Ђани Скики
опера Ђакома Пучинија

САДРЖАЈ
У спаваћој соби богатог Фирентинца, Буоза Донатија, окупили су се његови рођаци који оплакују његову смрт. На постељи је још покојниково тело. И поред велике жалости, рођаке јако интересује где је тестамент. Пошто не могу да издрже, растрче се по кући у потрази. Нађе га Ринучо. Када га отворе, сви су запањени: стари Буозо је оставио своје имање цркви. Велика жалост се претвара у грдњу. Пошто нико нема идеју шта да ураде, Ринучо се сети да позову Ђани Скикија, познатог по проницљивости и лукавству. (Ринучова Арија)
Рођаци нису одушевљени, јер знају да Ринучо воли Скикијеву кћер Лаурету. Долазе Лаурета и Скики. Зита саопштава Скикију да не да свог нећака девојци без мираза. Лаурета преклиње оца да им помогне. (Лауретина Арија)
Скики се досети, да пошто је Буозо тек умро, а вест о његовој смрти се још није прочула, треба фалсификовати тестамент.Тело покојника биће пребачено у другу собу, и уместо њега у кревет ће да легне Скики и да маскиран, глуми Буоза и издиктира нови тестамент. У међувремену наиђе доктор Спинелоћо, да обиђе болесника, и на одушевљене свих присутних не препознаје Скикија. Док се праве припреме, сваки рођак дошапне Скикију да баш њему остави главни део наследства (кућу, мазгу и млинове), а да ће њему припасти део. Скики их упозорава да се по закону фалсификовање тестамента кажњава одсецањем руке и прогонством. (Скикијева Арија)
Стижу нотар и два сведока, комшије Гучо и Пинелино, пред којима Скики диктира тестамент. Свако добија по нешто, а главни део наследства оставља себи. Пошто одлазе нотар и сведоци, Родбина се у гневу растрчи по кући не би ли успели да однесу нешто вредно. Скики их избаци напоље, а затим се обраћа публици. Лаурета и Ринучо срећни поздрављају Фиренцу обасјану сунцем.

ЂАКОМО ПУЧИНИ
Када има да се окарактерише италијански веризам, правац коjeм је поред Маскањија и Леонкавала припадао са извесним ограничењима и Ђакомо Пучини (1858–1924), мора се бацити један поглед на музичко-драмско стварање XIX века. У центру музичко-драмског стварања XIX века стоји Рихард Вагнер, несумњиво највећи музички драматичар уопште. Вагнерово музичко-драмско дело извршило је један од највећих утицаја у историји музике. Читав низ Вагнерових епигона, композитора скромнијих талената, у свим европским земљама а нарочито у Немачкој, компоновало је дуга и досадна, данас потпуно заборављена музичко-сценска дела, доводећи до апсурда Вагнерове принципе. Сасвим је природно да се реакција против Вагнера јавила у Италији, где је због изванредно јаке оперске традиције, Вагнеров утицај био најслабији. Италиjански веризам, својим драматичним сценама из народног живота, без финије психолошке анализе, музички немарно и површно обрађеним, са екстремним колебањима између лиризма и бруталних ефеката, значио је реакцију на Вагнеров утицај, који се у Италији могао констатовати делимично у Вердијевом Отелу, а нарочито у делу Арига Боита, у његовом Мефистофелесу. Чист веризам остварен је само у  Кавалерији рустикани Маскањија и Пајацима Леонкавала. Иако су њихова дела имала великог успеха и извршила знатан утицај на европско оперско стварање крајем XIX и почетком XX века, Маскањи и Леонкавало нису успели да веристички стил подигну до универзалног значаја. То што они нису успели, учинио је Пучини, модификујући, у извесној мери, основне поставке веристичке естетике. Рођен 22. децембра 1858. године у Луки, малом граду Тоскане, Пучини је завршио Конзерваторијум у Милану, код Бацинија и Понкиелија, прослављеног композитора Ђоконде. Са великим смислом за оперски театар, Пучини се посвећује искључиво оперској композицији. После првих покушаја (Вили 1884, Едгар 1889) и првих већих успеха (Манон Леско 1893), он стиче светску славу својим најзначајнијим и најпопуларнијим делима: Боеми (1898), Тоска (1900) и Мадам Батерфлај (1904). Затим следе Девојка са запада (1912), Ластавица (1917), Триптих (Плашт, Сестра Анђелика, Ђани Скики 1918) и најзад његова лабудова песма, Турандот (изведен 1926. године). Један од Пучинијевих успеха лежи у срећно изабраним либретима. „Ја не могу живети, а да не пишем музику“, говорио је он Фракоролију, свом доцнијем биографу. „И, како нисам вешт да компонујем симфонијску музику, по свршетку једне опере одмах идем да тражим нову. Увек мислим да ће ми провиђење помоћи да нађем симпатичан текст који ће бити пун живота, узбуђења и човечности, нарочито пун човечности. Мучно је трагање за једним либретом“. Ипак, то мучно трагање увек се успешно завршавало. Човек са сигурним позоришним инстинктом, Пучини је осећао сцену, тражио узбудљиве драмске сукобе и неговао култ великих гестова и очајних крикова који резултирају из јаких страсти. Пучини је овако формулисао тајну сваког позоришног успеха: „Постоје три закона када је у питању позориште: будити интересовање, изненађивати и дирнути“. То је уједно његово основно естетско начело. Пучини је више него ико рачунао на нерве своје публике и деловао на њих, служећи се често и спољашњим ефектима. Његов оперски стил представља више или мање хармоничну мешавину бруталности и сентименталности. Те две особине његовог стила имају и своје специјално порекло. Кад је у питању бруталност, натурализам, груби контрасти и широке линије, Пучинијев стил је непосредни наставак веризма. Пучинијева  сентименталност у музичком смислу, проистиче једним делом из његове Манон Леско, а другим делом из Вердијеве Травијате. Анализиране композиционо-технички, партитуре Пучинијевих опера састоје се из мозаичног музичког ткива, изванредно духовито инструментираног и уобличеног у једну целину сигурном руком мајстора. Интензивно оркестарско подвлачење драме, изненадни контрасти, велике градације, често театралне и неубедљиве, темпераментни изливи, широка распеваност мелодијских линија у смислу италијанске традиције – то су биле главне особине Пучинијевог оперског стила. На почетку своје монографије о Пучинију, Адолф Вајсман је рекао: ,,Ја не желим Пучинија да схватим трагично. Он то не подноси. Његове границе су очигледне“. У суми стваралачких квалитета, Пучини није композитор великог формата. Оно што ни већима није успевало, постигао је Пучини: створио је свој лични стил, који врло снажно делује, иако често прелази у манир или се спушта на ниво оперете. Ипак, Пучини је данас, заједно с Вердијем, и поред изразитих модерних тенденција у оперском стварању, суверени господар оперских сцена.

Б. Драгутиновић

ЂУЗЕПЕ АКВАВИВА 
Дипломирао је на Одсеку за уметност, музику и театар Филозофског и филолошког факултета Универзитета у Болоњи. Стекао је диплому мастера у области Менаџмента у уметности на Католичком универзитету у Милану, а похађао је курсеве дириговања оркестром код маестара П. Белуђиа, М. де Бернара и К. Волпинија. Као један од чланова Квинтета „Пјацола“, где је од 1992. године свирао виолину, освајао је награде на националним и међународним такмичењима. Од 1983. до 2000. године, као солиста (виолина), сарађивао је са оркестрима и камерним ансамблима, као што су: Тосканска класична академија, Камерни оркестар Фиренце, Оркестар „А. Модиљани“, Филхармонијски оркестар Лавинија, Camerata musicale и Инструментална група „Антонио Вивалди“. Од 2005. године, Аквавива диригује оркестрима у Италији и у иностранству. Дириговао је оперске и симфонијске концерте, међу којима су: концерт са Националним симфонијским оркестром из Шангаја (Шангај, 2006) и Маратон „Пучини“ (Токио, 2007). Дириговао је оперу Турандот, Ђ. Пучинија, у Националној опери у Пекингу (2008). Од јануара 2011. године, Ђ. Аквавива ради као уметнички секретар Позоришне фондације „Карло Феличе“ у Ђенови.

ЂОРЂЕ СТАНКОВИЋ
Дипломирао је и магистрирао дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, у класи проф. Даринке Матић Маровић. Стручно се усавршавао код маестра Ангела Шурева и Младена Јагушта. Учествовао је на Шестом светском симпозијуму о хорској музици у Минеаполису (САД), 2002. Стипендиста UNESCO-а на мастер класу за барокну музику у Француској, 2003. Изабран за асистента диригента Дениса Кинија на мастер класу у Њујорку, 2003. (на основу биографије и видео снимка). Учествовао на Седмом светском симпозијуму о хорској музици у Кјоту (Јапан), 2005. Сарађује са бројним домаћим и страним ансамблима, као што су: Београдска филхармонија, Уметнички ансамбл војске СЦГ „Станислав Бинички“, Мешовити хор РТС-а, ансамбл Позоришта на Теразијама, Академски хор „Шпанац“, Државни академски симфонијски оркестар Уљановска (Русија), Фестивалски ансамбл у Њујорку... Један је од оснивача Земунског камерног оркестра. У Опери Народног позоришта у Београду, као асистент диригента и корепетитор ангажован од 2003, а од фебруара 2006. је шеф Хора. Као асистент диригента спремао је представе: На уранку, Евгеније Оњегин, Слепи миш, Бал под маскамa, Тоска, Кавалерија рустикана, Ђани Скики. Припремио је ансамбле за опере: Кармен, Набуко, Аида, Пајаци, Дон Пасквале, Моћ судбине, Хасанагиница, Лучија од Ламермура. Дириговао је опере: Моцарт и Салијери, Дон Ђовани, Италијанка у Алжиру, Пајаци, Вертер и адаптацију опере Дон Кихот на Сцени „Раша Плаовић“. У Опери и театру „Мадленианум“ је током две сезоне дириговао најпознатији светски мјузикл Јадници (Les Miserables) – више од 30 представа. Добитник је Златне значке за несебичан допринос развоју културе (2005) коју додељује Културно-просветна заједница Србије, под покровитељством министарства за дијаспору Владе Републике Србије.

