Banović Strahinja
balet na muziku Ivana Ilića
Reč dramaturga
„Oproštaj ili kazna?“
„Netko bješe Strahiniću Bane“, već prvim stihovima pesme koja je ostala upisana kao jedna od najznačajnijih epskih pesama srpske narodne književnosti, Starac Milija sugeriše izuzetnost glavnog junaka. Na samom kraju, ova neobičnost se ponovo potencira stihovima „pomalo je takijeh junaka / ka' što bješe Strahiniću bane“. Viđenje posebnosti ne samo glavnog junaka, već i pesme kao celine, psihologije likova, lepote jezika, delila je i kulturna javnost Evrope. Pesma je doživela posebnu pažnju tokom romantizma kada su nacionalni folklor i nasleđe bili glavna polja interesovanja za intelektualce. Tako „Banović Strahinja“ privlači pažnju jedne od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka Johana Volfganga fon Getea, koji se dubinski bavio analizom, promišljanjem i interpretacijom pesme. Međutim, njen život ne posustaje ni u 20. veku, kada je mnoge umetnike inspirisala: drama (Mihiz), film (Vatroslav Mimica, sa Frankom Nerom, Draganom Nikolićem i Sanjom Vejnović u glavnim ulogama), skulptura (Ivan Meštrović). U koreografiji Lidije Pilipenko, 1981, na muziku Zorana Erića, pesma koju je Vuk Stefanović Karadžić zapisao od Starca Milije zaživela je kroz muziku i pokret na sceni Narodnog pozorišta. I, na kraju krajeva, ponovo se, uz novu kompoziciju, koreografiju i libreto, tu vraća i danas.
Vitalnost pesme „Banović Strahinja“ leži u nijansama i slojevima koje je nemoguće obuhvatiti jednom kratkom dramaturškom beleškom, ali glavna odlika koja i danas inspiriše adaptacije jeste prostor koji Milija u svom kazivanju ostavlja psihološkoj interpretaciji likova i njihovih često netipičnih postupaka. Pre svega, neobično je Strahinjino poklanjanje života svojoj ljubi, koja je u pesmi bez imena, u periodu kada je običaj da se preljubnica “sveže konjma za repove” i rastrgne. Setimo se samo da Jug Bogdan i devet Jugovića, dakle otac i braća Strahinjine ljube, prekim sudom donose odluku da je raskomadaju noževima, u čemu ih Strahinja zaustavlja.. Starac Milija nam ne pruža definitivan odgovor na pitanje zašto je Strahinja postupio protivno tradiciji. Odgovor ostaje otvoren i podložan interpretaciji, pa ipak, bitno je pripaziti se stereotipnog, jednoznačnog čitanja da je Strahinja svojoj ljubi „oprostio“. Ne zaboravimo da ona njemu želi da oduzme život, a on ga njoj poklanja. Naime, stihovi pesme „no sam ljubi mojoj poklonio“ sugerišu poklanjanje života, ali ne i praštanje ; u pitanju je bitna distinkcija koja, uz malo nadogradnje, ostavlja prostor za pitanje nad tim kakav život čeka ljubu u životu sa čovekom kog ne voli, posebno uzevši u obzir da je žena u pasivnoj, trpnoj poziciji – koja odražava teški položaj žene u datom istorijskom trenutku. Ona je, uprkos svom visokom društvenom statusu, u funkciji junakovog atributa (pored sokola, sablje, hrta, konja), nema svoj glas, kao što nema ni ime. Jedino što dobijamo kao naznaku od pesnika o ljubinom karakteru, pri njenom polasku sa Vlah-Alijom, nalazimo u sledećim stihovima: „Žensku stranu lasno prevariti:/ Lako skoči, ka' da se pomami“. Drugim rečima, ne postoji mogućnost ljubavi ili izbora, ona se prosto zanela i zavarala, i nije znala šta radi, pa je ostalo na junaku i njegovim pomoćnicima (uzgred budi rečeno, za razliku od ljube, hrtu Karamanu i konju Đogu, obojici imenovanim u pesmi,) da je izbave, što od zablude, što od smrti.
Sličan interpretativni prostor koji postoji u razmišljanju o Strahinjinoj motivaciji postoji i kod ostalih likova: Anđelijina izdaja možda je učinjena iz ljubavi prema Aliji, a možda i iz svesti da je samim kontaktom sa turskom vojskom ona obeležena kao nepodobna, kao preljubnica za koju nema više života među svojima; Alijino pustošenje i otimanje Anđelije mogu se „opravdati“ istorijskim okolnostima, u smislu da nisu ništa neobično za tursku vojska koja u tom trenutku zauzima srpske teritorije… Postoji, dakle, prostor za psihološko nijansiranje, za humanizaciju i „pravdanje“ ljudskih slabosti i vrlina na način neromantizovan, netipičan za epsku „junačku“ literaturu i ondašnje doba. Sa svakim stihom, dešava se novi preokret i odskakanje od očekivanog. Strahinja jeste časni i cenjeni junak, ali takođe i neko ko zubima zakolje Vlah-Aliju (način daleko od stereotipnog junačkog dvoboja). Lik starog Derviša je jedan od najblistavijih primera za preokrete kojima je pesma ispunjena. Derviš koji je nekada bio Strahinjin zatvorenik i kome je poklonjena sloboda, sada postaje jedini koji pomogne Strahinji u potrazi. Ponovo preokret i rušenje očekivanog: jedini saveznik našeg junaka je upravo jedan iz redova njegovih neprijatelja; a oni koji su mu najbliži, Jugovići, veličani ikonografski junaci, okreću mu leđa kad su najpotrebniji.
