Bolivud

REČ AUTOR­KE
Život sta­nov­ni­ka malog gra­da na gra­ni­ci, pre­ki­da izne­nad­na vest: dola­zak veli­kog boli­vud­skog pro­du­cen­ta koji hoće da kupi malu fabri­ku, u njoj napra­vi veli­ki boli­vud­ski stu­dio i otvo­ri nova rad­na mesta, što u malom gra­du nije poja­va česta. Ta izne­nad­na vest, uzbu­di­la je glum­ce iz pozo­ri­šta koji su odlu­či­li da pro­du­cen­tu napra­ve pri­red­bu i time pove­ća­ju šan­se da dobiju ulo­ge u budu­ćem boli­vud­skom spek­ta­klu. Grad je opet uje­di­ni­la zajed­nič­ka ide­ja i kolek­tiv­ni entu­zi­ja­zam, ali život ko život - pun je neo­če­ki­va­nih obr­ta. Kroz baj­ko­vi­tu uto­pi­ju o dola­sku Boli­vu­da u naše kra­je­ve, poku­ša­li smo da ispri­ča­mo pri­ču o svi­ma nama i na šta smo sve sprem­ni kada nam se nudi bolja buduć­nost. Dola­zak Boli­vu­da tako posta­je povod za pri­ču o kra­hu indu­stri­je, kse­no­fo­bi­ji, divljoj pri­va­ti­za­ci­ji, lažnim sve­to­vi­ma, a sve to kroz pesmu i igru pod slo­ga­nom „leba ako nema­ju, daj­te im kola­če”. Tako Boli­vud, kao indu­stri­ja zaba­ve i sre­će, posta­je mesto eska­pi­zma i povod za udru­ži­va­nje, soli­dar­nost i slo­gu, vred­no­sti koje smo zabo­ra­vi­li u ovom post­ko­mu­ni­stič­kom, tran­zi­ci­o­nom, apsurd­nom vre­me­nu u kome živi­mo. Isto tako, pri­nu­đe­ni da zabo­ra­vi­mo svo­ju pro­šlost i da pri­hva­ti­mo sve što nam se nudi dovo­di nas do jed­ne infan­til­ne pozi­ci­je iz koje je jako teško iza­ći. O tom fenomenu lepo piše Boris Buden u knji­zi Zona pre­la­ska.
O kra­ju post­ko­mu­ni­zma : U čud­no­va­tom sve­tu post­ko­mu­ni­zma, demo­kra­ti­ja je isto­vre­me­no i cilj kojem se teži i izgu­blje­ni obje­kat. Tako se 'deci komu­ni­zma' pogled u bolju buduć­nost otva­ra još samo iz neka­kve melan­ho­lič­ne per­spek­ti­ve.(…) U post­komu­ni­zmu pita­nje buduć­no­sti slo­vi kao pita­nje na koje je odgo­vor već dat. Ali ni pita­nje pro­šlo­sti više nema smi­sla. Od 'dece komu­ni­zma' ne oče­ku­je se da ima­ju sazre­lu svest o komu­ni­stič­koj pro­šlo­sti. Upra­vo sto­ga su pre­tvo­re­na u decu da se ne bi mogla seća­ti pro­šlo­sti. 

