Đani Skiki
opera Đakoma Pučinija

SADRŽAJ
U spavaćoj sobi bogatog Firentinca, Buoza Donatija, okupili su se njegovi rođaci koji oplakuju njegovu smrt. Na postelji je još pokojnikovo telo. I pored velike žalosti, rođake jako interesuje gde je testament. Pošto ne mogu da izdrže, rastrče se po kući u potrazi. Nađe ga Rinučo. Kada ga otvore, svi su zapanjeni: stari Buozo je ostavio svoje imanje crkvi. Velika žalost se pretvara u grdnju. Pošto niko nema ideju šta da urade, Rinučo se seti da pozovu Đani Skikija, poznatog po pronicljivosti i lukavstvu. (Rinučova Arija)
Rođaci nisu oduševljeni, jer znaju da Rinučo voli Skikijevu kćer Lauretu. Dolaze Laureta i Skiki. Zita saopštava Skikiju da ne da svog nećaka devojci bez miraza. Laureta preklinje oca da im pomogne. (Lauretina Arija)
Skiki se doseti, da pošto je Buozo tek umro, a vest o njegovoj smrti se još nije pročula, treba falsifikovati testament.Telo pokojnika biće prebačeno u drugu sobu, i umesto njega u krevet će da legne Skiki i da maskiran, glumi Buoza i izdiktira novi testament. U međuvremenu naiđe doktor Spineloćo, da obiđe bolesnika, i na oduševljene svih prisutnih ne prepoznaje Skikija. Dok se prave pripreme, svaki rođak došapne Skikiju da baš njemu ostavi glavni deo nasledstva (kuću, mazgu i mlinove), a da će njemu pripasti deo. Skiki ih upozorava da se po zakonu falsifikovanje testamenta kažnjava odsecanjem ruke i progonstvom. (Skikijeva Arija)
Stižu notar i dva svedoka, komšije Gučo i Pinelino, pred kojima Skiki diktira testament. Svako dobija po nešto, a glavni deo nasledstva ostavlja sebi. Pošto odlaze notar i svedoci, Rodbina se u gnevu rastrči po kući ne bi li uspeli da odnesu nešto vredno. Skiki ih izbaci napolje, a zatim se obraća publici. Laureta i Rinučo srećni pozdravljaju Firencu obasjanu suncem.