U našoj interpretaciji pesme, glavni dramaturški postupak bio je traženje što plemenitijih motivacija likova, u biti melodramskih. Na primer, ljuba Anđelija (ime koje se pojavljuje u drugim, spomenutim adaptacijama) najpre odlazi sa Vlah-Alijom da bi sačuvala druge živote na Strahinjinom dvoru, a kasnije ga zavoli; Vlah-Alija zaista voli Anđeliju, ali je na suprotstavljenoj strani po prirodi istorijskih, ratnih okolnosti; Banović Strahinja Anđeliji poklanja život zato što joj, zapravo, oprašta, i oni na kraju pronalaze zajednički jezik ljubavi. Zato je „naš“ Strahinja, iz naše verzije priče, poseban upravo po tome što na samom kraju razume i poštuje slobodu izbora, koja se ističe kao vrhovna vrednost koja nas čini bićima sposobnim za ljubav i praštanje.
U našoj adaptaciji uveli smo lik Naratora koji se provlači kroz ceo balet kao Strahinjin diskretni pratilac, u različitim oblicima, kao verni sluga Milutin, kao Derviš, ali i kao glas koji simbolički vodi Strahinju ne samo kroz njegov pohod, već i kroz vekove. On je personifikacija glasa narodnog nasleđa i mitologije koji nastavljaju da žive i u savremenom trenutku.
Đorđe Kosić
Reč koreografa
Proces pripreme za rad na baletu Banović Strahinja bio je uzbudljiv, pre svega, zbog potrage za načinom na koji bi se poznata narodna pesma, čija izuzetna snaga leži u lepoti jezika i stiha, pretočila u formu lišenu teksta u potpunosti, odnosno u pokret.
Izazov prevođenja poezije u plesnu formu omogućio je da se reči i ritam transformišu u izraz tela, otkrivajući nove dimenzije emocija i značenja prikazanih u pesmi. Proces je bio uzbudljiv, ali i zahtevan. Trebalo je predstaviti čitavu paletu emocija - ozlojeđenost, tugu, ljubomoru, ljutnju, ali i snagu, istrajnost, i konačno, oproštaj, koji je zapravo odraz najveće snage, a ne slabosti. To je zahtevalo pažljivo praćenje i nijansiranje razvoja likova kroz čitavu celinu izvođenja.
Koreografski izraz je savremen, iako je tehnika pokreta utemeljena na klasičnoj estetici. Ovo je omogućilo intenzivan prikaz naboja emocija i energije, ali u skladu sa dramaturškim zahtevima. Mislim da je takav pristup dragocen, jer i baletskom ansamblu pruža priliku da zablista u novom svetlu i prikaže potpuno drugačiji nivo umetničkog izraza. Muzika Ivana Ilića je neizostavan deo ovog stvaralačkog procesa. Pažljivo sam gradio koreografiju, kojoj nije cilj da isključivo prati radnju, već i da produbi emocionalni doživljaj muzike, prateći svaku notu kroz simbiozu zvuka i pokreta.
Iako je tema baleta utemeljena u legendi i istoriji daleke prošlosti, njena univerzalnost omogućava publici da se vrlo lako poveže sa likovima. Ko je, suštinski, pravi junak, gde je ljubav, a koje su vrednosti za koje vredi živeti i umreti, pitanja su koja ostaju otvorena i dalje.
Igor Kirov
REČ KOMPOZITORA
Kao veliki poštovalac naše muzičke tradicije znao sam od početka rada na partituri za balet Banović Strahinja da ona mora da sadrži elemente i prizvuke naše izvorne muzičke tradicije. Želeo sam, takođe, da dočaram da je delo nastalo u 21. veku, da bude prožeto muzičkim motivima različitih likova i stanja i da, praktično, simfonijskim koloritom obojim ovu, skoro filmsku partituru. Prizvuk tradicije je zaista samo prizvuk zato što date teme nisu citati, već su pisane u duhu tradicije. To je samo jedan deo stila za koji sam se opredelio, ili koje mi je samo delo nametnulo. Drugi je svakako želja da napišem teme koje će moći da se transponuju kroz različita osećanja likova, a koja im nameću situacije u kojima se nalaze. Teme Banović Strahinje, Vlah-Alije, ljubavna tema Anđelije i Strahinje, kao i Anđelije i Vlah-Alije se postepeno razvijaju i grade, kako se i njihovi odnosi transformišu. Tema Naratora/Derviša/Sudbine je podjednako važna za celokupan tok dela jer nas iznova vraća na izvornu stazu duhovnog istraživanja i ličnog puta koji se stalno menja, ali ostaje prepoznatljiv. Tema Majke Banovića i Jugovića su takođe važne jer doprinose boljem razumevanju mentaliteta našeg naroda tog vremena.
