Čarobna frula
opera V. A. Mocarta

PRAIZVEDBA ČAROBNE FRULE
Sredinom septembra 1791. Mocart se vratio u Beč iz Praga, gde je svečano izvedena premijera njegove opere Titus. Odmah je prionuo na završavanje Čarobne frule koju je započeo još tokom marta; 28. septembra je završio partituru, a premijera je održana samo dva dana kasnije, 30. septembra. Prijem kod publike nije bio naročit, ali je rastao tokom večeri... Mocart je nekoliko puta posećivao predstave svoje opere, u odabranom društvu, i radovao se prijemu dela. Umro je već 5. decembra iste godine, tako da nije mogao uživati plodove svoga rada kao Šikaneder. Izvori za Čarobnu frulu su mnogostruki, ali najvažnija je bajka Vilanda Lulu ili čarobna frula iz zbirke Džinistan. Knjiga, štampana 1786, sadrži i priču Mudri dečaci u kojoj ovi mali mudraci savetuju mladića koji želi da izbavi svoju draganu: „budi postojan, strpljiv i ćutljiv“. I čarobna frula i svirka zvončića se takođe javljaju. Šikaneder je već ranije bio prikazao operu Kamen mudrosti ili Čarobno ostrvo, sa muzikom raznih autora, koja je takođe sadržavala elemente iz Džinistana. Roman o Setosu Žana Terasona bio je u to doba takođe vrlo omiljen, a nemački prevod Matijasa Klaudijusa vrlo čitan. Mudri kralj Setos je preteča operskog Sarastra, a i čin posvećivanja je odlično opisan. Pojavljuju se u ovoj knjizi i motivi zmije, Kraljice noći i njenih dama, zatim sama frula, koja je tvorevina Ozirisa, kao i tri dečaka. Posvećenje se izvršava posle teških iskušenja pri prolazu kroz vodu i vatru. Pojedine scene opere su gotovo doslovno preuzete iz romana. Ne zaboravimo da su i Mocart i Šikaneder bili članovi jedne lože slobodnih zidara, i da su neke običaje lože prikazali u svojoj operi, koja je uvek privlačila masone širom sveta...
Ha štampanom plakatu za prvo izvođenje Čarobne frule, 30. septembra 1791. godine, stoji: „iz pažnje prema milostivoj i dostojnoj poštovanja publici i iz prijateljstva prema sastavljaču komada, gospodin Mocart će orkestru danas sam dirigovati“. Orkestar je brojao 35 članova, među kojima 5 prvih, 4 druge violine, 3 violončela i 3 kontrabasa. Bilo je i 12 različitih dekoracija i 10 promena na otvorenoj sceni... Mocart je inače svirao i solo na glokenšpilu. Iako na premijeri nije bilo potpunog uspeha, već na reprizi je publika pravilno i dostojno ocenila remek-delo Mocarta i Šikanedera, tako da se Čarobna frula prikazivala skoro svake večeri. Mocart je više puta bio na predstavama, a pozivao je i goste u operu... Mocart je Konstanci pisao 7. oktobra 1791: „upravo dolazim iz Opere, bila je puna kao uvek, duet čovek i žena i zvončići iz prvog čina ponovljeni kao obično, a u drugom činu tercet dečaka, ali ono što me najviše raduje je tiho priznanje – vidi se kako ova opera izrasta“. Do kraja oktobra Čarobna frula je prikazana 24 puta, do novembra 1792. bilo je 100, a do 22. oktobra 1795 – 200 predstava. Opera je brzo osvojila Prag, Frankfurt, Vajmar, Berlin, Hamburg. Godine 1801. se daje u danas nezamislivoj preradi u Parizu, 1811. u Londonu, 1816. u Milanu, 1818. u Sankt Peterburgu, 1832. u Filadelfiji.

Konstantin Vinaver, Čarobna frula, 1994.