ĐAKOMO PUČINI
Kada ima da se okarakteriše italijanski verizam, pravac kojem je pored Maskanjija i Leonkavala pripadao sa izvesnim ograničenjima i Đakomo Pučini (1858–1924), mora se baciti jedan pogled na muzičko-dramsko stvaranje XIX veka. U centru muzičko-dramskog stvaranja XIX veka stoji Rihard Vagner, nesumnjivo najveći muzički dramatičar uopšte. Vagnerovo muzičko-dramsko delo izvršilo je jedan od najvećih uticaja u istoriji muzike. Čitav niz Vagnerovih epigona, kompozitora skromnijih talenata, u svim evropskim zemljama a naročito u Nemačkoj, komponovalo je duga i dosadna, danas potpuno zaboravljena muzičko-scenska dela, dovodeći do apsurda Vagnerove principe. Sasvim je prirodno da se reakcija protiv Vagnera javila u Italiji, gde je zbog izvanredno jake operske tradicije, Vagnerov uticaj bio najslabiji. Italijanski verizam, svojim dramatičnim scenama iz narodnog života, bez finije psihološke analize, muzički nemarno i površno obrađenim, sa ekstremnim kolebanjima između lirizma i brutalnih efekata, značio je reakciju na Vagnerov uticaj, koji se u Italiji mogao konstatovati delimično u Verdijevom Otelu, a naročito u delu Ariga Boita, u njegovom Mefistofelesu. Čist verizam ostvaren je samo u  Kavaleriji rustikani Maskanjija i Pajacima Leonkavala. Iako su njihova dela imala velikog uspeha i izvršila znatan uticaj na evropsko opersko stvaranje krajem XIX i početkom XX veka, Maskanji i Leonkavalo nisu uspeli da veristički stil podignu do univerzalnog značaja. To što oni nisu uspeli, učinio je Pučini, modifikujući, u izvesnoj meri, osnovne postavke verističke estetike. Rođen 22. decembra 1858. godine u Luki, malom gradu Toskane, Pučini je završio Konzervatorijum u Milanu, kod Bacinija i Ponkielija, proslavljenog kompozitora Đokonde. Sa velikim smislom za operski teatar, Pučini se posvećuje isključivo operskoj kompoziciji. Posle prvih pokušaja (Vili 1884, Edgar 1889) i prvih većih uspeha (Manon Lesko 1893), on stiče svetsku slavu svojim najznačajnijim i najpopularnijim delima: Boemi (1898), Toska (1900) i Madam Baterflaj (1904). Zatim slede Devojka sa zapada (1912), Lastavica (1917), Triptih (Plašt, Sestra Anđelika, Đani Skiki 1918) i najzad njegova labudova pesma, Turandot (izveden 1926. godine). Jedan od Pučinijevih uspeha leži u srećno izabranim libretima. „Ja ne mogu živeti, a da ne pišem muziku“, govorio je on Frakoroliju, svom docnijem biografu. „I, kako nisam vešt da komponujem simfonijsku muziku, po svršetku jedne opere odmah idem da tražim novu. Uvek mislim da će mi proviđenje pomoći da nađem simpatičan tekst koji će biti pun života, uzbuđenja i čovečnosti, naročito pun čovečnosti. Mučno je traganje za jednim libretom“. Ipak, to mučno traganje uvek se uspešno završavalo. Čovek sa sigurnim pozorišnim instinktom, Pučini je osećao scenu, tražio uzbudljive dramske sukobe i negovao kult velikih gestova i očajnih krikova koji rezultiraju iz jakih strasti. Pučini je ovako formulisao tajnu svakog pozorišnog uspeha: „Postoje tri zakona kada je u pitanju pozorište: buditi interesovanje, iznenađivati i dirnuti“. To je ujedno njegovo osnovno estetsko načelo. Pučini je više nego iko računao na nerve svoje publike i delovao na njih, služeći se često i spoljašnjim efektima. Njegov operski stil predstavlja više ili manje harmoničnu mešavinu brutalnosti i sentimentalnosti. Te dve osobine njegovog stila imaju i svoje specijalno poreklo. Kad je u pitanju brutalnost, naturalizam, grubi kontrasti i široke linije, Pučinijev stil je neposredni nastavak verizma. Pučinijeva  sentimentalnost u muzičkom smislu, proističe jednim delom iz njegove Manon Lesko, a drugim delom iz Verdijeve Travijate. Analizirane kompoziciono-tehnički, partiture Pučinijevih opera sastoje se iz mozaičnog muzičkog tkiva, izvanredno duhovito instrumentiranog i uobličenog u jednu celinu sigurnom rukom majstora. Intenzivno orkestarsko podvlačenje drame, iznenadni kontrasti, velike gradacije, često teatralne i neubedljive, temperamentni izlivi, široka raspevanost melodijskih linija u smislu italijanske tradicije – to su bile glavne osobine Pučinijevog operskog stila. Na početku svoje monografije o Pučiniju, Adolf Vajsman je rekao: ,,Ja ne želim Pučinija da shvatim tragično. On to ne podnosi. Njegove granice su očigledne“. U sumi stvaralačkih kvaliteta, Pučini nije kompozitor velikog formata. Ono što ni većima nije uspevalo, postigao je Pučini: stvorio je svoj lični stil, koji vrlo snažno deluje, iako često prelazi u manir ili se spušta na nivo operete. Ipak, Pučini je danas, zajedno s Verdijem, i pored izrazitih modernih tendencija u operskom stvaranju, suvereni gospodar operskih scena.

