Чаробна фрула
опера В. А. Моцарта

ПРАИЗВЕДБА ЧАРОБНЕ ФРУЛЕ
Средином септембра 1791. Моцарт се вратио у Беч из Прага, где je свечано изведена премијера његове опере Титус. Одмах je прионуо на завршавање Чаробне фруле коју je започео још током марта; 28. септембра je завршио партитуру, a премијера je одржана само два дана касније, 30. септембра. Пријем код публике није био нарочит, али je растао током вечери... Моцарт je неколико пута посећивао представе своје опере, у одабраном друштву, и радовао се пријему дела. Умро je већ 5. децембра исте године, тако да није могао уживати плодове свога рада као Шиканедер. Извори за Чаробну фрулу су многоструки, али најважнија је бајка Виланда Лулу или чаробна фрула из збирке Џинистан. Књига, штампана 1786, садржи и причу Мудри дечаци у којој ови мали мудраци саветују младића који жели да избави своју драгану: „буди постојан, стрпљив и ћутљив“. И чаробна фрула и свирка звончића се такође јављају. Шиканедер je већ раније био приказао оперу Камен мудрости или Чаробно острво, са музиком разних аутора, која je такође садржавала елементе из Џинистана. Роман о Сетосу Жана Терасона био je у то доба такође врло омиљен, a немачки превод Матијаса Клаудијуса врло читан. Мудри краљ Сетос je претеча оперског Сарастра, a и чин посвећивања je одлично описан. Појављују се у овој књизи и мотиви змије, Краљице ноћи и њених дама, затим сама фрула, која je творевина Озириса, као и три дечака. Посвећење се извршава после тешких искушења при пролазу кроз воду и ватру. Поједине сцене опере су готово дословно преузете из романа. Не заборавимо да су и Моцарт и Шиканедер били чланови једне ложе слободних зидара, и да су неке обичаје ложе приказали у својој опери, која je увек привлачила масоне широм света...
Ha штампаном плакату за прво извођење Чаробне фруле, 30. септембра 1791. године, стоји: „из пажње према милостивој и достојној поштовања публици и из пријатељства према састављачу комада, господин Моцарт ћe оркестру данас сам дириговати“. Оркестар je бројао 35 чланова, међу којима 5 првих, 4 друге виолине, 3 виолончела и 3 контрабаса. Било je и 12 различитих декорација и 10 промена на отвореној сцени... Моцарт je иначе свирао и соло на глокеншпилу. Иако на премијери није било потпуног успеха, већ на репризи je публика правилно и достојно оценила ремек-дело Моцарта и Шиканедера, тако да се Чаробна фрула приказивала скоро сваке вечери. Моцарт je више пута био на представама, a позивао je и госте у оперу... Моцарт je Констанци писао 7. октобра 1791: „управо долазим из Опере, била je пуна као увек, дует човек и жена и звончићи из првог чина поновљени као обично, a у другом чину терцет дечака, али оно што ме највише радује je тихо признање – види се како ова опера израста“. До краја октобра Чаробна фрула је приказана 24 пута, до новембра 1792. било je 100, a до 22. октобра 1795 – 200 представа. Опера je брзо освојила Праг, Франкфурт, Вајмар, Берлин, Хамбург. Године 1801. се даје у данас незамисливој преради у Паризу, 1811. у Лондону, 1816. у Милану, 1818. у Санкт Петербургу, 1832. у Филаделфији.

Константин Винавер, Чаробна фрула, 1994.

