Бановић Страхиња

Реч драматурга
„Опроштај или казна?“ 

„Нетко бјеше Страхинићу Бане“, већ првим стиховима песме која је остала уписана као једна од најзначајнијих епских песама српске народне књижевности, Старац Милија сугерише изузетност главног јунака. На самом крају, ова необичност се поново потенцира стиховима „помало је такијех јунака / ка' што бјеше Страхинићу бане“. Виђење посебности не само главног јунака, већ и песме као целине, психологије ликова, лепоте језика, делила је и културна јавност Европе. Песма је доживела посебну пажњу током романтизма када су национални фолклор и наслеђе били главна поља интересовања за интелектуалце. Тако „Бановић Страхиња“ привлачи пажњу једне од најзначајнијих личности немачке књижевности и европског неокласицизма и романтизма крајем 18. и почетком 19. века Јохана Волфганга фон Гетеа,  који се дубински бавио анализом, промишљањем и  интерпретацијом песме. Међутим, њен живот не посустаје ни у 20. веку, када је многе уметнике инспирисала: драма (Михиз), филм (Ватрослав Мимица, са Франком Нером, Драганом Николићем и Сањом Вејновић у главним улогама),  скулптура  (Иван Мештровић). У кореографији Лидије Пилипенко, 1981, на музику Зорана Ерића, песма коју је Вук Стефановић Караџић записао од Старца Милије заживела је кроз музику и покрет на сцени Народног позоришта. И, на крају крајева, поново се, уз нову композицију, кореографију и либрето, ту враћа и данас.
Виталност песме „Бановић Страхиња“ лежи у нијансама и слојевима које је немогуће обухватити једном кратком драматуршком белешком, али главна одлика која и данас инспирише адаптације јесте простор који Милија у свом казивању оставља психолошкој интерпретацији ликова и њихових често нетипичних поступака. Пре свега, необично је Страхињино поклањање живота својој љуби, која је у песми без имена, у периоду када је обичај да се прељубница “свеже коњма за репове” и растргне. Сетимо се само да Југ Богдан и девет Југовића, дакле отац и браћа Страхињине љубе, преким судом доносе одлуку да је раскомадају ножевима, у чему их Страхиња зауставља.. Старац Милија нам не пружа дефинитиван одговор на питање зашто је Страхиња поступио противно традицији. Одговор остаје отворен и подложан интерпретацији, па ипак, битно је припазити се стереотипног, једнозначног читања да је Страхиња својој љуби „опростио“. Не заборавимо да она њему жели да одузме живот, а он га њој поклања. Наиме, стихови песме „но сам љуби мојој поклонио“ сугеришу поклањање живота, али не и праштање ; у питању је битна дистинкција која, уз мало надоградње, оставља простор за питање над тим какав живот чека љубу у животу са човеком ког не воли, посебно узевши у обзир да је жена у пасивној, трпној позицији – која одражава тешки положај жене у датом историјском тренутку. Она је, упркос свом високом друштвеном статусу, у функцији јунаковог атрибута (поред сокола, сабље, хрта, коња), нема свој глас, као што нема ни име.  Једино што добијамо као назнаку од песника о љубином карактеру, при њеном поласку са Влах-Алијом, налазимо у следећим стиховима: „Женску страну ласно преварити:/ Лако скочи, ка' да се помами“. Другим речима, не постоји могућност љубави или избора, она се просто занела и заварала, и није знала шта ради, па је остало на јунаку и његовим помоћницима (узгред буди речено, за разлику од љубе, хрту Караману и коњу Ђогу, обојици именованим у песми,) да је избаве, што од заблуде, што од смрти.
Сличан интерпретативни простор који постоји у размишљању о Страхињиној мотивацији постоји и код осталих ликова: Анђелијина издаја можда је учињена из љубави према Алији, а можда и из свести да је самим контактом са турском војском она обележена као неподобна, као прељубница за коју нема више живота међу својима; Алијино пустошење и отимање Анђелије могу се „оправдати“ историјским околностима, у смислу да нису ништа необично за турску војска која у том тренутку заузима српске територије… Постоји, дакле, простор за психолошко нијансирање, за хуманизацију и „правдање“ људских слабости и врлина на начин неромантизован, нетипичан за епску „јуначку“ литературу и ондашње доба. Са сваким стихом, дешава се нови преокрет и одскакање од очекиваног. Страхиња јесте часни и цењени јунак, али такође и неко ко зубима закоље Влах-Алију (начин далеко од стереотипног јуначког двобоја). Лик старог Дервиша је један од најблиставијих примера за преокрете којима је песма испуњена. Дервиш који је некада био Страхињин затвореник и коме је поклоњена слобода, сада постаје једини који помогне Страхињи у потрази. Поново преокрет и рушење очекиваног: једини савезник нашег јунака је управо један из редова његових непријатеља; а они који су му најближи, Југовићи, величани иконографски јунаци, окрећу му леђа кад су најпотребнији. 
У нашој интерпретацији песме, главни драматуршки поступак био је тражење што племенитијих мотивација ликова, у бити мелодрамских. На пример, љуба Анђелија (име које се појављује у другим, споменутим адаптацијама) најпре одлази са Влах-Алијом да би сачувала друге животе на Страхињином двору, а касније га заволи; Влах-Алија заиста воли Анђелију, али је на супротстављеној страни по природи историјских, ратних околности; Бановић Страхиња Анђелији поклања живот зато што јој, заправо, опрашта, и они на крају проналазе заједнички језик љубави. Зато је „наш“ Страхиња, из наше верзије приче, посебан управо по томе што на самом крају разуме и поштује слободу избора, која се истиче као врховна вредност која нас чини бићима способним за љубав и праштање.
У нашој адаптацији увели смо лик Наратора који се провлачи кроз цео балет као Страхињин дискретни пратилац, у различитим облицима, као верни слуга Милутин, као Дервиш, али и као глас који симболички води Страхињу не само кроз његов поход, већ и кроз векове. Он је персонификација гласа народног наслеђа и митологије који настављају да живе и у савременом тренутку. 