B. Dragutinović

ĐUZEPE AKVAVIVA 
Diplomirao je na Odseku za umetnost, muziku i teatar Filozofskog i filološkog fakulteta Univerziteta u Bolonji. Stekao je diplomu mastera u oblasti Menadžmenta u umetnosti na Katoličkom univerzitetu u Milanu, a pohađao je kurseve dirigovanja orkestrom kod maestara P. Beluđia, M. de Bernara i K. Volpinija. Kao jedan od članova Kvinteta „Pjacola“, gde je od 1992. godine svirao violinu, osvajao je nagrade na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima. Od 1983. do 2000. godine, kao solista (violina), sarađivao je sa orkestrima i kamernim ansamblima, kao što su: Toskanska klasična akademija, Kamerni orkestar Firence, Orkestar „A. Modiljani“, Filharmonijski orkestar Lavinija, Camerata musicale i Instrumentalna grupa „Antonio Vivaldi“. Od 2005. godine, Akvaviva diriguje orkestrima u Italiji i u inostranstvu. Dirigovao je operske i simfonijske koncerte, među kojima su: koncert sa Nacionalnim simfonijskim orkestrom iz Šangaja (Šangaj, 2006) i Maraton „Pučini“ (Tokio, 2007). Dirigovao je operu Turandot, Đ. Pučinija, u Nacionalnoj operi u Pekingu (2008). Od januara 2011. godine, Đ. Akvaviva radi kao umetnički sekretar Pozorišne fondacije „Karlo Feliče“ u Đenovi.

ĐORĐE STANKOVIĆ
Diplomirao je i magistrirao dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Darinke Matić Marović. Stručno se usavršavao kod maestra Angela Šureva i Mladena Jagušta. Učestvovao je na Šestom svetskom simpozijumu o horskoj muzici u Mineapolisu (SAD), 2002. Stipendista UNESCO-a na master klasu za baroknu muziku u Francuskoj, 2003. Izabran za asistenta dirigenta Denisa Kinija na master klasu u Njujorku, 2003. (na osnovu biografije i video snimka). Učestvovao na Sedmom svetskom simpozijumu o horskoj muzici u Kjotu (Japan), 2005. Sarađuje sa brojnim domaćim i stranim ansamblima, kao što su: Beogradska filharmonija, Umetnički ansambl vojske SCG „Stanislav Binički“, Mešoviti hor RTS-a, ansambl Pozorišta na Terazijama, Akademski hor „Španac“, Državni akademski simfonijski orkestar Uljanovska (Rusija), Festivalski ansambl u Njujorku... Jedan je od osnivača Zemunskog kamernog orkestra. U Operi Narodnog pozorišta u Beogradu, kao asistent dirigenta i korepetitor angažovan od 2003, a od februara 2006. je šef Hora. Kao asistent dirigenta spremao je predstave: Na uranku, Evgenije Onjegin, Slepi miš, Bal pod maskama, Toska, Kavalerija rustikana, Đani Skiki. Pripremio je ansamble za opere: Karmen, Nabuko, Aida, Pajaci, Don Paskvale, Moć sudbine, Hasanaginica, Lučija od Lamermura. Dirigovao je opere: Mocart i Salijeri, Don Đovani, Italijanka u Alžiru, Pajaci, Verter i adaptaciju opere Don Kihot na Sceni „Raša Plaović“. U Operi i teatru „Madlenianum“ je tokom dve sezone dirigovao najpoznatiji svetski mjuzikl Jadnici (Les Miserables) – više od 30 predstava. Dobitnik je Zlatne značke za nesebičan doprinos razvoju kulture (2005) koju dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije, pod pokroviteljstvom ministarstva za dijasporu Vlade Republike Srbije.