ВОЛФГАНГ АМАДЕУС МОЦАРТ (1756–1791)
Симфоничар, композитор концертне, камерне и духовне музике, Моцарт je увек показивао велико интересовање за оперу. „Жеља да компонујем опере то je моја фиксна идеја“, пише он у једном писму своме оцу. Од двадесет и три оперска дела, колико их je оставио Моцарт, прва су, сасвим природно, компонована у стилу наполитанске оперске школе, која je у то доба доминирала у европском оперском стваралаштву. Ta дела не најављују ништа специфично, осим неколико драмских акцената, које ће композитор касније реализовати. Taj први период има једанаест дела, међу којима су Бастијен u Бастијена, Луцио Сила, Il re pastore. У другом периоду, који обухвата десет година (1775–1785) акцент и драмски покрет појачавају се, тон постаје мање конвенционалан; Моцарт жели да оствари синтезу озбиљне опере (opera seria) и комичне опере (opera buffa). Идоменео je његово прво велико драмско остварење, Отмица из сараја његова прва опера на немачком језику. У трећем периоду можемо констатовати да сe развој тачно одређује, идући од комичне опере – Фигарова женидба, Тако чине cвe (Cosi fan tutte), преко dramma giocoso (Дон Ђовани) до Чаробне фруле, прве велике опере на немачком језику. Прихватајући основни принцип италијанске оперске естетике, која поставља примат музике над драмом („У опери je неопходно потребно да поезија буде послушна кћи Музике“), Моцарт je успео да измири италијански музички стил са немачком осећајношћу и да створи четири ремек-дела, која и данас представљају саставни део стандардног оперског репертоара. У завршници свога оцерског стваралаштва Моцарт се окреће немачком зингшпилу (Singspiel), то јест комаду с певањем (...) „Свака нација“, писао je Моцарт „има своју оперу, зашто и ми, Немци, не бисмо имали своју? Зар није исто тако лако певати на немачком језику, као на талијанском, француском или руском? Ja сам за немачку оперу, иако ми она задаје више тешкоћа“.

Бранко Драгутиновић, Музичкe, драмске и етичке вредности Моцартове „Чаробне фруле“,1971.

Цар Јосиф II основао je 1778. посебно позориште за немачки зингшпил, које je требало да гаји оперске представе на немачком језику. Поред новонаручених зингшпила приказиване су и италијанске буфо опере и француске комичне опере у преводу, али прави успех je изостао, тако да je већ 1783. са највишег места наређено да се у старом Бургтеатру оснује стална италијанска опера. „Кућни“ либретиста био je Лоренцо да Понте, a директор Антонио Салијери. Моцарт je имао правог успеха са зингшпилом Отмица из сараја, тако да је у сарадњи са Да Понтеом пo поруџбини написао Фигарову женидбу и Тако чине све, a Дон Жуана су написали пo поруџбини из Прага. Моцарт je био познат, угледан и омиљен аутор, али ни у ком случају није господарио бечком оперском сценом. Према сачуваним подацима, највише су извођене опере Паизјела и Салијерија, пa опере Мартина Солера, Чимарозе, Гуљелмија, Сартија, a Моцарт je у декади 1783–1792. тек на седмом месту. Појединачно, најпопуларнија je била опера Солера L'arbore di Diana, затим Севиљски берберин Паизјела са 62 извођења, Краљ Теодоро истог аутора са 59, потом опере Сартија и Солера које се цитирају у финалу Дон Жуана, пa затим Аксур Салијерија са 51 и Моцартова Фигарова женидба са 38 извођења! Данас се, са малим изузецима, те опере које су биле најомиљеније, једва и знају пo имену...

Константин Винавер, Чаробна фрула, 1994.