MAJA PELE­VIĆ
Rođe­na je 1981 godine u Beo­gra­du. Diplo­mi­ra­la je na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du 2005 godine i dok­to­ri­ra­la na Inter­di­sci­pli­nar­nim stu­di­ja­ma na Uni­ver­zi­te­tu Umet­no­sti u Beo­gra­du 2012 godine. Čla­ni­ca je pro­jek­ta Nova dra­ma. Izve­de­ne dra­me: ESCa­pe, Ler, Budi­te Lej­di na jedan dan, Beo­grad-Ber­lin, Pomo­ran­dži­na kora, Ja ili neko dru­gi, Sko­či­đe­voj­ka, Hamlet Hamlet euro­trash (sa Fili­pom Vujo­še­vi­ćem), Fake Por­no i Fake­bo­ok (gru­pa auto­ra), Možda smo mi Miki Maus, Čud­ne ljuba­vi, Posle­di­ce, Pot­pu­no skra­će­na isto­ri­ja Srbi­je (sa Slo­bo­da­nom Obra­do­vi­ćem) i Nevi­dlji­va. Dra­me su joj pre­ve­de­ne na engle­ski, fran­cu­ski, nemač­ki, ruski, nor­ve­ški, polj­ski, slo­vač­ki, češki, mađar­ski, bugar­ski, slo­ve­nač­ki i ukra­jin­ski jezik i obja­vlje­ne su u broj­nim savre­me­nim doma­ćim i ino­stra­nim anto­lo­gi­ja­ma. Radi­la je kao dra­ma­tur­ški­nja na pre­ko 20 pred­sta­va, dra­ma­ti­zo­va­la neko­li­ko roma­na i napi­sa­la son­go­ve za četi­ri mju­zi­kla. Sa Mila­nom Mar­ko­vi­ćem je 2012 godine ura­di­la pro­je­kat Oni žive – u potra­zi za nul­tim tek­stom. Napi­sa­la je, reži­ra­la i izve­la u Bitef tea­tru dra­mu Posle­di­ce (2013), a 2015 godine reži­ra­la je Moje nagra­de Toma­sa Ber­nhar­da u Narod­nom pozo­rištu u Beo­gra­du. Zajed­no sa Olgom Dimi­tri­je­vić ura­di­la je pred­sta­vu Slo­bo­da je naj­sku­plja kapi­ta­li­stič­ka reč (2016).
Dobit­ni­ca je nagra­da: „Bori­slav Mihaj­lo­vić Mihiz“ za dram­sko stva­ra­la­štvo, „Slo­bo­dan Sele­nić“ za naj­bo­lju diplom­sku dra­mu. Na kon­kur­su Ste­ri­ji­nog pozor­ja nagrađena je za ori­gi­nal­ni dram­ski tekst Možda smo mi Miki Maus, a ste­ri­ji­nu nagra­du dobila je i za naj­bo­lji dram­ski tekst Pomo­randži­na kora. Među nagradama treba izdvojiti i Nagra­du dobijenu na kon­kur­su UNI­MA centra Srbije za naj­bo­lji ori­gi­nal­ni tekst Nevi­dlji­va za lut­kar­sko pozo­ri­šte. Živi i radi u Beo­gra­du i Beči­ći­ma. 

ANjA ĐOR­ĐE­VIĆ
Rođe­na je u Beo­gra­du 1970 godine. Magi­stri­ra­la je na Fakul­te­tu muzič­ke umet­no­sti u kla­sa­ma prof. Vla­sti­mi­ra Traj­ko­vi­ća i prof. Zora­na Eri­ća. Opus Anje Đor­đe­vić sadr­ži, žan­rov­ski i for­mal­no, veo­ma raz­li­či­ta dela, od male pesme do ope­re, od sim­fo­ni­je do muzi­ke za decu, od world music do elek­tron­skog eks­pe­ri­men­ta. Autorka je muzi­ke za veli­ki broj pozo­ri­šnih pred­sta­va; uče­stvo­va­la je u više od četr­de­set pro­duk­ci­ja raz­li­či­tog tea­tar­skog izra­za u Srbi­ji i ino­stran­stvu. Aktiv­na je i kao vokal­na per­for­mer­ka. Izbor dela:
Muzič­ko scen­ska dela: ope­ra Nar­cis i Eho, scen­ska kan­ta­ta „Atlas“, muzič­ko-scen­sko delo Tesla-total­na reflek­si­ja, mju­zikl za decu Čud­ne ljuba­vi, mul­ti­me­di­jal­na pred­sta­va Clas­si­fi­eds/Ope­rr­ra je žen­skog roda, eks­pe­ri­men­tal­no delo Can­zo­ne dis­tor­te…
Dela za orke­star: Otmi­ca Evro­pe, Radost ponov­nog susre­ta. Pred­sta­ve savre­me­nog ple­snog izra­za: Lift, Sel­fe­ra­se, Para­no­ia chic, Sen­se­ca­pes, Myriads of Worlds... Dobit­ni­ca je nagra­da: „Ste­van Mokra­njac“, „Boži­dar Val­tro­vić“ i „Vito­mir Bogić“.