ANA GRIGOROVIĆ
Rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Ivane Vujić. Završila je interdisciplinarne master studije teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.
Režirala je predstave: Bastijen i Bastijena (V. A. Mocart, Narodno pozorište u Beogradu), Igra (S. Beket, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje), Gozba (Platon, Bitef teatar), Rađanje jednog zapisnika (B. Pekić, Narodno pozorište Pirot), Biti (V. Nikolić, Ustanova kulture „Parobrod“), Petar (Ž. Hubač, Bitef teatar), Nacionalna klasa (G. Marković, Omladinsko pozorište „Dadov“), Pedeset udaraca (T. Baračkov, Atelje 212), Pet dečaka (S. Semenič, Malo pozorište „Duško Radović“), Ako mi se zviždi, zviždim (A. Valean, Narodno pozorište „Sterija“, Vršac), Lepotica i zver (Ž. Hubač, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje), Bekstvo (E. Jonesko, Ustanova kulture „Vuk Karadžić“), Dečaci Pavlove ulice (F. Molnar,  Omladinsko pozorište „Dadov“), North Force (M. Bogavac, Omladinsko pozorište „Dadov“), After Sun (Rodrigo Garsija, SKC Beograd). Kao asistent režije u Narodnom pozorištu u Beogradu radila je na predstavama: Otelo (Đ. Verdi; Paolo Bajoko), Toska (Đ. Pučini; Dejan Prošev), Leteći Holanđanin (R. Vagner; Dejan Miladinović), Derviš i smrt (M. Selimović; Egon Savin). Obnovila je opersku predstavu Italijanka u Alžiru (Đ. Rosini; Ursula Horner). Dobitnica je Nagrade „Hugo Klajn“ za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji, Nagrade „Zoran Ratković“ za režiju i Nagrade grada Beograda za umetničko stvaralaštvo mladih za 2009. godinu.

Na čiju stranu treba stati u vremenu bez pravih junaka?
Operu Đani Skiki Đovakino Forcano stvara inspirisan Danteovom Božanstvenom komedijom. Danteovi stihovi, a i opera, tretiraju stvarne događaje i istorijske ličnosti iz XIII veka. Đani Skiki je jedan od njih. Njega Dante smešta u osmi krug pakla, u jarugu u koju su smešteni krivotvorci. Pučini svojom operom baca novo svetlo na ovaj događaj. Forcanov i Pučinijev Skiki je antijunak među članovima porodice Donati, koji su portretisani kao pravi zlikovci. Tako se dovitljivi italijanski seljak veliča spram starih Firentinaca – elite. Priču o ožalošćenoj i pohlepnoj porodici suštinski određuje odnos između elite i provincijalaca. Kroz taj odnos i konstruišem osnovu za rediteljsku aktuelizaciju opere. Svedoci smo vremena u kojem su dovitljivost i lukavstvo jedino na ceni, te nas poreklo i pedigre više ne mogu odrediti niti socijalno pozicionirati. Današnja elita, u ovom slučaju stari Firentinci, pod prašinom zastarelih modela ponašanja i percipiranja stvarnosti lako postaju žrtve neoliberalnog kapitalizma. Sa druge strane, provincijalci, odnosno oni koje često ne nazivamo pravim građanima našeg grada, pokazuju mnogo veću osvešćenost i spremnost da se u novom vremenu snađu. I zaista, neminovno je zapitati se na čiju stranu treba stati u vremenu bez pravih junaka. Zato Đani Skiki, na kraju, pita publiku da sama donese presudu o njegovoj krivici. Tokom rada na ovoj operi često sam se pitala koliko smo kao javnost sposobni da donesemo objektivnu presudu i da je javno iskažemo. Kriva je porodica Donati podjednako kao i Đani Skiki. Kriv je i državni aparat prikazan pojavom namerno naivnih epizodnih likova. Kao publika, svedoci smo jednog komičnog događaja koji možda i nije zaista toliko smešan. Svedoci smo jednog grada koji neće više biti isti, jer grad, to su ljudi. Najviše smo onda krivi mi, publika, ako ništa ne uradimo.

Ana Grigorović