VOLFGANG AMADEUS MOCART (1756–1791)
Simfoničar, kompozitor koncertne, kamerne i duhovne muzike, Mocart je uvek pokazivao veliko interesovanje za operu. „Želja da komponujem opere to je moja fiksna ideja“, piše on u jednom pismu svome ocu. Od dvadeset i tri operska dela, koliko ih je ostavio Mocart, prva su, sasvim prirodno, komponovana u stilu napolitanske operske škole, koja je u to doba dominirala u evropskom operskom stvaralaštvu. Ta dela ne najavljuju ništa specifično, osim nekoliko dramskih akcenata, koje će kompozitor kasnije realizovati. Taj prvi period ima jedanaest dela, među kojima su Bastijen u Bastijena, Lucio Sila, Il re pastore. U drugom periodu, koji obuhvata deset godina (1775–1785) akcent i dramski pokret pojačavaju se, ton postaje manje konvencionalan; Mocart želi da ostvari sintezu ozbiljne opere (opera seria) i komične opere (opera buffa). Idomeneo je njegovo prvo veliko dramsko ostvarenje, Otmica iz saraja njegova prva opera na nemačkom jeziku. U trećem periodu možemo konstatovati da se razvoj tačno određuje, idući od komične opere – Figarova ženidba, Tako čine cve (Cosi fan tutte), preko dramma giocoso (Don Đovani) do Čarobne frule, prve velike opere na nemačkom jeziku. Prihvatajući osnovni princip italijanske operske estetike, koja postavlja primat muzike nad dramom („U operi je neophodno potrebno da poezija bude poslušna kći Muzike“), Mocart je uspeo da izmiri italijanski muzički stil sa nemačkom osećajnošću i da stvori četiri remek-dela, koja i danas predstavljaju sastavni deo standardnog operskog repertoara. U završnici svoga ocerskog stvaralaštva Mocart se okreće nemačkom zingšpilu (Singspiel), to jest komadu s pevanjem (...) „Svaka nacija“, pisao je Mocart „ima svoju operu, zašto i mi, Nemci, ne bismo imali svoju? Zar nije isto tako lako pevati na nemačkom jeziku, kao na talijanskom, francuskom ili ruskom? Ja sam za nemačku operu, iako mi ona zadaje više teškoća“.

Branko Dragutinović, Muzičke, dramske i etičke vrednosti Mocartove „Čarobne frule“,1971.

Car Josif II osnovao je 1778. posebno pozorište za nemački zingšpil, koje je trebalo da gaji operske predstave na nemačkom jeziku. Pored novonaručenih zingšpila prikazivane su i italijanske bufo opere i francuske komične opere u prevodu, ali pravi uspeh je izostao, tako da je već 1783. sa najvišeg mesta naređeno da se u starom Burgteatru osnuje stalna italijanska opera. „Kućni“ libretista bio je Lorenco da Ponte, a direktor Antonio Salijeri. Mocart je imao pravog uspeha sa zingšpilom Otmica iz saraja, tako da je u saradnji sa Da Ponteom po porudžbini napisao Figarovu ženidbu i Tako čine sve, a Don Žuana su napisali po porudžbini iz Praga. Mocart je bio poznat, ugledan i omiljen autor, ali ni u kom slučaju nije gospodario bečkom operskom scenom. Prema sačuvanim podacima, najviše su izvođene opere Paizjela i Salijerija, pa opere Martina Solera, Čimaroze, Guljelmija, Sartija, a Mocart je u dekadi 1783–1792. tek na sedmom mestu. Pojedinačno, najpopularnija je bila opera Solera L'arbore di Diana, zatim Seviljski berberin Paizjela sa 62 izvođenja, Kralj Teodoro istog autora sa 59, potom opere Sartija i Solera koje se citiraju u finalu Don Žuana, pa zatim Aksur Salijerija sa 51 i Mocartova Figarova ženidba sa 38 izvođenja! Danas se, sa malim izuzecima, te opere koje su bile najomiljenije, jedva i znaju po imenu...

Konstantin Vinaver, Čarobna frula, 1994.

