша да их уништи, али пада од њиховог ударца.
ТРЕЋИ ЧИН
Клисура у Сијера Морени. — Дон Кихот је нашао место где се крију разбојници. Изнемогли Санчо уплашено моли свога господара да причува стражу док се он одмори. Санчо спокојно спава, а витез бди на стражи и сећа се Дулчинеје. У даљини се виде разбојници. Дон Кихот их позива у бој. Настаје кратка борба у којој разбојници вежу Дон Кихота. Спремају се да га убију, међутим његова смиреност и хладнокрвност збуњује их и они у њему виде неко надземаљско биће. Дон Кихот им говори о позиву лутајућег витеза кој помаже бедне и невољне (арија). Он тражи накит који су украли од његове драге. Разбојнички вођа предаје му накит и сви падају пред њим у молитви на колена.
ЧЕТВРТИ ЧИН
У кући код Дулчинеје. — Лепотица се одмара окружена каваљерима, који јој удварањем досађују. Моли их да је напусте. Оставши сама, она тужно размишља о своме животу (арија). Међутим, долази маса која кличе Дулчинеји и позива је на весеље. Она је дирнута њиховом пажњом, весело прихвата позив и прича о томе како једино вреди у животу љубав и младост (арија). Сви весело одлазе на карневал. Враћа се Дон Кихот у пратњи Санче са свог победоносног похода. Он је срећан што је испунио завет своје драге. Господар и слуга сањају о срећи (дует). Дулчинеја се враћа. Дон Кихот јој свечано предаје накит. Сви су изненађени његовим подвигом. Дулчинеја и даље продужава своју игру са Дон Кихотом. Она му захваљује и његову храброст упоређује са подвигом витезова из прошлости. Дон Кихот је дубоко тронут и нуди јој своју руку. Дулчинеја га одбија, а окупљени народ исмејава Дон Кихота. Витез је дубоко потиштен и жали своју несрећну судбину (арија). Видећи колико пати, она га искрено моли за опроштај и каже му да није достојна његове велике љубави, јер је она жена која може да припада свакоме (арија). Дон Кихот је дирнут њеном искреношћу и опрашта јој (дует). Санчо Панса устаје у одбрану свога господара она није достојна тако великог хероја као што је витез тужног лица. Он позива свога господара да пође с њим и да потраже неку другу земљу, где су људи племенитији (арија).
ПЕТИ ЧИН
Усамљени крај. — Одбачен и несхваћен од људи, Дон Кихот је на умору. Поред њега клечи верни слуга Санчо и теши га. Лутајући витез говори да је желео добро свима и да је хтео да помогне напаћеном људском роду. Сећа с свога живота и јавља му се визија његове драгане. Сав срећан, са именом Дулчинеје на уснама, умире витез тужног лика.
ЂОРЂЕ СТАНКОВИЋ
Дипломирао је и магистрирао на одсеку за дириговање на ФМУ у Београду у класи проф. Даринке Матић Маровић. Стручно се усавршавао код маестра Ангела Шурева, Младена Јагушта и Дениса Кинија на мастеркласу у Њујорку.
Додатно се усвршавао као стипендиста УНЕСКO-а за музику италијанског и француског барока, учествовао на мајсторским радионицама за хорску музику Европа Кантат (Утрехт) као и светским симпозијумима (Минеаполис, Кјото, Копенхаген...).
Био је дугогодишњи диригент академског хора „Шпанац“ са којим је остварио победу у натпевавању на 36. Мокрањчевим данима у Неготину као и на такмичењу у Хелму-Пољска. Са овим хором је остварио бројне домаће и иностране турнеје. Потом бележи сарадњу са Српско-Јеврејским певачким друштвом и академским хором „Обилић“.
Био је вишегодишњи сарадник хора РТС-а, диригент Позоришта на Теразијама, бележи сарадњу са Уметничким ансамблом војске Србије „Станислав Бинички“, симфонијским државним оркестром Уљановска-Русија, Гудачима св. Ђорђа, а један је од оснивача Земунског камерног оркестра.