ИВАНА ДРАГУТИНОВИЋ МАРИЧИЋ
Завршила је средњу музичку школу, клавирски одсек, и гимназију, природно-математички смер. Дипломирала је на одсеку оперске режије на Академији уметности БК у класи проф. Младена Сабљића и проф. Гордана Драговића. Од 1998. године ради као асистент редитеља у Народном позоришту и у Камерној опери Мадленианум, а од децембра 2003. као редитељ Опере Народног позоришта. Режије: Трубадур Ђ. Вердија, Сестра Анђелика Ђ. Пучинија, Хасанагиница Р. Камбасковића, Травијата Ђ. Вердија (делимична обнова некадашње режије Б. Поповића) – на Великој сцени Народног позоришта, Фигарова женидба – варијација В. А. Моцарта и Тајни брак Доменика Чимарозе (заједно са редитељем Радославом Златаном Дорићем) – на Сцени „Раша Плаовић“. Режирала је представу Век Политике, поводом прославе 100 година постојања новинске куће „Политика“ (2004). Oбновила је оригиналну режију Младена Сабљића представе Дон Карлос Ђ. Вердија и адаптирала представу Салома Р. Штрауса (у оригиналној режији Бруна Климека из Немачке), са којом је оперски ансамбл Народног позоришта остварио изузетно успешно гостовање у италијанским градовима Равени и Ровигу. Са колегама из Народног позоришта је 2009. гостовала је у Португалији са представом Дон Ђовани В. А. Моцарта, специјално припремљеном и прережираном за летњи фестивал у Силвешу. Следеће сезоне је обновила режију Борислава Поповића Росинијеве опере Севиљски берберин. Као једини запослени редитељ, већ дуже од 12 година одржава скоро комплетан оперски репертоар Народног позоришта, а као помоћник редитеља је у матичној кући сарађивала са значајним уметницима из земље и иностранства, на представама: Вештице из Салема, Атила, Мадам Батерфлај, Пепељуга, Ивица и Марица, Чаробна фрула, Вертер, Љубавни напитак, Слепи миш, Пајаци, Кавалерија рустикана, Ђани Скики, Љубичаста ватра, Кармен, Италијанка у Алжиру, Набуко, Боеми, Риголето, Тоска, Аида и многе друге, а у Мадлениануму – Насиље над Лукрецијом, Мудрица, Две удовице и Тако чине све. Члан је уметничког руководства Оперског студија Народног позоришта „Борислав Поповић“, а ради и као професор Оперског студија на Академији лепих уметности у Београду. Члан је удружења MENSA, а од марта 2011. је мама једне девојчице, која ју је употпунила и као жену и као уметника.

СТЕФАН ЗЕКИЋ
Рођен 1983. године у Београду. Дипломирао је на одсеку за дириговање, а апсолвент је на одсеку за соло певање на Факултету музичке уметности у Београду. Усавршавао се на семинарима и мајсторским радионицама код угледних диригената попут Уроша Лајовица (Аустрија), Ендруа Перота (Велика Британија), Макса Фраја (Немачка). Тренутно је на докторским студијама на одсеку за дириговање на ФМУ. Диригује од своје седамнаесте године, а 2006. је постављен на место шефа диригента најстаријег јеврејског хора на свету – „Браћа Барух“, основаног 1879. Оснивач је и уметнички руководилац ансамбла за рану музику „Canticum novum“. У Народном позоришту је диригент и корепетитор од 2010. Дириговао је опере Фигарова женидба (Моцарт) и Лучија од Ламермура (Доницети), а затим учествује у припремању и одржавању оперског репертоара: Италијанка у Алжиру, Дон Пасквале (Доницети); Севиљски берберин (Росини); Травијата, Риголето, Трубадур, Атила, Набуко (Верди); Сестра Анђелика, Плашт, Боеми, Тоска (Пучини); Кавалерија рустикана (Маскањи); Кармен (Бизе); Летећи Холанђанин (Вагнер). Као гост диригент, остварио је запажене концерте са многим ансамблима, међу којима су Мадригалски хор и Симфонијски оркестар ФМУ, вокални ансамбли Oktoih, Marienhain (Немачка), Musica (Словенија), Краљевски гудачи светог Ђорђа, Јеврејски камерни оркестар, Симфонијски оркестар „Станислав Бинички“... Остварио је више стотина концерата у земљи и иностранству. Добитник је бројних признања и награда на најпрестижнијим међународним фестивалима хорске музике, као и посебног одликовања државе Израел за остварење изузетног успеха у области јеврејске музике. 