АНА ГРИГОРОВИЋ
Рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професорке Иване Вујић. Завршила је интердисциплинарне мастер студије теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду.
Режирала је представе: Бастијен и Бастијена (В. А. Моцарт, Народно позориште у Београду), Игра (С. Бекет, Позориште „Бора Станковић“, Врање), Гозба (Платон, Битеф театар), Рађање једног записника (Б. Пекић, Народно позориште Пирот), Бити (В. Николић, Установа културе „Пароброд“), Петар (Ж. Хубач, Битеф театар), Национална класа (Г. Марковић, Омладинско позориште „Дадов“), Педесет удараца (Т. Барачков, Атеље 212), Пет дечака (С. Семенич, Мало позориште „Душко Радовић“), Ако ми се звижди, звиждим (А. Валеан, Народно позориште „Стерија“, Вршац), Лепотица и звер (Ж. Хубач, Позориште „Бора Станковић“, Врање), Бекство (Е. Јонеско, Установа културе „Вук Караџић“), Дечаци Павлове улице (Ф. Молнар,  Омладинско позориште „Дадов“), North Force (М. Богавац, Омладинско позориште „Дадов“), After Sun (Родриго Гарсија, СКЦ Београд). Као асистент режије у Народном позоришту у Београду радила је на представама: Отело (Ђ. Верди; Паоло Бајоко), Тоска (Ђ. Пучини; Дејан Прошев), Летећи Холанђанин (Р. Вагнер; Дејан Миладиновић), Дервиш и смрт (М. Селимовић; Егон Савин). Обновила је оперску представу Италијанка у Алжиру (Ђ. Росини; Урсула Хорнер). Добитница је Награде „Хуго Клајн“ за најбољег студента позоришне режије у генерацији, Награде „Зоран Ратковић“ за режију и Награде града Београда за уметничко стваралаштво младих за 2009. годину.

На чију страну треба стати у времену без правих јунака?
Оперу Ђани Скики Ђовакино Форцано ствара инспирисан Дантеовом Божанственом комедијом. Дантеови стихови, а и опера, третирају стварне догађаје и историјске личности из XIII века. Ђани Скики је један од њих. Њега Данте смешта у осми круг пакла, у јаругу у коју су смештени кривотворци. Пучини својом опером баца ново светло на овај догађај. Форцанов и Пучинијев Скики је антијунак међу члановима породице Донати, који су портретисани као прави зликовци. Тако се довитљиви италијански сељак велича спрам старих Фирентинаца – елите. Причу о ожалошћеној и похлепној породици суштински одређује однос између елите и провинцијалаца. Кроз тај однос и конструишем основу за редитељску актуелизацију опере. Сведоци смо времена у којем су довитљивост и лукавство једино на цени, те нас порекло и педигре више не могу одредити нити социјално позиционирати. Данашња елита, у овом случају стари Фирентинци, под прашином застарелих модела понашања и перципирања стварности лако постају жртве неолибералног капитализма. Са друге стране, провинцијалци, односно они које често не називамо правим грађанима нашег града, показују много већу освешћеност и спремност да се у новом времену снађу. И заиста, неминовно је запитати се на чију страну треба стати у времену без правих јунака. Зато Ђани Скики, на крају, пита публику да сама донесе пресуду о његовој кривици. Током рада на овој опери често сам се питала колико смо као јавност способни да донесемо објективну пресуду и да је јавно искажемо. Крива је породица Донати подједнако као и Ђани Скики. Крив је и државни апарат приказан појавом намерно наивних епизодних ликова. Као публика, сведоци смо једног комичног догађаја који можда и није заиста толико смешан. Сведоци смо једног града који неће више бити исти, јер град, то су људи. Највише смо онда криви ми, публика, ако ништа не урадимо.

Ана Григоровић