У Народном позоришту у Београду је од 2003. године, а на месту шефа хора од 2006. У матичној кући бележи дириговање наслова Моцарт и Салијери, Дон Ђовани, Италијанка у Алжиру, Севиљски берберин, Кавалерија Рустикана, Пајаци, Сестра Анђелика, Ђани Скики, Вертер. Сарадник је опере и театра Мадленианум у коме је дириговао мјузикле Јадници, Ребека, као и опере Анжелик и Пајаци.
ИВАНА ДРАГУТИНОВИЋ МАРИЧИЋ
Редитељ Опере Народног позоришта у Београду, дипломирала је на одсеку оперске режије на БК Академији у класи проф. Младена Сабљића и проф. Гордана Драговића. Завршила је средњу музичку школу, клавирски одсек и математичку гимназију.
Од 1998. године ради као асистент режије у Народном позоришту и у Камерној опери Мадленианум. А од децембра 2003. ради као редитељ Опере Народног позоришта.
2001. године, поставила је представу Трубадур - Ђ. Вердија на Великој сцени Народног позоришта, Фигарова женидба - варијација, В. А. Моцарта, Тајни брак Доменика Чимарозе (заједно са редитељем Радославом Златаном Дорићем), на сцени „Раша Плаовић“.
2004. године, режирала представу Век политике, поводом прославе 100 година постојања новинске куће Политика, у којој су учествовали сви ансамбли Народног позоришта (26 глумаца, солисти, хор, балет и оркестар).
Oбновила је оригиналну режију Младена Сабљића представе Дон Карлос, Ђ. Вердија и адаптирала представу Салома Р.Штрауса (у оригиналној режији Бруна Климека из Немачке), са којом је оперски ансамбл Народног позоришта остварио изузетно успешно гостовање у италијанским градовима Равени и Ровигу. Такође је обновила режије Борислава Поповића „Севиљски берберин“ и „Травијата“, као и многе друге представе из текућег репертоара НП у Београду.
У јуну 2009. године, са солистима и малим хором Народног позоришта, гостовала у Португалији са представом Дон Ђовани, специјално припремљеном и режираном за летњи фестивал у Силвешу.
У новембру 2009. режирала праизвођење домаће опере Хасанагиница, композитора Растислава Камбасковића, чији је либрето настао по истоименој драми Љубомира Симовића.
2012. режирала је Пучинијеву једночинку Сестра Анђелика, а 2015. Моцартову Чаробну фрулу.
2017. пренела и адаптирала режију Дејана Миладиновића Вердијеве опере „Атила“ на летњу позорницу у Варни, Бугарска, а следеће године и Миладиновићеву режију опере „Летећи Холанђанин“.
2018. у Српском народном позоришту у Новом Саду, режирала оперу Поп Ћира и Поп Спира, композитора Дејана Деспића, по либрету и концепту Дејана Миладиновића, а са истом представом, ансамбл Опере СНП-а је следеће године освојио прву награду публике на АРМЕЛ фестивалу у Будимпешти, са више од 10000 гласова.
Члан је Уметничког руководства Оперског студија Народног позоришта. Као редитељ и помоћник редитеља, сарађивала је са значајним уметницима из земље и иностранства. Режирала је велики број концерата и наменских програма како у Народном позоришту, тако и на другим београдским сценама.
Успешно је сарађивала са Амбасадама Италије, Норвешке и Мексика у Београду.
Неколико година, радила је и као професор Оперског студија на Академији Лепих Уметности у Београду.
Од 2014 – 2018. била је редовни представник Опере Народног позоришта у Београду на многобројним међународним конференцијама у организацији удружења Опера Европа.
ИВАН КЛЕМЕНЦ
Рођен је у Новом Саду, а од своје друге године живи у Земуну, са великим задовољством. Дипломирао је Глуму на ФДУ у Београду у класи Огњенке Милићевић. За протеклих 46 година, од дипломирања, бавио се позоришном, филмском и ТВ уметношћу из разних углова. Пантомиму изводио на свим битнијим сценама Југославије и десетак земаља Европе. Награђиван.