Реч редитеља
МОЦАРТОВ И НАШ ХРАМ ПОСВЕЋЕНИХ
Ова Моцартова генијална опера, забавља и заиграва дете у мени, а интригира интелект, знање и искуство одрасле особе. Срећа је што сарађујем са младим уметницима и што смо сви јако посвећени и решени да направимо право ремек-дело, јер Моцарт ништа мање и не заслужује. Имам утисак да ме ове пробе некако регенеришу, јер гледам процес настанка нечега што има смисао и што носи јаку поруку, коју шаљемо публици, али и себи самима и свом потомству. У данашње време агресивног наметања „субкултуре“ и некултуре, које дивљају свуда око нас као коров, и које утичу на сазревање наше деце, па и нас самих, хтели ми то или не; колико год се бранили и трудили да не гледамо у том правцу, не можемо кроз живот ићи затворених очију и покривених ушију. Дакле, морамо проналазити своје мале мирне луке, своје оазе и своја уточишта мудрости, знања, лепоте, истине и среће, где ћемо душу одмарати, срце радовати, а интелект преиспитивати и унапређивати, размењујући мисли, импресије и осећања са себи сличнима, назовимо их чак и „одабранима“. Наравно, овде не мислим на неку елитистичку групацију која се издваја по моћи или било чему другом, већ на оне који се разликују по талентима којима их је Бог даровао. Неко ће рећи и Богови – свако према свом убеђењу и веровању. У нашој представи је ново и другачије то што је смештамо управо ту, међу нас, у ово (и свако друго) време. Ми одрастамо заједно са главним јунаком, принцем Тамином, пролазимо кроз животне недаће, окружени смо силама Зла, али се окрећемо силама Добра и верујемо у њих и у свој прави избор на путу ка узвишеном и посвећеном, на путу ка сазревању, емотивном и интелектуалном. У првих неколико ишчитавања текста (и нотног, и либрета), почела је да ми одзвања једна занимљива паралела у глави: Сарастро = Маестро… Маестро / Сарастро… Велики Мајстор, Ложе / позоришне ложе… Храм Мудрости / Храм Културе… И решење је било ту. Храм Мудрости, Знања и Посвећености претварам у наше Народно позориште, које је било, јесте и биће Храм Културе, са своја три уметничка сектора – Опером, Драмом и Балетом. Ако залутате на неку од драмских проба, на којој глумци, драматурзи и остали учесници и сарадници на представи у разговору са редитељем и ауторским тимом раде на оживљавању једног текста и претварању писане речи у театар, схватићете да је то разговор Мудрих. Нанесе ли вас пут на било коју од многих разноврсних проба, које се свакодневно дешавају у Опери, од клавирских, преко ансамбл-проба, режијских, оркестарских, хорских, сценско-оркестарских, просторних, звучних, техничких… схватићете да је за функционисање једног тако сложеног организма, потребно велико Знање свих нас. Завирите ли, којим случајем, ујутру рано у балетску пробну салу, баците ли поглед на лице које вас не види у огледалу јер је концентрисано на прецизност у достизању савршенства задатог покрета, схватићете шта је Посвећеност. Имам срећу да у тај наш стварни Храм улазим сваког дана и да служим Уметности и њеном вишем циљу, посвећено, зналачки и мудро, колико год умем и могу, дајући све од себе, очекујући то и од других, и у најтежим временима и у најгорим условима, верујући у успех, чак и када он изостане, знајући да је нечије срце те вечери заиграло, да се неко дете насмејало, да је неко за цену карте добио порцију наше чаролије и на тренутак заборавио своју муку и остао занесен и замишљен над нечијом туђом судбином, можда заувек помало измењен, помало бољи.

Из интервјуа На путу ка заједничком сазревању
„Позоришне новине“ бр. 89, мај 2015.
Разговор водио Микојан Безбрадица