IGOR KORU­GA je samo­stal­ni umet­nik u obla­sti izvo­đač­kih umet­no­sti (ples i kore­o­gra­fi­ja). Član je orga­ni­za­ci­je Sta­ni­ca – Ser­vis za savre­me­ni ples u Beo­gra­du, Udru­že­nja balet­skih umet­ni­ka Srbi­je (UBUS) i regi­o­nal­ne mre­že za ples - Nomad Dan­ce Aca­demy. Kao kore­o­graf, dra­ma­turg, izvo­đač i peda­gog sara­đi­vao je sa raz­li­či­tim umet­ni­ci­ma, umet­nič­kim orga­ni­za­ci­ja­ma, insti­tu­ci­ja­ma i mre­ža­ma u Evro­pi. Kroz Sta­ni­cu uče­stvu­je u kolek­tiv­nom osmi­šlja­va­nju i rea­li­zo­va­nju umet­nič­kih i edu­ka­tiv­nih pro­gra­ma. Autor je ple­snih pred­sta­va kao što su: Nema nade (2017), Samo moje (2016), Na tra­ci (2014), Expose (2013). Član je regi­o­nal­nog tima za arhi­vi­ra­nje izvo­đač­kih umet­no­sti na Bal­ka­nu. Igor je diplo­mi­rao etno­lo­gi­ju i antro­po­lo­gi­ju na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Beo­gra­du, i na odse­ku Solo/Dan­ce/Aut­hor­ship na Uni­ver­zi­te­tu umet­no­sti u Ber­li­nu. Bio je sti­pen­di­sta ple­snih pro­gra­ma Nomad Dan­ce Aca­demy, DanceWeb, kao i Kan­ce­la­ri­je gra­do­na­čel­ni­ka Ber­li­na. Dobit­nik je nagra­da Festi­va­la kore­o­graf­skih mini­ja­tu­ra, Infant festi­va­la, kao i godi­šnjih nagra­da Evrop­ske aso­ci­ja­ci­je za obra­zo­va­nje mla­dih i Naci­o­nal­ne orga­ni­za­ci­je za ret­ke bole­sti.   

IGOR VASI­LjEV
Igor Vasi­ljev, rođen je 1973. godi­ne u Puli. Diplo­mi­rao je sce­no­gra­fi­ju na Fakul­te­tu pri­me­nje­nih umet­no­sti u Beo­gra­du. Pot­pi­su­je više od sedam­de­set rea­li­zo­va­nih sce­no­gra­fi­ja u regi­o­nu: MGL i SMG Ljublja­na, ZKM i HNK Zagreb, INK Pula, GKL, GKM i HNK Split, HNK „Ivan Pl. Zajc“ Rije­ka, KMD Dubrov­nik, Her­ceg­nov­skom pozo­ri­štu. I u neko­li­ko evrop­skih tea­ta­ra kao što su: Lyric The­a­tre Bel­fast, Sher­man Cymru The­a­tre Car­diff, Vol­ca­no The­a­tre (Veli­ka Bri­ta­ni­ja), Aar­hus Tea­ter, Aber Dabei i Kata­pult (Dan­ska),  Tas­che­no­per Festi­val (Austri­ja), U Srbiji je kreator scenografija u JDP-u Beo­grad, Narod­nom pozo­ri­štu u Beogradu, Ate­ljeu 212, Beo­grad­skom dram­skom pozo­ri­štu, Bitef Tea­tru, Malom pozo­ri­štu „Duško Rado­vić“, Zve­zda­ra tea­tru, Madle­ni­ja­nu­mu, Belefu, Pozo­ri­štu „Boško Buha“, Jugo­kon­cer­tu, Narod­nom pozo­ri­štu Užice, Narod­nom pozo­ri­štu Sombor, Narod­nom pozo­ri­štu „Toša Jovanović“ Zrenjanin, Cinema Rex-u.  