IVANA DRAGUTINOVIĆ MARIČIĆ
Završila je srednju muzičku školu, klavirski odsek, i gimnaziju, prirodno-matematički smer. Diplomirala je na odseku operske režije na Akademiji umetnosti BK u klasi prof. Mladena Sabljića i prof. Gordana Dragovića. Od 1998. godine radi kao asistent reditelja u Narodnom pozorištu i u Kamernoj operi Madlenianum, a od decembra 2003. kao reditelj Opere Narodnog pozorišta. Režije: Trubadur Đ. Verdija, Sestra Anđelika Đ. Pučinija, Hasanaginica R. Kambaskovića, Travijata Đ. Verdija (delimična obnova nekadašnje režije B. Popovića) – na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, Figarova ženidba – varijacija V. A. Mocarta i Tajni brak Domenika Čimaroze (zajedno sa rediteljem Radoslavom Zlatanom Dorićem) – na Sceni „Raša Plaović“. Režirala je predstavu Vek Politike, povodom proslave 100 godina postojanja novinske kuće „Politika“ (2004). Obnovila je originalnu režiju Mladena Sabljića predstave Don Karlos Đ. Verdija i adaptirala predstavu Saloma R. Štrausa (u originalnoj režiji Bruna Klimeka iz Nemačke), sa kojom je operski ansambl Narodnog pozorišta ostvario izuzetno uspešno gostovanje u italijanskim gradovima Raveni i Rovigu. Sa kolegama iz Narodnog pozorišta je 2009. gostovala je u Portugaliji sa predstavom Don Đovani V. A. Mocarta, specijalno pripremljenom i prerežiranom za letnji festival u Silvešu. Sledeće sezone je obnovila režiju Borislava Popovića Rosinijeve opere Seviljski berberin. Kao jedini zaposleni reditelj, već duže od 12 godina održava skoro kompletan operski repertoar Narodnog pozorišta, a kao pomoćnik reditelja je u matičnoj kući sarađivala sa značajnim umetnicima iz zemlje i inostranstva, na predstavama: Veštice iz Salema, Atila, Madam Baterflaj, Pepeljuga, Ivica i Marica, Čarobna frula, Verter, Ljubavni napitak, Slepi miš, Pajaci, Kavalerija rustikana, Đani Skiki, Ljubičasta vatra, Karmen, Italijanka u Alžiru, Nabuko, Boemi, Rigoleto, Toska, Aida i mnoge druge, a u Madlenianumu – Nasilje nad Lukrecijom, Mudrica, Dve udovice i Tako čine sve. Član je umetničkog rukovodstva Operskog studija Narodnog pozorišta „Borislav Popović“, a radi i kao profesor Operskog studija na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Član je udruženja MENSA, a od marta 2011. je mama jedne devojčice, koja ju je upotpunila i kao ženu i kao umetnika.

STEFAN ZEKIĆ
Rođen 1983. godine u Beogradu. Diplomirao je na odseku za dirigovanje, a apsolvent je na odseku za solo pevanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Usavršavao se na seminarima i majstorskim radionicama kod uglednih dirigenata poput Uroša Lajovica (Austrija), Endrua Perota (Velika Britanija), Maksa Fraja (Nemačka). Trenutno je na doktorskim studijama na odseku za dirigovanje na FMU. Diriguje od svoje sedamnaeste godine, a 2006. je postavljen na mesto šefa dirigenta najstarijeg jevrejskog hora na svetu – „Braća Baruh“, osnovanog 1879. Osnivač je i umetnički rukovodilac ansambla za ranu muziku „Canticum novum“. U Narodnom pozorištu je dirigent i korepetitor od 2010. Dirigovao je opere Figarova ženidba (Mocart) i Lučija od Lamermura (Doniceti), a zatim učestvuje u pripremanju i održavanju operskog repertoara: Italijanka u Alžiru, Don Paskvale (Doniceti); Seviljski berberin (Rosini); Travijata, Rigoleto, Trubadur, Atila, Nabuko (Verdi); Sestra Anđelika, Plašt, Boemi, Toska (Pučini); Kavalerija rustikana (Maskanji); Karmen (Bize); Leteći Holanđanin (Vagner). Kao gost dirigent, ostvario je zapažene koncerte sa mnogim ansamblima, među kojima su Madrigalski hor i Simfonijski orkestar FMU, vokalni ansambli Oktoih, Marienhain (Nemačka), Musica (Slovenija), Kraljevski gudači svetog Đorđa, Jevrejski kamerni orkestar, Simfonijski orkestar „Stanislav Binički“... Ostvario je više stotina koncerata u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada na najprestižnijim međunarodnim festivalima horske muzike, kao i posebnog odlikovanja države Izrael za ostvarenje izuzetnog uspeha u oblasti jevrejske muzike. 