Ђорђе Косић

Реч кореографа
Процес припреме за рад на балету Бановић Страхиња био је узбудљив, пре свега, због потраге за начином на који би се позната народна песма, чија изузетна снага лежи у лепоти језика и стиха, преточила у форму лишену текста у потпуности, односно у покрет.
 Изазов превођења поезије у плесну форму омогућио је да се речи и ритам трансформишу у израз тела, откривајући нове димензије емоција и значења приказаних у песми. Процес је био узбудљив, али и захтеван. Требало је представити читаву палету емоција - озлојеђеност, тугу, љубомору, љутњу, али и снагу, истрајност, и коначно, опроштај, који је заправо одраз највеће снаге, а не слабости. То је захтевало пажљиво праћење и нијансирање развоја ликова кроз читаву целину извођења. 
Кореографски израз је савремен, иако је техника покрета утемељена на класичној естетици. Ово је омогућило интензиван приказ набоја емоција и енергије, али у складу са драматуршким захтевима. Мислим да је такав приступ драгоцен, јер и балетском ансамблу пружа прилику да заблиста у новом светлу и прикаже  потпуно другачији ниво уметничког израза. Музика Ивана Илића је неизоставан део овог стваралачког процеса. Пажљиво сам градио кореографију, којој није циљ да искључиво прати радњу, већ и да продуби емоционални доживљај музике, пратећи сваку ноту кроз симбиозу звука и покрета.
Иако је тема балета утемељена у легенди и историји далеке прошлости, њена универзалност омогућава публици да се врло лако повеже са ликовима. Ко је, суштински,  прави јунак, где је љубав, а које су вредности за које вреди живети и умрети, питања су која остају отворена и даље. 

Игор Киров

РЕЧ КОМПОЗИТОРА
Као велики поштовалац наше музичке традиције знао сам од почетка рада на партитури за балет Бановић Страхиња да она мора да садржи елементе и призвуке наше изворне музичке традиције.  Желео сам, такође, да дочарам да је дело настало у 21. веку, да буде прожето музичким мотивима различитих ликова и стања и да, практично, симфонијским колоритом обојим ову, скоро филмску партитуру.  Призвук традиције је заиста само призвук зато што дате теме нису цитати, већ су писане у духу традиције.  То је само један део стила за који сам се определио, или које ми је само дело наметнуло. Други је свакако жеља да напишем теме које ће моћи да се транспонују кроз различита осећања ликова, а која им намећу ситуације у којима се налазе.  Теме Бановић Страхиње, Влах-Алије, љубавна тема Анђелије и Страхиње, као и Анђелије и Влах-Алије се постепено развијају и граде, како се и њихови односи трансформишу. Тема Наратора/Дервиша/Судбине је подједнако важна за целокупан ток дела јер нас изнова враћа на изворну стазу духовног истраживања и личног пута који се стално мења, али остаје препознатљив.  Тема Мајке Бановића и Југовића су такође важне јер доприносе бољем разумевању менталитета нашег народа тог времена.
Поред оркестра ангажованог у пуном саставу, у партитури су предвиђене и солистичке деонице традиционалних инструмената фруле и кавала и традиционалних перкусија.  Партитура садржи и специјалан третман енглеског рога јер у појединим нумерама треба да се свира са додатком ефекта дисторзије (гитарске дисторзије) како би се дочарао звук зурле.  Присутни су и бројни звучни ефекти.
Бити део овако комплексног пројекта представља велики изазов али и привилегију, јер остављамо траг у телу читавог националног културног бића.  Дело је, са једне стране, прожето националним духом, а са друге, дубоким личним и емотивним превирањима.  Сви ликови доживљавају катарзу, али остају доследни свом бићу упркос великим променама које их окружују и које су им наметнуте стицајем спољашњих околности.

