Carstvo nebesko – Epika Balkanika
koprodukcija Narodnog pozorišta u Beogradu i Bitef teatra

O KOPRODUKCIJI

Retkost je da se dva beogradska pozorišta udruže oko zajedničke ideje pri stvaranju i realizaciji jedne predstave. Posebno je zanimljivo što su se spojila dva pozorišta potpuno različita u produkcionom i teatarskom smislu. Ali upravo to, ovu saradnju čini posebnom i izazovnom. Nismo mi pronašli rešenje, umetnička imaginacija je pronašla Narodno pozorište i Bitef teatar. Realizacija ove koprodukcije je veoma važna, a za nju zahvalnost dugujemo Jerneju Lorenciju i slovenačkoj ekipi okupljenoj oko ovog reditelja. Smatramo da su ovakve saradnje ne samo nužne, već i poželjne zbog razmene ideja, ili popularno rečeno razmene „energija“ dve pozorišne kuće.

JERNEJ LORENCI
Rođen je 1973. u Mariboru (Slovenija). Režijom počinje da se bavi još kao srednjoškolac, u mariborskom Mrtvom gledališču. Diplomirao je 1999, postavkom Sofoklove Antigone (1996). Učestvovao je u osnivanju Pozorišne škole Prve gimnazije u Mariboru, 1997. Po završetku studija, počeo je da režira u pozorištima Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Bio je umetnički direktor Mestnog gledališča Ptuj i osvojio je niz državnih i međunarodnih priznanja. Najpre postaje asistent (od 2006), a potom  vanredni profesor na odseku za Pozorišnu i radio-režiju Akademije za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani (od 2007). Za rediteljski rad je dobio mnoga priznanja, uključujući Nagradu Pozorišnog festivala u Mariboru, za najbolju predstavu (Pročišćeni Sare Kejn, 2002. i Poludela lokomotiva, 2012; obe u produkciji Drame SNG iz Ljubljane), Gran-pri Festivala „Zlatni lav“ u Umagu (za predstavu Pročišćeni Sare Kejn, 2002, SNG Ljubljana), Nagradu za najbolju predstavu Festivala Ex Ponto (Čežnja i smrt Silvije Plat, 2003, SARTR Sarajevo, u koprodukciji sa Kulturnim društvom B-51 iz Ljubljane, 2003), tri nagrade Pozorišnog festivala u Mariboru za najboljeg reditelja (Ep o Gilgamešu, 2006; adaptacija Nebojše P. Tasića, SMG, Eshilova Orestija, 2009, SNG Ljubljana, i Oluja A. N. Ostrovskog, 2012; MGLj), Nagradu „Zlatni smijeh“ za najboljeg reditelja na 35. Danima satire u Zagrebu (2011), nagradu za najboljeg reditelja na BITEF-u u Beogradu, Prešernovu nagradu (2014), Politikinu nagradu za najboljeg reditelja na 49. BITEF-u (Homerova Ilijada, 2015, MGLj, SNG Ljubljana i Cankarjev dom), Nagradu „Anđelko Štimac“ za najboljeg reditelja na 23. Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci (Poludela lokomotiva, 2016, drama SNG Ljubljana) i „Zlatni lovorov vijenac“ na sarajevskom MESS-u (Kralj Ibi, drama SNG Ljubljana).