Reč reditelja
MOCARTOV I NAŠ HRAM POSVEĆENIH
Ova Mocartova genijalna opera, zabavlja i zaigrava dete u meni, a intrigira intelekt, znanje i iskustvo odrasle osobe. Sreća je što sarađujem sa mladim umetnicima i što smo svi jako posvećeni i rešeni da napravimo pravo remek-delo, jer Mocart ništa manje i ne zaslužuje. Imam utisak da me ove probe nekako regenerišu, jer gledam proces nastanka nečega što ima smisao i što nosi jaku poruku, koju šaljemo publici, ali i sebi samima i svom potomstvu. U današnje vreme agresivnog nametanja „subkulture“ i nekulture, koje divljaju svuda oko nas kao korov, i koje utiču na sazrevanje naše dece, pa i nas samih, hteli mi to ili ne; koliko god se branili i trudili da ne gledamo u tom pravcu, ne možemo kroz život ići zatvorenih očiju i pokrivenih ušiju. Dakle, moramo pronalaziti svoje male mirne luke, svoje oaze i svoja utočišta mudrosti, znanja, lepote, istine i sreće, gde ćemo dušu odmarati, srce radovati, a intelekt preispitivati i unapređivati, razmenjujući misli, impresije i osećanja sa sebi sličnima, nazovimo ih čak i „odabranima“. Naravno, ovde ne mislim na neku elitističku grupaciju koja se izdvaja po moći ili bilo čemu drugom, već na one koji se razlikuju po talentima kojima ih je Bog darovao. Neko će reći i Bogovi – svako prema svom ubeđenju i verovanju. U našoj predstavi je novo i drugačije to što je smeštamo upravo tu, među nas, u ovo (i svako drugo) vreme. Mi odrastamo zajedno sa glavnim junakom, princem Taminom, prolazimo kroz životne nedaće, okruženi smo silama Zla, ali se okrećemo silama Dobra i verujemo u njih i u svoj pravi izbor na putu ka uzvišenom i posvećenom, na putu ka sazrevanju, emotivnom i intelektualnom. U prvih nekoliko iščitavanja teksta (i notnog, i libreta), počela je da mi odzvanja jedna zanimljiva paralela u glavi: Sarastro = Maestro… Maestro / Sarastro… Veliki Majstor, Lože / pozorišne lože… Hram Mudrosti / Hram Kulture… I rešenje je bilo tu. Hram Mudrosti, Znanja i Posvećenosti pretvaram u naše Narodno pozorište, koje je bilo, jeste i biće Hram Kulture, sa svoja tri umetnička sektora – Operom, Dramom i Baletom. Ako zalutate na neku od dramskih proba, na kojoj glumci, dramaturzi i ostali učesnici i saradnici na predstavi u razgovoru sa rediteljem i autorskim timom rade na oživljavanju jednog teksta i pretvaranju pisane reči u teatar, shvatićete da je to razgovor Mudrih. Nanese li vas put na bilo koju od mnogih raznovrsnih proba, koje se svakodnevno dešavaju u Operi, od klavirskih, preko ansambl-proba, režijskih, orkestarskih, horskih, scensko-orkestarskih, prostornih, zvučnih, tehničkih… shvatićete da je za funkcionisanje jednog tako složenog organizma, potrebno veliko Znanje svih nas. Zavirite li, kojim slučajem, ujutru rano u baletsku probnu salu, bacite li pogled na lice koje vas ne vidi u ogledalu jer je koncentrisano na preciznost u dostizanju savršenstva zadatog pokreta, shvatićete šta je Posvećenost. Imam sreću da u taj naš stvarni Hram ulazim svakog dana i da služim Umetnosti i njenom višem cilju, posvećeno, znalački i mudro, koliko god umem i mogu, dajući sve od sebe, očekujući to i od drugih, i u najtežim vremenima i u najgorim uslovima, verujući u uspeh, čak i kada on izostane, znajući da je nečije srce te večeri zaigralo, da se neko dete nasmejalo, da je neko za cenu karte dobio porciju naše čarolije i na trenutak zaboravio svoju muku i ostao zanesen i zamišljen nad nečijom tuđom sudbinom, možda zauvek pomalo izmenjen, pomalo bolji.

Iz intervjua Na putu ka zajedničkom sazrevanju
„Pozorišne novine“ br. 89, maj 2015.
Razgovor vodio Mikojan Bezbradica