Иван Илић

Либрето
„БАНОВИЋ СТРАХИЊА“

ПРОЛОГ: Наратор отвара причу о Бановић Страхињи, Анђелији и Влах-Алији, наговештавајући нераздвојиву испреплетаност њихових судбина 
На племићком турниру, Бановић Страхиња, јунак из Бањске, надмеће се и осваја награду – руку Анђелије, најмлађе ћерке Југ Богдана, виђеног српског војводе. Црквени обред и свадбено весеље који уследе, међутим, не доносе срећу младенцима које није спојила љубав, већ друштвено-политичка конвенција међусобног јачања територија.
Бањска, Страхињини двори. Прве брачне ноћи, Анђелија пружа отпор конзумирању брака, а Страхиња је са поштовањем пушта, што га доводи у сукоб са мајком, правом представницом тог времена, где мушкарац узима оно што жели без питања, макар и силом.
Страхиња одлази у Крушевац, на двор своје тазбине, иако рат куца на врата. Анђелија и њена свекрва се сукобљавају око Анђелијиног отпора према Страхињи. 
Изненада, турска војска са Влах-Алијом на челу проваљује у дворе, уништавајући све на путу. Мајка пада, онесвешћена ударцем турског војника, а Анђелија, у очајничком покушају да спасе остале од крвопролића, заводи Влах-Алију, свесна да за њу после тога више нема живота међу Србима. Успева да одврати војнике и одлази са Влах-Алијом.
Страхињина мајка се буди не знајући за Анђелијину жртву и проклиње је, а по слуги Милутину шаље писмо Страхињи у коме описује шта се догодило.
Вест о несрећи која је задесила Бањску затиче Страхињу у Крушевцу, на двору Југовића, где је заузет пићем и беседом. Он тражи помоћ од Југовића и Југ Богдана, али га они одбијају.
Разочаран, Страхиња сам полази у потрагу за Влах-Алијом који му је отео жену. На путу наилази на неочекиваног савезника - старог дервиша, некадашњег затвореника коме је поклонио слободу. Дервиш у знак захвалности показује Страхињи пут ка Алијином шатору.
Влах-Алијин шатор, баханалије. Влах-Алија и Анђелија проводе време заједно. Нежним опхођењем и односом пуним поштовања, Алија је заводи и она му се препушта. 
Страхиња проналази Алију и Анђелију; обузима га страшан бес, и започиње борбу са Алијом. Анђелија све немо посматра и доноси неочекивану одлуку – између два мушкарца бира Влах Алију. Опхрван љубомором, Страхиња добија налет снаге и рањава Алију. На самрти, Алија пружа белу мараму Страхињи, симбол жртве коју је Анђелија поднела када се одлучила да спаси двор и мајку, свесна страшних последица по себе.
И поред Анђелијиних племенитих намера, одводе је пред преки суд у Крушевац, где је се отац и браћа одричу и осуђују на смрт. Извршење пресуде прекида Страхиња, указујући на лицемерје оних који су спремни да осуде, али не и да помогну када је то најпотребније.
Између Анђелије и Страхиње се рађа љубав – коначно једно другом опраштају, али рат је на прагу и Страхиња мора у бој. 
ЕПИЛОГ: На бојном пољу на Косову, Анђелија проналази смртно рањеног Страхињу и вида му ране. Прича се затвара сликом љубави, жртве и губитка уплетених у судбину једног народа.

Ђорђе Косић