Царство небеско – Епика Балканика
копродукција Народног позоришта у Београду и Битеф театра

О КОПРОДУКЦИЈИ

Реткост је да се два београдска позоришта удруже око заједничке идеје при стварању и реализацији једне представе. Посебно је занимљиво што су се спојила два позоришта потпуно различита у продукционом и театарском смислу. Али управо то, ову сарадњу чини посебном и изазовном. Нисмо ми пронашли решење, уметничка имагинација је пронашла Народно позориште и Битеф театар. Реализација ове копродукције је веома важна, а за њу захвалност дугујемо Јернеју Лоренцију и словеначкој екипи окупљеној око овог редитеља. Сматрамо да су овакве сарадње не само нужне, већ и пожељне због размене идеја, или популарно речено размене „енергија“ две позоришне куће.

ЈЕРНЕЈ ЛОРЕНЦИ
Рођен је 1973. у Марибору (Словенија). Режијом почиње да се бави још као средњошколац, у мариборском Мртвом гледалишчу. Дипломирао је 1999, поставком Софоклове Антигоне (1996). Учествовао је у оснивању Позоришне школе Прве гимназије у Марибору, 1997. По завршетку студија, почео је да режира у позориштима Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине. Био је уметнички директор Местног гледалишча Птуј и освојио је низ државних и међународних признања. Најпре постаје асистент (од 2006), а потом  ванредни професор на одсеку за Позоришну и радио-режију Академије за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани (од 2007). За редитељски рад је добио многа признања, укључујући Награду Позоришног фестивала у Марибору, за најбољу представу (Прочишћени Саре Кејн, 2002. и Полудела локомотива, 2012; обе у продукцији Драме СНГ из Љубљане), Гран-при Фестивала „Златни лав“ у Умагу (за представу Прочишћени Саре Кејн, 2002, СНГ Љубљана), Награду за најбољу представу Фестивала Ex Ponto (Чежња и смрт Силвије Плат, 2003, САРТР Сарајево, у копродукцији са Културним друштвом Б-51 из Љубљане, 2003), три награде Позоришног фестивала у Марибору за најбољег редитеља (Еп о Гилгамешу, 2006; адаптација Небојше П. Тасића, СМГ, Есхилова Орестија, 2009, СНГ Љубљана, и Олуја А. Н. Островског, 2012; МГЉ), Награду „Златни смијех“ за најбољег редитеља на 35. Данима сатире у Загребу (2011), награду за најбољег редитеља на БИТЕФ-у у Београду, Прешернову награду (2014), Политикину награду за најбољег редитеља на 49. БИТЕФ-у (Хомерова Илијада, 2015, МГЉ, СНГ Љубљана и Цанкарјев дом), Награду „Анђелко Штимац“ за најбољег редитеља на 23. Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци (Полудела локомотива, 2016, драма СНГ Љубљана) и „Златни ловоров вијенац“ на сарајевском МЕСС-у (Краљ Иби, драма СНГ Љубљана).