INTERVJU SA REDITELjEM
DOK PEVAM - POSTOJIM
Carstvo nebesko (koprodukcija Narodnog pozorišta i Bitef teatra) prvi je angažman Jerneja Lorencija u Srbiji i za temu je izabrao srpsku epsku poeziju. „Epski široko“, biće i u načinu izvođenja: prvi deo predstave odigraće se na Sceni „Raša Plaović“, drugi u Bitef teatru. Nesvakidašnji potez motivisan je rediteljevom idejom za promenom perspektive u istoj tematici...
Zašto ste se odlučili baš za srpsku epiku?
Pre svega zbog ljubavi prema drevnim pričama i pesmama, kao prvim dokumentima naše civilizacije. Zanimaju me teme, motivi, dileme; koje su to patnje i čežnje, pa i kakve veze sve to ima sa nama danas. Mnogo je toga zajedničkog. U epici su stvari samo malo surovije, neposrednije, s manje laži. A i strasti se manje kriju. Fascinira me mašta u pričama i pesmama, jer imaginacija je najveća privilegija ljudskog postojanja. Srpske pesme su super kombinacija istorije s jedne strane, i mitologije s druge. Ponekad čak i mitomanije. Taj rub između istorije i mitomanije veoma mi je zanimljiv, sve ono arhetipsko, važno za našu potrebu pričanja priče.
Ceo Balkan je sličan prostor, šta ovdašnje stvaralaštvo čini specifičnim?
Srbija je zbog svojih istorijskih okolnosti nastojala da se održi preko jezika i pesme. To je fenomenalan način otpora: dok pričam i pevam ja postojim! Koliko god okolnosti bile teške, koliko god se prolivala krv, dok pevam – postojim. Praiskonska, divna potreba. Arhetipske priče možemo naći u svim tradicijama sveta i to je ono najlepše, jer znači da postoji neki prostor u nama u kojem smo svi braća i sestre. Način na koji žudimo, bojimo se, volimo i previše želimo.
U epici su ideali uzvišeni, a sloboda vredna svake žrtve. Danas preovlađuje mišljenje da za „ideale ginu budale“?
Ne bih glorifikovao prošlost, a ni umanjivao sadašnjost. Slika nije crno-bela, putem se nešto gubi, a nešto dobija... Ja ne bih umro za Sloveniju. Ne želim da se previše identifikujem sa nacijom, moja pripadnost je, pre svega, pripadnost jeziku. U toj priči o idealima i junacima, postoji velika opasnost da ih raznorazne političke opcije vulgarizuju i zloupotrebe, kao i neke pesme i pojmove. Svaka politika želi da sebi obezbedi dugovečnost i u tu svrhu bezobzirno krade prošlost. Pesme same po sebi ne mogu biti loše niti izvor zla, uvek je pitanje interpretacije... Svaki istorijski trenutak toliko je kompleksan da se ne može sagledati u svojoj celovitosti. U tom smislu, ova predstava neće, ne može i ne želi da sudi o bilo čemu, stavi bilo kakav uskličnik. I sigurno će se igrati sa tom kompleksnošću koja je uvek u izmicanju. Neće praviti neke konačne sudove, baviće se lepotom prepričavanja, potrebom za pričom, ali, naravno, i opasnošću da prisvajamo priče koje nisu naše i previše se identifikujemo sa nekom temom, sadržajem, frazom.
Koje su teme u tom širokom polju narodnog stvaralaštva posebno važne?
Ima ih samo nekoliko, sve ostalo su varijacije, kao i život sam. Svi smo mi neka čudna Bahova fuga, sa osećajem da smo posebni, drugačiji. Sviđa mi se dikcija epike. Dijalog i gradnja lika manje su mi zanimljivi. Glumac u ovoj predstavi je manje uloga, više pripovedač. A pripovedač u pozorišnom smislu je vrlo poštena pozicija. Inače, teme koje su mi bitne su one arhetipske: rađanje zla, mržnje, osvetoljubivosti, čežnje za ljubavlju i pripadanjem, tuga... a možda najviše priča kao takva, potreba za pričanjem. Sa pričom postoji i moje sećanje.
Šta pripada kolektivnom sećanju naših savremenika?
Dvadeseti vek, koliko god da je bio nesrećan, u njemu se desilo mnogo predivnih stvari na koje smo zaboravili. Prava žena, rase, sindikati. U dvadesetom veku otvorio se i prostor u umetnosti, mnogo granica je palo. Dakle, svet je pre sto godina postavio pitanja ljudskih prava, a sada smo u ozbiljnoj opasnosti da napravimo nekoliko koraka unazad. U odsustvu jasnih koordinata, stvara se prilika za razvoj fašizma. (...) Zapad je sve razmaženiji, socijalna nepravda sve izraženija. Da bi se prikrila unutrašnja trulost, forsira se nesigurnost i sakrivaju prava pitanja. Slabost demokratije dopušta da se dešavaju i najgore stvari, koristi se stari mehanizam žrtvenog jagnjeta i traženje krivca. (...)
Kakva je pozicija umetnika u takvom društvu i svetu?
Moja je privilegija da idem u neke druge priče, ali to ne znači da bežim od nečega. Uvek preispitujem sadašnjost. Ne želim da izgubim veru u poeziju, snagu reči, maštu, pokušaj da bez konačnih sudova stvorimo zajednički svet i to više auditivan nego vizuelan. (...) S jedne strane, ljudi uvek žele da negde pripadaju, a s druge, da budu jedinstveni. Teatar je kolektivan rad – okuplja određeni broj pojedinaca, od kojih niko ne sme da gubi svoj identitet, ali mora da ima svest da predstava treba da bude pametnija od zbira pojedinaca. Reditelj ne određuje sve, jer svako je autor i svako treba da izrazi sebe.
Vukica Strugar, Opstali ste preko jezika i pesme, „Večernje novosti“, 27. avgust 2017.