Pored orkestra angažovanog u punom sastavu, u partituri su predviđene i solističke deonice tradicionalnih instrumenata frule i kavala i tradicionalnih perkusija. Partitura sadrži i specijalan tretman engleskog roga jer u pojedinim numerama treba da se svira sa dodatkom efekta distorzije (gitarske distorzije) kako bi se dočarao zvuk zurle. Prisutni su i brojni zvučni efekti.
Biti deo ovako kompleksnog projekta predstavlja veliki izazov ali i privilegiju, jer ostavljamo trag u telu čitavog nacionalnog kulturnog bića. Delo je, sa jedne strane, prožeto nacionalnim duhom, a sa druge, dubokim ličnim i emotivnim previranjima. Svi likovi doživljavaju katarzu, ali ostaju dosledni svom biću uprkos velikim promenama koje ih okružuju i koje su im nametnute sticajem spoljašnjih okolnosti.
Ivan Ilić
Libreto
„BANOVIĆ STRAHINjA“
PROLOG: Narator otvara priču o Banović Strahinji, Anđeliji i Vlah-Aliji, nagoveštavajući nerazdvojivu isprepletanost njihovih sudbina
Na plemićkom turniru, Banović Strahinja, junak iz Banjske, nadmeće se i osvaja nagradu – ruku Anđelije, najmlađe ćerke Jug Bogdana, viđenog srpskog vojvode. Crkveni obred i svadbeno veselje koji uslede, međutim, ne donose sreću mladencima koje nije spojila ljubav, već društveno-politička konvencija međusobnog jačanja teritorija.
Banjska, Strahinjini dvori. Prve bračne noći, Anđelija pruža otpor konzumiranju braka, a Strahinja je sa poštovanjem pušta, što ga dovodi u sukob sa majkom, pravom predstavnicom tog vremena, gde muškarac uzima ono što želi bez pitanja, makar i silom.
Strahinja odlazi u Kruševac, na dvor svoje tazbine, iako rat kuca na vrata. Anđelija i njena svekrva se sukobljavaju oko Anđelijinog otpora prema Strahinji.
Iznenada, turska vojska sa Vlah-Alijom na čelu provaljuje u dvore, uništavajući sve na putu. Majka pada, onesvešćena udarcem turskog vojnika, a Anđelija, u očajničkom pokušaju da spase ostale od krvoprolića, zavodi Vlah-Aliju, svesna da za nju posle toga više nema života među Srbima. Uspeva da odvrati vojnike i odlazi sa Vlah-Alijom.
Strahinjina majka se budi ne znajući za Anđelijinu žrtvu i proklinje je, a po slugi Milutinu šalje pismo Strahinji u kome opisuje šta se dogodilo.
Vest o nesreći koja je zadesila Banjsku zatiče Strahinju u Kruševcu, na dvoru Jugovića, gde je zauzet pićem i besedom. On traži pomoć od Jugovića i Jug Bogdana, ali ga oni odbijaju.
Razočaran, Strahinja sam polazi u potragu za Vlah-Alijom koji mu je oteo ženu. Na putu nailazi na neočekivanog saveznika - starog derviša, nekadašnjeg zatvorenika kome je poklonio slobodu. Derviš u znak zahvalnosti pokazuje Strahinji put ka Alijinom šatoru.
Vlah-Alijin šator, bahanalije. Vlah-Alija i Anđelija provode vreme zajedno. Nežnim ophođenjem i odnosom punim poštovanja, Alija je zavodi i ona mu se prepušta.
Strahinja pronalazi Aliju i Anđeliju; obuzima ga strašan bes, i započinje borbu sa Alijom. Anđelija sve nemo posmatra i donosi neočekivanu odluku – između dva muškarca bira Vlah Aliju. Ophrvan ljubomorom, Strahinja dobija nalet snage i ranjava Aliju. Na samrti, Alija pruža belu maramu Strahinji, simbol žrtve koju je Anđelija podnela kada se odlučila da spasi dvor i majku, svesna strašnih posledica po sebe.
I pored Anđelijinih plemenitih namera, odvode je pred preki sud u Kruševac, gde je se otac i braća odriču i osuđuju na smrt. Izvršenje presude prekida Strahinja, ukazujući na licemerje onih koji su spremni da osude, ali ne i da pomognu kada je to najpotrebnije.
Između Anđelije i Strahinje se rađa ljubav – konačno jedno drugom opraštaju, ali rat je na pragu i Strahinja mora u boj.
EPILOG: Na bojnom polju na Kosovu, Anđelija pronalazi smrtno ranjenog Strahinju i vida mu rane. Priča se zatvara slikom ljubavi, žrtve i gubitka upletenih u sudbinu jednog naroda.
Đorđe Kosić
Na repertoaru
Velika scena, 13 новембар 2024, 19:30
Kupi [ 102 ]Premijerno izvođenje
Premijera, 13. jun 2024.