ИНТЕРВЈУ СА РЕДИТЕЉЕМ
ДОК ПЕВАМ - ПОСТОЈИМ
Царство небеско (копродукција Народног позоришта и Битеф театра) први је ангажман Јернеја Лоренција у Србији и за тему је изабрао српску епску поезију. „Епски широко“, биће и у начину извођења: први део представе одиграће се на Сцени „Раша Плаовић“, други у Битеф театру. Несвакидашњи потез мотивисан је редитељевом идејом за променом перспективе у истој тематици...
Зашто сте се одлучили баш за српску епику?
Пре свега због љубави према древним причама и песмама, као првим документима наше цивилизације. Занимају ме теме, мотиви, дилеме; које су то патње и чежње, па и какве везе све то има са нама данас. Много је тога заједничког. У епици су ствари само мало суровије, непосредније, с мање лажи. А и страсти се мање крију. Фасцинира ме машта у причама и песмама, јер имагинација је највећа привилегија људског постојања. Српске песме су супер комбинација историје с једне стране, и митологије с друге. Понекад чак и митоманије. Тај руб између историје и митоманије веома ми је занимљив, све оно архетипско, важно за нашу потребу причања приче.
Цео Балкан је сличан простор, шта овдашње стваралаштво чини специфичним?
Србија је због својих историјских околности настојала да се одржи преко језика и песме. То је феноменалан начин отпора: док причам и певам ја постојим! Колико год околности биле тешке, колико год се проливала крв, док певам – постојим. Праисконска, дивна потреба. Архетипске приче можемо наћи у свим традицијама света и то је оно најлепше, јер значи да постоји неки простор у нама у којем смо сви браћа и сестре. Начин на који жудимо, бојимо се, волимо и превише желимо.
У епици су идеали узвишени, а слобода вредна сваке жртве. Данас преовлађује мишљење да за „идеале гину будале“?
Не бих глорификовао прошлост, а ни умањивао садашњост. Слика није црно-бела, путем се нешто губи, а нешто добија... Ја не бих умро за Словенију. Не желим да се превише идентификујем са нацијом, моја припадност је, пре свега, припадност језику. У тој причи о идеалима и јунацима, постоји велика опасност да их разноразне политичке опције вулгаризују и злоупотребе, као и неке песме и појмове. Свака политика жели да себи обезбеди дуговечност и у ту сврху безобзирно краде прошлост. Песме саме по себи не могу бити лоше нити извор зла, увек је питање интерпретације... Сваки историјски тренутак толико је комплексан да се не може сагледати у својој целовитости. У том смислу, ова представа неће, не може и не жели да суди о било чему, стави било какав ускличник. И сигурно ће се играти са том комплексношћу која је увек у измицању. Неће правити неке коначне судове, бавиће се лепотом препричавања, потребом за причом, али, наравно, и опасношћу да присвајамо приче које нису наше и превише се идентификујемо са неком темом, садржајем, фразом.
Које су теме у том широком пољу народног стваралаштва посебно важне?
Има их само неколико, све остало су варијације, као и живот сам. Сви смо ми нека чудна Бахова фуга, са осећајем да смо посебни, другачији. Свиђа ми се дикција епике. Дијалог и градња лика мање су ми занимљиви. Глумац у овој представи је мање улога, више приповедач. А приповедач у позоришном смислу је врло поштена позиција. Иначе, теме које су ми битне су оне архетипске: рађање зла, мржње, осветољубивости, чежње за љубављу и припадањем, туга... а можда највише прича као таква, потреба за причањем. Са причом постоји и моје сећање.
Шта припада колективном сећању наших савременика?
Двадесети век, колико год да је био несрећан, у њему се десило много предивних ствари на које смо заборавили. Права жена, расе, синдикати. У двадесетом веку отворио се и простор у уметности, много граница је пало. Дакле, свет је пре сто година поставио питања људских права, а сада смо у озбиљној опасности да направимо неколико корака уназад. У одсуству јасних координата, ствара се прилика за развој фашизма. (...) Запад је све размаженији, социјална неправда све израженија. Да би се прикрила унутрашња трулост, форсира се несигурност и сакривају права питања. Слабост демократије допушта да се дешавају и најгоре ствари, користи се стари механизам жртвеног јагњета и тражење кривца. (...)
Каква је позиција уметника у таквом друштву и свету?
Моја је привилегија да идем у неке друге приче, али то не значи да бежим од нечега. Увек преиспитујем садашњост. Не желим да изгубим веру у поезију, снагу речи, машту, покушај да без коначних судова створимо заједнички свет и то више аудитиван него визуелан. (...) С једне стране, људи увек желе да негде припадају, а с друге, да буду јединствени. Театар је колективан рад – окупља одређени број појединаца, од којих нико не сме да губи свој идентитет, али мора да има свест да представа треба да буде паметнија од збира појединаца. Редитељ не одређује све, јер свако је аутор и свако треба да изрази себе.
Вукица Стругар, Опстали сте преко језика и песме, „Вечерње новости“, 27. август 2017.