Sce­no­gra­fi­je za pred­sta­ve Uncle Vanya i U zna­ku vage obja­vlje­ne su u knji­zi Spec­ta­cu­lar! Sta­ge Design 2015 godine. Dobit­nik je nagra­da za naj­bo­lju sce­no­gra­fi­ju festi­va­la Assitej u Čakov­cu i Naj, naj, naj festi­va­la u Zagre­bu 2015. i 2018, te godi­šnje nagra­de ode­lje­nja za sce­no­gra­fi­ju i kostim ULU­PUDS-a za 2011. godi­nu, Takođe, dobitnik je i pri­zna­nja za dizajn sce­ne na YUSTAT-ovom Bije­na­lu scen­skog dizaj­na i godi­šnje nagra­de za sce­no­gra­fi­ju Malog pozo­ri­šta „Duško Rado­vić“. Uče­stvo­vao je na Pra­škom kva­dri­je­na­lu sce­no­gra­fi­je i kosti­mo­gra­fi­je, PQ99.

MARI­NA VUKA­SO­VIĆ MEDE­NI­CA
Diplo­mi­ra­la je na Fakul­te­tu pri­me­nje­nih umet­no­sti u Beo­gra­du, 1984. godi­ne. Zva­nje magi­stra umet­no­sti iz obla­sti kosti­mo­gra­fi­je stekla je 2001. godine. Kosti­mo­gra­fi­jom se bavi u pozo­ri­šnoj, film­skoj, tele­vi­zij­skoj i mar­ke­tinškoj pro­duk­ci­ji, kao i u istra­ži­vač­kom radu. Izlaže radove samo­stal­no i grup­no, a bavi se i peda­go­škim aktiv­no­sti­ma. Potpisuje kostimografiju za pet­na­est igra­nih fil­mo­va sa redi­te­lji­ma među koji­ma su: Dušan Maka­ve­jev, Slo­bo­dan Šijan, Dar­ko Bajić, Srđan Dra­go­je­vić, Miloš Rado­vić, Goran Paska­lje­vić…Neki od redi­te­lja sa koji­ma je sara­đi­va­la u radu na dram­skim pred­sta­va­ma i ope­ra­ma su: Niki­ta Mili­vo­je­vić, Egon Savin, Neboj­ša Bra­dić, Jagoš Mar­ko­vić, Boži­dar Đu­ro­vić, Jir­ži Mencl, Džon Ram­ster, Dušan Kova­če­vić, Sne­ža­na Tri­šić, Milan Neško­vić…
Dobit­nica je više godi­šnjih nagra­da ULU­PUD­S-a: za kosti­mo­gra­fi­ju u fil­mu Sve­ti Geor­gi­je ubi­va ažda­hu, za kolek­ci­ju „Đe­r­dan i smi­lje”, za samo­stal­nu izlo­žbu „Zubun” u Etno­graf­skom muze­ju, za kosti­mo­gra­fi­ju pred­sta­ve Hen­ri VI Narod­nog pozorišta u Beogradu. Dobit­nica je i više nagra­da za kosti­mo­gra­fi­ju u igra­nim fil­mo­vi­ma kao i na pozo­ri­šnim festi­va­li­ma u zemlji i ino­stran­stvu. Članica je ULU­PUD­S-a, u sta­tu­su istak­nu­tog umet­ni­ka i dobit­nica je Nagra­de za život­no delo.