У позоришту, сем глумом (редитељи – Мијач, Унковски, Мађели, Жигон, В. Огњеновић, Дорић...), 30 пута је потписао режију (Београд, Зрењанин, Тузла, Крагујевац, Нови Сад...), као сарадник за сценски покрет остварио 382 премијере! Награђиван.
Од филма „Окупација у 26 слика“, играо је у још 29 филмова.
На телевизији у драмској, музичкој, а поготову дечијој редакцији, као глумац или сарадник за покрет остварио је око 500 емисија.
Предавао је на свим драмским академијама, а био је и гостујући професор на академијама у Будимпешти, Перту, Сиднеју. У радном односу, до пензије, радио је као редован професор на Академији уметности у Новом Саду. Предавао је предмете сценски покрет, мачевање и Комедија Дел Арте.
16 година је радио са глувонемом децом и производио представе које су побеђивале на националном фестивалу, а запажене су и награђиване и ван наших граница. 15 година је био селектор за пантомиму Међународног фестивала монодраме и пантомиме. 13 година је уметнички директор Летњег фестивала Гардош у Земуну чији је и оснивач.
Сарађивао је са многим певачима озбиљне и забавне музике у припремању јавног наступа. Припрема оперске соло певаче и дуете за концерте и инострана такмичења. У Опери СНП-а сарађивао са редитељима: С. Унковски, Г. Каменаревић, В. Солдатовић, И. Драгутиновић Маричић (... Вива ла Мама, Поп Ћира и поп Спира). „Севиљски берберин“ је прва оперска режија у СНП-у. По свом либрету режирао оперу за децу „Коприва“ у Мадлениануму, премијера јануар 2013.
Од певача забавне музике издваја сарадњу са: Жељком Јоксимовићем („Лане моје“ за Евровизију) , Маријом Шерифовић („Молитва“ за Евровизију), Јеленом Томашевић („Оро“ за Евровизију). Сарађивао је са хором „Вива вокс“ и помогао око њиховог наступа у Сава центру 2011/12.год.
... И још увек ради.
Премијерно извођење
Премијера 2. марта 2022.
Велика сцена
Либрето Анри Каена по роману Мигуела Сервантеса
Диригент Ђорђе Станковић
Редитељ Ивана Драгутиновић Маричић
Сценограф Мираш Вуксановић
Сарадник за глуму и сценски покрет Ивица Клеменц
Подела:
ДУЛСИНЕЈА Александра Ангелов, Жељка Здјелар, Јана Цветковић*
ДОН КИХОТ Иван Томашев, Миодраг Д. Јовановић, Стефан Павловић
САНЧО ПАНСА Александар Стаматовић, Михаило Шљивић
ПЕДРО, УДВАРАЧ Сара Ристић*, Милица Дамјанац*
ГАРСИЈА, УДВАРАЧ Анастасија Станковић*, Искра Сретовић*
РОДРИГЕЗ, УДВАРАЧ Стефан Живановић*, Синиша Радин
ХУАН, УДВАРАЧ Дарко Ђорђевић
ШЕФ РАЗБОЈНИКА Предраг Глигорић
ЧЕТИРИ РАЗБОЈНИКА Иван Дебељак/Слободан Живковић,
Вук Радоњић/Ранко Јовић, Гаврило Рабреновић, Милан Вранковић
Народ, слуге, разбојници
Учествују хор и оркестар Народног позоришта у Београду
*Полазник Оперског студија „Борислав Поповић“
Концертмајстор Едит Македонска/ Весна Јанссенс
Шеф хора Ђорђе Станковић
Асистент диригента Дијана Цветковић
Асистент костимографа Сара Брадић
Корепетитори Срђан Јараковић, Невена Живковић, Глеб Горбунов, Татјана Шчербак Пређа
Челеста Татјана Шчербак Пређа
Клавир Невена Живковић, Глеб Горбунов, Срђан Јараковић
Гитара Ђорђе Јосиповић
Лектор и превод за титл Александра Саша Тадић
Инспицијент Бранислава Пљаскић
Продуцент Маша Милановић Минић
Статисти под вођством Зорана Трифуновића
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор тона Роко Мимица
Видео продукција Дејан Остојић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта